Прекомерна туга - смрт најближих

[Зорица екс Милева]

Toki, dobrodošla, i super ti je jezik, mislim sve sam shvatila, tako da nema razloga da to smatraš hendikepom za dalji razgovor. Mnogo mi je žao zbog tvoje sestre, ali se radujem što si ti smogla snage da nastaviš svoj život dalje, i što nisi u očajanju, a Bog će dati da jednog dana ponovo budete zajedno, i da se ponovo smijete skupa - tim istim zaraznim smijehom.

[JESSY]

Једног дана ћу покушати да пишем о томе...за сада је веома болно...и просто, то се не може описати са пар реченица... :229229229:

[maria iz daleka]

Zivim u Njemackoj imam 38 godina, zovem se Maria i pre tacno 2 sedmice sam izgubila oca. Otisao je tacno na Sv.Iliju! Imao je svega 64 godine i ziveo je preko 40 godina u Njemackoj gdje sam i ja sad.Sahranili smo ga u njegovo rodno mjesto u njegovu Srbiju.Moje pitanje ili ... neznam kako ni da opisem niti nazovem temu je:dali mogu sa nekim da razgovaram, da se izplacem, izpricam.Nemogu da se pomirim da je moj otac otisao bio mi je drug, nesto najsvetlije i najiskrenije sto sam upoznala. Tuga mi srce para a i u vjeri nisam toliko jaka da bi kroz nju nasla utjehu. Citam ja sve ovo ali tuga i bol ne prestaju. Jos nesto u braku sam vec 16 godina i tek sad sam trudna i ocekujemo nasu malu Lenu ili mozda po tati MILEnu tacno na njegovu slavu Sv. Nikolu.Hvala Vam svima na odgovorima i upustiva....ps. upravo citam knjigu: tajni zivot duse poslije smrti od Protojereja Grigorija i pokusavam da vise saznam i da nadjem sebi ujehju ali ..... ali ..... bol je jaci od razuma a tuga potrga sve lijepe misli....

[мирођија]

          Мариа, ти си трудна, :cheesy2:, и не би смела да патиш.

          Бол за изгубљеним оцем не би смео да надвлада  твоју

          трудноћу.

          Ти си у благословеном стању, и чедо које носиш,

          мора бити испред  свега и свакога.

          Знам, лако је то мени рећи, али помисли, шта би да ти је тата

          давно умро, да си се сама пробијала кроз живот, зато мораш

          бити јака јер ти треба да трајеш због свог детета.

          Молим те опрости ако је ово грубо звучало... 4chsmu1 t4431 :bla:

         

[Milan Nikolic]

Zivim u Njemackoj imam 38 godina, zovem se Maria i pre tacno 2 sedmice sam izgubila oca.

Otisao je tacno na Sv.Iliju! Imao je svega 64 godine i ziveo je preko 40 godina u Njemackoj gdje sam i ja sad.

Sahranili smo ga u njegovo rodno mjesto u njegovu Srbiju.

Moje pitanje ili ... neznam kako ni da opisem niti nazovem temu je:

dali mogu sa nekim da razgovaram, da se izplacem, izpricam.

Nemogu da se pomirim da je moj otac otisao bio mi je drug, nesto najsvetlije i najiskrenije sto

sam upoznala. Tuga mi srce para a i u vjeri nisam toliko jaka da bi kroz nju nasla utjehu. Citam ja sve ovo ali tuga i bol ne prestaju. Jos nesto u braku sam vec 16 godina i tek sad sam trudna i ocekujemo nasu malu Lenu

ili mozda po tati MILEnu tacno na njegovu slavu Sv. Nikolu.

Hvala Vam svima na odgovorima i upustiva....

ps. upravo citam knjigu: tajni zivot duse poslije smrti od Protojereja Grigorija i pokusavam da vise saznam i da

nadjem sebi ujehju ali ..... ali ..... bol je jaci od razuma a tuga potrga sve lijepe misli....

Моје саучешће.

Тешко бих могао нешто рећи за утеху, осим да наша вера у Христа иде ка Васкрсењу.

Свака част вашем оцу када има такву ћерку.

[PACTKO]

Бол никада неће проћи, драга Марија. Временом научимо да живимо са тим.

Знам да Те сада свака ствар, сваки мирис подсећа на њега.

И увек ће бити тако.

Говорим Ти из искуства, мени је тако већ осам година.

Сада захваљујем Богу за сваки трен проведен са својим татом.

Знам да Ти је тешко и што није дочекао да види Твоје дете и што Твоје дете неће имати прилику да га упозна, да проводи време с њим. Знам, и мени је. Али, ми смо те које ће успомену на своје очеве пренети својој деци. 

Не могу да Те утешим и напишем ништа више него што је написао Милан.

Само полако учвршћуј веру и све ће бити лакше!

Господ је увек ту да нам олакша нашу патњу.

Не затварајмо срце пред Њим!

[maria iz daleka]

Hvala vam svima na odgovorima, al ja mislim da je meni potrebna profesionalna pomoc ja sama necu mocii u ovoj situaciji da izdrzim ovo stanje. Tek sad shvatam kako je dug dan za nekoga ko je bolestan ja se osjecam kao da sam bolesna. Ustanem ujutro ispratim muza na posao zapalim svjecu pomolim se bogu za tatinu dusu i onda mi se sve tako otegne do podne da padnem po 100 puta u neku provaliju iz koje se tesko vadim. Provalija istine da ga nema. I tako od podne do poslijepodne dok muz nbe dodje. Sjecanja na njega na njegovu plemenitost, na dogadjaje, trenutke provedene sa njim itd. Uzas. Neznam kako dalje bez njega. Moj bol je jos vece jer sam ubedjena da je on se Bogu umolio da uzme njegov zivot a meni i mome muzu podari djete. Sigurna sam u to, bili smo vezani jedno za drugo i mnogo je patio zbog toga sto nemamo djece i sad kad smo tu temu odpisali i okrenuli se novim stazama ja zatrudnila. Medicinski nemoguce posto smo godinama sve pokusavali ali eto ima cuda. I to cudo je sigurno on i njegova vjera i molitva ucinila. Nazalost nisam odrasla sa njim zajedno, nego sam do 16 godine bila kod moje bake u jednom selu kod Banjaluke i tek sa 16 sam dosla ovamo u Njemacku. Nemogu reci da sam taj osjecaj roditeljske ljubavi gajila u sebi jer ih nisam poznavala to su mi bili baba i djed. Kada mi je baba umrlá preprosle godine mislila sam da cu i ja za njom, oltar sa njenim slikama i njenim stapom kojim je hodala sam napravila u stanu i uspomene i sjecanja i tuga za njom i na dane predivnog djetinstva su jos uvjek tú i bole. Ali ovo sad za tatom je nesto drugacije. Imam osjecaj kao da sam pala u sok jer mi bol i suze nisu kao tadA za bakom. Kazem upoznala sam ga sa 16 i bio od tada veliki covjek u mojim djetinastim ociima. Nikad taku dobrotu, taku iskrenost takvog na svoj nacin vjernika) takvog srbina nisam upoznala. Bio je u svemu nesto posebno. On je za mene bio kao svetac, moj zivi svetac. Mogla bi danima da vam pisem o njegovoj dobroti o njegovom ucenju kako kao ljudi moramo da budemo ( imam mladju sestru 8 god od sebe), kako da pomazemo i dajemo sirotinji. Koliko je samo plakao i patio za vrijeme bombardovanja Srbije i ratova u Bosni to ja nikad do tada nisam vidila niti upoznala nekoga ko je tako patio zbog srbske nesrece. Kako je on to sve nazivao. Uvjek nam je govorio to nas srbe dragi bog kaznjava zato sto ne oplakivasmo dovoljno grobove nasih preka milione i milione kostiju koji se ostale po Kosovu i za vrjeme I Svjetskog rata. Dosao je kao djete u Njemacku ideci sa boljim sutra kao sto kaze nas stari narod: trbuhom za kruhom. A niko nije patio za tom Srbijom kako on, boze samo kad pomislim znao ja kad gleda dnevnik kao malo djete da se izplacce kad vidi neke nesrece vezano za njegovu Srbiju. Nebi da vas davim o njemu puno samo mogu reci njegova plemenitost i dobrota i njegova iskrena dusa mi je bila putokaz kroz zivot uvjek me je vodila a sad se osjecam kao malo djete ostavljeno negdje u nekom vihoru bez te divne ruke.

KUD, KAkO I STA DALJE STVARNO NEZNAM...

Bog nam je podario da za koji mjesec postanemo roditelji ali ja nisam u stanju da se radujem jer znam onaj koji se najvise radovao nije vise tu. Bas kao sto neko rece ovdje pomisao da moje djete nece upoznati mog tatu ubija, srce para i gubi se svaki tracak normae u glavi.

Dali postoji neka mogucnost da pricam sa nekim i da mi pomogne.

Hvala vam unaprijed....

[Justin Waters]

Имаш си велику љубав према оцу и то је свакако похвално. Међутим што рече Мирођија ти су благословеном стању, и познато ти је да се дете одгаја још док је у утроби. Све твоје мисли, речи и дела могу да утичу на физичко и психичко формирање детета. Зар ћеш себи допустити да због туге коју себи допушташ утичеш на развој свог детета, или не дај Боже да се догоди нека компликација? Размисли мало и запитај се да ли би ти отац дозволио да се ради њега, и да је жив, на неки начин секираш док си трудна? Запитај се шта би ти твој отац рекао, требаш ли уносити тугу у свој брак, или требаш да живиш за своје дете и свог мужа.

[maria iz daleka]

Dragi Justinijane,

sve ja to znam ali ta veza izmedju srca i glave je pretanka ili mozda prekinuta

i nazalost nisam u stanju da je uspostavim.

Glava kaze jedno ali srce osjeca drugo, zati i molim za pomoc....

[Justin Waters]

То је добро док разумеш ситуацију, иако преовладава сентименталан елемент код тебе. Кад неко разуме ситуацију тај онда може лако да прихвати право стање ствари. Тешко је са неразумнима. Твоја осећања која избијају срчаношћу углавном поједе време, и тако ће и бити нарочито док ти се роди дете, другачије ћеш свакако размишљати. С обзиром да си навела како ниси одрасла са оцем, мислим да твоје понашање долази као закаснела реакција на одсуство очинства које ниси проживела са својим оцем. Касније када си одрасла и када си дошла у Немачку где ти је и отац, тада си га боље спознала и схватила како је он диван човек и онда си почела да биваш задовољна јако што га имаш за оца, међтутим ето оне се упокојио изгледа пребрзо. Сада једноставно треба да се за тренутак поставиш са стране, као да гледаш себе, свог мужа и своје будуће дете. Па да кажеш хеј види ми смо породица, моје дете ће да има оца и мајку, хајде да му пружим онда сву љубав и пажњу која је можда мени недостајала...Брак је мала Црква, налик браку Цркве са Христом. Двоје које ступе у брак, постају једно, остављају иза себе свако индивидуалистичко понашање и себе предају на службу зајединици у коју ступају. Тако да свакако разумеш да не сме да постоје никаква осећања у теби која надилазе заједништво које имаш са мужем и децом. Твоје дете како буде расло треба да гледа ауторитет у своме оцу, а да има лепе успомене на деду. Кажеш има ли кога да попричам и да се исплачем...Па чему супруг бре ако не управо за те ствари!! :cheesy: Шеснаест година сте у браку, и сада ће те дочекати дете, па треба да благодарите Господу за милост, каква срећа и радост треба да те обузме, а ти се предајеш унинијским стањима. Ето пригли свог супруга, спустите обоје поглед ка блаогословеном стомачићу, и онда се још сети да те отац гледа Господњим очима и смеши вам се, па се онда запитај чему туга и јад. Ничему, баци то у бездан и главу горе.  :cheesy:

[maria iz daleka]

Hvala Justiniane na tvojim rijecima.

Imam ja divnog muza i divan brak i radujemo se mi nasem buducem djetetu sve to stoji ali bol za mojim ocem nemogu da potisnem sakrijem il da ga gurnem sa strane pa da kazem bolovacu u januaru ili februaru kad beba dodje. Meni sad boli ovo je sve svijeze i njega nema tek dvije sedmice a sta ce biti za godinu dve ja neznam dali ce bol biti drugaciji... A sto se razgovora tice sa mojim muzem mislim da ni on nema rijeci utjehe na sve ovo volio je moga oca to znam a i tata njega imali su posebnu vezu i mislim nije da mislim nego osjecam da i on pati na svoj nacin i da nemoze da me utjesi pun, promjeni temu pricamo o bebi o danu koji je prosao itd.

ali sve je to kretko prekratko i nije vazno, ne da nije vazno nego nema prioritet kao moji momentalni osjecaji bola.........

[Justin Waters]

Ето видиш, имаш све предуслове да врло брзо излечиш осећање туге. Време ће то излечити  winter Имаш дивног мужа који такођер дели са тобом жал за преминулим оцем јер га је и он волио и са њим се дивно слагао. Зато је мени било мало чудно, зашто тражиш некога трећег непознатог да се исплачеш и изјадаш када све то требаш да чиниш управо са својим дивним мужем или евентуално још неком теби драгом особом према којој имаш поверење. Ако своја тужна осећања испољавамо са самим собом ми их онда појачавамо, а ако их делимо са људима које волимо онда их уништавамо. Исповедајте се једним другима вели нам апостол Павле. Није он то узалуд рекао, рекао је сигурно зато што је човек литургијско биће, биће заједнице које своју личност гради у односу са другим људима. Зато није исто када се изјадамо ваздуху, или када се изјадамо драгој нам особи. Сигурно памтиш ситуације у животу, када си своја осећања преовладала управо у односу са људима, тако што си се некоме поверила. Ако муж дели жал са тобом, није ствар у томе да ти он пружи утеху у смислу да те прође одмах. Свеже је још сећање на смрт оца, тако да треба времена сигурно да прође да се залечи, али мислим да требаш своја тужна осећања која те подилазе управо да делиш са својим супругом. Осећај чезње за оцем, да га још једном загрлиш покриј једним више загрљајем према супругу, осећај пријатности разговора са оцем које ти фале надомести једним више разговором са својим супругом и тако генерално када те хвата осећај туге испољавај га у присуству свог супруга, као и он у присуству тебе. Кад си сама своје слободно време усмери на нешто корисно да радиш у кући или изван, тако да заборавиш мало на оца, а кад све своје обавезе завршиш онда лепо опет са супругом седнеш па онда ако те савладају осећања опет се пред њим повериш и поразговарате уопште о твом оцу какав је био, шта је радио, сетите се неког догађаја или доживљаја са њим, сети се неке шаљиве сиутације.... почећеш осећати како те напушта то стање ожалошћености. Наравно кад наступе обавезе када дође дете, све ће бити другачије. Их, када малишан или малишанка заплаче у три ноћу...нећеш имати времена ни да се жалостиш  

[Milan Nikolic]

Sve će to da se sredi i da slegne na svoje mesto. Na kraju krajeva, i nas čeka kraj puta. A potom sledi radost kakvu nismo slutili.

[andrej]

Драга Мариа,

овде имате једно питање слично ономе које сте Ви овде поставили:

Ima li utehe i za one koji nisu pravoslavci?

Питање је, на жалост, поставила особа која можда баш и није била искрена и добронамерна. Међутим, на првих неколико страница, док се то још није најјасније видело, многи људи су, на питање донекле слично вашем, дали многе лепе и искрене одговоре. Можда Вам се неки од тих одговора учини корисним, а једноставно занемарите ону теолошку дебату која је касније настала.

Ја ђу укратко поновити став који см изнео и на тој теми - такве губитке једино време може да излечи. Било би Вам корисно да пронађете неку активност којом бисте се бавили, а која би Вам, колико-толико одвукла мисли даље од патње коју с разлогом и осећате.

Желим Вам свако добро од  bighugbighug и нека Вас и Вашу породицу чува  Bogorodicaaaaaa

[Сефора]

Jos nesto u braku sam vec 16 godina i tek sad sam trudna i ocekujemo nasu malu Lenu

ili mozda po tati MILEnu tacno na njegovu slavu Sv. Nikolu.

Уфффф

Сада мораш да мислиш о својој бебици !

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице - смрачи се и његово. Нервира ли се мајка - нервира се и он. Оно што осећа мајка, - тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, - то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу.

Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита Свето Писмо, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част?