Прекомерна туга - смрт најближих

[ego]

Различити смо и различите ствари нам помажу. Ја сам увек волела да читам и одговори које сам у томе проналазила доносили су ми велики мир, као и неисцрпне теме за разговор са блиским људима. Највише волим Свето писмо, а у тежим ситуацијама ми је такође значило штиво попут:

BOŽIJI PROMISAO  Sv. Jovan Tobolski

Мислим да би требало да више причаш са супругом о својим осећањима, сигурно би ти помогло.

[svetlanabl]

Jos nesto u braku sam vec 16 godina i tek sad sam trudna i ocekujemo nasu malu Lenu

ili mozda po tati MILEnu tacno na njegovu slavu Sv. Nikolu.

Уфффф

Сада мораш да мислиш о својој бебици !

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице - смрачи се и његово. Нервира ли се мајка - нервира се и он. Оно што осећа мајка, - тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, - то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу.

Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита Свето Писмо, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част?

Понављам ...

ili vi mene ne razumjete ili ja vas ne.

NEMOGU VOLIM SVOG OCA, VEZANA SAM ZA NJEGA i nemogu da ne mislim budim i lijezem sa njim u mislima.

Nije to sve u mnalom prstu pa da kazem odsjecu ga sad je vazna trudnoca. NEIDEEEE. Veza izmedju srca i razima je neprekidiva. Nedostaje mi i njega znam sanjim sam provela dobar dio svog zivota, vodio me za ruku svojom dobrotom i svojim cvtrsim karakteróm a sad ga nema.

OSjecam se malo djete u tuneluu , mracnom tuneklu a nigdje ni tracka svjetlosti.

Ovu maliu bebu jos ne poznajem i nemogu nju vise voliti od nekoga koga sam pozavala, volila i gledala u njega ko u Boga.

Sefora utjesi me odgovorima koji ce mi pomoci a ne ovako.

Marija

Mоје саучешће.Мени је твоја туга јасна и разумљива,емоција,као што је љубав.Ти реагујеш на губитак,то је тако природно и нормално.Бол мора да значи нешто,некад је знак,сигнал или чак и дар.Само ти разумеш шта твој бол значи и мислим да је то моменат у ком би твој разум у свој тој боли ипак смогао снаге да схвати шта је то.Одмарај,и дете сада узима највише од мајчиног организма.Кад се роди сазнаћеш шта је права срећа.Све ти се помешало и спојило,жао ми је!Биће боље,мора бити!Све најбоље и најлепше ти желим!

[ZELJKO P.]

...

     Najveći dokaz da Bog brine u našim pokojnicima je to što se mi brinemo i zauzimamoza njih.U stvari to se Bog stara za njih kroz nas.

pomaze Bog drage braco i sestre,

i hvala na svim odgovorima, ja odlutah malo sa foruma neko mi ovdje predlozi da pogledam diskusije : imali spasa za one koji nisu pravoslavci?

Pa su me diskusije toliko zanijele da sam bila par dana samo na toj stranici?

Ali ovo gore mi je malo... mi se brinemo za njih koliko  mozemo, jha nazalost necu moci vise od jedanput godisnje otiici svome ocu na ggroblje ostalo vrijeme ce on biti u mom srcu i tu cu ga i dok sam ziva zadrzati i oplakivati. Mi se zauzimamo za njih zato sto smo ih poznava sto su nas kroz zivot vodili sto su bili dio nas i kako onda se se sa smrcu i dalje ne brinemo za njih?

Pozz Marija

mila moja,i ne treba da zaboravis svog tatu,naprotiv treba da ti je stalno u srcu...dok god ti zivis,treba da ga volis i pamtis.Pokusaj da mislis na vesele trenutke sa njim i da ga se sa radoscu sjecas,a ne sa tugom.A o nekim njegovim "grijehovima" za koje saznajes poslije njegovog odlaska-nemoj da mislis i da se opterecujes sa tim-ko zna da li je to uopste tacno-on nije tu da ti kaze svoju stranu price,a ti koji ti sad pricaju o tome ,mislim da nisu u pravu...znas kako se kod nas kaze-o pokojniku sve najljepse...zato te molim, misli sa radoscu na tatu i budi sretna sto je to bio tvoj tata,a ne tamo ko zna ciji...

toplo te pozdravljaju Pavlovici...javi se

[ego]

"У египатској "Књизи мртвих" се описује пут душе после смрти... Душа током свог пута на "небо" пролази кроз 20 (!!!) "царинарница"... пут траје 40 дана... на царинама душу опањкавају демони... који зле душе "вуку" у понор...  Стари гностици су имали јака упоришта у Египту, и да су они у ствари само укомпоновали Хришћанство у већ постојеће религијско-философске системе Истока... Василид и остали "зналци" су у ствари конструисали читаву једну космологију, у којој су важна места заузимали ови "чувари капија", илити "посада" Митарстава... Они су чували границе између "Еона"... Иначе на "Књигу мртвих" се позива и Серафим Роуз - када брани ову теорију - као и на друге сумњиве изворе. Управо Серафим Роуз - највћи з а г о в о р н ик и бранитељ овог учења каже да ово учење није Догма. А што се суда тиче - у Светом Писму пише да ћемо ми судити анђелима "

О митарствима - ђакон Андреј Курајев

[maria iz daleka]

"У египатској "Књизи мртвих" се описује пут душе после смрти... Душа током свог пута на "небо" пролази кроз 20 (!!!) "царинарница"... пут траје 40 дана... на царинама душу опањкавају демони... који зле душе "вуку" у понор...  Стари гностици су имали јака упоришта у Египту, и да су они у ствари само укомпоновали Хришћанство у већ постојеће религијско-философске системе Истока... Василид и остали "зналци" су у ствари конструисали читаву једну космологију, у којој су важна места заузимали ови "чувари капија", илити "посада" Митарстава... Они су чували границе између "Еона"... Иначе на "Књигу мртвих" се позива и Серафим Роуз - када брани ову теорију - као и на друге сумњиве изворе. Управо Серафим Роуз - највћи з а г о в о р н ик и бранитељ овог учења каже да ово учење није Догма. А што се суда тиче - у Светом Писму пише да ћемо ми судити анђелима "

О митарствима - ђакон Андреј Курајев

hvala na linku, ali citajuci ovo od Gregorija Djecenko mi vec .... muka i tesko neznam dali bi trebala jos nesto da citam da nebi pala u jos vec ocaj.

Imali sta veselo i pozitivno.

Nabavila sam knjigu Koliba neko je ovdje preporucio i pocela sam je citati, dosad mi se svidja. Hvala

Pozzz Marija

[maria iz daleka]

...

     Najveći dokaz da Bog brine u našim pokojnicima je to što se mi brinemo i zauzimamoza njih.U stvari to se Bog stara za njih kroz nas.

pomaze Bog drage braco i sestre,

i hvala na svim odgovorima, ja odlutah malo sa foruma neko mi ovdje predlozi da pogledam diskusije : imali spasa za one koji nisu pravoslavci?

Pa su me diskusije toliko zanijele da sam bila par dana samo na toj stranici?

Ali ovo gore mi je malo... mi se brinemo za njih koliko  mozemo, jha nazalost necu moci vise od jedanput godisnje otiici svome ocu na ggroblje ostalo vrijeme ce on biti u mom srcu i tu cu ga i dok sam ziva zadrzati i oplakivati. Mi se zauzimamo za njih zato sto smo ih poznava sto su nas kroz zivot vodili sto su bili dio nas i kako onda se se sa smrcu i dalje ne brinemo za njih?

Pozz Marija

mila moja,i ne treba da zaboravis svog tatu,naprotiv treba da ti je stalno u srcu...dok god ti zivis,treba da ga volis i pamtis.Pokusaj da mislis na vesele trenutke sa njim i da ga se sa radoscu sjecas,a ne sa tugom.A o nekim njegovim "grijehovima" za koje saznajes poslije njegovog odlaska-nemoj da mislis i da se opterecujes sa tim-ko zna da li je to uopste tacno-on nije tu da ti kaze svoju stranu price,a ti koji ti sad pricaju o tome ,mislim da nisu u pravu...znas kako se kod nas kaze-o pokojniku sve najljepse...zato te molim, misli sa radoscu na tatu i budi sretna sto je to bio tvoj tata,a ne tamo ko zna ciji...

toplo te pozdravljaju Pavlovici...javi se

draga Mitra nisam vas zaboravila niti moje obecanje da cu vam poslati novac, ali vjerovala ili ne jos nisam bila u gradu.

Iskreno receno muka me hvata i da odem znam da cu tamo sretsi ljude koji ce me daviti i izjavljivati mi saucesce itd. i toga se i najvise plasim i muka me hvata.

RUZAN SAN, nadam se da cu se sto pre iz njega probuditiiiiii

Pozzz Marija

[ZELJKO P.]

Draga nasa Maria,

nadam se da si malo bolje,da je bol makar malo blaza,jer nije manja to znam...Ne vidim te na forumu,pa samo da te pitam kako si...toplo te pozdravljamo i javi se!!!

[dragisa]

draga Maria,

Ako zelis, mozes pomoci i svom Ocu i sebi, no da bi to ucinila moras biti spremna za jedan iskren razgovor sa sobom. Iskren znaci poootpuno iskren koji znaci da to do cega dodjes u tom vapaju u sebi (a u njemu ce te voditi sam Bog, i u prostoti svog srca ustvari razgovaraces sa samim Bogom) podrazumeva posledice, realne zakljucke, nov nacin zivota i pogleda na svet, jednom recju to znaci promenu. Jednom recju moras se roditi s´vise (sa nove visine). Ako nema promene znaci da razgovor nije bio iskren i da ne verujes u to sto mislis. Ako promene ima ona ce oznacavati toliku razliku da ces biti kao neki novi covek, rodjena ¨odozgo¨, puna istine i blagodati i zadnji neprijatelj coveka smrt bice ti kao nista. Tvoje je, posto jos uvek ne znas o cemu se radi samo da budes ISKRENA sa sobom odnosno otvorena za novost, otvorena i spremna da poslusa Boga, otvorena i spremna za nesto o cemu sad nista ne znas i na kraju otvorena za to da je u stvri ¨sve dobro¨, da postoji smisao, da postoji Logos svega. Ali do tada dok to sama ¨ne cujes¨ (simbolicki receno cujes) sve sto treba da ucinis jeste upravo to sto ti sad cinis, budi skrusena i prosta svojim srcem i trazi pomoc od nasega Boga, koji ne ostaje nem na plac svoje dece. Bog koji je sve nacinio, nece te ostaviti bez odgovora, on zeli da i ti vidis, da i ti dodjes u poznanje, da sve sto je on nacinio¨bijaše veoma dobro¨ i da nema smrti za tvog Oca i ni za jednog coveka.

To nije retorika to je cist i najstvarniji zivot. Pre nego probam da ti pomognem nekim mojim predlozima zelim da ti kazem da sam prosao kroz istu situaciju, i meni je majka umrla ¨na rukama¨. Nemoj pogresno da me shvatis ovo ce zvucati skroz sokantno, ali to je jedan od najlepsih dogadjaja u mom zivotu. Celo objasnjenje ne moze da stane u jednu recenicu zato probaj da ga shvatis iz onoga o cemu cu ti napisati. Jednom recju, pomisljam da smrt nasih bliznjih i postoji samo zato da bi smo mi ljudi osetili i doziveli u tuposti svojih srca koliko Ljubav ustvari moze biti velika i duboka. Medjutim to nije kraj zivota za umrlog, nikako, taj neko nastavlja da zivi. To sto nama smrt deluje kao prekid, kraj, gubitak, ne povratnu propast... to je delo satanino, on zeli lazju i prevarom da nam to tako predstavi, da verujemo u to da je smrt koja nas okruzuje zadnja stanica ovoga sveta. Zato je on knez (vladar) ovoga sveta, ili to bar pokusava, ali... postoji i onaj ¨drugi svet¨. Taj drugi svet, tacno nije zagarantovan, ali za ulazak u njega ne trazi se puno, ¨ko veruje u mene nece videti smrti vavek¨. Kako, sta, na koji nacin, kojim putem, koji je mehaniza da taj neko i dalje bivstvuje i zivi, gde je to, dali je to raj ili pakao... to je nama ne shvatljivo, i nemoj sebe za dzabe da opterecujes i da ulazis u to. To je vecita Tajna Domostroja naseg Spasenja, koja je u Vecitom Logosu Zivota, u Gospodu Bogu nasem Isusu Hristu. Ovo sve receno, nikako ne znaci ¨odustati¨ od nekoga ko se upokojio, zaboravitit ga, nikako! Bas suprotno, to znaci da imamo i mozemo ¨sta¨ da delamo, a to sta je upravo vera odnosno ljubav. Upravo to sto ti cins, sto stalno mislis na njega, sto se secas njega, sto nemozes bez njega, TO mu daje zivot. Zapamti sve je u Ljubavi, odnosno Bog je Ljubav. U tvojoj Ljubavi prema njemu, u njegovoj Ljubavi prema tebi, u Ljubavi kojm nas Ljubi Otac nas nebeski, u Ljubavi kojom ljubimo potpune strance ali opet nasu bracu.... sve je to Bog, Bog je ljubav, i kada se on javi (projavi) onda nema smrti jer nemoze smrt drzati Davaoca Zivota a to/on je Ljubav. Bog nije napravio ovaj svet i nas na njemu iz neke mrznje ili neke tiranije, pa da mi patimo, ne, napravio je sve iz Ljubavi, zato je ona (Ljubav) pre svega i pre svih, vecni smisao svega stvorenog. Ceo zivot je jedna velika Ljubav, koju mi ljudi na zalost slabo poznajemo, retko je se setimo i stalno prolazimo pored nje kao neceg ne bitnog. Zivimo svojim zivotima i mislimo o nekim nebitnim stvarima, a TA ¨stvar¨ (Ljubav) stoji ispred nas celog naseg zivota i nikako potpuno iskreno i otvoreno da joj pridjemo, TO drzi ceo svet u posojanju, TO celom svetu daje smisao, TO ceo svet spasava od naseg pakla otudjenosti i na kraju TO daje, odrzava, i na kraju zemnog zivota privodi, zivot coveka u Vecni Zivot. To nesto je Isus Hristos, Ljubav odnosno Bog.

Budi srecna sto si imala tako lep odnos sa svojim Ocem dok je bio ziv, ja nisam imao tu srecu, ne zalim se, sam sam birao svoj put, moja majka je bila izuzetna zena, ali ja je nisam postovao,.Onda se priblizila smrt i poradovala se lakom plenu ohladnelih srca. Medjutim. Iskren vapaj Bog nece odbaciti, pa ma koliko mi bili gresni. Tako sam i ja zavapio Bogu sa istim pitanjma i molbama (ili slicnim jer tad je jos bila ziva) kao ti. Bio sam spreman za sve sto Bog zatrazi...i ako trazis ¨hleba¨ Bog ti nece dati ¨kamen¨... Bog se javio. Nemoj misliti nesto misticno (i ako ustvari i jeste misticno), Bog se javlja svakom coveku ali mi ne zelimo da pricamo sa njim, imamo prece stvari, srce nas vuce u ¨necije¨ druge price i nagovore, a takva nam je i priroda. ¨Srce skruceno Bog nece odbaciti¨ tako da u tom krajnje bespomocnom stanju i sa punim poverenjem u Boga da on moze zeli i hoce da pomogne sam prisao njemu, i svemu me je naucio. Smrt je neminovnost ali nije kraj. Ljubav je zivot i ona je mogucnost za svakog od nas, ako zelimo. Ljubav je vec bila medju nama ljudima, savrsena u ljudskom telu, i sve ovo nam vec davno objavila, cak i zapisal za vjek vjeka. Nas je problem sto smo isiti kao i ljudi ondasnjeg vremena ¨svojima dodje i svoji ga ne poznadose(mo)¨. A on upravo iz ove ljubavi o kojoj svo vreme govorim i koja On Jeste predade sebe za nas, da bi nama pokazao i dokazao da je smrt laz i da nema vlast nad Istinom. I Vaskrse. ali ni to i nije najvece cudo, nego sto on opet dodje i Vaskrsava i nas zive i mrtve u sve vekove vekova. Dobro kaze Apostol Pavle smrti gde ti je zalac.

draga Maria, uroni u sebe i odvezi sebe od tuge i svih drugih zabluda u zivotu, verom u Hrista pobedjuj, jer je on Istina, a sve neutvrdjene crne i tmurne misli odbacuj jer su laz i od Djavola su. Zapamti one dolaze od onoga koji zeli da verujemo u smrt, pogibao i patnju, zato je on car ovoga sveta, car nasih misli i nasih dela, ali mi nismo vise Blagodacu Gospoda Spasitelja od ovoga sveta, nas um je Hristov i celog sebe predajemo njemu, on ce nas svemu nauciti i dati opravdanje za svaki sud. ovo da celog sebe predajemo njemu (Hristu) i ono da odvezes sebe od tuge i zabluda, to je mnogo bitno. To je pokajanje. Sve sto treba jeste da verujes i vera tvoja Blagodacu Bozijom ce te spasiti iz ocaja i iz lazi smrti a tvom ocu ce to biti najveci dar da ima svog andjela na zemlji. Jos jednom nista od ovoga nemozes sama od sebe, ili ubediti sebe u nesto da stvari stoje tako i tako, ne....., verom, odnosno pokajanjem, odnosno spremnoscu, Duh sveti ce te svemu nauciti i utvrditi samo budi iskrena, veruj i budi saradnik Boziji. A to znaci ako te Bog svojim ¨shapatom¨ u tvojoj molitvi uverava da nema smrti nemoj biti tvrdoglava i vikati ima, dakle veruj mu. Ako cujes nesto drugo u njegovoj svetoj Reci, ucini to, nemoj biti ne verna. Itd, naravno mnogo se pazi da ne izmislis nesto sama i da zalutas u neke gluposti, budi trezvena i delatna.

poslusaj velikog borca Apostola Pavla sta kazes:

13. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се.

14. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде,

15. И обувши ноге у приправност за јеванђеље мира;

16. А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога;

17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је ријеч Божија.

18. И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете.

0442_feel

[emilijazr]

Четвртог фебруара ове године сестру близнакињу мог мужа убио је муж. Свирепо, ножем, искасапио.

Отишла је четири дана пре тога од њега са децом, да се склони од насиља о којем нам никад није говорила, али се ове зиме више није могло сакрити.

Њихове комшије звале су нас да кажу да се нешто дешава, дојурили смо с посла муж и ја, а око куће полицијска трака. "Остани ту", рекао ми је и кренуо према полицајцу. Никад нећу заборавити, кад је прекорачио полицијску траку, полицајац испред куће на њега је потегао пиштољ. Кад се окренуо, црн у лицу као земља, схватила сам да је преда мном други човек, да мог мужа, оног ког волим и којем сам родила троје деце, више нема и никад неће бити. Крвник је био побегао и нас је полиција чувала у стану три дана: њене родитеље, њено двоје мале деце, и нас двоје, јер је био рекао да ће нас поклати све. Нашу децу чували су моји родитељи.Та три дана, док је њено тело било на патологији, а ми у четрдесет квадрата изнајмљеног стана у ком је Јасмина желела да почне нови живот, то су три неописива дана.То су дани кад је ГОспод био са мном, давао ми снаге да их подижем, једног по једног, кад падну, да их храним и да их тешим, да се играм са децом, да, био је с нама. КАд су нас пустили да изађемо, јер су убицу лоцирали у Босни, отрчали смо у цркву. Била је недеља, пред вечерње. Тада нам је добри наш отац РАдивоје спасао живот, кроз исповест, кроз молитву, не знам ни колико је то трајало, стали смо некако на ноге. Ујутру нас је причестио и укрепио да можемо да је сахранимо. И не питајте ме како се носимо са тим што је нема, и што је тако страдала. Живи смо. А да немамо вере, не бисмо били, јер овако бесмислено и велико зло, не може да се појми без ГОспода, али он нам даје снагу...Ипак, све се променило. Сад су ми отворене очи, препознајем страдалнике по погледу, и они мене, непознати људи које знам из виђења, доносе ми утеху мудрим неким речима умивеним благодаћу БОжијом, а моји најближи пријатељи постадоше ми странци, јер не разумеју више ништа. Живот је постао надреалан, и ја само чекам смрт.О, немам суицидалне мисли, него ми је сад тек, искуствено, пукло пред очима колико је наш живот на земљи тренутак, мрвица, сен, дашак вечности, и трудим се само да заслужим Царство небеско, да изнесем овај крст и да децу упутим да живе тако да некако заслужимо да сви једном будемо заједно. А мој муж, мој добри муж, мученик, који је и за њеног живота, ма колико да су били различити, осећао физички сваку њену патњу, шта да кажем, труди се да остане нормалан због нас. После свега, неколико недеља није могао да крочи у цркву, сад је кренуо поново, али тек је његов живот бол.И ја, уствари, не знам да одговорим на питање како се носимо са смрћу драге особе. Живим некако у два паралелна света и два паралелна живота: један спољашњи, у ком  настојим колико могу да не показујем ништа, јер људи махом нису спремни да се сусретну са несрећом и толиком тугом , непријатно им је, не знају шта би рекли, да ли да питају или не, само они који су страдали, они знају и смеју нешто да кажу, остали се труде да причају о нечему другом. И један мој , лични интимни живот, у којем је непрекидна Исусова молитва и молитва ГОсподу да нас не остави, да нас укрепи и сачува здраве памети и чиста срца.ЈЕр, она се, мученица, својом мученичким страдањем спасла, а ми се спасавамо кроз крст који нам је дат. И молите се и ви за њену душу и за наше здравље. И даће Бог, да по његовом промислу, издржимо колико још треба да се издржи.  Hristos vaskrse

[Перса]

Ево прилога девојчице која је присиљена да се опрашта од живота, из болнице упутила је писмо свима који смо у кораку живота,

опоминјући нас да живот живимо свесни да га не треба пропустити нехатом проживети:

SPORA IGRA

Da li si ikada gledao decu

na vrtešci ?

Ili slušao kako kiša

zapljuskuje zemlju ?

Da li si ikad pratio

leptirov haotičan let ?

Ili zurio u sunce

na zalasku ?

Bolje uspori.

Ne pleši tako brzo.

Vreme je kratko.

Svirka neće trajati večno.

Da li protrčiš kroz svaki dan

kao da letiš ?

Kad pitaš -Kako si,

čujes li odgovor ?

Kad se dan završi,

odlaziš li u krevet

sa sledećih stotinu poslova

koji jure kroz tvoje misli ?

Bolje uspori.

Ne pleši tako brzo.

Vreme je kratko.

Svirka neće trajati večno.

Kažeš li nekad svom detetu

- uradićemo to sutra-

i u svojoj žurbi

ne primetiš njegovu tugu ?

Da li si ikad izgubio kontakt

i dopustio da umre dobro prijateljstvo

samo zato što nisi imao vremena

ili nisi pozvao i rekao- Zdravo, kako si ?

Bolje uspori.

Ne pleši tako brzo.

Vreme je kratko.

Svirka neće trajati večno.

Kad trčiš da stigneš negde

propustiš polovinu zabave koja te tamo čeka.

Kad brineš i trčiš kroz dan,

isto je kao da si bacio neotvoren poklon.

Život nije trka.

Uspori.

Čuj svirku.

Pre nego što se pesma završi...

ime autorа nepoznatо: devojčica kojoj su dani odbrojani…

izvor Eporuka koja kruži.

[Срђан Ранђеловић]

 

 

 

Губитак блиских људи је једна од највећих несрећа коју човек доживљава у овом земаљском животу. У таквим приликама су се многи људи обраћали преосвећеном епископу Теофану, молећи га за савет и молитву. Епископ Теофан би обично удовољавао молиоцима и у својим писмима им давао одговоре на питања која су му упућивали. Та писма, по својој једноставности и у исто време по дубоком поимању духовног живота, имају изузетан значај за све.

Епископ Теофан сматра да је потпуно природно затужити и заплакати над умрлим ближњим; али та жалост треба да буде умерена и да не прелази у очајавање.

“Није могуће не жалити, - писао је Светитељ, неком човеку поводом смрти његових родитеља, - таква нам је душа; али с мером. Шта је главно у човека: тело или душа? Душа. Када је душа жива и човек је жив. А када умире, шта умире: душа или тело? Тело, а душа остаје жива. Дакле, умрли су живи; живи су и ваши родитељи. Они су се само одвојили од вас и живе на другом месту. Тамо ћете и ви кад дође ваше време отићи – и угледаћете се. Растанак је само привремен. Зато и кажем да није могуће не туговати, али само мало, као кад се тугује због одласка од куће у школу. Ми замишљамо умрле онаквима какви су били, како су лежали на столу у мртвачком сандуку... и како су у гробу, чак и наричемо: како ти је тамо тесно, како ти је тамо мрачно и влажно... А у ствари тамо ни нема оних које оплакујемо. Они су на другом месту, поред нас чак, само у потпуно друкчијем обличју”.

“Плачите, плачите, - писао је на другом месту Светитељ једној мајци, - нема у томе ничег неприродног нити недостојног. Чудно би било ако мајка не би жалила због ћеркине смрти. Али треба знати меру: не очајавати и не заборављати оне појмове о смрти које ми, хришћани, имамо. Умрла! Није она умрла, већ тело, она је жива и живи исто као и ми, само у дргом обличју битија. Она вам и долази и гледа вас. И мора бити да се чуди што ви плачете и очајавате, јер је њој боље. Оно обличје живота је изнад нашег. Ако би се она појавила и ако бисте је ви замолили да опет уђе у тело, она се нипошто не би сложила. Зашто да јој се противите, да желите оно што она не жели? Каква је то љубав?

 

Није могуће не жалити за тим што нисте могли да јој последњи пут погледате у очи, да чујете њене последње речи, да је последњи пут као мајка загрлите. Само плачите. Али не много. Њене телесне очи су се затвориле, и она сад гледа душевним очима. Гледајте и ви њу душом својом. Немојте је у гробу замишљати: ње тамо нема; тамо је њено тело, а она је ван њега, можда сад крај вас баш стоји. Уста јој ћуте, али вам говори срцем. Слушајте и чућете: “Мамице! Не тугуј и не очајавај. Ја сам с тобом, и добро ми је!” Одговорите и ви њој: “Слава Богу што ти је боље!” Нема више загрљаја. Али она може собом, као душа, да загрли вашу душу и биће исто тако топло као што су топли обични загрљаји. Одговорите и ви смирене душе сећањем на њу.”

Велика је утеха за хришћанина то што умрли и после смрти настављају да опште са нама, с душом.

На питање шта се дешава са умрлима, Светитељ је писао:

 “Тело се враћа у земљу, а душа добија од Господа место које је заслужила, где пребива до краја света у радости ишчекивања или у ужасној муци. Тамо је земља за нас затворена. Шта је тачно тамо подробно не знамо... Једно се само зна... то да тамошње стање у потпуности одговара ономе како се човек овде усмерио, на Земљи. Како да се усмери је дато у Јеванђељу и Посланицама. То је оно што је за нас сада важно. Пошто циљ није на земљи, већ у другом виду битија, онда је разумно бринути се о томе како се добро припремити за тамо. Ако се не припремимо све је пропало.

 

Не мучите се тиме шта је тамо и где ћемо бити, а кад се појаве таква питања, кажите себи: добрима ће тамо добро бити, а лошима лоше; у складу с тим једнима ће место бити светло, а другима тама.”

Зашто дајемо помен умрлима? “Зато што нам је тако заповеђено да чинимо, - одговарао је светитељ. А да је то било заповеђено види се из тога што није било никада да се у Цркви Божијој није чинио помен. Дакле, то нам је од Апостола и Самог Господа”. Помињати треба не само своје рођаке, већ и све православне хришћане у свако доба и у свакој молитви. И сами ћемо тамо бити, и та молитва нам је потребна као што је сиромаху комад хлеба и чаша воде. Знај да је молитва за умрле јака због заједнице, због тога што се говори у име целе Цркве. Исто као што по природи ствари кад бременита жена дише, снага дисања прелази на дете, тако је и овде. Црква дише заједничком за све молитвом, а снага молитве прелази на умрле који су у недрима Цркве, а ову чине и живи и мртви. Немој да те мрзи да у свакој молитви споменеш своју браћу и очеве који су умрли: то ће им бити твоја милостиња.

Да је неопходно спомињати умрле показује већ изречена чињеница да се општење с њима наставља: “Они су живи, и наше општење с њима се не обуставља. Као што се молимо за живе не правећи разлику између оних који иду праведним путем или неким другим, тако се молимо и за умрле без обзира на то да ли су међу праведнима или међу грешнима. То је дуг братске љубави. Док нас последњи суд не раздвоји, сви, живи и мртви, чине једну Цркву. И сви смо дужни да се међусобно односимо као делови једног тела, у духу доброте и љубави, и живи и мртви, без раздвајања због смрти”.

“Судбина умрлих није решена до општег суда. До тада не можемо никог сматрати дефинитивно осуђеним, и због тога се молимо уздајући се у неизмерно милосрђе Божје”.

Губитак деце у раном узрасту је за родитеље посебно тежак. Многи су чак склони томе да мисле да је то казна родитељима за њихове грехе. У писмима еп. Теофана налазимо следећи одговор:

“Не ради се увек о казни. Некад је у питању добро деце и самих родитеља. Ми смо слепи и то не видимо... и због тога се бунимо... и хулимо на Бога, као да Он није у праву. А Он је све уредио на најбољи начин”.

На другом месту, подробније развијајући исту мисао, еп. Теофан пише за утеху једној ожалошћеној мајци следеће: “Ћерка је умрла добра, пуна врлина. Треба рећи: “Слава Теби, Господе, што си је одмах узео не увукавши је у грех и прелести света”. А ви тугујете: “зашто ју је Бог избавио од свих ових наслада и узео је у Своје свето царство чисту и непорочну. Испада да је боље да је одрасла и упознала све тешке грехе, што данас није чудно, нарочито за тако симпатичне каква је, као што кажете, била. И то је мудра мајка – жали што јој је ћерка спашена и није погубљена”.

На крају ћемо навести још два одломка из писама еп. Теофана.

Писмо сестри на самрти: “Збогом, сестро! Нека Господ благослови твој одлазак и пут. Ти нећеш умрети. Тело ће умрети, а ти ћеш прећи у живи свет, жива, свесна и препознаћеш цео свет који ће те окруживати. Тамо ће те дочекати отац и мајка, браћа и сестре. Поклони им се, поздрави их и замоли да се побрину за нас. Окружиће те твоја деца својим радосним поздравима. Тамо ће ти бити боље него овде. Зато се не плаши смрти која иде: она је само врата у бољи живот. Твој Анђео Чувар ће узети твоју душу и повешће је онде куда Бог заповеди. Надолазиће греси – кај се за све и имај чврсту веру да ће Господ и Спаситељ изгладити све грехе покајника. И твоји су греси изглађени кад си се покајала. Учвршћуј своју веру и не раздвајај се од ње. Нека ти Господ да миран одлазак! Дан-два и бићемо заједно. Зато не жали за нама. Збогом, Бог с тобом!”

Из писма сестрином мужу: “...Одмах после смрти почиње подвиг проласка кроз митарства. Овде је сестри потребна помоћ. Мислите на ово и чућете вапај: “помози”. На то треба да усмеримо сву своју пажњу и љубав према њој. Ја мислим да ће највећи показатељ ваше љубави према њој бити ако одмах после смрти почнете да се молите за њу у њеном новом стању и новим неочекиваним потребама. И тако се непрестано молите за њу Богу, нарочито у току првих шест недеља, па и даље. По причи Теодоре, молитве њеног старца су помогле анђелима да се изборе са злим дусима. Исто ће бити и са вашим молитвама. Не заборавите на ово, - то је љубав! Што пре и мене обавестите... и ја ћу почети с молитвом, и деца нек тако раде... Превише се жалостити и очајавати нема много смисла”.

Не стремите земљи. Све је пролазно – само је загробна срећа вечна, непроменљива, сигурна. И та срећа зависи од тога како ћемо проживети овај наш живот!

 

 

Св.Теофан Затворник

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/01/blog-post_9404.html

[ПЧЕЛИЦА]

Губитак ближњих је сигурно најчешћи овоземаљски облик испитивања наше вјере... Хвала Богу, када је деда умро, заиста су ми сличне мисли пролазиле кроз главу и нисам очајавала! Ипак, свјесна сам да је немјерљиво поредити губитак деде и дјетета. Један живот није ништа мање важан у односу на други, али ипак... Дај Боже да у таквим моментима, када губимо ближње, не доживљавамо то као губитак и да нам пролазе кроз ум и срце ријечи Св. Теофана! 

[JESSY]

из исте књижице....

 

Povodom smrti male dece
Blaženstvo nevinih duša
Bog, Koji vam je poslao žalost, neka vam daruje i snage da
hrabro i velikodušno tu žalost podnesete. Blaženi su oni koji
odlaze neporočni iz ovoga sveta ispunjenog grehovnim sablaznima.
A sablazni neprestano uzrastaju, umnožavaju se u svetu, čineći
spasenje sve težim i težim. Sveta Crkva ispraća počivšu malu
decu iz ovoga sveta u večni svet ne sa plačevnim pesmama, već sa
pesmama radosti. Ona priznaje njihovo blaženstvo izvesnim: njene
molitve pri pogrebu male dece ne govore o neizvesnoj sudbini
čoveka posle smrti, kao što govori o njoj (sudbini) umilno i
plačno pri pogrebu odraslih. Te molitve i mole Boga da podari
pokoj malom detetu i, u isto vreme priznaju da je taj pokoj darovan
pa počivšeg mladenca već nazivaju blaženim. Mala deca za vreme
kratkotrajnog prebivanja na zemlji ne dotiču ništa od onog što
lišava blažene večnosti, a uspevaju da ispune sve ono što donosi
blaženu večnost: omivaju se od praroditeljskog greha i
prisajedinjuju se Hristu krštenjem, sjedinjuju se s Njim
pričešćujući se Njegovim Telom i Krvlju, sjedinjujući se s Njim u
blaženstvu Njegovom. Ne uspevajući da oskrnave ni sveto krštenje
ni najblaženije sjedinjenje s Bogom, oni odlaze iz ovog sujetnog
sveta tamo gde im to po prirodi i pripada. Mi odrasli nismo
takve sreće: bela odećda duše u koju se oblačimo na krštenju,
prlja se tokom zemaljskog života našeg, bezbrojnim mrljama;
sjedinjenje s Bogom mi raskidamo preljubničkim sjedinjenjem s
grehom. Uzrast zrelosti i iskustvo bi trebalo da nas učine
savršenim, a mi gubimo i ono dostojanstvo koje smo imali kao
mala deca. Naše duševno stanje postaje vremenom toliko
nepravilno, lažno, neprirodno, da Jevandjelje, pozivajući nas na
ispravljanje, naziva to ispravljanje obraćenjem, kao iz
mnogoboštva ili muhamedanstva. Ono nam zapoveda da se obratimo
i dođemo u ono stanje u kome smo bili kao deca. Zaista vam
kažem, - svedoči ono, - ako se ne obratite i ne budete kao deca,
nećete ući u Carstvo Nebesko (Mt. 18, 3). Ove misli mogu da uteše
vas, majku koja rida zbog odlaska u večnost blaženog detenceta,
kćerkice vaše. Pokorite um i srce vaše volji Božijoj, premudroj
i sveblagoj: u toj pokornosti, naćii ćete pokoj i utehu za vašu
dušu. Bog je vaše vozljubljeno detence uzeo na nebo i zajedno s
njim, uzeo je tamo i vaš um i srce. Tako je dobro.
.

[JESSY]

Утеха поводомм смрти младића

Земаљски живот - припрема за вечност

 

Усрдно саосећам у невољи која вас је задесила. Сам

милосрдни Бог нека вас утеши! Нека вас утеши мишљу да је невини

младић, чист, као ангео, не оскврнивши се никаквом нечистотом

земаљском, отишао, упловио у безбедно небеско пристаниште.

Тамо нико и ништа неће моћи да умањи његово блаженство. Тиха и

срећна садашњост се у једном дану преобразила у непролазну и

непрекидну вечност за наследника блажене вечности. Тамо је

непрестана радост, тамо је увек празник, тамо је гозба,

припремљена од почетка века у векове од Цара над царевима -

Бога. Тамо је журно одлетео младић, призван од великог

приређивања гозбе, Саздатеља човека. Ко се може успротивити

свемогућем призиву Свемогућег? Сама твар слуша заповести

Творца свога и хитро, у магновењу, испуњава их. Погледајмо на

милога младића очима вере који сада иде ваздушним

пространствима ка небу! Очима вере погледајмо чистога младића

узнетог на небо који је од радости заборавио на све земаљско!

Испратимо га ватреним молитвама и ватреним сузама. Принесимо

њему у спомен, молитве и сузе! Земља, то је место плача; небо је

место весеља. Небеско весеље израста из семена посејаног на

земљи. То семење су: молитве и сузе. Примите моје сузе као део

ваших суза, и усвојите ову духовну утеху коју вам шаљем у овим

редовима. Сви смо ми привремени гости на земљи! Свима нам

предстоји одлазак одавде! И неизвестан је час у који ће нас Бог

потражити у нашем боравишту. Искористимо земаљски живот да

припремимо себе за вечност; припремимо себе за блену вечност.

Наша вечна судба је у нашим рукама: зато што Бог свакоме даје по

делима његовим. Верујте у ову љубав и оданост коју сте изазвали у

срцу вашег недостојног молитвеника пред Господом.

 

из писама св Игњатија Брјанчанинова

[JESSY]

Деца и смрт

 

Прва дилема која се јавља код људи који доспеју у такву ситуацију је „рећи или не рећи?“ Чини се да аргумената и „за“ и „против“ има у једнаком броју. Бол због губитка блиске особе и брига о детету често могу да утичу на доношење одлуке у правцу „не говорити, сакрити, не желим да се малишан осећа исто овако ужасно као и ја“.

Међутим, оваква одлука није донета здравим расуђивањем већ услед малодушности које нисмо довољно свесни, малодушности која шапуће: „Зашто да кажем? Мени је тако тешко сада, нема никога да се брине о мени сада, а ако још и кажем – мораћу да се суочим са тешко предвидљивом реакцијом детета које се бојим. И уместо да будем сам са собом у својој жалости мораћу да се бринем не о својим осећањима већ о њему. То ми је тешко, нећу се снаћи, не желим, нећу.“

Ако постанемо свесни ових потајних тежњи душе да се сачува од још веће жалости и бола схватићемо да је првобитна одлука да се сакрије, да се детету прећути истина –  крајње погрешна , чак и опасна. Дете до шест година формира свој животни став и свој однос према свету и другим људима. Дете не разуме где је мама отишла, зашто сви око њега шапућу о нечему, почињу да се односе другачије према њему, жале га иако није мењало понашање и није болесно.

Деца су врло интуитивна. Она виде да код одраслих „нешто није у реду“, да маме нема поред њега, да на његова питању одговарају неразумљиво (отишла, разболела се, итд.). А та неизвесност изазива страх. Дете у таквој ситуацији може донети два дијаметрално различита закључка:

1. Ја сам лош, зато ме је мама одбацила, нисам вредан (живота, задовољстава, радости, играчака, итд.)

2. Мама је лоша јер ме је оставила. Ако ме је оставила најближа особа значи да не смем да верујем никоме у овом ужасном свету.

Између ова два пола постоји хиљаду варијанти које доводе до стварања негативног односа према себи, према блиским особама, према животу животу, ниског мишљења о себи, мржње, гнева, љутње.

 

http://www.imanade.org/kako-reci-detetu-za-smrt-bliske-osobe/