Прекомерна туга - смрт најближих

[ИгорМ]

Љубав представља основ и суштину живота Цркве.

Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која представља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави.

У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у њему; љубећи оне који су у њему ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог Њених молитава за мртве.

Наша љубав у Христу, одржава их живим јер их држи "у Христу"...

 

О. Александар Шмеман

[Дијана.]

Tuga, krivica i samoizolacija 

 

“Zdravo Marija. Pročitao sam vaš članak u “Ruskom časopisu – Nedelja” “Priča o predanoj ljubavi” i želim da napišem nešto o tome o čemu mi je sada neprijatno i da pričam. O usamljenosti muškarca. Pre dve godine otišla je (ruka ne može da napiše “umrla”) je moja žena. Otišla je brzo, za tri meseca – onkologija. Tamo je bilo mnogo takvih mladih, lepih na tom odeljenju. Otišla je tada kada je još mogla da živi.

Ela i ja smo zajedno skoro petnaest godina, dece nismo imali, ali za mene to nikada nije bio problem. Bilo nam je dobro zajedno. Naravno ponekad se osećao neki umor. I već smo se spremali da usvojimo dete, počeli smo da idemo po lekarima, kada su Eli i postavili tu strašnu dijagnozu. Elku je Bog darežljivo nadario svime – bila je talentovana slikarka, ali isto tako je znala i sve ostalo čega bi se prihvatila – bilo da peče kolače ili sadi alpsku gorku na letnjikovcu. Lagana, vesela, velikodušna, ona je reklo bi se sve radila igrajući, nije hodala već letela po kući, sve vreme nešto pevajući. Čak i kada se spremala na onkologiju, obrisala je sve prozore, prostrla sve zavese, i prebrala nešto što se godinama povlačilo po ormanima. Sećam se kako sam pokušavao da je zaustavim, govoreći: “Ostavi sve to vratićeš se pa ćeš završiti, hajde da ovu nedelju prosto budemo zajedno!”. A ona je odgovarala: “Ne, sada ću to! Ako dovedeš nekoga dok sam ja u bolnici da bi ta videla kako imaš čudesnu ženu…”. Pokušavali smo da se šalimo. Elka me je volela i nekako pokušavala da mi olakša život bez nje.

Sećam se njenog mršavog lica sa smešnom i žalosnom jež kosom – sve što je ostalo od nekada raskošne, neposlušne, kovrdzave kose. Sećam se u šta se na moje oči pretvarala njena bolest. Sećam se kako se hrabro borila. Sećam se kada sam stajao i plakao – zbog nemoći, jer je bilo jasno da ona odlazi, od stida, što ona strada, a ti si živ, i čak hoćeš da jedeš i piješ. Poslednje dve nedelje svog života Ela se mnogo promenila – u njoj se pojavila neka usredsredjenost i otudjenost od mene. Ona je otišla, a ja sam ostao.

Prvih pola godine posle Eline smrti je prošlo kao u adu – posao je leteo u kantu, i da nije bilo prijatelja ne bih isplivao. Činilo mi se da se ruši sve okolo i ako ćemo iskreno nije mi bilo žao. Čudo je da sam uspeo da se zaustavim: shvatio sam još malo i više niko neće moći da mi pomogne. Ali nad glavom mi je visio ogroman kredit – on me je i spasao. Ali ostao je osećaj hladnoće od toga što šetam krajem, što je pored provalija, i da mogu i da se ne uzdržim.

Opet sam naučio da zaspim bez Henessy, i navikao sam se na tišinu u stanu. Nisam radio bezumne stvari, samo jednom, ne znam čak šta mi je bilo, uzeo sam Eline haljine i noću kao lopov izneo sve iz kuće samo da više ne gledam i ne osećam njen miris. Činilo mi se da me je izdala time što je otišla. I danas me je stid da se sećam toga.

Sestra i Elkine prijateljice su organizovale neka slučajna poznanstva sa nekim naprednim studentkinjama, razvedenim damama i udovicama. Od njih se moglo spasti samo namernom grubošću. Par puta sam i sam odlučio da nešto promenim,ali bih se u najvažnijem trenutku počeo da ponašam kao poslednji idiot. Sećam se da mi je jedna ne tako lepa ali pametna žena rekla: «A znaš tebi ništa ne treba ti se samo svetiš zbog svog bola». Nisam se svetio već ništa nisam mogao da uradim sa sobom. Znam. Jelka je bila mnogo dobra, i bilo bi joj nepodnošljivo da gleda kako ja stradam. Ona bi se radovala zbog mene kad bih ponovo mogao da postanem srećan, oprostila bi mi tu sreću bez nje, kao što mi je opraštala moje muške slabosti – sve je praštala. Ali ja ne mogu. Pokušavao sam ne da zavolim, već samo da se naviknem na ljudsku nežnost. I kada bi neka druga žena sutradan počinjala da skuplja po uglovima tvoje sokne i košulje i bila spremna da mi pruži svu svoju nežnost, ja sam je skoro mrzeo ...

Znate u mladosti kada si večno gladan, kada je ljubav igra tela i bujanje hormona, tada te sve neizrecivo vuče ka svakoj nežnosti, i čak i slučajan osmeh sluti avanturu, i sve se čini jednostavno. Imam prijatelja koji ima nešto manje od pedeset godina, zajedno smo počinjali devedesetih, potom sam ja promenio posao, napredovao i ponekad se čujemo. Tako on ima bojazan da ga vole zbog položaja,novca, boji se ali se svaki put upeca. I svaki put ostavlja odredjenoj prijateljici te stan, te vikendicu, kaje se i misli da će postati pametniji. A potom se opet zaljubi. I to opet nakratko i znate ja mu zavidim.

Muškarac bez ljubavi se pretvara u zver. Ali zar meni to više nije dato – da ljubim? I koliko ću još umirati? I kako dalje živeti ako se ti odjednom usred noći budiš i iznenada osetiš da nema nikog više pored tebe i jasno osećaš da je ona samo na minutu skliznula sa kreveta. I da će se vratiti. I čak osećaš to kretanje od njene plastične mačke i znajući sve i shvatajući, pri trezvenom umu i zdravoj pameti očekuješ da će se bosonoga vratiti ...Čekaš, a potom shvataš da je to bilo samo strujanje vazduha ...Oleg N.
 

[Дијана.]

Odgovor: Zdravo Oleg. Vjačeslav Ivanov ruski pesnik-simbolik, je napisao tako divne duboke stihove:

«S ljubavlju u srcu živimo
iako ono samo ne pokazuje
kakvo zlato u njemu čuvamo
i čiji je na zlatu žig».

Verujućem čoveku ne treba objašnjavati čiji je žig na tom zlatu. Kome se obratiti sa svojim bolom, Kome prići ranjen. Nije slučajno da u jednoj molitvi za upokojene postoji sledeća molba Bogu: «Utoli tugu moju zbog rastanka sa sluškinjom Tvojom, prijateljem mojim, ...». To je pored reči za oproštaj grehova upokojenog i moljenja za milost prema njemu molba da te ne muči bol rastanka. Oleg, ta rana s kojom vi sada živite je poznata svima ko je preživeo gubitak voljenog čoveka. Kada je sveštenik otac Aleksej Mečev, sveti pravednik XX veka, izgubio svoju ženu, onda je njegova tuga prema svedočenju očevidaca bila blizu očajanja. I tada je iznemogao potražio pomoć od Jovana Kronštatskog koji mu je odgovorio: «Ti se žališ i misliš da na svetu nema veće tuge od tvoje, tako ti je teška. A ti budi sa narodom, udji u njegovu tugu, svaku tugu uzmi na sebe i videćeš da je tvoja tuga mala i laka u poredjenju sa tim tugama; postaće ti i lako». Podvig na koji je jedan sveti pozivao drugog bio je u stvari podvig ljubavi jer da bi se primio bol nekog čoveka, treba ga voleti – to ne treba uraditi ni zbog kog drugog osećanja ili pobude već samo iz ljubavi. I od tada otac Aleksej u potpunosti ulazi u tudju tugu, u tudje stradanje. Sveštenik Pavle Florenski je pisao o tome s kakvom nežnošću se otac Aleksej odnosio prema svima koji su dolazili kod njega. Gde je on u sebi našao tu ljubav? I zbog čega to zlato koje se kako tvrdi pesnik čuva u našim srcima sada postaje nedostupno?

Bol kapsulira ćoveka. Čovek se instinktivno fiziološki zatvara od sveta koji mu je naneo udarac – to je prirodna reakcija na nanešenu bol. A ljubav prema rečima velikog mistika Pravoslavlja Isaaka Sirina – je veliki dar otvorenosti. Otvorenosti prema svemu što postoji. Setite se kako su zaljubljeni darežljivi i milostivi prema celom svetu! Ali ako se bol ne leči Time, Čije je zlato, Čiji dar da volimo nosimo u našem srcu, onda ona počinje da nas izoluje od svih. I tako živimo žaleći sebe i ne primećujući druge. 

Ali kako razbiti tu ljušturu našeg ega, kako se osloboditi samoće? «Voleti bližnjega se ne može drukčije ni pre nego u našem srcu budu izbačeno svako samoljublje, svaka gordost, - govorio je sveti pravedni Aleksej Mečev. I dalje je još jače: «Ljubav se zadobija radom na sebi, prisiljavanjem samog sebe i molitvom».

Naravno zapremina srca svetog je drukčija nego kod nas običnih ljudi. Ali ako se molite Oleg verujem da će jedno slučajno duvanje vetra podsetiti vas ne samo na bol i gubitak, već će ispuniti vaše srce zahvalnošću za to što je bilo. I obuzeće vas neizreciva nežnost prema svemu živom – tako ranjivom i krhkom.

S poštovanjem, Marija Gorodova

preuzeto sa: http://www.pravmir.ru/article_3593.html

 

http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=338

[Јелена011]

Samo tiho...Dijance, svratih da pogledam jer sam videla tvoje ime, inace ne citam kopi pejst tekstove, ma koliko dobri bili...

 

Samo neke crtice, tiho tiho, svima, svakome bih preporucila film What dreams may come..iako je navodno ljubavni, i ne znam glumi Robin Wiliams pa je kao komedija drama sta vec...

Puno se obradjuje upravo taj trenutak, ljutnje (na) nekog ko prezivljava, ljutnje jer nije ucestvovao u nasem bolu i slicno...

Prelep prelep film, dubok i sirok koliko covek koji gleda moze poniknuti u sebe...

To je doduse druga tema, koliko smo spremni da radimo na svojoj ljutnji, a koliko smo nauceni da je poistovetimo sa tugom, jer roditelji od kad se dete rodi pa nesto uradi lose, kazu detetu "tuzan sam, il razocaran, sto si nesto uradio", a ne kazu - ljut sam tj kazu jako retko...i mi mislimo cesto da je ljutnja samo agresija kao najekspliciniji najjaci fizicki vidljiv element...ali nije, ljutnja je mnogo vise od toga...

 

Necu vise da kvarim temu, oprosti...

[Дијана.]

Ne kvariš temu, taman posla; ni ja ne postavljam copy-paste tekstove, tj. vrlo iznimno i rijetko, ali ovaj je baš, baš dobar, i dosta je nabijen korisnim objašnjenjima i savjetima kako preživjeti.. kako nastaviti sa životom..kako dopustiti sebi to... kako se otarasiti krivice preživjelog.. pa i te ljutnje na tog nekog što nas je napustio (iako naravno to nije bilo njegovom voljom niti krivicom). Sama tuga i bol su prirodni i nisu tako nepodnošljivi, tako razarajući kao te druge primjese paklenih osjećanja...

Vjera pomaže utoliko što daje nekakav smisao, odgovor, tamo gdje odgovora koji zadovoljava razum a srce još manje - nema, i što pruža izvjesnost susreta i nastavka odnosa.. što po mjeri darova zaista možeš da osjetiš prisustvo postojanje voljene osobe koja je otišla, iako ne baš tu i tako kako bi tebi više godilo... 

Ali je ključno i ovo što je Jovan K. rekao kolegi koji je tugovao.. prigrli druge u njihovoj patnji i biće tebi lakše i tvoj bol će se relativizovati i sledstveno, umanjiti...

[Јелена011]

Zato i pogledah

Da, vera to moze uciniti, mada ne automatski, opet je do coveka...

Nekako cudna je ta ljutnja i tuga onih koji ostaju..

Super su i pitanje i odgovor, meni vise pitanje jer je bas onako introspektivno, nije samo jaoj ja sam tuzan i kraj je sveta...

Tesko je to, neka ljudi i treba da odboluju, potisnuta tuga napravi vise stete nego ocaj. Treba nauciti da se vidi drugi, a ne nasa projekcija njega.

Svi se mi zalimo kako mi slusamo druge i mi smo fini i dobri, a drugi nas ignorisu, losi su i slicno...vecina ljudi nije svesna koliko zapravo malo cujemo drugog i koliko je to tesko.

[Дијана.]

neka ljudi i treba da odboluju, potisnuta tuga napravi vise stete nego ocaj

Potisnuta tuga razara duševno i tjelesno zdravlje, ali je potiskivanje u slučaju da je preveliki bol, prirodan odgovor jer je bježanje od bola i fizičkog i psihičkog prirodna reakcija; ovde treba obrnut postupak, sviješću i razumom voljno se suočiti s njim, što naravno, boli i iscrpljuje.. ali inače mora ostaviti traga. Ni Bog ne želi da se čovjek muči i često se 'oni' dusi zakače za tako nešto pa kinje čovjeka preko mjere... Znaju nas pa uvijek gađaju tamo gdje znaju da je slabost. Nekom ovo, nekom ono.  

 

Treba nauciti da se vidi drugi, a ne nasa projekcija njega. vecina ljudi nije svesna koliko zapravo malo cujemo drugog i koliko je to tesko.

 Ovo nema toliko veze s ovim nego dosta šire (otkud to od Jece ), but I couldn't agree more..

to zalsužuje posebnu temu, ne sjećam se da sam je vidjela, tj. jeste bilo o projekciji, ali još više i šire  o komunikaciji i provjeravanju svojih slika i onog što i kako čujemo kod drugog...

[Јелена011]

Ne mogoh da odolim :P na ono otkud to ima ona stara, vala vazi za mene hahaha i corava koka ubode po neko zrno hahaha

nego stvarno mi se jako svidja i pitanje i odgovor, ja bih da cujem ljude na licnu temu, ne ono floskule Oci citati i slicno...

Bas moze nadugacko i nasiroko o te dve poruke zadnje sto si postavila ovde...

[Дијана.]

Tema je vrlo teška i bolna.. jako je teško o tome govoriti; eto, ako ti Jeco nisi, pa ko će?

[Јелена011]

Tema je vrlo teška i bolna.. jako je teško o tome govoriti; eto, ako ti Jeco nisi, pa ko će?

 

Ti mene malo zekis,a?

Pa sta sam ja majku mu?

Mislim mogu i ja, ne smeta meni, al znas ne znam da li znas uostalom...ja sam nekada mnogo pisala na razne teme, davila, mnogo sam volela jedan drugi pobozni sajt tj mail listu i tako skrabam ja a svi cute. posle mi se privatno javljaju, pricaju o tome kako sam ja divna krasna il slicno, a javno malo malo pa me neko zapljune, a uglavnom posle mojih poruka cute.

Mislim, imam ja i svoj blog, al ne postizavam da stavim ista na njega. Kad hocu da pricam tako da samo svoj glas cujem i da ja jelte nesto izlazem ja stavim tekst na blog. Nisam ovde da drzim slovo dosla iako da, verovatno sad razmiljam mozda je vreme da se povucem ako tako izgleda.

[Дијана.]

Ajme! pa samo sam rekla da treba neko hrabar i otvoren kao ti da probije led i povede priču... Mislim, naravno da ne moraš ako nemaš o čemu ili ne želiš i sl. Nemoj da se povlačiš, aman!!  Tišina tamo! 

Ljudi ćute jer nemaju ..čuke da govore. Zapljuvavaju jer tako sebi olakšavaju svoje komplekse i frustracije..  i tako.. ništa novo...

[Јелена011]

Ajme! pa samo sam rekla da treba neko hrabar i otvoren kao ti da probije led i povede priču... Mislim, naravno da ne moraš ako nemaš o čemu ili ne želiš i sl. Nemoj da se povlačiš, aman!!  Tišina tamo! 

Ljudi ćute jer nemaju ..čuke da govore. Zapljuvavaju jer tako sebi olakšavaju svoje komplekse i frustracije..  i tako.. ništa novo...

Sestro slatka vidis ti to, da, tako sad i meni deluje, al htedoh reci tad nije, tad su me nosali kompleksi i mislila sam da pisem sve pogresno, da mora da sam toliko zabludela da niko to nece otvoreno da mi kaze, da nista sto uradim kazem napisem nije dovoljno dobro i da ne zavredjuje jedan obican komentar...

i sad kad cujem hajde pa ko ce ako neces ti, ja se setim tog osecanja odbacenosti kad se niko ne udostoji ama ni posle jedne moje poruke da nesto kaze. Nisam ja tad mislila da sam hrabra, doduse ne mislim ni sad haha, ali bar sad mislim da sam normalna, tad nisam.

 

Mogu ja da pisem i o tome, tj ja jedino o svom iskustvu uvek i pisem, ne umem da motam teme koje nisam dozivela licno, da pisem nesto na osnovu procitanog. A zdravlje Boze imam tih lupanja glavom o zid kolko ti dusa iste hahaha 

Sada sam u guzvi, do nedelje imam neki dedlajn, dakle ne postojim...dodjem ovde da izblejim sekund da odmorim mozak od vorda i pisanja i prevodjenja posle nedelje pisemo il ako me u neko gluvo doba noci uvati kriza jer kad imam puno posla i kratak rok meni mozak radi brzinom svetlosti ko i svakom kampanjcu 

[Дијана.]

znam taj osjećaj i vrlo sam zahvalna kad uspostavim komunikaciju... jer tek nakon odjeka svana/od drugog znamo da postojimo.. i kako, u stvari

ih, koliko sam tema uspješno zatvorila.. nekad sam bukvalno pregledala svoj sadržaj i brojala teme koje završavaju mojim avatarom... pitala se koliki sam to smor..

a mogu da pišem i iz iskustva ali to mi teže ide; a to knjiško pričanje, priznajem, dosta lakše,.. i tako...

[JESSY]

Gubitak bližnjeg

• Kategorija: Problemi prilagođavanja
•  

Gubitak drage osobe je sastavni deo naših života. Takvo bolno iskustvo se ogleda u raskidima veza sa partnerima, prekidanju prijateljstava ili smrti naših najdražih, koju čovek najteže prihvata,  zbog svoje karakteristike apsolutne nepovratnosti. Ona sa sobom nosi neočekivani životni prevrat koji teško podnosimo. Iako znamo da nam sledi jednog dana, duboko u sebi potiskujemo tu činjenicu, neželeći da pričamo o njoj, a kada se desi našem voljenom, teško se mirimo sa tim da ga više nema, da ga više nećemo videti.

Tugovanje

Kada voljena osoba umre, odjednom je sve drugačije - tada život postaje težak, ispunjen tugom i neprihvatanjem. Kao normalne reakcije na događaj, javljaju se šok, bes, manjak samopouzdanja, praznina, usamljenost, očaj, osećaj dezorijentacije, kao i mentalne blokade.

Tuga, koja sledi nakon prvog šoka, podrazumeva duševnu i telesnu reakciju na pretrpljeni gubitak, ali i doprinosi  tome da možemo da se oprostimo od voljene osobe i gubitak konačno preradimo uz pomoć faza kroz koje prolazimo:

1.  Reakcija zaprepašćenja - čovek ne može da prihvati gubitak. On tada automatski obavlja sve radnje, nasumično prelazeći sa jedne na drugu, sa izvesnom dozom napetosti i strepnje. U svakom trenutku mu se može desiti izliv snažnih emocija, panike, ljutnje, kao i paradoksalne euforije.
2.  Čežnja i potraga za izgubljenom osobom- nastaje kao odraz neverice da se gubitak dogodio, i zbog nagonske potrebe ponovnog uspostavljanja veze i vraćanja osobe, ispod čega leži tuga zbog znanja da ponovni susret nije moguć. Praćena je jakim bolom, nemirom, nesanicom, zaokupljenošću mislima na umrlog i osećajem njegove prisutnosti, socijalnim povlačenjem, povremenom nadom, optuživanjem i razočaranjem. Prisutna ljutnja usmerena je na umrlog - jer nas je napustio, okolinu i "odgovorne" za smrt i na sebe zbog mogućih propusta. Sa prolaskom dana, nedelja i meseci ona se postepeno smanjuje.
3.  Dezorganizacija, očaj i gubitak nade u povratak - gubitak se postepeno spoznaje,  priznaje i prihvata kao stvaran. Mada je potišten i bezvoljan, čovek shvata da mora krenuti dalje, i oblikovati život na novi način.
4.  Reintegracija- dolazi do prihvatanja realnosti, kretanja prema napred, razmatranja i prihvatanja novih situacija i izazova, kao i  nalaženja načina da se oni ostvare. To podrazumeva drugačije doživljavanje sebe kao osobe, prihvatanje novih uloga i novog načina gledanja na proživljeno bolno iskustvo. Reintegracija je završetak procesa tugovanja, što znači da umrlom ostaje pripadajuće mesto u našem srcu, uz dovoljno prostora i za druge osobe.

 

Mitovi i činjenice o osećanju tuge

 

Mit: Bol će brže proći ako ga ignorišemo.

 Činjenica: Ignorisanje bola i nedopuštanje emocijama da isplivaju na površinu samo mogu pogoršati stanje - treba se suočiti sa svojom tugom.

 Mit: Važno je biti jak u suočavanju sa gubitkom.

 Činjenica: Osećanje tuge, osećaj uplašenosti ili usamnjenosti, normalne su reakcije na gubitak. Ako plačemo, ne znači da smo slabi.

 Mit: Ako ne plačeš, to znači da ti nije žao što si izgubio voljenu osobu.

 Činjenica: Plakanje je samo jedan od načina kojim pokazujemo tugu - oni koji ne plaču, duboki bol koji osećaju iskazuju na drugačiji način.

 Mit:Tuga bi trebalo da traje oko godinu dana.

 Činjenica: Ne postoji ispravan ili pogrešan vremenski okvir za tugovanje. Koliko je vremena neophodno da se suočimo sa gubitkom voljene osobe zavisi od nas samih.

 

Kako lakše preživeti tugu?

 

Svaki čovek tuguje drugačije. Oproštaj od bližnjeg i savladavanje njegove smrti, za koje je potrebno vreme, zavisi od osoba, situacija i od toga kakav je bio odnos između njih dvoje (nerešeni konflikti mogu da otežaju oproštaj).

 

U ovakvim situacijama, neophodno je:

• Imati adekvatnu podršku. Najvažniji faktor u preživljavanju momenata nakon gubitka jeste podrška drugih (porodice, prijatelja, ljudi koji su imali slična iskustva, sveštenika, psihologa). Iako neki ljudi ne vole da pričaju o preminulom, i nije im prijatno da govore o svojim osećanjima ni pod normalnim okolnostima, u ovoj situaciji bi trebalo da ih izraze, jer deljenjem gubitka tugu lakše podnosimo. Međutim, nekada utehu mogu pružiti samo prisustvo drugih i njihova raspoloživost za razgovore, jer nismo u stanju da slušamo dobronamerne reči, poput fraze „Život ide dalje“, koje mogu biti bolne.
•  Voditi računa o sebi. U ovakvoj situaciji, trebalo bi više nego ikada brinuti o sebi, o svojim fizičkim i emocionalnim potrebama, da prisutni stres ne bi iscrpeo energiju i emocionalne rezerve. Zato se treba suočiti sa svojim emocijama, kao i voditi računa o svom fizičkom stanju, jer kada smo fizički zdravi, imamo bolji emocionalni doživljaj, i obrnuto.
• Ne odstupati od navika. Onaj ko je proslavljao značajne datume u određenom društvenom okviru, npr. u porodici, trebalo bi tako i da nastavi, a ne da se  povlači, jer u protivnom preti opasnost od usamljivanja. Neminovno je javljanje bola u tom trenutku, zato treba otvoriti vrata emocijama, i pustiti ih da izađu napolje.
• Izbegavati donošenje velikih odluka - bilo bi dobro razmisliti pre donošenja bilo koje važne životne odluke (selidba ili prodaja imovine), koje treba donositi nakon razgovora sa prijateljima i bliskim osobama, ili nakon prolaska izvesnog vremena.
• Imati trenutke samo za sebe - osoba koja tuguje treba da ima momente za vreme kojih će raditi ono što je najviše volela da radi pre smrti voljenog, opuštajuće trenutke posvećene samo njoj samoj, kao i one u kojima će se suočiti sa svojim osećanjima.

 

Šta ako tuga ne prestaje?

 

Proces tugovanja protiče u ciklusima – na trenutke je bol jači, na trenutke je slabiji. Obično tokom vremena intenzitet tuge slabi, ali ako se neko nakon više od pola godine sve više povlači i pati, onda se često radi o depresiji.Tada je važno potražiti profesionalnu pomoć u vidu savetnika, psihologa ili sveštenika, koji će pomoći ožalošćenom da nađe i uvidi  smisao života, koji bi trebao biti sveprisutan i nakon smrti voljene osobe. Jer ona bi želela da nas vidi da živimo životom koji smo želeli i pre njene smrti, uz uspomene i sećanja koja je udostojila, počastvovanost što smo je poznavali i večito mesto koje će zauzimati u našem srcu.

 

http://www.pricajmootome.rs/index.php/psiholoske-teme/problemi-prilagodjavanja/202-gubitak-bliznjeg

[JESSY]

Из нове књиге коју преводимо – „Растанка нече бити – како преживети смрт и страдање ближњих“, аутора Фредерике де Грааф, оснивача првог московског хосписа. У књизи се говори о ономе што се никако не може избећи у животу – о болестима ближњих, о губицима, о растанку са умирућима…

Способност да видимо и чујемо човека не даје нам се тако лако.

Шеснаестогодишња Ева је била из верујуће, православне породице. Стално су је хвалили што је била тако храбра, искрено верујућа и што се ничега није бојала. То ју је спречило да буде оно што јесте, да отворено покаже да је у ствари мала девојчица која се веома плаши и која тражи подршку. Када је умирала у очима јој се видео страх, а около се чуло само: „Како је јака!“ Тако је и умрла у самоћи, иако је око ње било пуно људи. Њени ближњии нису могли да схвате да су се они тим речима штитили од реалности, крили се од онога што се на самом делу дешавало са девојцом.

            Митрополит Антоније издваја следеће разлоге наше унутрашње затворености:

1. Страхови.

            „Пред сваким од нас стоји питање нашег страха од патње, страдања – свог, не туђег страха. Чини нам се да ако се отворимо, чим се отворимо, чим чујемо, видимо, чим схватимо – бол ће растргнути душу. Наше учешће у животу света, у човековом животу и у Христовом животу почиње када кажемо: Да! Нека буде тако! Био то и свет и једна особа или нека измучена група људи; прихватање других значи, употребљавајући образ Христа, узимање другог човека, туђе страдање на своја леђа.“[1]

2. Гневљивост.

 

            „Да патња не би била тако снажна, да не би раздирала душу, ми је често мењамо у гнев. Лакше је бити гневан на земаљску неправду, на кривце страдања, а потом и на онога ко пати и тражи саосећање, које ми не желимо да пружимо. Патити је пасивно стање, патити значи давати себе, и како пише у Јеванђељу, допустити да вам други учине шта желе. Бити гневан је лако, у гневу је активност, правда и моћ, иако привидна. Ми патњу, страдање доживљавамо као немоћ, незаштићеност и рањивост, док гнев углавном доживљавамо као храбру реакцију на зло у свету. На тај начин ми себе лишавамо таквог расположења, тог односа према свету и његовом болу, неизрецивом болу, који налазимо у Христу и у Богу“.[2]

            Из личног искуства знам да иза гнева често стоји унутрашња бол са којом пацијент или родбина још нису у стању да се суоче.

3. Пребацивање одговорности на друге.

            „Ми често на бол и патњу реагујемо двојако. Ми или се затварамо, затварамо очи, зачепамо уши, не желимо да видимо; или тумачимо на свој начин: Да, она пати! – Али ко је крив? Пати, да, али зашто ја морам да се одазовем? Зар нема нико други? Зар је она мени најближа особа на свету или ја њој? Зар нема никога ко јој је стварно близак?“[3]

            Особа пребивајући у гневу пребацује одговорност са себе на судбину, на околности или починиоца, уместо да узме живот у своје руке и изгради сопствени став о ономе што се дешава. То је позиција жртве.

Потребно је разговарати о најважнијем човековом избору: да буде жртва или да се храбро и достојанствено односи према ономе што му се догађа, суочавајући се лицем у лице са својом патњом. Међутим, ово је могуће само када имамо да се на нешто или некога ослонимо: када постоји (по Виктору Франклу) неки идеал, љубав или вера која за човека постаје важнија од његове сопствене патње и страдања. Тада с он може отворено да се суочи са сваком кризом, укључујући и смрт.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2020/04/17/sta_sprecava_komunikaciju/