Прекомерна туга - смрт најближих

[JESSY]

Зато, колико год то било болно, потребно је одмах рећи детету за смрт блиске особе. Ако се то уради касније („рећи ћу након сахране, након парастоса, након што оджалим“), закаснело обавештавање може код детета да створи љутњу на људе који су остали („Они ми не верују јер би ми иначе рекли одмах.“), неповерење („Ако ми о томе нису рекли људи који су ми блиски, значи да су сви око мене обмањивачи и да не могу веровати никоме“).

Ко је дужан да говори са дететом након смрти? Наравно, њему најближа особа која је поред њега, особа којој дете највише верује, са ким ће моћи да подели своју тугу. Што више вере и подршке дете буде нашло у тој особи то ће боље тећи његова адаптација на нову животну ситуацију (без маме или тате, деке или брата).

Дете од 3 до 6 година већ зна нешто о смрти, али нема јасну представу о самој смрти. Имајући „магијски“ начин размишљања (психолошки термин који описује карактеристику дечијег размишљања на том узрасту где сматра да постоји повезаност између неких догађаја која иначе не постоји, нема везе са некаквом употребом магије– коментар преводиоца), још не знајући поуздано како је свет уређен, дете у том узрасту сматра да се са њим или њему блиским особама тако нешто не може догодити. Зависност од родитеља у том узрасту ствара страх да ако родитељ напусти дете, да ће се са малишаном догодити нешто ужасно. Зато је неопходно говорити о смрти блиске особе јако тактично, спокојно, на начин на који дете може да разуме. Од велике је важности да будемо спремни да се прихватимо сваку емоционалну реакцију детета на ту вест, и да одговоримо на сва његова питања.

Осим тога, јако је важно одмах објаснити све аспекте смрти који могу код детета да изазову страх или осећање кривице. Ако се смрт догодила као последица болести, треба објаснити детету да не доводе до смрти све болести, јер се може догодити да када се дете касније буде разболело да почне да се боји да ће обавезно и умрети. („Бака је била јако болесна и лекари нису могли да је излече. Сећаш се, ти си био болестан прошлог месеца и оздравио си. И ја сам се недавно разболео, сећаш се? И исто оздравио као и ти. Јесте, постоје болести за које још увек нема лекова, али ти можеш да порастеш, постанеш доктор и нађеш лек против те најопасније болести“.)

Ако се смрт догодила као последица несрећног случаја неопходно је објаснити чињеницу смрти не оптужујући никога за њу.

[JESSY]

Да се код детета не би појавио страх од губитка преосталих блиских особа, важно је да му кажемо да остали људи желе да живе дуго и да не желе да га оставе самог. („Да, мама је умрла, али ја желим да живим још јако дуго, желим да будем са тобом све време, и ја ћу се бринути о теби док не порастеш. Не бој се, ниси сам“.)

Одрасла особа је дужна да спречи осећање кривице које ће кренути да се јавља код детета. („Ниси крив што је мама умрла. Како год да си се понашао, то се ипак догодило. Хајде боље да попричамо о томе како ћемо живети даље“.). Овде је умесно помоћи детету да разуме да је сада јако важан тренутак за преосмишљавање односа са блиским особама које су остале. („Ти си јако волео тату и ја не могу да га заменим, али ћу се јако потрудити да ти дам подршку као што је то он радио; Ти си увек поверавала своје тајне само мами и ја не могу да је заменим у томе. Али желим да знаш да можеш да ми говориш о свим својим проблемима и ја ћу ти помоћи. Ниси сама, ту сам и ја“.)

У даљим разговорима на ову тему, колико год то било болно, одрасла особа је дужна да прихвати сваку емоцију детета која се појави у вези са смрћу блиске особе. Ако је то туга – неопходно је поделити је („И мени је жао што баке нема више са нама. Хајде да погледамо фотографије и сетимо се каква је била“.). Ако је у питању гнев – пружити му прилику да гнев изађе („Ја бих се на твом месту исто јако наљутио што је тата умро. На кога се љутиш? Тата није крив због тога. Да ли ће твоја љутња решити ово што се догодило? Боље је да причамо о тати. Шта би ти желела да му кажеш сада? Шта би ти он одговорио?“) Ако је у питању кривица – објаснити да дете није криво („Ти си се посвађао са братом, али он није умро због тога. Лепо је што ти је жао због твог лошег поступка, али то твоје понашање није довело до његове смрти“.).

Ако је дете исувише мало и ако је његов фонд речи мали, може да му се предложи да нацрта своје осећање (туга се може преживљавати и на тај начин, колико год то чудно било). На пример, страх може бити црне боје, туга сиве; љутња – зелене, гнев – љубичасте. Главно је да дете схвати да није само и да има право на слободно изражавање осећања које ће бити прихваћено од стране одраслих.

[JESSY]

Не сме се говорити детету да он мора или не мора да осећа нешто, како он треба или не треба да изражава своја осећања. („Немој да плачеш, мами се то не би допало; Ти си већ велики да би плакао; Јадни мали сада ће ти бити јако тешко; Ти не треба да се играш, деде више нема са нама“.) Говорећи такве ствари ми „програмирамо“ дете на показивање осећања које оно заправо не осећа. Дете тако може да изведе закључак да су права осећања нешто лоше, да их је неопходно потискивати а да треба да показује људима око себе само пожељно понашање. Слична одлука може довести до емоционалне хладноће у одраслом узрасту.

Ни у ком случају се не сме забрањивати детету да показује своја осећања туге („Не смеш да плачеш, иди, играј се да не мислиш на то“.). Непроживљења осећања туге су основа за психосоматска обољења у каснијем узрасту.

Такође је опасно „потапати“ дете сопственим емоцијама. Хистерија рођака, њихово понашање као да су „ван себе“, претерано исказивање жалости могу да уплаше („Бака јако виче – значи да је смрт нешто јако страшно“), а и да допринесу да се дете осети као да је непотребно („Мама све време плаче због тате, а ја сам још увек ту поред ње. Значи да јој ја нисам потребан“). Не сме се програмирати даљи будући живот породице без радости и среће („Твоја сестра је умрла, сада више никада нећемо бити срећни као раније“).

Не сме се свесно или несвесно користити умрла особа ради формирања жељеног понашања код детета („Не шали се, мама сада гледа на тебе „одатле“ и секира се; Немој да плачеш, тата те је учио да будеш прави мушкарац, њему се то не би допало“.)

Дете не треба само да чује, већ и да осети да није само, да је поред њега особа која дели његова осећања. Није потребно крити своја осећања од детета, већ напротив, о њима се такође може и треба да се говори („И ја исто јако тугујем због маме. Хајде да причамо о њој; И ја плачем зато што се осећам лоше. Ја сада размишљам о татиној смрти. Али нећу увек бити тужна и ти ниси крива због моје туге. Туга пре или касније пролази“.)

[JESSY]

У том тренутку је врло важно усмерити дете на активност, испричати му шта оно може да учини за умрлу особу. И овде је јако важно не правити од покојника „свевидеће око“ („Мама је сада на небу и гледа на тебе и зато се понашај како треба“), већ објаснити како наши поступци на земљи могу да помогну човеку који је отишао. Ако је дете упознато са основама Православља онда је лакше, пошто је већ чуо за душу и о томе шта се са душом догађа након смрти.

Ако није – онда на начин примерен узрасту детета рећи малишану да када човек умире, душа остаје и она се током прва три дана опрашта са свим оним што јој је било драго у животу, на пример, са рођацима и ближњима. Три дана је душа ту са нама, и зато су по хришћанском обичају сахране и одређене за трећи дан, када душа „одлети“.

 

До деветог дана, по Божијој одлуци, душа гледа лепоте раја и паклене дубине. Након тога, до четрдесетог дана душа пролази испитивање (митарства) на којима се разматра свако дело, реч, па чак и помисао човека за време живота. При чему за човека сведоче Анђели, а против њега – демони. Од тога како душа прође ово испитивање зависи и куда ће отићи.

У том тренутку је јако важна молитва за умрлог, то јој може пуно помоћи на таквом „прелиминарном“ суду.

Молећи се за умрлог дете помаже и сопственој души. Истовремено је у мислима са умрлом особом, осећа брижност према особи које овде више нема, може да се осети одраслијим, одговорнијим. У исто време дете на тај начин постаје свесно да се смрћу живот не завршава, да добра дела и поступци пружају души други, вечни живот. Ово разумевање смањује страх код деце.

[JESSY]

Када се говори детету о смрти са религиозне тачке гледишта важно је да се не направи грешка, да се не створи слика „страшног Бога“ („Бог је узео маму, сада јој је тамо боље него овде“). Код детета може да се појави ирационални страх да ће и њега такође да „узму“. А то да је тамо „боље“ – дете такође не разуме. („Ако је тамо „боље“ зашто сви плачу? И ако је смрт боља од живота – зашто онда живети?“)

Такође не треба говорити да је „дека заспао заувек“, „тата је заувек отишао од нас“. Деца мисле врло конкретно. Овакве речи могу да изазову страх од сна (ако заспим – значи да ћу умрети), страх губитка блиске особе (мама је отишла у продавницу – она такође може да оде заувек, да умре).

Дакле, шта, како и треба говорити након свих ових наведених напомена шта се „не сме“?

Изаберите место где вас неће узнемиравати и побрините се да имате довољно времена за разговор. Кажите истину. Ако је смрт изазвана болешћу за коју је дете знало почните од тога. Ако је у питању несрећни случај, испричајте како се то догодило, и то почните можда од тренутка када се дете растало са том особом. („Видео си како је тата кренуо на посао …“)

Вама је такође тешко у том тренутку, али је ради детета неопходно скупити храброст и помоћи му. Пратите његове реакције, реагујте на његове речи и осећања. Будите брижни и пажљиви колико вам је то могуће у тој ситуацији. Говорите о својим осећањима, не демонстрирајте их. Дајте му да разуме и осети да сте поред њега, да га нећете напустити. Реците му да умрлу особу нико неће моћи да замени, али да ћете му помоћи да испуни насталу празнину колико је то могуће.

Причајте детету како ће се сахрана одвијати, шта се догађа са душом. Научите дете да се моли за умрлог. Обећајте му да ћете бити поред њега и да може слободно говорити о свему: о страховима, осећању кривице, гневу. Обавезно испуните ово обећање. Будите спремни да са дететом делите свако осећање које може да се појави у вези са овом вешћу.

Смрт блиске особе је велика туга за све чланове породице. Управо од одраслих, њихове подршке и саосећања зависи колико ће овај губитак бити ужасан и болан за дете. Брижност према детету, прихватање његових осећања, дозвола да  „не преузима на себе кривицу за ту смрт“, испуњавање места које је заузимао умрла особа у животу детета помоћи ће малишану да проживи тугу без психолошких „компликација“.

Ако немате снаге да говорите са дететом о смрти блиске особе обратите се за стручну помоћ да би вам пружили неопходну подршку.

 

аутор: Светлана Фурајева, православни психолог

[YOKA]

ХВАЛА ТИ ЗА ОВЕ ТЕКСТОВЕ <3

[JESSY]

ХВАЛА ТИ ЗА ОВЕ ТЕКСТОВЕ <3

 

NEVEROVATNA ISPOVEST doktorke koja je tri dana bila mrtva: Videla sam sve, i raj i pakao (VIDEO) Ukrajinska doktorka Tatjana Anisimova Bjelous (65), majka petoro dece, umrla je na operaciji. Duša joj je napustila telo, a ona je gledala kako pokušavaju da je ožive... news_112180.jpg Treći dan nakon što je Ukrajinka dr Tatjana Anisimova Bjelous (65), majka petoro dece preminula na operacijskom stolu bolnice u Odesi, njena porodica je došla u bolnicu po telo. Prošla su 72 sata i već su se pitali zašto ih niko ne zove. - Telo nije ovde. Tatjana je oživela - rekli su im lekari. Njena majka ih je pogledala ne verujući šta joj govore. - Ma vi se šalite. Kako mrtvac nakon tri dana može da oživi? - upitala ih je. Jedino je Tatjanin suprug Većeslav uporno ponavljao da ne dogovaraju sahranu jer će se njegova žena vratiti. To mu je kazao Gospodin Bog. Govorili su da je sišao s uma. Duša joj prošla raj, čistilište i pakao Tatjana je zbog raka na mozgu 1991. godine završila na operaciji i nakon tri dana probudila se u mrtvačnici. Prethodno je njena duša prošla raj, čistilište i pakao. Potresna ispovest roditelja: Kćerku jedinicu smo izgubili zbog kredita STRAVIČNA SVEDOČANSTVA: Sveštenici, psihijatri i opsednuti otvoreno o egzorcizmu ZASTRAŠUJUĆA TRAGEDIJA NA MEDENOM MESECU: Ajkula na smrt izgrizla muškarca naočigled supruge (VIDEO) - Nakon što sam videla pakao i raj i stajala na podnožju Božjeg prestolja uletela sam u svoje telo uz veliku patnju i bol. I tada sam ugledala sobu, pločice na zidovima, ženu u belom mantilu i vodu prolivenu na podu. Žena je upirala prstom u mene u totalnom šoku - kaže Tatjana. Studenti medicine već počeli da seciraju njeno telo Pogledala je u svoje noge i na jednoj videla karticu s brojem, a na drugoj napisano ime, prezime i datum smrti. Zatim je ugledala razrezan stomak. Čudno, pomislila je. Ali nije bilo čudno. Ona je još kao lekarka odlučila da nakon smrti svoj leš ostavi studentima. Ubrzo je u mrtvačnicu ušao hirurg, njen bivši profesor s fakulteta - Ne! Ne! To je nemoguće! Ti si mrtva - rekao je, a Tatjana se pokrila i rekla da je ipak živa. Naišla na svog sina koji je umro kao beba Hodala je po vlažnoj, mekoj travi koja joj je milovala stopala. Sve je bilo prepuno predivnog cveća i zrelih, mirisnih voćki. Voda je tekla s trona Božjeg i od svih prizora zastajao joj je dah. Tada je anđeo pred nju doveo mladića kojeg ona isprva nije prepoznala. To je bio njeno prvo dete, sin koji je umro s 10 meseci. Opisala je putovanje kroz raj ipakao. Sve je počelo u operacionoj sali. Stajala je pored stola i gledala kako je oživljavaju. Krenula je niz bolnički hodnik. Na njegovom kraju videla je supruga na kolenima kako se moli za njeno ozdravljenje. Pokušala je da mu kaže da je dobro i da se ne brine, ali on nije čuo. - U jednom trenutku našla sam se u tunelu koji je bio hladan, taman i vlažan i osećala sam kao da hodam po močvari ali sam na kraju ugledala svetlost. U njoj su se nazirali obrisi čoveka u beloj haljini koja je lepršala. Pomislila sam da je Isus. Kad sam došla pred njega pala sam na kolena a on mi je rekao "Ustani, preda mnom ne smeš klečati, ja sam anđeo, poslao me Bog" - priča nam Tatjana. Prodao dušu đavolu Videla je i demone koji vrhovnom đavlu koji maskiran sedu na tronu donose ljudske duše. Ugledavši jednu takvu prepoznala je političara iz svoje zemlje. Upitala je anđela ''Pa otkud on tu? On je živ.'' - Odgovorio mi je da je taj čovek sklopio pakt sa sotonom i prodao mu svoju dušu. Nju će zauzeti demon koji će na Zemlji živeti kroz tog čovjeka - kaže Tatjana. Ona ne zna zašto je Bog baš nju izabrao. Zašto ju je usmrtio, a potom joj pokazao raj i pakao i dao joj zadatak da svedoči u njegovo ime. Bog joj je pokazao nebo kako se otvara. Ugledala je zemlju i jasno videla svaku osobu na njoj. Kraj svakog čoveka bio je anđeo i demon koji bi zapisivali svaku reč i misao. Nakon što je videla sve što je Bog želeo da joj pokaže, anđeo ju je lagano gurnuo i ona se vratila u svoje telo, prenosi 24 sata.hr. http://www.smedia.rs...akao-VIDEO.html

[JESSY]

'' …Koliko god čoveku govorio da je onaj koga oplakuješ prestao da se muči, da ga više ništa ne boli, da se njegov zemaljski život završio u za njega najpovoljnijem trenutku, da Gospod uzima čoveka onda kada je on za to najspremniji i da smrt zato ne zavisi ni od toga što su lekari napravili propust, ni od neke druge slučajnosti – ipak se čovek s tim ne slaže, ipak plače. Na delu je neverovanje istini. I to je naša velika nesreća . ''Šta je najstrašnije savremenom čoveku? Smrt. Kada se on suočava sa smrću, užasava se. A za čoveka koji se sjedinio sa Duhom Božijim, smrti nema. Za njega je, evo, duša u telu i ,gle, ta duša je izašla iz tela. I šta? Čovek je ipak živ, on jeste, on postoji.Kakve tu ima tragedije? Što je izašao iz svog tela u dvadeset-šestoj godini a ne u šezdeset-drugoj? Svaki broj u poredjenju sa večnošću je beskrajno mala veličina. Ako je Bog već tako odlučio, čovek to prihvata zato što zna da može da se moli za umrlog, da može da nastavi opštenje s njim na taj način. Zar ne osećamo da Gospod čuje naše molitve i da ih upokojeni takodje čuje? ''

Мој деда је умро три месеца после моје мајке, срећом да је био у Италији, већ болестан, и тетка и ја смо се договорили да му не каже за мамину смрт, и није му ни рекла јер је било очигледно да је и он на путу Имао сам дивну тетку по бабином брату коју су родитељи нажалост сахранили и то у страној земљи где је живела са децом и мужем, а тај мој деда ујак је и после тога увек био насмејан, просто беше такав, насмејан је и отишао у Лондон када је схватио да му је ћерка нажалост на измаку снага, насмејан се вратио, савког 20ог у месецу је палио свећу Цркви

то сам искусио са мамом није ни поредити са смрћу детета, извињавам се што уопште коментаришем

[JESSY]

Kakve izmisljotine da padnes od smeha. Zastao joj dah iako nije imala pluca, trava joj milovala stopala iako nije imala stopala, djavo koji sjedi na tronu, andjeo je gurno i ona se vratila u tijelo.... Bog je samo svete udostojavao da vide rajska blazenstva, a jos manje "presto" samog Boga, i sad ce se naci tamo neka Tatjana Ansimova koja ce biti tri dana mrtva i da bi joj se pokazali raj i pakao i to ni manje ni vise nego po volji Boga. Apostol Pavle nije znao da li je u tijelu ili u duhu (bice da je u tijelu) bio uznesen na trece nebo i vidio stvari koje se ne smiju iskazati, a ova je licno bila pred prestolom Boga i dano joj da svjedoci ljudima. Dakle Apostolu PAvu bilo zabranjeno da govori sta jevidio, a nekoj Ansimovoj ce biti poruceno da propovjeda. Cuj dusa prosla cistiliste, da nije bila u Vatikanu da podijeli svoje dozivljaje, mozda je papa proglasi zivom sveticom.

 

Ne znam dok su me vozili na reanimaciju lekar ili vec neko ko je bio pored mene rekao mi je Marko ne spavaj. Pogledao sam ga zatvorio oci i potpuno mi je bilo jasno da vise nista ja sam ne odlucujem... Volim Sina Bozjeg pre, priblizno pre, neposredno pre i posle zemaljske smrti svejedno mi je gde i kad.
Др Татјана Анисимова Бјелоус тренутно је на турнеји у Хрватској. Прво предавање одржала је у петак у Загребу на тему "Има ли живота после смрти?". Након тога кренула је на турнеју, а одржаће предавања и у Сиску, Вараждину, Бјеловару, Осијеку, Ријеци, Пули и Дубровнику. http://www.24sata.rs...kao/88977.phtml
Zaradice ta para, to je glavni smisao citave ove price.

I jos je pominje cistiliste.

 

To ce katolicka crkva dobro da iskoristi....
Још један доказ да "визија" није тачна........... или да је у питању демонска појава можда .mislise.

 

Elizabet Kjubler Ros, Iskustva Bliske Smrti.... kao i njen udzbenik iz tanatologije. procitate i sve vam jasno.

 

Arsenija, on 20 Jul 2013 - 22:30, said: Lepo si rekao mrtav unutra. Mrtva duša. To me veoma zanima. Kad bolje razmislim ja ne razumem šta to znači"Pusti neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve". :.mislise. JESSY, on 20 Jul 2013 - 22:39, said: Господ је Бог живих. Он је победио смрт и она више не постоји.Наши упокојени нису мртви. Они који не верују у то су мртви. Volim_Sina_Bozjeg, on 20 Jul 2013 - 22:44, said: Zivi Bog ga poziva da krene za Njim i po blagodati naci ce svoga oca zivog u Bogu. Веља, on 20 Jul 2013 - 22:49, said: Mrtvi su oni koji odbacuju Večni život tj. Božanstvenog Logosa Božijeg, poput oca pomenutog učenika, te Hristos kaže - ostavi neka mrtvi ukopaju mrtvaca, a ti, hajde za Mnom. Posle ga je vratio njima, kao sv. apostola Života. Na taj način i za mrtvog se može reći da je živ: Lazar je zaspao; Talita nije mrtva, ona spava; itd... Volim_Sina_Bozjeg, on 20 Jul 2013 - 22:54, said: Dusha koja je bila zedna Boga i koja je imala Boga u sebi uzvisuje se u samo narucje Zivoga Boga povijena kao novorodjence. Tako dusha uzrasta do besmrtnosti u Carstvu Bozjem. Arsenija, on 20 Jul 2013 - 22:57, said: Означавајући смрт душе, свети Јован Богослов је рекао: Има гријех на смрт; а има гријех не на смрт. Он је смртним грехом назвао онај грех који усмрћујући душу потпуно одваја човека од Божанствене благодати и чини га жртвом ада, уколико се не исцели делотворним и снажним покајањем, које је у стању да успостави нарушено јединство човека са Богом. Arsenija, on 20 Jul 2013 - 23:00, said: Мртвима је назвао Господ оне који, иако живи телом, беху у ствари мртви, будући умрли душом http://www.svetosavl...ancaninov10.htm[/color]

[JESSY]

Duša i dalje postoji i svvjesna je. 40.dan nakon upokojenja je privremeni sud gdje dobija mjesto u duhovnom svijetu do Strašnog suda. Veoma su korisne molitve Crkve za dušu u tom periodu. Međutim, milošću Crkve i nakon tog perioda se može "pomoći" stradalnim dušama - npr. imaš praznik Arh. Mihaila 19.septembra kad on (koji čuva ulaz u raj) pušta "vandredno" neke duše za koje je izmoljena milost posredstvom molitava ljubavi od strane Crkve (a i mi laici smo Crkva). Ne smućuj se brate ispraznim filozofiranjem i gordim prelešćenim mudrovanjem, koje sablažnjava, "jer sablazni moraju doći", okreni se istinskim pravoslavnim izvorima, od ljudi oblagodaćenih Duhom Svetim koji smiju nešto reći - kao vl. Nikolaj, Ava Justin, sv.Jovan Kronštatski, sv.Serafim Rouz, mitropolit Antonije Blum, naš sv.patrijarh Pavle, pa dalje u prošlost. (Slične riječi tima na koje si odreagovao na temi o svjesnosti duše nakon smrti, a od istog autora, inspirisane istim duhom su ovako nekako: "ničeg nema nakon smrti, do vaskrsenja, ako i njega bude".) Duša nastavlja da postoji kao svjestan entitet nakon smrti sve do Vaskrsenja kad će se sjediniti sa drugačijim - duhovnim tijelom (ap.Pavle). Sveci su takve duše na primjer i mi tražimo njihovu podršku pred Bogom jer imaju milost kod Njega da posreduju za nas, naročito Bogomajka. Sad u ovom momentu su oni s nama, molitveno s njima komuniciramo, kao i s našim upokojenima, koji osjećaju dobrobit od naše molitve a nemir i bol od naše tuge. Brojna su svjedočenja o sadašnjem postojanju upokojenih i svetitelja, iako su oni u drugoj, bezvremenoj ravni, mimo našeg prostorno-vremenskog univerzuma kroz njihovo javljanje, u snu i na javi, vjernicima. Duhovni svijet je uz nas i prepliće se s ovim materijalnim svijetom. Anđeli i demoni imaju veću slobodu da ulaze u "prostor-vrijeme", a duše upokojenih ne, one treba da ostanu u duhovnom svijetu dok se ne sjedine opet sa tijelom (drugačijim, oboženim), zato im molimo spokoj.

 

 

Старац Михаило Валаамски Наша светла и радосна вера учи нас да ће доћи време кад ћемо видети своје драге покојнике и кад ћемо са њима нераздвојно вечно живети. Бог је безгранична Љубав. Он неће раздвојити оне, који су били сједињени везама љубави. Ми ћемо се радовати са онима које смо волели и са којима смо овде делили своје радости. Они, који су нам блиски и драги биће нам још ближи и дражи. Наша узајамна љубав биће још већа. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Наша повремена молитва може их избавити вечних мука. Како ће нам они бити захвални! Наша молитва за упокојене биће онолико снажна колико је то била наша љубав током њиховог живота. Сагласно томе, они ће нам бити блискији. Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски да осетимо њихово присуство. Током молитве, једно срце обраћа се другом. Свети Јован Кронштатски је једном рекао: "За мртве се морамо молити тако као да се ми сами налазимо у паклу и да патимо. Морамо осетити њихове муке и ревносно се молити да отпочину на месту светлости, где нема ни жалости ни суза." Наша света вера каже: "Молите се једни за друге." Молитва Цркве толико је снажна да се у свом узношењу на Небеса уздиже до самог престола Сведржитељевог. Та иста молитва спушта се и у пакао и избавља оне који су тамо заточени. Молитва Цркве упућена је Оцу Небеском у име Његовог возљубљеног и јединородног Сина, опомињући на Његову неизмерно велику жртву коју је на Крсту принео за грехе света. То се чини пред пречистим Телом Сина, изломљеним да би се нама опростили греси, и које лежи на олтару. Та молитва је сједињена и укрепљена молитвом свих Светитеља, а посебно свемоћним посредовањем Пресвете Богородице, неуморне заступнице рода хришћанског. Сваки пут кад се приноси помиритељска Жртва Тела и Крви Сина Божијег, присутан је васцели збор војске небеске, сабор Ангела и Светитеља. Сваки пут, кад током Литургије помињемо нашу усопшу браћу, њиховим душама је допуштено да присуствују, заједно са ангелима и Светитељима, и да се моле за своје спасење. Са каквом устрепталом надом душа неке вама драге особе можда ишчекује да ступите у храм Божији и да од свештеника затражите да ту душу помене током великог и страшног светог обреда и да се ви сами, заједно са васцелом црквом, помолите за ту душу! Каквом се радошћу и утехом поново испуњава душа усопшег када се, призвана поменом у храм Божији, појави пред престолом Господњим са збором ангела да би Господа и Цркву преклињала за опроштај грехова и за добар одговор на Страшном суду Христовом! Каква неописива радост, срећа и блаженство испуњавају душу када честица, узета ради њеног помена на проскомидији, заједно са осталим честицама бива погружена у најсветију Крв Сина Божијег у Светом Путиру, уз ову молитву: "Опери, Господе, Крвљу Својом, грехе оних што се овде помињу!" Требало би, дакле, да очувамо истинску љубав према наших драгим покојницима. Када ми умремо, и они ће се у нашем самртном часу сетити нас с истом љубављу с којом смо се и ми овде сећали њих. То ће нам помоћи. И док се ми овде с њима опраштамо са сузама и молитвама, они ће нас дочекати с радошћу и благим вестима. Мртви знају све о нама и шта ми овде чинимо. Они нас савршено виде и чују кад се за њих молимо. Чак и кад бисмо пожелели да се сакријемо у утробу земаљску и да се тамо молимо за мртве, они би знали, видели и чули ко се за њих моли. Они исто тако знају и коме, за кога и са каквим циљем се молимо. Колико тек о свему томе много више зна Сам Господ! Мртве спасавају и добра дела и молитве живих током њихових помена. Каквом нежном, светом родитељском љубављу усопши родитељи воле своју децу која су остала на земљи – своје сирочиће! Каквом ангелском љубављу усопша деца воле своје родитеље који су остали на земљи! Каквом снажном љубављу венчани људи који су се упокојили воле своје брачне другове који су остали на земљи! Каквом чистом и истинском љубављу наша браћа, сестре, пријатељи и сви истински Хришћани воле оне који су овде остали, сједињени с њима у светој Вери! Какво нас мноштво душа тамо очекује! "Тамо ће се човекова душа срести са свима за које се молила и којима се током живота молила", рекао је епископ Теофан Затворник. Каква утеха! Како је Бог милостив према нашим душама! Када ступимо у непознату земљу, Он нам одмах у сусрет шаље оне за које смо се молили и којима смо се молили. Ту снажну веру, то предосећање будућег живота, спокојну и блиставу смрт и потпуно прихватање свог удела у животу – све те благодатне дарове Светитељи примају због своје вере у Христа. Према томе, уколико свим срцем желиш да помогнеш својим покојницима и да учиниш све што заповеда Црква, никад немој дозволити да те обузме сумња у његово или њено коначно спасење. Научи да је та сумња наговор нечистог духа. А зашто? Зато што нам Бог, кад мртви не би били достојни спасења, не би ни дозволио да се за њих молимо, како каже Свети Јован Дамаскин. Он је рекао и следеће: "Оним покојницима чије су душе недостојне спасења Бог није оставио никога ко ће се за њих молити: ни родитеље, ни жену, ни мужа, ни рођаке, ни пријатеље." На њима се испунило следеће пророштво: "Несрећни су они покојници за које се нико од живих не моли." Све до Страшног суда Христовог имамо времена да помогнемо једни другима и да побољшамо стање својих покојника. Бескрвна Жртва која се приноси за мртве пере њихове грехове и они добијају прилику да доспеју у боље стање. После Бескрвне жртве, најмоћнији начин да се помогне душама усопших јесу милосрдна дела. Свети Јован Златоусти каже: "Почаствујте мртве милостињом и добрим делима јер ће им то помоћи да избегну вечне муке." Амин.

[JESSY]

Kada neko pogine u nesreći, iznenadno ili neočekivano, stravičnom slučajnošću, neopisivo nepravedno i okrutno, čini se da nema utehe za one koji ostaju. U takvim slučajevima niste pripremljeni kao kad neko dugo boluje, nema epiloga, nema ljudskog oproštaja. Suviše toga ostaje nedovršeno i nedorečeno. Ono što povećava tragediju iznenadne neočekivane smrti jeste da ne možemo naći utehu. Ali, ipak postoji nekoliko izvora iz kojih možemo crpiti utehu.

Prvi je da mrtvi ne žele da oni što ostaju žive u patnji. Pomislite na one do kojih vam je stalo; zamislite da žale kada vi umrete; i zapitajte se koliko patnje želite da podnesu. Odgovor će svakako biti: ne previše i ne predugo. Poželeli biste im da se pomire sa gubitkom, i da se kasnije sa radošću sećaju najlepših dana iz prošlosti; i poželeli biste da nastave život sa optimizmom, što je prirodno osećanje čovekovo. Ako to želimo onima koji ostaju za nama kada umremo, onda moramo da verujemo da bi i oni već mrtvi isto to želeli. I tako počinjemo ponovo da uspostavljamo ravnotežu narušenu ovim najtežim ljudskim bolom. Onome ko preživljava patnju, nada se čini predaleko… Ali ljudska priroda prepuna je iznenađujuće unutrašnje snage, posebno one koja nam vraća nadu i radost. Nijedan ljudski život nije lišen patnje; stvarati veze sa drugima bilo da su to porodične ili prijateljske ili ljubavne, znači otvoriti se za mogućnost gubitka, a time onda i za patnju.

Neki pronalaze utehu u tome što će kada dođe do konačnog i večnog pomirenja, ponovo se spojiti sa onima za kojima su žalili.

Drugi pronalaze utehu u svetovnim okvirima; iako patnja dolazi spolja, ipak je bar donekle u našoj vlasti kako ćemo je prihvatiti, dovoljno da omogućimo sebi najpre da je podnesemo, a potom i razumemo i kroz nju steknemo dublji uvid u ljudski život, kao i više saosjećanja i ljubavi za druge nego što smo ga imali pre gubitka.

Ali ostaje istina da nikada u potpunosti ne prežalimo gubitak naših najdražih; samo naučimo da živimo s tim i da živimo uprokos tome.

 

http://www.zenskisvet.com

[Дијана.]

Na putu u život večni   Svaki čovek se ranije ili kasnije susreće sa smrću: rodjaka ili prijatelja. I po pravilu ta vest predstavlja za njega veliki potres. Ali posebno je teško čoveku koji se sam našao pred licem smrti. Zebnja, strah a povremeno očajanje postaju njegovi stalni saputnici. Kako se pripremiti za prelazak u drugi svet i ne klonuti duhom?   Danas ćemo početi sa pričom o tome kako hrišćanin treba da se odnosi prema smrti, kako da pripremi bolesnika za prelazak u drugi svet, kako sam da podnese gubitak bližnjeg, i vodi ga u život večni po tradicijama i Ustavu Pravoslavne Crkve i na kraju kako se pravilno moliti za upokojene, izbegavajući po dušu štetne narodne sujeverice. U ovom članku ćemo se zaustaviti na tome šta je smrt u hrišćanskom shvatanju. Nema čoveka koga će smrt zaobići (1) Zakon smrti je opšti za celo čovečanstvo. Smrt je neizbežna svima i svakome. Reč Božija svedoči o sveopštosti smrtnog zakona: Koji je čovek živeo a da smrti nije video? (Ps. 88, 49). “Od Adama svi umiru” (1 Kor. 15, 22). Smrt čoveka nastupa onda kada je dostigao životni vek koji mu je odredio pravedni Božiji Sud za činjenje dela koja su mu prednaznačena: vreme u kome je uzeto u obzir sve što je čoveku na korist: shodno tome, smrt je čoveku na korist. I nama je zapovedjeno da za sve blagodarimo Promislitelja Boga; slava Tebi Bože Koji sve radiš na našu korist … neka je Ime Tvoje Gospode blagosloveno od sada i do veka. Duši je od Boga odredjeno da prodje tri stanja, koja čine njen večni život: u majčinoj utrobi, na zemlji i posle smrti. Zbog čega se posle toga plašiti kad je u svemu volja Božija a mi smo Gospodnji? Mi se nismo pripremali za prvo rodjenje na zemlji i ne sećamo se ničega o našem prvom stanju; pripremaćemo se sada za drugo rodjenje, za večni život. Imamo rukovodstvo kako da se spremamo, i znamo već šta će biti posle smrti. Evo šta piše sveti Jovan Zlatousti o smrti: “Užasna je smrt i strašna za one koji ne znaju uzvišenu mudrost, za one koji ne znaju za život posle smrti, koji smatraju smrt uništenjem života; razume se za takve je smrt strašna, i već sam njen naziv je za njih ubistven. Mi blagodaću Božijom neznana i tajna premudrosti, Njega ugledavši i smrt smatrajući preseljenjem, ne treba da se bojimo, već da se radujemo jer ostavljamo ovaj prolazni život i prelazimo u drugi, večni i neuporedivo bolji” (2). Zbog toga verujućeg čoveka ne uznemirava sama činjenica smrti, već to moralno stanje u kome ga je smrt zatekla. Kada je nevolja stigla u našu kuću (3) Nema te kuće koju smrt nikada nije posetila, a sa njom i tuga. Medjutim u tom slučaju se razlikuju tuge vernika i ateiste … Ali je nemoguće uopšte ne tugovati. Često čujemo reči: “Nema nezamenljivih ljudi”. I tek kad umre neko ko nam je bio drag shvatamo kakva je to laž: mesto pored nas – to mesto koje je zauzimao čovek koji je otišao u drugi svet – ostaje prazno. I njega već niko neće zameniti jer je pripadalo samo njemu. I druga stvar nam takodje ne daje mira a da ne tugujemo: i verujući u Boga i u večni zagrobni život ne znamo kakav udeo je dobio naš voljeni čovek – jer niko nije čist od greha pa makar proživeo na zemlji samo jedan dan. Ali naše suze i muke umrlima ne donose nikakvu radost, baš obrnuto. Jedino što im je potrebno je molitva za njih. Molitva u najširem smislu te reči: i pominjanje na Proskomidiji, i parastos, i čitanje Psaltira i tih zaupokojenih molitvi, koje postoje u crkvenoj praksi. Možemo pored toga da se molimo i svojim rečima: svaki put kada se setimo našeg upokojenog i u srcu se javi tuga za njega možemo da se pomolimo da mu Gospod oprosti grehe i udostoji Svog Nebeskog Carstva. Možemo da činimo i milostinju u znak sećanja na njih. Ali osnova molitve za upokojene i najbolja žrtva za njih je naš sopstveni život – život saglasan sa Jevandjeljem, život u Crkvi usmeren ka večnom cilju – spasenju. Živeći tako, osetićemo u svom srcu mir sa Bogom i ljudima, i ono će nas uveravati u to da nas Gospod čuje kada Ga prizivamo. I često se dešava da tragična smrt bliskog čoveka predstavlja za njegove rodjake i poznanike prekretnicu i u njihovom odnosu prema Bogu i Crkvi, i od nje često počinje taj proces koji se danas zove ocrkovljenje. Postaje jasno da je Crkva jedini izvor utehe i nade, mira za namučenu dušu. I želimo da budemo bliže njoj, da živimo u njoj, njenim životom. I po meri toga kako se sve dublje hrišćanin pogružava u crkveni život, za njega postaje očiglednije da i on i onaj koga njegova duša oplakuje su u jednoj Crkvi privremeno razdvojeni, kao što je privremen i naš sopstveni život. Dešava se da čovek ne može da poveruje u smrt svog bližnjeg jer je on zaista živ samo što smo on i mi dva različita bića. Mi ćemo se svi u stvari sresti u budućnosti a pre svega na Strašnom Sudu na koji ćemo bez sumnje stati svi do jednog. Ali naravno to ne treba da bude glavni cilj. Za nas je najvažniji susret sa Samim Bogom i to da uvek budemo sa Njim. I On Jedini zna kako da nas uteši i umiri. Mi treba da proživimo ovaj ovozemaljski život sa svim onim što nam u njemu Gospod pošalje, jer On Sam upravlja naš životni put. Smrt – je velika tajna Sveti Ignjatije (Brjančaninov) je u svojoj “Besedi o smrti” pisao: “Smrt je velika tajna. Ona je radjanje čoveka iz ovozemaljskog privremenog života za večni. U toku smrtnog časa skidamo sa sebe naš grubi omotač – telo i duševnim bićem, prefinjenim, etarskim prelazimo u drugi svet, u obitelj bića, srodnih duši … Šta se desilo i šta se dešava sa dušom koja je napustila telo? To nam ostaje nepoznato sa našom svešću. Smrt je – skrivena tajna! Ljudi su pre ozarenja svetlošću hrišćanstva o besmrtnosti duše imali najgrublje i najlažnije predstave: najveći paganski mudraci su samo nagadjali o njoj. Medjutim srce palog čoveka je koliko god bilo mračno i tupo, neprekidno osećalo da tako kažemo svoju večnost. Sva idolopoklonička verovanja služe kao dokaz tome: sva ona obećavaju čoveku zagrobni život – život ili srećan ili nesrećan, saglasno zemaljskim zaslugama. Mi, kratkotrajni gosti na zemlji treba da spoznamo naš udeo u večnosti. Ako su za vreme ovdašnjeg kratkotrajnog stranstvovanja naše brige usredsredjene na to da odstranimo sve tužno i okružimo se samo prijatnostima, onda treba da se još više zabrinemo za naš udeo u večnosti. Šta se s nama dešava smrću? Šta predstoji duši van materijalne oblasti? Zar tamo nema udela za dobro i zlo, koje je čovek proizvoljno i slobodno učinio na zemlji? Zar nema tog udela tada kada zlo na zemlji u najvećoj meri vlada, a dobro je gonjeno i strada? Neophodno je da otkrijemo tajnu smrti i vidimo telesnim očima nevidljivu zagrobnu čovekovu budućnost. Reč Božija nam objašnjava tajnu smrti, a posredstvom Svetog Duha postaje čak dostupna i otkrivena za čula, očišćena blagodaću: “Sveti Duh, rekao je apostol Pavle, ispituje dubine Božije, a ne samo ljudske (pogl. 1 Kor. 2, 10). Smrt je razdvajanje duše od tela sjedinjenih i razdvojenih Božijom Voljom. Smrt je razdvajanje duše od tela kao posledica našeg pada od koga je telo prestalo da bude netruležno, kako ga je Tvorac prvobitno stvorio. Smrt je kazna besmrtnog čoveka za neposlušanje Bogu!” (4). Mnoga mesta Svetog Pisma govore o večnom životu i Carstvu Nebeskom, otkrivajući nam njihove tajne i pokazujući da je istinita vera u Boga potpuno nemoguća bez vere u budući život, u Hristovo Vaskrsenje i nastupajuće Sveopšte Vaskrsenje. “Ako Hristos nije vaskrsao uzalud je vaša vera: vi ste još u gresima vašim” (1 Kor. 15, 17), - piše apostol Pavle. Sveto Jevandjelje nam najpotpunije govori o večnom životu: “Jer je Bog tako zavoleo svet da je dao Sina Svoga Jedinorodnoga da svaki koji veruje u Njega ne pogine, već ima život večni” (Jn. 3, 16)…Zaista, zaista vam kažem: koji veruje u Mene ima život večni (Jn. 6, 47). Čovekova duša je tako formirana da razmišljajući o smislu života upada u ćorsokak ukoliko misli da se život završava grobnom pločom. Smrti nema! Posle groba nas čeka besmrtnost. Ali kako postati svestan toga, kako se uveriti u večni život živeći ovde na zemlji? “…Izmedju tela i duha postoji neprekidna veza i medjusobni odnos, - piše sveti lekar-hirurg, arhiepiskop Luka (Vojno-Jasenecki). – Sve što se dešava u čovekovoj duši tokom njegovog života ima značenje i neophodno je samo zato da čitav život našeg tela i duše, sve misli, osećanja, voljni akti …na najtešnji način budu povezani sa životom duha. Svi akti duše i tela se obrazuju i čuvaju u duhu Ali, po jasnom svedočenju Otkrovenja, i naša tela će vaskrsnuti za život večni i biće prisajedinjena blaženstvu pravednih ili beskrajnim mukama grešnika. U tome je takodje kamen spoticanja za neverujuće i duboka tajna za verujuće … Ali ako je za života tela duh bio na najtešnji mogući način povezan sa njim, sa svim organima i tkivima, prožimajući sve nejgove molekule i atome, zbog čega bi onda iščeznula ta veza posle smrti tela? Zbog čega je nezamislivo da se ta veza zauvek sačuvala posle smrti, i da će se u trenutku sveopšteg Vaskrsenja na glas arhagelske trube obnoviti veza besmrtnog duha sa svim fizičkim i hemijskim elementima istrulelog tela i ponovo projaviti vlast duha koja stvara formu? Ništa ne nestaje samo menja vid” (5). Članak pripremila Marina Novakova prema knjizi: Sa Svetima upokoj: O crkvenom pominjanju umrlih: Zbornik sast. monahinja Julijana (Samsonova). Saratov: izdato u Saratovskoj eparhiji, 2007.   NA PUTU U ZIVOT VECNI

[Volim_Sina_Bozjeg]

Plivajmo u zivotu, mozda ce nas,ponekad smrt usporiti ali ne moze nas uzeti.

[JESSY]

Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабозачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.

 

Старац Тадеј

[Vesna Milovic]

Moliva očevom srcu

(D. Maksimović)

 

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,

nagni se nad mene sa nebeskog šara.

U molitvi jedino čujem da srcu mome

tvoje, već večno, srce odgovara...

 

Kako si otišao sa zemlje, nije davno,

nisi ljudske patnje još zaboravio.

Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno

gde si jednom i ti sa nama boravio.

 

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,

ono jedino na nebu za mene mari.

Nagni se noćas nad krov tvoj stari,

gde sam ja, i bolovi, i jesen, i drva suva.

 

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;

bezbroj je na svetu onih koji Ga mole;

a ti, znam, u svakoj malenoj minuti

slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.