Jump to content

Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

Оцени ову тему


Препоручена порука

  On 5. 4. 2012. at 10:54, brana рече

Ja bih nekako dodala da je i kod svake ljubavi pa i ljubavi prema Bogu, prisutna doza straha.

ne strah da se koljena tresu nego neki normalan strah , neko strahopoštovanje.

Koga volimo, pazit ćemo da ga ne uvredimo ne ožalostimo, pazit ćemo na taj odnos,

"Sa strahom, verom i ljubavlju...!"

To nisam ja izmislila, ali ja to tako doslovno doživljavam, i meni dođe i da opsujem,

pa onda kažem upssss... i da ne nabrajam, šta sve ne.

Mora biti straha, mora biti pažnje, mora biti strahopoštovanja, ja gledam iz svoga ugla,

iskustveno, možda ste vi mladi, dobri đaci pa ste daleko odmakli za kratko vrijeme,

pa se smijete nama, što kaskamo za vama...

Не бих се сложио.

Ако се страх временом не преобрази у љубав која неустрашиво стреми Љубави, добијамо ишчашења попут оних која постоје код наших "правовераца-истинајеједна-дигиталнианђео" типова, који су доказ онога у шта се вера преобрази (да не кажем да чак дође до перверзије вере) ако остане на страху, уместо да еволуира у љубав.

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 215
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  On 5. 4. 2012. at 11:01, Александар Радовановић рече

Не бих се сложио.

Ако се страх временом не преобрази у љубав која неустрашиво стреми Љубави, добијамо ишчашења попут оних која постоје код наших "правовераца-истинајеједна-дигиталнианђео" типова, који су доказ онога у шта се вера преобрази (да не кажем да чак дође до перверзије вере) ако остане на страху, уместо да еволуира у љубав.

Ja govorim o dozi straha, a i opisala sam kakvoj dozi. ne govorim ja o neprestanom strahu,

niko nije benast da se voli strašiti neprekidno.

ali strah, u smislu strahopoštovanja.

ej.. idemo na prijem negde, pa se ulickamo, pa pazimo na gafove, dali je sve na svom mestu...

da ne uvredimo domaćine sa bilo čim..

a tek pred Boga.. domaćina svih nas... ma šta da vam kažem, ja imam takvu dozu straha

o kojoj vam pričam, mada sam po ubjeđenju ljuti hajduk.

ali uvjek imam neku kočnicu koja mi kaže, šta će dragi Bog reći na to i slično.

ja lično ne verujem na neustrašivost na tom području.

ali svako ima svoje viđenje, ako dozvolite.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 5. 4. 2012. at 10:39, Александар Радовановић рече

О томе ти и причам. Знам и све из мог окружења, двојица од њих су ми сада кумови, Богу хвала, сви смо дошли сличним путем до неких основа познања суштине вере. А како ми је први духовник причао, има много таквих случајева.

Значи, слава Богу за свакога ко проведе што мање лутања, али не треба било шта генерализовати, јер су људи различити и свакоме се даје оно што му треба.

То се како кажеш у наредном посту, мора преобразити. Тај страх ако је и био покретач вјеровања. Знам и ја неке колеге који су ступили у Цркву читајући откровење рецимо и плашећи се помисли на вјечне муке. Међутим то само важи за почетак, и наравно слажемо се да то не може и несмије бити основа за даљи развој духовног живота. А кад кажемо страх Божији, то је можда имало некакву дозу страха и било је тражено од Јеврејра да се тако понашају у Старом Завјету, али то је превазиђено Новим Завјетом. Страх ни у каквом пренесном значењу нема никакве више улоге у хришћанском животу. Ако се о чему може говорити онда свакако о опрезу, кроз разумно испитивање шта је добро, а шта лоше, а то је ово што и Брана хоће нагласити, али употребљава израз страх или страхопоштовање.

Српски менталитет карактеришу изненадни подвизи кратког даха, понесеност која прво улије наду, али капитулира у завршници, све се то после правда вишом силом и некаквом планетарном неправдом што само на нас вреба.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 5. 4. 2012. at 11:19, Јустинијан рече

То се како кажеш у наредном посту, мора преобразити. Тај страх ако је и био покретач вјеровања. Знам и ја неке колеге који су ступили у Цркву читајући откровење рецимо и плашећи се помисли на вјечне муке. Међутим то само важи за почетак, и наравно слажемо се да то не може и несмије бити основа за даљи развој духовног живота. А кад кажемо страх Божији, то је можда имало некакву дозу страха и било је тражено од Јеврејра да се тако понашају у Старом Завјету, али то је превазиђено Новим Завјетом. Страх ни у каквом пренесном значењу нема никакве више улоге у хришћанском животу. Ако се о чему може говорити онда свакако о опрезу, кроз разумно испитивање шта је добро, а шта лоше, а то је ово што и Брана хоће нагласити, али употребљава израз страх или страхопоштовање.

Коначно се разумемо! :cheesy2: .smil.

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Justinijan objasnio :)

Imala sam u jednom periodu života užasan strah od Boga i pakla.I to je možda bio najnesrećniji period mog života.Pustoš.

Strah nikako ne bi trebalo da bude suština vere.

“There are four questions of value in life... What is sacred? Of what is the spirit made? What is worth living for, and what is worth dying for? The answer to each is the same. Only love.”
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 5. 4. 2012. at 11:29, Анастасија рече

Justinijan objasnio :)

Imala sam u jednom periodu života užasan strah od Boga i pakla.I to je možda bio najnesrećniji period mog života.Pustoš.

Strah nikako ne bi trebalo da bude suština vere.

Нисам ни говорио о суштини. Можда сам био нејасан, то ми се често дешава када је мени нешто јасно, па ми није чудно ако сам погрешно схваћен. Ја сам говроио о оном почетном импулсу који те одведе ка Богу, никако о каснијим корацима, поготово не о суштини.

Дакле, говорио сам о страху искључиво као о почетном импулсу, све остало је нездраво и ако сам тако схваћен, онда сам погрешно објаснио оно на шта сам заправо мислио.

57ed8623960a6_banerRylah_zpsqgjjkx0v1.jpg.8a2fd97cd3aa7dcd0237c412e2234aee_zpsut3tszcy.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

I taj početni impuls nije isti kod svakoga,nekog sasvim suprotno privuče Bogu,a ne daj Bože da strah kao neki početni impuls ostane,što se i dešava veoma često.Ali razumela sam te Aleksandre. :)

Ipak kao što Justa reče treba biti oprezan,lično ne bih volela da mi neko maše sa " večitim mukama,umiranju u smradu itd" jer što se mene tiče time može kod mene samo strašan revolt da izazove a verujem i kod većine ljudi.

“There are four questions of value in life... What is sacred? Of what is the spirit made? What is worth living for, and what is worth dying for? The answer to each is the same. Only love.”
Link to comment
Подели на овим сајтовима

/не знам за остало, али/ Фројд је био и јесте епохална личност у историји теологије: након векова доминације ума, просветитељства, морализма, пијетизма и схоластике /и пратећих патологија теологије/, овај човек је својом дубоком појавом и мишљу подсетио на све дубине унутрашњег живота и искуства истог које измиче опредмећивању. Подсетио је на важност живота. И тако...

а Карелин је занимљива појава.

Истинита, рекао бих.

Како?

Па он је стварно савремени хришћанин параноик.

Зато што је параноја и одлика савременог хришћанства.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...
  • Гости

Архимандрит Рафаил (Карелин): Aпостол Тома

19 петак окт 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

1 коментар

karelin-apostol-toma.jpg?w=529

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, данас је празник светог апостола Томе. Он је после распећа и погребења Христа Спаситеља запао у тешко униније. Чинило му се да су све наде дефинитивно срушене и да царство, које је Христос обећао, никад неће ни доћи. Када је чуо вест о Христовом васкрсењу из мртвих, плашио се да поверује јер би, уколико се испостави да је вест лажна, могао да западне у безизлазан очај.

Вест о Христовом васкрсењу испунила је неземаљском радошћу срца мироносица и ученика, испунила је невидљивом светлошћу целу рану Цркву. Но, срце апостола Томе било је погружено у страшне сумње и тугу. На сведочење апостола о томе да им се Сâм Господ јавио, Тома је одговорио: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати (Јн. 20, 25).

Браћо и сестре, у јерусалимском храму Васкрсења Христовог, сваке године се догађа дивно чудо. Постоје покушаји да се то велико чудо прећути, али ипак нико не може да га оповргне. На Велику Суботу јерусалимски патријарх или најстарији митрополит само у подраснику и са снопом од тридесет три свеће у руци улази у малу цркву Гроба Господњег. У храму Васкрсења гасе се сва могућа светла и у том тренутку завладају потпуна тишина и полутама. Црква тада почиње да се моли да Господ учини чудо и дарује благодатни огањ. И заиста, свеће се у рукама првојерарха упале саме од себе.

Палестина се у VII веку налазила у рукама муслимана, а данас је у рукама Јевреја. Турци и Арапи би хтели да то чудо оповргну. Пре но што ће патријарх или најстарији митрополит ући у капелу Гроба Господњег, муслимани га детаљно претресу да провере да можда негде није сакрио неко кресиво. Након тога посматрају шта се догађа у капелици и тако у ствари и сами постају сведоци изненадног паљења свећа. Првојерарх износи два снопа свећа и раздаје их народу. Они који се налазе у храму пале свеће једни од других. Од мноштва упаљених свећа само за неколико тренутака цео храм буде тако обасјан као да је дан и чини се као да се претвара у пламено море. Благодатни огањ има посебна својства. У првим тренуцима он само светли, али не може да опече, па људи дотичу своје лице тим небеским пламеном. Неретко се догађају и чудесна исцелења. Силазак благодатног огња догађа се у Јерусалиму сваки пут пред Пасху, на Велику Суботу, и то по старом календару, и само ако служи православни патријарх.

Благодатни огањ потврђује ону радосну вест о Васкрсењу Христовом у коју апостол Тома није могао да поверује. Његова свећа као да је била угашена. Али Христос није одбацио Свог сумњичавог ученика. Господ се поново јавио апостолима и рекао Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран (Јн. 20, 27) – веруј у Моје васкрсење. Апостол Тома је исповедио своју веру узвикнувши: Господ мој и Бог Мој! Исус Христос га је кротко прекорио и рекао му: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше (Јн. 20, 28-29).

Браћо и сестре, шта значе ове речи? Апостол Тома је хтео да веру замени знањем. Хтео је да сведочанство вере не буде и у души и у срцу, него некако на врховима прстију којима је дотакао ране Исуса Христа. Многима од нас није јасно зашто Господ није јавно свима доказао да је Он Творац и Владика света и зашто, по изразу цара Соломона, на неки начин скрива Своје лице у магли. Уколико би нам Господ дао очигледан доказ Свог постојања, да својим очима видимо и сазнамо да Бог постоји, не би постојала никаква награда за нашу веру. Постојање Божије не би тада од нас захтевало веру, него би било само нешто што је очигледно, нешто што својим очима видимо. Господ хоће да вера буде нешто друго, да буде духовно прозрење, унутарње виђење човековог срца, па да човек тражи Бога својом љубављу. Дакле, браћо и сестре, Бог награђује нашу веру. Она је морални чин баш зато што је слободна, јер човек се својом слободном вољом опредељује да ли ће у вечности бити са Богом или без Бога.

Свети Јован Златоуст се пита: „А зашто се Господ после васкрсења није појавио усред Јерусалима и зашто није посрамио оне који су Га распели?“ Светитељ даље пише: „Можда би тада они који су Га одбацили поверовали кад би Васкрслог видели?“ И одговара: „Да је Господ сишао с небеса у Јерусалим, они који су Га јуче распели пожелели би да Га поново разапну!“ Браћо и сестре, питамо се да ли би људи заиста пожелели да поново разапну Христа кад би сазнали да је Он Васкрсли Бог? То је заиста лудост! Али свети Јован Златоуст каже да је сваки грех лудост и безумље. Кад грех овлада неким човеком, он сâм себи постаје непријатељ. Човек у нападу гнева може себе ударати по лицу, бацити се у провалију или се ножем преклати, јер он тада као да полуди. Може ли се пожелети смрт самоме Богу? Може, а пример за то је сатана. Он зна да је Бог свемогућ, а ипак се бори против Њега. Сатана зна да је Бог благ, а ипак се труди да од Њега одвоји људе кроз њихове грехе. Он зна да је Бог сама Љубав, али у исто време мрзи Бога. Непокајани грешник постаје сличан сатани и зато у срцу мрзи Христа Спаситеља.

У свету постоје разне демонске заједнице. Њихови чланови називају се сатанистима. Тако, на пример, у Америци постоји „сатанина црква“. Њени обреди и демонослужења, такозване црне мисе, представљају чудовишну богохулу и гнусну пародију на хришћанско богослужење. У Француској живи неколико десетина хиљада луцифериста, поклоника сатане. Они чак имају своје специјалне часописе. У тим часописима издвојено је неколико засебних страница под називом „Ако бисте судили Исусу Христу, како бисте желели да Га убијете?“ На тим страницама налазе се цртежи како Господа Христа спаљују, комадају и на друге стравичне начине муче. Дакле, чак и онај ко зна да Бог постоји може да Га мрзи свим срцем својим. Господ се по милости Својој није јавио свим људима у Јерусалиму, него само апостолима и ученицима, како своје непријатеље не би оптеретио новим гресима. Богочовек Исус Христос био је распет и васкрсао је. Својом Голготском жртвом искупио је сав људски род. Да су га Његови непријатељи и по други пут убили, та друга смрт била би њихово ново проклетство. Дакле, браћо и сестре, Господ се од нас скрива зато да бисмо Га ми тражили свом снагом своје душе. Скрива се и због тога да недостојни не би на спознају да је Он Бог и Владика света одговорили бескрајном сатанском мржњом.

Постоје различити узроци неверовања, као што су незнање или погрешно знање. Тако је, на пример, религија дуго исмевана, понижавана и карикирана, а резултат тога био је тај да се код људи формирала лажна представа о томе да су вера и хришћанство управо такви каквима су лажно приказивани. То је знање, али погрешно. Незнање и погрешно знање могу нестати кад се човек поближе упозна са хришћанством. Постоји и друга врста незнања, а то је добровољно незнање, непостојање жеље да се зна, и то због греха и чулних страсти против којих човек не жели да се бори. Истинска вера захтева од човека да се непрекидно мења и да се стално бори против греха и страсти. Човек који се сав преда страстима просто не жели ни да чује за Бога јер би то значило да се мора одрећи својих омиљених страсти и да не може избећи тежак напор очишћења своје душе. Постоји и неверовање због духовне гордости. Такав човек просто не жели да било ко, па чак ни Сâм Господ, буде изнад њега.

У почетку је апостол Тома показао неверовање, али је касније, по речима светог Јована Златоуста, показао изузетну усрдност и проповедајући Јеванђеље стигао чак до Јужне Индије. Ту је погубљен и сахрањен. У IV веку његове мошти су пренесене из Индије у Византију, а његова глава је, приликом пада Константинопоља, била пренесена у Грузију, тако да се данас чува у Сионском храму у Тбилисију.

Многи од нас имају неког од родбине ко не верује. Ех, како бисмо само желели да им се отворе очи срца њиховог па да осете реалност вечног живота и исповеде Господа Исуса Христа као свог Спаситеља! Али кад с њима разговарамо, често нам се чини да се обраћамо некоме ко спава или човеку срца каменог. Шта је потребно за њихово обраћење? Најпотребнија је молитва. Дужни смо да се молимо апостолу Томи да Господ његовим молитвама дарује веру сумњичавима и неверујућима. Сâм апостол Тома преживео је тешке дане сумње и неверовања након којих је дошло ватрено покајање и непоколебива оданост Христу Спаситељу. Осим тога, браћо и сестре, треба да се молимо апостолу Томи да укрепи нашу слабашну веру. Ми верујемо у Бога, али живимо тако као да Га нема и као да Христос Спаситељ није ни долазио на земљу. Ми верујемо у Бога, али заповести Његове не испуњавамо и зато наша вера личи на хладни сјај далеких звезда, а не на животворну сунчеву светлост.

Апостол Тома је мученички завршио свој живот у Индији. Над његовим гробом била је саграђена хришћанска црква. У његовом житију забележена је следећа прича.

„Једном у рано јутро“, прича свештеник који је служио у том храму, „у цркву су ушла два човека дуге косе и браде до појаса. На себи су имали само узани појас од грања и лишћа. Онај старији је позвао свештеника и рекао му: ‘Ја сам пореклом од древног браманског рода и још у младости сам желео да останем девственик. Али по закону мога рода дужан сам да имам децу која ће извршити обред нада мном кад умрем. Зато сам, по завету касте и против своје воље, узео девојку од браманског рода. Био сам само једном у животу с њом и то само због тога да бих имао дете. И родио нам се син. Кад је имао неколико година, напустио сам дом и заједно с њим отишао у шуму. Једина наша храна били су корење и плодови дрвећа. Даноноћно смо певали химне Богу јединоме. Једном ме је срео некакав човек необично леп и упитао да ли хоћу да спознам истину и да се спасем. Поклонио сам му се и рекао му да смо се удаљили у шуму и напустили овај свет да бисмо своје душе сјединили са Богом. Тада ми је незнанац рекао:

– Ви још не познајете истинитог Бога, али, видећи ваша срца, Господ ме је послао к вама. Ја сам Тома, ученик Исуса Христа.

Веома смо се зачудили и рекли му:

– Господине, ми ништа не знамо о Христу. Ко је он?

Тома је одговорио:

– Идите у храм који је мени посвећен и питајте о томе свештеника. Он ће вам све испричати. Након тога се крстите и бићете спасени.

И ето, ја и мој син дошли смо код вас да нас крстите.’, рекао је браман.“

Свештеник им је испричао ко је Исус Христос. Прихватили су то с великом радошћу и рекли да су спремни да се крсте. Свештеник их је крстио пре свете Литургије. Они су се молили тако ватрено да је свештеник истински био изненађен и причао је да никада у животу није видео тако ватрену молитву. Након тога новокрштени су се причестили и њихова лица су чудесно заблистала, а посебно лице млађег човека који је постао сличан анђелу. Отац и син су се поклонили свештенику и поново отишли у шуму. Никада их више није видео.

Браћо и сестре, нека апостол Тома укрепи нашу слабу и немоћну веру! Да бисмо заиста веровали у Бога, треба да живимо по заповестима. Онај ко живи по заповестима Божијим и ко у срцу своме има Исуса Христа тај је проповедник Јеванђеља. Ко испуњава вољу Божију, он и без речи проповеда свету узвишеност Христа Спаситеља зато што је такав човек препун неземаљске љубави и што из његовог срца допире светлост. Но, онај ко истински верује у Христа, тај је и мученик у овоме свету зато што на њега устају и зли сатане и непокајани грешници са својом злобом. Ако упаљену свећу принесемо рупи у којој живе змије и шкорпије, оне неће обратити пажњу на светлост, него ће хтети да пецну руку која држи упаљену свећу. Тако је и овај свет увек прогонио и прогониће истинске хришћане. Зато су сви истински верујући хришћани с једне стране велики страдалници на овој грешној земљи, а с друге стране су најсрећнији људи, јер Господ каже: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који мене љуби, тога ће љубити Отац мој; и ја ћу га љубити и јавићу се сâм (Јн. 14, 21). Он ће се јавити у благодати Духа Светога, Који ће обасјати човеково срце, па ће и у најмањој капљици те Божије благодати нестати море људске патње. А кад осети Господа у Духу Светом, душа ће ускликнути, као апостол Тома: „Ти си Господ и Бог мој заувек!“

Амин.

Преузето из књиге

Архимандрит Рафаил (Карелин) – Пут хришћанина,

Манастир Подмаине 2012.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

О телевизији

Сахара је некада представљала најбогатији и
најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у
пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о
томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била
огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични
усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и
дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале
припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А
још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и
најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства – најбогатија
провинција, житница целе империје.

Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? – Не.

 

sahara_desert.jpg

Дивље
животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале
ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али,
људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут
скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар,
остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је
умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их
је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски
живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у
огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на
једноме од њих – телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о
техничком проналаску, већ о његовој употреби.

Телевизија је у
нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно
средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га.

У
старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за
којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само
обедовали, него и читали Свето Писмо.

Сад је њихово место по
значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује,
већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да
телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са
иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу – Даимону (демону) или
Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане
ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен – то
је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и
приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети
Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је
старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци
нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали
сам поступак – опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија
нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом
Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија
је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са
свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања,
долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да
имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија
је створила нову врсту човека – homo medium – човека са истрошеним
нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног
пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и
филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању –
некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест
се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

A-little-girl-watching-TV-001.jpg

Човек
мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива
словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама,
развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и
раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна
од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од
маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија
храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум
треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје
мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум
постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што
се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева
саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и
храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности,
заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија
је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж,
која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће
представити видљиво – представљати га значи налазити се у затвореном
кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки
човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је
непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује.
Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су
људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави,
већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија
хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и
видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у
медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује
антихришћанство. Вера је општење душе са богом. Вера обликује
сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но
најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање
утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је
тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се
чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија
шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису
безграничне. Испред телевизора човек у неколико часова прима толико
утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не
подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија
учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља,
који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и
на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред
телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека,
те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија
отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици,
заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши
осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост.
Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе.

d182d0b2-d0bad0b0d180d0b8d0bad0b0d182d18

Кажу
да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија
само срце вере – молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена,
закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву,
на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви.
Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог
непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују.
Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење
душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник
верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног – дубине и
мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не
силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање
(поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини
духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална)
припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и
гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила
његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена
врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са
прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе
морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико
часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових
леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају
својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора
хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или
прећутним противљењем према њему.

Неко би нам могао приговорити
да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је
далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем,
телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе
пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу – морализовање или
гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и
бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред
телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он
прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини
бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија
деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима – децом без
детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у
рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је
мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у
древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве
који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и
преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак
благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне
филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово
умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује
одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који
себе поистовећује са христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је
рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да
свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може
да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као христос. То је веће
богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас
глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или
друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени
позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и
сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

Tелевизија
је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни
границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину,
телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и
задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо
човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке,
долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући
телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету
остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.

Архимандрит Рафаил

Одломак из књиге: “Православна Црква о биоенергичарима, НЛО-има, телеисцелитељима и окултним појавама”
_________________
Извор: Визионарски,
Текст је први пут објављен на СРБском ФБРепортеру 04.05.2012.


Извор: http://facebookreporter.org/%D0%BE-%D1%82%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B8/
 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Sveti oci su imali negativan stav prema pozorištu,jer su tamo ismevani hrišćani.

Ovakvi stavovi da je telvizor neprijatelj i samo zlo su u namanju ruku jeres.

Televizija,kao i internet i sve što postoji na ovoj planeti,može se upotrebiti na dobro i zloupotrebiti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 10. 2. 2013. at 12:59, Дејан Бићанић рече

Sveti oci su imali negativan stav prema pozorištu,jer su tamo ismevani hrišćani.

 

Televizija,kao i internet i sve što postoji na ovoj planeti,može se upotrebiti na dobro i zloupotrebiti.

 

 

Телевизор је постао неодвојиви део нашег живота. Чим се пробудимо, почињемо свој дан од телевизора и заспимо после вечерњих емисија. Код многих је чак постало правило да узимају храну, да се баве домаћим пословима, а понекад чак и дремају уз телевизор. Ђаци успевају да истовремено уче и гледају телевизор. Када нам дођу гости, наше општење се убрзо своди на колективно гледање неке телевизијске емисије. 

Магијска моћ телевизије превазишла је сва очекивања, а по свом утицају на људску душу она је данас вероватно без премца. Управо се због тога води толика борба међу политичарима за сфере утицаја на екрану. Зато су толико и скочиле тарифе за сваки рекламни минут.

На телевизији једни те исти догађаји могу се приказати на различите начине, при чему се у корену мењају опажања / перспектива / гледалаца.

Телевизор је буквално продро у наше куће, претворио нас је у робове једног сандука, напуњеног електроником од транзистора и схема. Колико времена сваки дан проводимо крај екрана ? Према скромним прорачунима око 2 - 3 часа дневно. Међутим, није мало људи који гледају телевизију по 6 - 8 и више часова дневно. Али чак и при најминималалнијој количини гледања телевизије, годишње губимо најмање месец дана свог живота, проводећи то време крај, како га зову, малог екрана. Код многих људи та количина је већа 2 - 3 па чак и 6 пута.

Да ли је оправдано овако расипништво ?

Овде не треба да греше душу чак и најжешћи противници телевизије, јер постоје емисије сазнајног, наравственог, духовно - естетског карактера које могу да благотворно делују. Али таквих емисија је веома мало, оне представљају пре изузетак од правила. И та позитивна страна је ништавна у поређењу с негативним дејством телевизије на човекову душу и организам.

Телевизор поробљава нашу вољу, чини човека пасивним духовно леним, понекад га просто биороботизује. Телевизија је унела у наше душе страшне и развратне призоре у концентрисаном облику, сцена убистава, насиља, сексуалних изопачености, дивљих оргија. Ми као да се сатима налазимо у друштву манијака, убица, проститутки, хомосексуалаца, лудака, које добровољно пуштамо у своје станове. 

После вечерњих гледања телевизије неретко се нарушава ноћни сан, људи сањају кошмаре, а нарочито страдају деца и омладина. Тако се стварају неуротски поремећаји, мења се понашање деце, појављују се раздражљивост, дрскост и грубост према околини, све до неадекватне агресивности.

Никаква информација у суштини не ишчезава без трага. Страшне слике остају у човековој подсвести, често поново избијају, испуњавајући снове ужасима и кошмарима, на различите начине дејствују на психу, сакатећи наше душе. Учестали случајеви свих могућих изопачености и свакојаке гнусобе, пораст грозних уличних сцена, отмице авиона, свакојака насиља, умногоме су резултат не само лошег васпитања, него и утицаја телевизије.

Нарочито запањујуће избор филмова који су преплавили у последње време телевизијске екране : примитивизам, вулгарност, бестидност, лош квалитет режије, порнографија итд....

Велики део становништва сигурно то схвата, али ништа не може да учини. Осим тога, у самом човеку као да се две силе боре. Једна од њих тежи свему што је забрањено, тежи снажним доживљајима, чак и непристојностима, тобоже из радозналости.

Телевизија буквално хипнотизира гледаоца, програмира, кодира нашу психу по испланираном сценарију, слаби наше памћење, исцрпљује нервни систем, доводи до болесних склоности ( наркотелеманија ), одводи човека у свет илузија и лажи, политизира, увлачи у све могуће непотребне сцене, развраћа нашу децу ( и нас саме ). Опасно је и зрачење од телевизора, јер вибрација телевизорских таласа није својствена нашој природи и погубно делује на човеког организам, све до развоја онколошких обољења.

Телевизија погоршава слух и вид, доприноси сужавању и зачепљењу ситних можданих судова ( капилара ) усред венозног застоја крви у великом мозгу због напрезања сензорних структура приликом гледања телевизије. Телевизор гуши човекову духовност, одузима деци детињство, доводи до непокретног начина живота, одваја од физичког рада. Најстроже домаће дозирање телевизијских емисија најнеопходнији је услов нашег данашњег преживљавања.

У целини пак треба се руководити начелом : што се мање укључује телевизот то боље. Ма колико био занимљив телевизијски програм, после његовог гледања на души остаје некакав талог у виду опијености, опште слабости, осећа се нека вртоглавица, а глава понекад као да је прекриврена некаквом копреном.

У наше врема човечанство губи изузетно драгоцену компоненту свог живота - тишину. Тишина је свештени дар. Према Библији, чак се и Бог не открива у буци, већ у тишини. Скоро сва велика открића и дела истинске уметности стварана су у тишини или су била надахнута њом.

Тишина лечи, смирује, духовно обогаћује.

Свест о неопходности уношења тишине у наш живот и борбе са теленаркоманијом, померање акцената с политизације на наравственост и истинску духовност - то су реални аспекти нашег могућег оздрављења : и душевног , и физичког / ... /

 

ТЕРАПИЈА ДУШЕ ; Светигора, Цетиње 2001.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ne znam zašto o televiziji pričate samo loše, mislim ja je realno ne gledam. Ali ima dobro+ih i poučnih stvari. E sad kad se neko navuče, e stvarno sad kad razmislim koliko ima navučenih na TV i previše. Ali zašto se to ne tretira kao bolest zavisnosti? 

Koliko ljudi ima koji kako uću u kuću pale TV sedaju ispred njega i nesutaju ceo dan. Zar ovo nije zavisnost??

 

Samo nije televizija ništa kriva nego ljudi.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Televizor kao i internet su stvari od kojih možeš postati zavistan,ali to ne znači da su djavolje delo,jer djavo nikada ništa ne stvara već samo menja postojeće,to jest zloupotrebljava.

I TV i internet itekako mogu da služe dobru...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  On 10. 2. 2013. at 12:59, Дејан Бићанић рече

Sveti oci su imali negativan stav prema pozorištu,jer su tamo ismevani hrišćani.

Ovakvi stavovi da je telvizor neprijatelj i samo zlo su u namanju ruku jeres.

Televizija,kao i internet i sve što postoji na ovoj planeti,može se upotrebiti na dobro i zloupotrebiti.

 

Брате, полако са изрицањем става да Архимандрит Рафаил Карелин има ставове који су у најмању руку јерес.

 

Он је у тексту лепо нагласио "Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби." а то је заправо у складу са Вашим ставом "...može se upotrebiti na dobro i zloupotrebiti."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...