Архимандрит Рафаил Карелин - разне теме

[JESSY]

Хришћанка и истовремено паганка Архимандрит Рафаил Карелин

 

Наша душа је по својој природи Хришћанка, али је по својим страстима паганка. Она је невеста Христова, коју је, међутим, силовао демон; она је царица која је постала блудница. Она је образ и подобије Божије, међутим, уједно у њој налази одраз мрачни лик сатане. Она је становница земље – зрнца које се врти у космосу, у космичком вихору, и уједно – у пољу велике и последње битке између Бога и палог архистратига. Она је робиња света, условљена, ограничена у свом постајању простором и временом, и она решава коначну судбину. Она живи у киптећој бујици времена, али уједно припада вечности.

Заборавила је на саму себе, зачарна је фантазмагоријом земаљских слика, привидима, своје страсне уобразиље и сновима неоствариве среће, али је ништа на земљи не задовољава, и она се осећа као туђиноватељка. Заборавила је на себе, али је Бог ради ње створио безбројне светове; ради њенога спасења Промисао Божији управља космосом и историјом.

Сликовито говорећи, људска душа у својој руци држи кормило васељене. Она је створена ради богоопштења, али најчешће тежи ка општењу са демоном. Она је делић неба који је пао у блато. Она је усамљена маска на бучном, шареном карневалу. Она или, заборавивши на своје божанско достојанство, поистовећује себе са црвом и закопава се у блато или, осећајући трагичност свог бића, неом вапије: „Ради чега ми је дат овај живот, зашто сасм овамо доспела?“

... Одговори ми душо моја, ко си ти? Ако си од неба, зашто тражиш срећу у блату? Ако си од земље, одакле у теби таква чежња за небом? Ако си царица, зашто си уместо порфире обукла рите сиромаха? Ако си се родила као сиромашна, зашто тражиш богатство које ниси имала?

Али не знаш Бога, зашто одједном усред светског метежа твоје срце изненада уздрхти од речи молитве, које су ти несхватљиве, откуд ове вреле сузе које разгоревају твоје срце, сузе непознате љубави, слађе од свих наслада света? Ко је урезао у твојим дубинама тајанствено Име Божије? Како си могла да заборавиш на Њега као богаташ који је закопао благо и затим изгубио место на којем је оно било скривено?

Ко си ти? Планински орао сломљених крила или птиче који није стекло перје, које беспомоћно пузи по змељи, док вране гракћу гледајући га с грања дрвећа? Зашто понекад вичеш и копрцаш се и унутрашњим мукама као што звер која је пала у замку гризе гвожђе, желеђи да се ишчупа на слободу и падајући у изнемоглости?

Иако си слична бесплотном Анђелу, обучена си у трулежно тело које ће након смрти иструлити у сандуку. Како си постала носитељка леша, душо моја? Зашто видећи унаоколо слике и привид смрти, одагнаваш као непријатеља мисао о томе да ће ти она неизбежно доћи? Зашт си се зарила у овај земаљски живот као крпељ у псеће ухо?

Господ ти је дао све за спасење, али ти си као слепац који носи џак са златом и не зна шта је у њему. Зашто си се, душо, ти, проста по природи као зрак светлости, претворила у клупко неразрешивих противречности, у чвор са скривеним концима, који је човек сам немоћан да развеже? Зашто си се, душо моја, уподобила малом, неразумном детету, које се игра са отровном змијом дивећи се њеној боји или ономе ко скупља цвеће на површини живог песка?

И душа одговара: „Ја сам пала звезда, која чува сећање на небо, ја сам Христова љубав; ради мене је Он сишао на земљу. Господ ми је, створивши ме као одбљесак Божанске светлости, уручио царски прстен како бих се заручила са Њим; овај прстен је моја слободна воља. Како је велика Божија љубав према мени: ја сам створена Његовом речју, а искупљена Његовом Крвљу, због мог спасења ће се радовати небеса, а због погибли – туговати Анђели, као браћа над гробом своје млађе сестре! Више ме не питај ни за шта: ја сам тајна за себе саму. Иза границе речи је област ћутања, а моју тајну ће открити вечност“.

[JESSY]

Сведоци вечности Архимандрит Рафаил Карелин

 

Троје сведочи о души о вечности: море – огромна колевка земље; планине, које устремљују своје очи навише, и небо, напојено светлошћу. Чија невидљива рука покреће и окреће ту колевку?

Шум таласа налик је на непрестану песму. Близу мора успокојава се немирна људска душа, попут детета на мајчиним рукама. Бол и брига, који гвозденим обручем стежу срце, ишчезавају, као да нестају, попут облака над хоризонтом.

Таласи, изникли у дубини мора, стреме ка обали, као да желе да обгрле гранитне стене, окружене водом, а затим одступају назад, остављајући на песку ракове и разнобојно камење, као што ронилац износи бисере са дна. На западу, море се слива са небом; тешко је увидети границу, која би их оделила једно од другог. Када за хоризонтом ишчезава брод, чини се да тоне и да се споро утапа у море. Када облак, попут јата лабудова, лети са запада на исток, чини се да су се они подигли са мора, као из свог гнезда.

Море дише, као жива природа: час тихо, попут детета које спава, час дубоко и бучно, као да су га вихори ветра пробудили из сна. Море влада некаквом исцељујућом силом, оно ставља балзам на ране душе и ожиљке сећања; његова монотона песма одгони бриге од нашег беспокојног, узрујаног ума, као да све што је прошло тоне у његову дубину, ишчезава у бесконачном простору. Море нам открива величину космоса, она захвата човека, плени, очарава га. Човек се предаје мору, као што се предаје музици.

Море – то је слика оног надахнућа, у коме се гаси свест, када човек осећа себе делом космоса, где он доживљава то јединство, али не може и не жели да мисли ни о чему. Море и философија су несместиви једно са другим.

О вечности говоре планине. Море – то је покрет надоле, према „срцу земље“, планине – то је пут навише; што више у планинама, то се мање слуша и осећа пулс земље. Море поје гласом таласа, планине поју својим ћутањем.

Планине – су предворје неба и вечности. У планинама нема нежних руку, које успављују душу, нема боја, којима би се наслађивао вид. Као што се змија провлачи у пролеће кроз камење, да би одбацила своју кожу, тако човек у планинама мора да остави своје пређашње слике и представе, маштања, и снове, да ослобађа своје сећање да би стао пред вечност. Немогуће је ићи нагоре, носити на плећима свој домаћи терет, треба се растати са свим, да би задобили оно, што је више од света. Ученици су рекли Господу: „ево ми смо оставили све и идемо за Тобом.“  У планинама постоји једна видљива лепота, лепота стена, и једна невидљива лепота – то је тражење Бога у ћутању планина.

Треће што сведочи о вечности – то је небо. Оно обухвата и море и планине. Животиње не гледају на небо, оно је за њих празно. Птице, летећи у ваздуху, устремљујући погледе ка земљи – тамо је њихова отаџбина.

Једино људска душа на небу види тајну свог постојања. Могуће је часовима гледати на небо, оно се никада не понавља, као што песник понавља исте представе и слике. Небо је увек ново, његова боја никада не бива истоветна. Облаци, пливајући по небу, налик су на летеће планине, које су се моћним замахом одвојиле од земље и пливају у светлосном бездану, као у дубоком океану.

И поред тога, величина неба се открива онда, када се гасе његове златне боје, и открива бесконачност његовог пространства.

Звезде – то су лампе, при чијој су светлости мудраци и философи писали своје књиге. Време својим зубима нагриза планине; време исушује мора; али звезде су неизмењиве, оне су биле такве при стварању првих људи, исте такве, када су градили пирамиде, када су древни патријарси лутали са својим стадима и у пустињама налазили пут по звездама, када су били грађени први Хришћански храмови. То су биле исте оне дијамантске очи вечности, усмерене ка земљи.

Звезде су посебно јарке у пустињи и над морем. У граду се звезде чине замраченим, мутним честицама, сличним једно другим, као да су се дим и прашина града населили на њима. А над обалом звезде блистају и сијају посебном преливајућом, светлуцајућом светлошћу, као да свака звезда има свој тајанствени лик.

Дању, небо над морем изгледа као дубока завеса, са ћудљивим везом облака, где се постојано мењају границе и облици фигура. Ноћ одваја ову завесу, и небо се открива у својој величини и лепоти. Понекада небо бива пресечено звездом падалицом, и у то време се сећамо како је пао светлоносни анђео. Још се сећамо смрти, која је пресекла нит живота и у својим рукама носи непознату страну душе човека.

Звездано небо је налик на књигу, чије откривене странице говоре о Богу.

[Данче*]

Наука и религија

Циљ науке је да себи потчини видљиви свет и природу. Циљ религије је вечни живот као вечно општење душе с Божанством. Због тога се при покушају обједињавања науке и религије просто не подударају ни циљ, ни предмет, ни средства (методе). Наука не може ни да потврди, ни да оповргне религију. “Медвеђу услугу” религији чине богослови, који своје доказе за постојање и Божије промишљање о свету покушавају да образложе ослањајући се на научна знања, она знања, која ће већ кроз неко време бити застарела.

За религију је слобода воље неопходно својство личности, то је могућност избора. Што је личност узвишенија у моралном смислу, тим она има више унутрашње слободе, и тим је независнији њен избор.

Материјализам на слободу гледа као на спознату нужност. Међутим, тамо где постоји нужност нема слободе. Ипак, треба разликовати материјализам од материјалисте. Материјалиста као личност у свом животу често поступа по принципу слободе воље. Материјалиста може да жртвује свој живот ради другог. Два човека у једној истој ситуацији могу да поступе на различите начине: један да својим грудима заштити друга од ножа, а други да побегне сапасавајући сопствени живот. Где је онда овде спозната нужност? Већ сама реч “спозната” појам слободе чини елитарним, испада да слобода може бити доступна само онима који су спознали њену нужност, а да су они који не могу да је спознају неслободни. Ако слобода зависи од свести она је условљена степеном интелектуалног развоја, односно унутрашњим фактором, оним што материјализам негира.

У свом свакодневном животу материјалисти не гледају на другог човека као на конгломерат атома и молекула, већ један према другом гаје осећања љубави и пријатељства. У друштвеном животу они се не оријентишу на принцип нужности поступака (детерминизације воље, условљености воље), већ напротив – ако човек поступа добро, хвале га, а ако поступа лоше не кажу да је детерминисан и да није могао да поступи другачије, већ га кажњавају. Кад се каже: “Зашто си лоше поступио?” већ се подразумева постојање слободе воље као чињеница.

Али треба рећи да и признање примарности свести и примарности духа човека још увек не чини религиозним. Човек може да буде идеалиста по свом погледу на свет и истовремено може да буде нерелигиозан, као на пример Хегел. Он је био идеалиста, али није био религиозан човек, зато што сама религија није апстракција, сама религија је непосредно сведочење душе о постојању Божанства и духовног света, савез и општење с Божанством. Ово осећање је најближе интуицији, због тога га и називамо религиозном интуицијом. И један од задатака православне аскетике је да појача, да очисти ову интуицију, због тога је аскетика тесно повезана с хришћанском антропологијом.

Црква је чуварка Таворске светлости. Црква је жив, харизматички организам. У њој су били створени и њој припадају Свето Писмо, дела светих отаца и химнографија. Због тога ова дела могу бити схваћена и правилно прихваћена само у Цркви. Ван Цркве она постају мртва тела, ван Цркве се не може схватити ни Свето Писмо, ни патристика. Ако се организам изузме из средине у којој постоји, он ће се претворити у труп. Труп се може сецирати, разложити на ћелије, може се описати морфологија мртвог тела, али труп никад неће дати представу о самом животу организма.

Ево због чега Свето Писмо, патристку и химнографију, не може да анализира човек који је изван Цркве, они ће за њега бити мртви и неми.

Међутим, у последње време у светској науци, која је продрла и у црквену науку, често фигурирају магловити термини, који почињу префиксом “псеудо”: псеудо-Климент, псеудо-Макарије итд. Префикс “псеудо” означава “лажни” и због тога научници-рационалисти овим термином шифрирају одређену идеју, и то: “Лажљивац је преварио, профани су прихватили, а паметни људи открили.” Међутим, Црква поседује постојаније оријентире од било које науке. Црква има традицију, наследност, због тога у Цркви не само да се чувају, већ и живе њена духовна блага.

Прошли век је у науци био обележен тенденцијом панкритицизма, односно свеопштим критицизмом. За одлику високе културе и интелекта сматран је неограничени скептицизам, подривање поверења у примарне изворе, услед чега су чињенице дискредитоване. Истине и идеје, које су раније изгледале несумњиве, одбациване су као идеје које “не заслужују поверење”; људима се чинило да се руши свет на који су се били навикли и који их окружује – свет истина и идеја, и да су око њих празнина и вакуум. И овај вакуум је с великом силином испуњавала незадржива фантазија самих научника, који су једни за другима нудили различите, међусобно противречне, концепције. Међутим, то је само у великој мери уназадило науку.

Црква чува принцип наследности, Црква има одређене “обале” традиције. Ван обала река се или претвара у необуздану, разорну бујицу или се зауставља у мочварама, које труну. Сва историја науке је у извесној мери историја рушења теорија и хипотеза. Теорије, које су до мало пре изгледале као последња реч науке, кроз неко време су постајале неважеће. Најблиставије хипотезе у случају да нису потврђене чињеницама и традицијом се после кратког времена сматрају за представе и фантазије самог научника.

Тек у последње време се примећује тенденција ка пажљивијем, марљивијем и опрезнијем окретању примарним изворима. Историја науке је показала велику улогу традиције, која је најбоље могла да сачува благо прошлости.

Одбацујући чињенице, које нам је сачувала традиција научник рашчишћава поље за своју сопствену фантазију, а овде већ престаје наука и почиње научна романтика. Научник саставља своју концепцију и ову концепцију жели да оправда исто као адвокат свог клијента на суду – на све начине. Због тога често користи исте методе као и адвокат који не бира средства. Користи се тенденциозан избор чињеница: прихвата се само оно што одговара датој концепцији, а вишак се одбацује у страну, о осталом се ћути, као да оно не постоји. То је једна врста непоштеног прећуткивања. Затим, чињенице се излажу нетачно, у перифразама, у одређеном тенденицозном поретку. Често долази и до директног извртања чињеница. Неки научници прибегавају следећој методи: понављању једног истог у различитим варијантама. Ако нека чињеница наизглед одговара њиховој теорији они се труде да се што чешће позивају на ту чињеницу варирајући је у различитим језичким формулацијама, тако да се код читаоца ствара илузија да се ту ради о многим чињеницама и многим аргументима. Затим – подешавање чињеница. Наводе се чињенице, које немају везе с датим питањем. Као докази се наводе сумњиве одредбе и аргументи, који још ни сами нису доказани.

Затим – тенденциозно одабирање мишљења других научника. Из сваког научног рада може се “истргнути” неколико реченица и уз њихову помоћ на потребан начин представити позицаја њеног аутора. Такво “позивање на изворе”, кад се тачка гледишта другог посленика науке намерно изврће, “усклађује” с идејом која се заступа има за циљ да створи утисак да су сви научници по том питању једномислени. У ствари, такво једномислије не постоји. 

У другим радовима се, напротив, примећује метода дискредитације свог опонента. А неки научници раде управо по методи Остапа Бендера, који је спор почео тврдњом: “Бога нема, то је медицинска чињеница”, а пошто је то тобоже наука доказала, више нема шта да се доказује. Непоштеност полемике се огледа и у апеловању на страсти публике.

У прошлом веку је био откривен рукопис “Учење дванаесторице апостола”. До дан-данас научници воде спорове о томе ком времену припада овај споменик, да ли припада Цркви или нецрквеним круговима итд. Међутим, само сама Црква може да каже да ли је то њено дело или не. Кад је у научном свету било постављено питање о истинитости посланица свештеномученика Игњатија Богоносца била су исказана супротна мишљења: једни су говорили да су она лажна, други да су истинита, трећи су тврдили да су ова дела касније подвргавана интерполацији, неки су претпостављали да су посланице биле скраћене итд. Тако су светила европске науке изражавала дијаметрално супротна мишљења, која се нису могла усагласити. И због тога када данас чујете реч “псеудо” имајте на уму да је научник, који се налази ван Цркве изгубио главни оријентир – традицију, предање и наследност. Он има други метод, каузални, односно случајни, он доноси закључке на основу неповезаних, фрагментарних чињеница и подударности.

Црква је увек била ближа од других догађајима, о којима се сада воде спорови. Оци Цркве су знали њен живот и због тога су интуитивно пре могли да разликују оригинал од фалсификата од научника, који не поседују такву духовну интуицију. Осим тога, древни оци су боље знали саму патристику, због тога су с већим правом могли да кажу: да ли је нешто истинито или лажно, да ли је своје или туђе. И наравно, они оци Цркве који су били ближе времену стварања ових дела су боље могли да се оријентишу да ли су она лажна или не од нас – после толико векова. Због тога је у сваком погледу најобјективнији глас Цркве, а не мишљење човека, који се ослања на снагу свог сопственог интелекта и због нечега мисли да је управо он нашао и открио истину. Историја сведочи да се често испостављало да је оно што је сматрано за одбачено у ствари истинито. Колико нам је таквих сведочанстава дала археологија! А она дела критичког усмерења, која су некада изгледала као последња и коначна реч науке данас се сматрају за дечије тепање...

Архимандрит Рафаил (Карелин)

http://www.prijateljboziji.com/_Nauka-i-religija/39077.html

[JESSY]

ЉУБАВ И ЛЕПОТА

Данас видимо морално разлагање, невиђено раније у историји, које је попримило карактер свељудске катастрофе. Човек је готово уништен као морална личност. Још се чувају крхотине некадашњих појмова добра и части, али ускоро ће од њих остати само успомене као трагови на песку. Сила, која се супротставља распаду и разлагању света јесте благодат Божија. Међутим, услови за примање благодати су љубав људи према Богу и међусобна љубав. Кад нестаје љубав благодат се повлачи и почиње падање у бездан: од човека ка животињи и од животиње ка демону. Тамо где нестаје богосличност почиње демоносличност. Љубав тражи лепо. Осећање љубави је нераскидиво повезано с појмом лепоте. Хришћанство је откривало вечну лепоту људске душе као образа и подобија Божијег. Душа хришћанина, окренута ка Богу види облеске Божанске светлости у сваком човеку. Пожртвованост је немогућа без љубави. Изгубивши мистичко осећање као способност да созерцавају богосличну лепоту људске душе људи су почели да траже у овом свету илузорну лепоту, аутономну од Бога. Љубав је тежња ка идеалном и жеља јединства с овим идеалом. Овде је извор романтике душевне и телесне љубави, грађанских врлина итд. Притом се објекат љубави не доживљава у реалном облику, већ украшен уобразиљом; држава, нација итд. доживљавају се као потпуни носиоци добра. Међутим, ова романтичарска љубав према народу, пријатељима, уметности, природи, а посебно љубав између мушкарца и жене могла је да се испољава у виду оданости, самопожртвованости и хероизма иако су ове манифестације биле несталне и спорадичне. За Спартанце је идеал била моћ Спарте, за Атињанина – државно уређење Атине, за Менџуна – Лејла, за конфуцијанца – породица, укључујући и далеке претке. Љубав је, чак и у приземном и бледом виду помагала заједништво људи и њихову солидарност, осећање дужности и међусобног поштовања, које се назива племенитошћу. Човек не може да воли ружно, чак ни кад се оно појављује пред њим у виду греха који мами. Да би се уништила солидарност између људи, да би се учинили бескорисним и неутемељеним хероизам и самопожртвованост, треба уништити лепоту и исмејати сам појам идеалног. Човек је компликовано и противречно биће. Он је попут злата баченог у блато. Одблесак овог злата још увек подсећа на човекову лепоту, демону је потребно да она буде уваљана блато, тада ће постати немогућа сама љубав. Човек је богослично биће, али се у њему корени грех, који човек мора да гуши силом воље, јер је пристојност такође одређена идеја чак и код нерелигиозних људи. То је идеја о достојанству човека премда он не разуме саму реч «достојанство». Ако се човек којег волимо претвори, као у чаробној бајци, у животињу или рептила, ми нећемо моћи да сачувамо осећање љубави према њему, као што то не можемо да учинимо према свињи, која се ваља у бари или према огромном пауку или звечарки. Ако се чак претвори у мајмуна – прљавог и похотног, тешко да ће било ко од нас пожелети да жртвује свој живот како би он јео банане и задовољавао своју похот. Данас демонске силе под називом либерализма желе да униште остатке лепоте у човеку. Развраћени човек је осуђен на изрођивање. С њим се лако ступа у ортаклук због греха, али није могуће волети га оданом, самопожртвованом љубављу. Човек неће дати свој живот за онога ко је постао живо гнојиште – душевно и телесно, он неће осећати било какву моралну одговорност према њему. У развраћеном свету нестаје љубав. Ова душевна хладноћа и празнина чине живот сивим и бесциљним. Човек је постао равнодушан према другом човеку; више од тога, он је у души чак непријатељски расположен према њему. Ако се један дави други неће ризиковати пружајући му руку, јер је овај престао да представља за њега било какву вредност, он га више не доживљава као друга, као ближњег, чак ни као човека – нека се дави парче трулог меса. Сваког дана се на телевизији «држе предавања» о томе како 35 се човек претвара у свињу или тигра и људи се постепено навикавају на мисао о томе да је циљ људског живота стално копање у прљавштини, да је човеку све дозвољено, да је чистота средњовековно сујеверје. Чак и чиста љубав између женика и невесте, која је опевана у поезији свих народа већ престаје да постоји. Хришћанство обнавља људску личност. Оно човеку даје снагу да се супротставља греху, зато је било и биће прогањано. Грех је поделио, раздробио човечанство, оно се распало као што се ланац распада на карике. Постоји још један не психолошки, већ метафизички фактор греха. Стање људске душе зрачи танане еманације, које су недоступне нашим сензорским чулима, али их наш дух доживљава. Од грешника се шири посебан смрад од којег се човеков дух окреће, чак и дух истог таквог грешника. У греху постоји стална метафизичка тежина, посебно у изопаченим греховима, зато од животиње идемо ка демону, па несрећа другог човека изазива у нама тајно осећање злурадости, као освете за нешто што су људи изгубили и погазили. Хришћанство је религија љубави, која се заснива на пожртвованости. Оно је спасило човека од најстрашнијег ропства, а данас је човек постао добровољни роб најгорег господара – греха и демона. Човек је изгубио лепоту своје душе и уједно способност да воли. Он је пожелео ропство и добио га је. Још су древни мудраци рекли да ће лепота спасити свет. Најузвишенија лепота је Бог, друга по реду је људска душа као боголико створење. Заједно с лепотом нестала је љубав и настала је метафизичка ноћ.

из књиге  Како породици вратити изгубљену радост

[Иван Ивковић]

 

Какво зло чинимо језиком

 

Претежни број људи под грехом подразумева само зло које је учињено другом човеку, и то углавном оно видљиво и недвосмислено зло као што су убиство, крађа, разбојништво… За огромну већину реч не представља никакав грех. И не слутимо каква се ризница сваковрсних зала налази на нашем језику.

 

Језик је сличан пламену који изгледа мали, али при неопрезном опхођењу с њим може да претвори у пепео читав град. Језик је попут малог кормила на броду: оно се не види у води, али његово неправилно окретање даје броду погрешно усмерење и што даље брод плови тим више се удаљава од циља. Човек је назван словесним бићем, кроз реч он обраћа у молитви душу Богу, путем речи општи с људима, кроз реч стиче знања и истовремено неопрезно обраћање с речју и распуштеност језика бацају душу човека у мноштво грехова. Вероватно се скоро половина свих грехова које човек чини дешава због злоупотребе великог дара Божијег - речи. Може се рећи да су у власти језика живот и смрт наше душе.

 

 

Најстрашнији грех речју је преступање заклетве. Кад се човек куне лажно, нарочито именом Божјим и призива Бога за сведока својих речи он као да даје у залог своју сопствену душу. Подвргава се суду Божијем како у вечности, тако и овде на земљи. Због тога се грех преступања заклетве назива вапијућим грехом: као проливена људска крв, тако и он вапије на небо за освету. Преступник заклетве продаје своју душу демону, печат Јуде невидљиво лежи на његовим уснама. Онај ко се одриче Бога јесте преступник заклетве: он се одрекао завета Крштења, одрекао се благодати Божије, коју је добио у Тајнама Цркве. Он је изгубио име хришћанина.

 

Постоји и други вид одрицања од Бога - одрицање од монашких завета. Монах, који живи у блуду јесте стални преступник заклетве; по црквеним правилима ако овакав човек умре без покајања и повратка монашком животу он се чак не сме ни сахранити хришћански. Нарочито је страшно кад је такав човек свештенослужитељ и служи Литургију: у сваком молитвеном возгласу он као да самом себи изговара анатему. По откровењу, које је било дато преподобном Макарију Египатском, види се душе оваквих људи иду у саму дубину пакла.

 

Други грех је проклетство које човек изговара у стању гнева или увреде, понекад чак и блиским људима. Проклињати човека значи желети му казну на земљи и погибељ у вечности. Нарочито је страшна клетва свештенослужитеља, а затим родитеља према деци. Незаслужено проклетство се окреће против онога ко га изговара, а заслужено помрачава и без тога тежак живот човека који га је навукао на себе, оно као да се упија у његове кости и он га свуда носи са собом. Клетва је грех против јеванђељске заповести: волите непријатеље ваше, против речи апостола: благословите, а не куните. Често се сам онај ко је проклео другог човека горко каје због онога што је учинио, али је реч већ изговорена, паклени пламен се откинуо из његових уста.
Трећи грех речју јесте клевета, намерна лаж уз помоћ које желимо да оцрнимо другог човека, мреже, које му постављамо. У Светом Писму се пали анђео назива ђаволом, односно клеветником. Онај ко клевеће, ко плете интриге, ко се труди да оцрни другог човека постаје истог духа с ђаволом. Клевета је облик човекоубиства речју.

 

Четврти грех је осуда. Господ је рекао: У Мене је освета и плата, а човек се прихвата да суди другима уместо Бога. Свака осуда садржи у себи лаж, чак и кад наизглед личи на истину, јер Господ неће судити човеку само по његовим делима, већ и по стању његовог срца, а дубина туђег срца је за нас затворена, зато је онај ко суди брату свом - слепи судија.

 

 

Господ је рекао: каквим судом судите, таквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, таквом ће се и вама мерити. Значи, човек који осуђује друге у ствари осуђује себе. Он као да захтева од Бога казну за своје грехове; осудити значи не опростити, а не опростити значи сам остати без опроштаја. Треба рећи да јасне границе између клевете и осуде нема и готово увек се испоставља да је злорек човек клеветник.

 

Пета врста греха јесте лаж и претварање. У молитви Господњој ђаво је назван лукавим, друго име ђавола је лажљивац. Господ је рекао о Себи да је Његово име Истина и онај ко је од истине чуће Његов глас. Овде као да се налазимо између два пола: истина води ка Христу, лаж - ка сатани. Савремени човек више не уме да буде оно што јесте. Он стално ставља маске, стално игра и лаже.

 

У наше време лаж је постала некакав свеобухватни, универзални грех. Човек је престао да верује другом човеку, у томе се садржи један од разлога због чега је тако тешко живети у савременом свету; лажју је човек убио своје срце и угасио љубав. Лаж молитву чини немоћном: на небу се чује само глас срца, а срце се затворило за молитвене речи. Онај ко свесно лаже човеку нехотице ће лагати и Богу. Лаж испуњава главу читавим облаком помисли. Човек крије једну лаж за другом. Један од облика лажи пред Богом је самооправдање. Свети оци су рекли: "Ако се греховима дода још и лицемерје душа остаје неисцељена."

Шести облик греха речју јесу вулгарне шале и псовке. У том случају човек својим речима шири око себе духовни смрад; он личи на бомбу заражену блатом, која експлодира при најмањем додиру и кроз слух прља душе других људи; нарочито је гнусна псовка с помињањем светиње или светогрдне шале. Овај грех најчешће бива кажњен овде, на земљи. Говорили смо о светогрдним шалама, али свака шала и подсмех такође су блиски светогрђу. Шаљивџија је млађи брат псовача: човек је образ Божји, а у шалама се овај образ показује као искривљен и унакажен. Шала је манифестација похотне душе без страха Божијег.

 

 

Следећи облик греха речју јесте празнословље, навика да се говори о непотребном и празном, да се своје и туђе сећање пуни случајним отпацима. Празнословље је жеља да се говори, која прелази у навику. Уколико празнослов не каже све што је хтео, осећа да је болестан и разбијен, као алкохоличар без вина. Празнословље удаљава благодат Божију. Празнослов постаје бреме за околину, због тога треба да се учимо великој науци - ћутању. Празнослов је непријатељ своје душе и крадљивац туђег времена. Уз празнословље иде и многословље, али се ипак на известан начин разликује од њега.

 

Многословни човек може да говори о потребном и корисном, али притом употребљава такво обиље речи које уопште није потребно. Многословни не може да одвоји главно од секундарног, чини се да седи на сеоским колима који иду толико споро да не знаш кад ће на одредиште. Беседа с таквим човеком оставља осећај разбијености и замора, пажња слаби и постепено престајеш чак и да схваташ о чему ти прича. Многословље је истовремено гордост која воли да се покаже и одсуство културе размишљања. Овоме се додаје такође одсуство поштовања према сабеседнику, којег не питају да ли жели да слуша или пак не зна како да се извуче на обалу од ове бујице речи.

 

С ким човек нарочито треба да се труди да не буде многослован? Као прво, с човеком који је старији од тебе по годинама; као друго, с оним ко боље од тебе познаје материју о којој говориш и схвата на пола речи; као треће, с монахом, који по свом чину треба да се бави унутрашњом молитвом, при чему свака сувишна реч омета његово унутрашње делање; као четврто, с непријатељем који жели да те ухвати на речи како би те обрукао; као пето, с болесником којем си дошао у посету; као шесто с човеком који има мало времена и којем је распоређен сваки минут; као седмо, с оним ко те непрекидно прекида, гледа за време разговора на све стране и најчешће на сат, ко одговара неповезано (очигледан знак да си му досадио и да те човек не слуша), ко се у твом присуству љути на жену и децу или грубо тера мачку која се мазећи таре о његове ноге, ко слушајући те затвара очи (то значи да му се од твојих речи већ дрема, јер су приликом занимљивог разговора очи сабеседника широко отворене и усмерене према теби). И чак ако свега овога што је речено нема, ипак је боље не говорити много.

 

Не треба говорити о ономе што не знаш, у шта ниси сигуран, што је речено с духовном штетом по оне који те слушају. Треба говорити о ономе у чему си зналац, што је корисно за друге и притом треба говорити кратко. Боље је ако се код људи појави жеља да говориш још него жеља да што пре заћутиш. Чак и у добром треба поштовати меру. По речима Премудрог, ако си нашао мед једи колико ти је потребно да се не би прејео и избљувао га.

 

Архимандрит Рафаил (Карелин)

 

http://www.prijateljboziji.com/_Kakvo-zlo-cinimo-jezikom/29057

 

[JESSY]

ЧЕТИРИ ЗМИЈЕ У ЉУДСКОМ СРЦУ

Ако се људски греси распореде по одређеној хијерархијској лествици, онда се, ја мислим, може сачинити следећа лествица која води у ад.

Извор, почетак и демонска енергија сваког греха је гордост. Гордост је универзални грех. Чак ни Свети не могу да се потпуно избаве од ње. Без обзира на велико смирење задобијено у духовној борби, у душама Светих остају тамне мрље гордости, као некакве флеке на белој одећи.

Гордост – “грех свих грехова.” Грех је као када би црно сунце ада, исијавало таму и метафизичку хладноћу. Зато се нећемо зауставити на гордости – она је истовремено почетак и крај, дно и врх погибељи. Гордост је химна коју грешници певају сатани, а грех је сатански празник у коме учествују грешници.

Сада ћемо прећи на лествицу грехова.

Најраспрострањенијим од свих грехова у садашње време је лаж. Лаж прожима сав друштвени, породични, лични живот човека, као што вода прожима сунђер уроњен у њу. Поздрављање, опраштање, погледи, осмеси – све је прожето лицемерјем, све је мртва форма, плашт под кога хоће да се сакрије човек. Он себи не дозвољава раскош – бити искрен, зато је и изгубио потребу да буде искрен.

Истину савремени човек сматра инфантилношћу- том хроничном болешћу, која се назива глупост. Најчешће човек сматра да људи говоре истину зато што немајудовољно памети да слажу. На лаж је савремени човек навикао исто тако као на тамницу дете рођено међу њеним зидинама. Човек се адаптирао на лаж тако да већ и не осећа њен смрад. Лажов моделира свој свет са његовом псеудореалношћу и као да увлачи друге у тај непостојећи свет. За разлику од уметничке, фантазија је овде хладна творевина разума – фантазера и фокусника који хоће да изигра као свог противника саму истину.

Срце је дубље од разума, оно не може да саставља и одржава у памети сложену слику, смишљену разумом лажи. Зато лаж раздваја ум од срца. Осим тога у човеку постоји глас вечите истине – савест, која може донети неспокојство при свом неочекиваном буђењу.

Зато човек обмањује своју сопствену савест да лаж није зло, да ако би људи говорили истину, они би константно траумирали један другог. Између ума и срца се прекида веза, разум делује за себе, а дух одлази у дубину срца и као да се тамо успава. Делују у људској души страсти, али то није срце у духовном смислу већ нека периферија, предворје срца, као што у мистичној литератури понекад употребљавају реч „поднебесје“ за разлику од неба.

Код савременог човека савест подсећа на болесника који постоји али не живи. Као да није хитроуман лажов, он ипак упада у своје лажи као лопов у време пљачке. Зато, обмањујући друге, он губи осећај људског достојанства.  Но, најстрашнија је мистична страна лажи. Суштина хришћанства је љубав према Богу и човеку, а љубав је глас срца.

Када човек лаже човека, то значи да га сматра недостојним истине, а без уважавања човека је немогућа љубав. Навикнут да лаже човека, лажов ће лагати и Бога. На тај начин лажов се отуђује и од Бога и од људи, према Богу, ако је он верујући, односи се прагматично, а према људима – страсно или без разлике. Хришћанство је општење ограничене људске личности са безграничном личношћу Бога. А лажов губи себе као личност, он постаје разоритељ личности.

Борба против лажи је борба за слободу у Христу, од ропске зависности од света, од његових обичаја и правила, од његове оцене (процене) добра и зла, од тираније безбожног колективизма над личношћу – а то свет не опрашта.

Други грех је блуд. То је удица са насађеним црвом у рукама риболовца – ђавола. Риба хоће да поједе мамац и улови се. Лаж убија човека као природно створење, а блуд је растакање тела. Блудник осећа смрад који се шири од његовог сопственог тела.

 Тај грех му не доноси срећу, он са некаквом острвљеношћу зарива сопствену душу у блато. Блуд и разврат – то је подсмевање богоподобију човека.

 Антихришћанске силе свесно желе да униште личност и да замене богоподобност свињоподобношћу – у то се може уверити свако ко укључи телевизор или прелиста часопис.

Пре много година један црквени јерарх је рекао да би у наше време Христос изабрао Јуду из редова новинара. Разуме се да ја не говорим о свима, већ о онима који разлажу (уништавају) природу народа, не схватајући да тиме постају духовни разоритељи и сопствене деце.

Трећи по реду грех је гнев и раздражљивост који се све чешће појављују у међуљудским односима. Људи се стално сређу са лажи и неправдом. Блуд не може постати достојна алтернатива среће.

Код савременог човека нараста осећај раздражљивости, али против кога –човек сам то тешко разуме. Тај унутрашњи несклад, ту накупљену енергију протеста, која прелази у злобу према људима, он расипа на својим колегама на послу, посебно према потчињенима; он се растерећује на својој породици.

Понекад гнев долази до тога да он изговара увредљиве речи против ствари и предмета. Гнев је вид привременог безумља и човек у гневу личи на безумника, поцрвенело лице, избечене очи, промењен глас, пена на уста. Чини му се да је други човек узрок свих његових зала и неуспеха. Преподобни Теодор Студит је рекао: “Гнев – то је дивље лице општежитија.”

Некад се човек удара по глави, као што шкорпион удара по својој глави отровним репом. Најчешће је гнев усмерен не против кривих, већ против незаштићених. Када разгневљен добије отпор од јачег он се брзо нормализује. Али још је чешће друго – када гневном нешто објашњавају он као пијан, не разуме и још више се разгневи.

Неки гнев оправдавају тиме да они кажњавањем своју децу васпитавају. Али, ако се сетимо сопственог детињства видимо да гнев родитеља никад није поправљао наше понашање и није у нама изазивао жељу да будемо бољи, он је само отуђивао од родитеља и гушио жељу да за њих учинимо нешто добро. У Библији је написано: “Гнев не чини правду”.

Гнев је знак гордости и самољубља, тј. сопствене болести. Код родитеља самољубле говори да дете није могло да послуша “такву величину” као што су они, и да оцени добро које су они учинили за њега. Раздражљив тон је тон ђавола, зато дете сматра таквог родитеља као противника и чак ако он и говори истину, што је у гневу немогуће, сам тон гласа и израз гневног лица затвара срце детета.

Поука – то дира човеково срце, а не сме се дотаћи срце руком намазаном бибером, она неће ништа постићи, сем боли. Поставља се питање – да ли је потребно кажњавати дете? Потребно је у том случају ако је оно учинило нешто зло. Ако је само погрешило, треба га другарски опоменути – тако ће најбрже пожелети да поправи грешку.

Казна треба да буде разумна, а гневан човек је и сам неразуман. Зато се не сме кажњавати у стању гнева. Казна је лечење, а овде се ради о прекиду својих осећања, при томе казна не треба да буде понављање тога да је дете глупан, не прича о његовом животу с архивским подацима, где је све погрешило протекле године, већ кратка казна, да би запамтило, нпр. лишити дете неке разоноде или задовољства.

Може се и физички казнити, али уз савршено смирење. Али то су, да тако кажем, помоћна средства. Васпитање тражи друго: спокојно објаснити детету последице његових грехова и непослушања. Треба, да би дете разумело, њему приближити непослушање и како се оно последично може лоше и тешко одразити на његов живот.

Сваки грех је самоизражавање сопствене малодушности.

Лаж и обмана су греси против вере, која се јавља као Откровење Највише Истине и једно од својства Божанског.

Блуд је грех против наде, који доводи човека у стање безвољног паралитика, гаси светло душе и прекрива је непрозирним мраком. Разврат је смрт духа, пре смрти тела.

Гнев је грех против љубави. Препуштајући се гневу човек убија свог брата у срцу. Гнев је зверска жеља – оборити плен на земљу и наситити се његове крви.

Гордост је извор свих грехова. Она човека лишава Божје благодати, лишава га покајања и од њега ствара демоноподобну суштину.

[Данче*]

Непријатељи молитве

Молитва има унутрашње и спољашње непријатеље. Први непријатељ је самољубље. Самољубље је неправилна љубав према себи. Она се испољава у три облика: као таштина, среброљубље и сластољубље, односно тежња ка наслади.

Молитва је унутрашњи живот, а таштина је театралност, спољашњи живот, живот пред људима. Молитва је унутрашњи, невидљиви и најмоћнији фактор постојања људске личности, а таштина замењује лице маском и саму молитву претвара у представу. Ташт човек је глумац светости, он не може да пребива умом у свом срцу, он непрестано вежба улоге које ће играти пред људима, укључујући и улогу молитвеника. Ташт човек ће правити алузије на силу и значај своје молитве, причаће о необичним случајевима или чак чудима која се дешавају по његовој молитви. Кад се ташт човек налази у окружењу људи спреман је да се моли сатима како би зачуо аплаузе упућене његовој побожности. Страст таштине даје му демонску силу за молитву, а кад остаје насамо са собом, жеља да се моли у њему нестаје. Ташт човек се не моли, већ само глуми молитву, зато његова молитва постаје бездушна и лицемерна. Таштина постепено прелази у гордост. Горд човек не осећа потребу за помоћи Божијом, он сматра да су за њега довољна његова лична савршенства како би испунио Јеванђеље или га чак превазишао. Горд човек постаје бог за себе, зато молитва или потпуно нестаје или се у њој потпуно губи осећај побожности: он разговара с Богом као с једнаким себи.

Даље следи среброљубље. Помисли и осећања среброљубивог се налазе тамо где је његово богатство. Он је у непрекидном немиру: како га сачувати, како га повећати, чак и на молитви размишља о новцу. Његова молитва је мртва и хладна, то је само неки спољашњи данак Богу, зато што се он не узда у Бога, већ у новац, он је постао његов бог. Срце среброљубивог постаје тврдо као камен, молитва не оставља у њему практично никакав траг, као челично сечиво на дијаманту. Апостол Павле је среброљубље назвао идолослужењем.[1]

Сластољубље или љубав према насладама је у стушини самољубље, неправилна љубав према себи кад човек себе поистовећује са својим телом. Молитва захтева трезвење као прозрачност ума, а наслада гаси светлост ума. Наслада спада у комплексе нервне узбуђености, зато се по правилу завршава душевном пустошју, умором и тугом. Свака наслада је губитак духовне снаге. Наслада је један од главних непријатеља молитве, као сурогат и фалсификат духовне радости. Љубав према насладама чини човека хладним и егоистичким, молитва за њега постаје нешто несхватиљиво и туђе, он је у себи мрзи. док је гордост пре свега провокација против вере, "замена" Бога самим собом, а среброљубље непријатељ наде (није Бог, већ богатство извор и гаранција човекове среће), наслада је грех против љубави.

Следећи неприајтељ молитве је заборављање. Цео живот је школа и сваки дан је лекција коју човек добија. Главна лекција је у томе да нас Бог никада не оставља. А заборав уништава сећање на помоћ и доброчинства Божија којима је прожет, као светлосним зрацима, сав наш живот. Друга лекција је да је грех смрт. Колико пута смо чинећи грех у искуству осетили да улазимо у област смрти и одбацивања, да после почињеног греха наша душа постаје мртвац којег носимо у себи, који трули и распада се! Треће искуство нашег живота је да је једина истинска радост Бог, а све остало су илузије и привиди. Заборав нам одузима сећање на ова неопходна знања која смо стекли мучним и горким искуством. Заборав је потпут птице која кљуца сазреле плодове и оставља празне гране. Зато је заборав облик безумља: човек стално пада на истом месту.

Други непријатељ молитве је незнање или несхватање. Незнање бива вољно: човек не зна зато што не жели да зна, а главно знање се састоји у ономе што је истински постојеће - то је невидљиви свет, док све видљиво подлеже разарању и смрти. Човек се плаши овог знања, он тражи срећу у вештаствености и материјалности, у којој се крије велика лаж, пошто се све материјално налази у ропству времена и смрти.

Још један непријатељ је неразумност. Неразумност је неправилна скала вредности, неправилно изабран циљ или пак неправилна средства за остваривање циља. Неразумност је заробљеност спољашњим, вечно врћење у оној равни земаљског бића где су само испразност и мучење духа.

Истинска мудрост је сматрати јединим благом Бога и јединим злом - грех, а све остало су међустања, не добро и зло, већ само ситуације. Ако је Бог највише и једино благо, најважније у нашем животу је богоопштење, чије главно средство је молитва. Љубав према насладама разлаже у човеку вољу, чини га плашљивим. Бојазан је парализа душе, кукавица је потенцијални издајица и одступник. Да би човек савладао плашљивост треба уништити њен узрок, везаност за оно што се човек плаши да изгуби. Да би човек савладао плашљивост треба да уништи пристрасности, љубав према телесном спокоју и насладама. Плашљивост рађа лаж. Лаж гута духовне силе човека, јер за једном лажју следе друге две. Човек који лаже принуђен је да држи у уму слику коју је измислио, да јој прида привид истине, а на ово одлази огромна количина времена и снаге. Због тога је велика мудрост увек говорити истину: истина је проста, лаж је разнолика, Бог је истина зато је Бог прост. Ван истине није могуће видети Бога, а молитва је пут ка виђењу Божанства; лаж уништава или изврће молитву. Свет лажи је област демона, ма каквим узроцима и околностима човек да се правда.

Следећи непријатељ молитве је лењост. Лењост је једна од последица насладе. Воља се у духовном смислу испољава као пажња према речима молитве. Силе душе су се "одвојиле" једна од друге, зато је за молитву неопходна воља, а не очекивање да човек пожели да се моли. Наслада паралише вољу, чини човека суровим и тврдоглавим, или напротив плачним и хистеричним. Да би се уништила лењост треба водити борбу с маштањем и сновима, с оним тананим сладострашћем које се као отров убризган у вену, разлива по људском телу и поробљава ум. Молитва је у многоме ствар воље. Ако не можемо да се концентришемо на речи молитве и она исклизава из наше пажње као зраци сунца који се не могу задржати руком, можемо привремено да оставимо молитву и у својству припреме за њу треба да се бавимо размишљањем о следећим стварима.

1. Способност човека да се моли јесте највише достојанство човека. Ако се по дару речи човек разликује од свих земаљских бића (код светих отаца он се назива словесним бићем), молитва чини његову душу буде једнаког достојанства с Анђелима. (Преподобни Максим Исповедник пише за молитвенике да је њихова душа једнака Анђелима, осим што Анђели немају, за разлику од људи, похот и гнев.) Ниједна врлина, ниједан духовни дар, ниједна заповест, нису у стању да подигну човека на такву висину као молитва, зато је она - царица свих врлина.

Кад не желимо да се молимо и речи молитве нам изгледају као суви песак који нам је испунио уста, треба да кажемо да је то лаж, да наш дух увек жели да се моли, да жели да увек буде с Богом, да нас од молитве не одвраћа лењост већ болест наше душе. Као што не можемо да поистовећујемо своје тело с гнојним ранама које га покривају, тако не можемо да поистовећујемо себе, и што је главно, свој дух, с оном болесном жеђи за насладама, с оним стремљењем ка спољашњем које се супротставља нашој молитви. Треба упитати себе: "Ко сам ја? Да ли је мој дух око вечности или су моје страсти црви из гроба који се хране трулежју? Ја сам дух, моје је моја душа. Делимично моје је моје тело које ће васкрснути с другим својствима саобразним душевним, и тада ће бити истински моје, а остало ништа није моје."

Тражити срећу у спољашњем је најстрашнија обмана демона. Адам пуноту битија није тражио у Богу, већ у спољашњем предмету, у некаквом плоду који је у свом безумљу почео да сматра извором моћи, насладе и блаженства. Кад тражимо смисао живота и срећу у спољашњем понављамо злокобну грешку Адама. Боготворећи спољашње он је изгубио Бога као унутрашњи фактор свог живота. Страст боготвори спољашње. Повратак од спољашњег ка унутрашњем и од унутрашњег ка Богу може се остварити само путем молитве. Зато учити се молитви значи учити се спасењу. Наћи своје сопствено срце значи наћи Бога, а наћи срце могуће је само кроз Бога и срести се с Богом могуће је само у срцу. Ући умом у срце могуће је само у светлости благодати, зато што су без Бога дубине срца скривене за нас и непознате нама самима. Ово благо је закопано у земљу; човек као да пролази, чини се, познатим местом, корача по њему и не зна шта се тамо чува.

То је прва помисао, први предмет за размишљање, које међутим, нема ништа заједничко с медитацијом. Медитација је аутосугестија, за коју је као приликом хипнозе, потребно пасивно стање наше свести. Медитација као да уводи страну материју у човекову духовну природу.

2. Други предмет нашег размишљања је време, дејства у равни битија, вечност и време. Све спољашње се налази у власти времена, оно није наше, ми се само додирујемо с њим; наше је оно што можемо да задржимо. У бујици времена све се руши и нестаје. Ми смо попут човека који седи на обали реке и гледа талас који јури: он мисли да је он његов, али кроз трен њега више нема. Живот у времену је најнижи облик живота, то је само припрема за вечни живот. Велика је заблуда сматрати пут који одлази у даљину својим сопственим домом. Истински живот је вечни живот. Тамо нема губитака, разочарења, осећања сопствене немоћи, тамо нема промена, већ постоји отварање, притом вечност није некаква непокретност, вечност је динамика. Постоје два аспекта вечности: вечни живот и вечна смрт. Трећег стања нема. Земаљски живот протиче на позадини вечности на коју смо ми заборавили. Време ће бити склоњено као што се у позоришту скида сцена, и тада ћемо се неочекивано наћи у сфери вечности; тамо ће човек видети себе онаквим какав јесте. У срцу онога ко није искоренио у свом срцу богоборачке страсти царује смрт. Страст и грех нису просто слабост, њихова метафизичка основа је мржња и богоборство, то је такође царство, царство састане.

Молитва овде на земљи даје искуство додира с вечношћу, молитва је доказ наше борбе с грехом и страстима. Молитвом као да говоримо демону: "Нисам твој." Човек којем је молитва туђа сведочи да воли свој грех и не жели да се растане од њега.

3. Трећа помисао је помисао на смрт. Један од парадокса наше свести састоји се у томе што свуда видимо смрт и најмање од свега размишљамо о њој. Чини нам се да смо ми изузетак из општег правила: сви умиру, али се нас смрт неће дотаћи. Смрт је увек неочекивана, увек је трагична. Један од узрока овога јесте наша неприпремљеност за њу, трудимо се да преваримо себе како бисмо мирно грешили. У овом смислу сви ми личимо на ноја, који, како кажу, спасавајући се од непријатеља, зарива главу у песак: он ништа не види и мисли да његови непријатељи такође не виде. Занимљиво је да је ној једна од најбржих животиња, коју не може да стигне чак ни јахач на коњу и кад би знао од кога и како треба да се спасава, сачувао би свој живот. Кад би се човек сећао смрти и припремао за њу покајањем и молитвом, смрт би за њега постала прелазак у вечни живот, а не џелат који је ушао на врата његове куће како би га везао и затим погубио.

Зато треба имати на уму последњи дан свог живота, који може да постане било који, чак и данашњи дан. Преподобни Јован Лествичник сматра да је сећање на смрт неопходно за молитву. Треба питати себе: "Ко си, зашто си дошао овамо, кад ћеш и куда ћеш отићи одавде?" Јован Лествичник пише: "Неки кажу да је молитва боља од сећања на смрт, а ја опевам два бића у једном лицу."

4. Следећа помисао је помисао на пакао. Пакао је место заборава, то је вечна одбаченост, тамо нема ни наде, ни љубави, тамо је море мржње. Ми се трзамо кад читамо приче о собама за мучење и логорима и губилиштима. С каквом истанчаном суровошћу се џелати ругају својим жртвама, али тамо постоји крај, у крајњу руку - смрт, а у паклу нема смрти, тачније, тамо је вечита смрт која нема краја. Ма како сурови садисти били људи, ма како дивљу насладу да налазе у мучењу својих жртава, ипак се у души сваког џелата понекад пробуди нешто добро и људско, макар као успомена из детињства. Међутим, колико је демон страшнији и суровији од свих злочинаца који су живели на земљи! Он је оваплоћење самог зла. Демон је црни пламен мржње према Богу, он се свети Богу, преко Његове творевине. Човек је образ Божји, зато мрзећи Бога демон мрзи човека.

Ипак, најстрашније у паклу није мучење, већ туга због губитка. Грешник зна шта је изгубио, ко је могао да буде и ко је постао. Међутим, у паклу нема покајања, тамо је само уподобљење демонима и зато свест о губитку вечног живота изазива код грешника мржњу према Богу, сличну мржњи демона. У паклу ће људи који су на земљи најближи мрзети једни друге, тамо ће мајка за кћерку и син за оца стати у облику огромних човекообразних змија и шкорпиона. Волети се може само добро у човеку: стварно или претпостављено. Рафинирано зло није могуће волети. Зло, кад у њему нема трагове добра које препорађа подлеже самоуништењу. Пакао је раздвојеност, подела добра и зла. Пакао је као и рај, динамичан, само што је у паклу присутан процес распадања, тамо су само центрифугалне силе и грех ће, откривајући се у вечности, чинити сваког грешника све више и више сличним сатани. И античком и савременом хуманизму подједнако је тешко да прихвате учење о паклу, они су више волели да га сматрају или "педагошком методом" или "мучном митологијом". У ствари то је апологија греха, самоумирење грешника који не жели да се бори против својих страсти. Кад би човек знао како је ужасан и мрзак демон, он би схватио да је царство демона - царство вечне смрти, да је грех не просто оскудица добра, већ у метафизичком смислу - убиство Христа; зато је непокајани грешник богоубица. Грех је одвајање душе од Бога. Бог је живот и извор живота, другог извора нема, бесмртност без Бога се претвара у смрт.

5. Последње размишљање је о рајском блаженству. Човек је створен за рај, рај је пребивање с Богом; унутрашњи рај је Божанска светлост у људском срцу. Овде на земљи, човек се осећа као изгнаник, он је несрећан, пати, - и то је универзална чињеница. Спољашњи услови живота нас не избављају од страдања, значи, с човечанством се догодило нешто заиста ужасно, чим се сва његова историја претворила у трагедију. Тако може да пати цар, који је изгубио своје царство. Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину - то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Чулна задовољства такође не доносе срећу. Људи који су се у потпуности потчинили страстима имају тужна и мрачна лица. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви, нарочито у Тајни или у чудотворној икони. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи.

Човек тражи истинску љубав, али овде, на земљи налази другу љубав, изопачену, афективну, помешану с блатом страсти, која доноси само једно сурово разочарење за другим, која сакрушава душу. И само у неким тренуцима свог живота он осећа као додир Божанског прста, другу, чисту, Божанску љубав; њу може да да само Бог, њој се супротстављају људске страсти. Рај је љубав душе према Богу и Бога према души. Рај јесу зраци љубави од сваког свеца према свима и од свих људи према сваком, то је прави светлосни океан љубави.

    НАПОМЕНЕ:
    В.: Кол. 3, 5. - Ред.

    Архимандрит Рафаил (Карелин) 

http://www.prijateljboziji.com/_Neprijatelji-molitve/39730.html

[JESSY]

О КУЛТУРИ ОПШТЕЊА

Један од најважнијих аспеката религиозног морала представља култура општења. То је умеће човека да мирно саслуша другог, чак и ако се његово мишљење не подудара с његовим или му чак противречи. Присуство благодати Божије у човековој души чини да је за њега немогуће да увреди или понизи ближњег. Етика се огледа у међусобном поштовању. Реч "култура" потиче од речи "култ", што значи "уважавам" и "поштујем". У датом случају висина културе, укључујући и духовну културу састоји се у умећу човека да у сваком човеку види образ и подобије Божије личност која поседује сопствени поглед на свет, сопствене моралне критеријуме, сопствени духовни свет.

Када два саговорника разговарају о религији и када се њихов поглед на свет не подудара, разговор треба да поприми облик заједничког трагања за истином: прво треба разјаснити у чему се слажу у погледима, а у чему се разилазе. Затим треба да буде пронађен заједнички критеријум за одређивање истине и мирно размотрене недоумице, питања, проблеми, тачка по тачку, без силажења с ове платформе. Овакву платформу могу представљати: целокупно учење Цркве, текст Библије или само Нови Завет. Уколико се религиозна убеђења заснивају на различитим књигама Библије, ведама, Корану, треба открити основна својства истинитости. Као таква очигледно треба да послуже: унутрашња кохерентност текста, узвишено учење о Божанству и морал који одговара овом учењу; треба размотрити историјат стварања ових књига итд.

Да би човек одговорио свом сабеседнику на дужан начин треба да уме да га саслуша мирно, да схвати шта он жели, да открије главни положај његовог погледа на свет. Затим треба да пита да ли је правилно схваћен, да му не приписује нешто што није мислио и што уопште није хтео да каже. А ако потврди да је правилно схваћен човек прво треба да истакне у чему се с њим слаже, шта одобрава у његовој позицији.

Вероватно је да нема човека који ни у чему не би био у праву (преподобни Макарије Египатски је похвалио идолског жреца за радиност кад је видео да овај некуда на својим леђима носи тешко брвно). Истакавши тачке зближавања, односно, након стварања одређене психолошке везе када нас сабеседник не доживљава као противника, већ као дружељубиво лице које покушава да га схвати, треба се веома коректно дотаћи тачака разилажења и предложити да се заједно размотре сами извори.

Велику етичку и психолошку грешку представља закључак априори, пре доказа, кад место доказа заузима сопствени ауторитет, који за друге уопште није обавезан. Затим сам сабеседник треба да донесе закључак, а ако у томе има потешкоћа, не треба инсистирати: човек ће се касније сам вратити истим проблемима. Ако чак под дејством необоривих чињеница опонент буде принуђен да се сложи, као човек који је на турниру избачен из седла, овакво слагање не бива чврсто, и он ће пожелети да се реваншира за пораз и да нађе (после разговора) нове аргументе и чињенице који оповргавају ваше мишљење. Сократова снага није била само у његовом уму, већ и у методи. Он није говорио уместо сабеседника, већ му је давао слободу да дође до сопствених закључака, постављао је сугестивна питања и наводио одговарајуће примере.

Критичке примедбе сабеседника треба прихватати мирно, и ако су оне тачне одмах се треба слагати с њима.

Разговор постаје бесмислен ако му дозвољавамо да се претвори у свађу, у својеврстан словесни двобој, у којем задајемо и примамо ударце не стичући ништа. Тада се дијалог претвара у два монолога -свако говори не слушајући сабеседника, а ако слуша, онда је то с једним расположењем: да га по сваку цену оповргне. Као сведочанство духовне и моралне неразвијености човека служи његова неправилна позиција, или једноставније "поза" у разговору.

1. Поза "учитеља" -човек с другима говори с осећањем надмоћности. Он не сумња у то да зна више од својих сабеседника, да је паметнији од њих, да боље зна шта је човеку потребно. Њему се чини да је његова обавеза да учи, а обавеза других да уче. Овакви људи говоре са чудном самоувереношћу, чак ни не схватајући да текст улоге који звучи у њиховим речима одвраћа од њих срце сабеседника.

2. Поза "јавног тужиоца" -човек себе сматра највишом инстанцом у судбини другог човека. Он стално указује на недостатке саговорника, хвата га у противречностима, као лопова који је пружио руку у туђи џеп, разобличава, негодује и доноси "пресуду" без икакве свести о томе да се овај човек не налази у његовој власти. Мисли да доноси добро човеку отварајући му очи у односу на самог себе. Он сматра да јадни грешник мора само да му буде захвалан за његову моралну поуку. Жеља човека да исправи друге често поприма карактер досадног свраба као мучне кожне болести.

3. Поза "свезналице" и "саветника" -човек је спреман да да савет и "рецепт" за све животне случајеве. Обично су то веома ограничени људи који много говоре зато што мало знају и још мање размишљају. Они су спремни да дају савете, јер не осећају одговорност за своје речи. Ови људи се мешају у туђе послове, сметају другима у потпуној сигурности да им пружају велику помоћ. Сами туђе савете не примају. Када се њихови сопствени послови завршавају неуспехом (а ово се често дешава), оптужују све сем себе самих.

4. Поза "шефа" -човек говори као да издаје наређења својим потчињенима. Он жели да буде мали "цар" у својој породици, међу пријатељима или просто у односу на сабеседника. За ове људе је карактеристично поштовање сопствене персоне и непоштовање према свим осталим. Они бестидно хвале сами себе, причају о својим сопственим врлинама, које најчешће не постоје. Једну исту фразу понављају неколико пута како би је урезали у саговорниковом сећању. У односу према другима испољавају безосећајност и незахвалност. Они изгледа искрено сматрају да је за остале људе велика срећа да удишу исти ваздух с њима. Саговорника не слушају и могу да га прекину питањем које

уопште нема везе с датом ствари.

Задржао сам се не ових неколико психолошких типова само зато што ми сами често не контролишући себе радимо исто ово. Зато у разговору не смемо да заборавимо какви не треба да будемо и шта не треба да радимо. Гордост је у стању да сруши све психолошке мостове између саговорника и да их разбије на непријатељске таборе.

Човек мора да буде коректан, тим пре кад разговара на религиозне теме. Наша ревност за Божанску славу мора да се изражава у нашем животу посредством испуњавања воље Божије, односно заповести, а не кроз нетрпељивост према онима који другачије мисле и другачије верују. Под грубошћу се често крије слабост или одсуство аргумената, а гордошћу и надменошћу -низак интелектуални ниво. Има једна енглеска пословица која каже да празнину која се створила у лобањи испуњава гордост.

Уколико разговор поприма некоректне форме кривицом сабеседника, треба начинити опаску да о озбиљним предметима треба да се разговара озбиљно, зато што некоректност у таквим случајевима често прелази у неваспитање и може да се заврши узајамним вређањем и раскидом односа.

 

http://www.vavedenjebeograd.net/page83.html

[Данче*]

Више мислити, мање говорити

Горд човјек је умно ограничен. За њега се сва мудрост свијета налази затворена у његовој лобањи, па он сматра својим дугом да обради и усрећи људе у окружењу богатим даровима, разумије се, не златним, већ ријечима. Горд човјек не схвата да се иза граница његовог малог и хвалисавог разума простире непрегледна област невидљивог и непознатог, као што је иза обале острвцета - океанска пучина. Висока култура мисли долази до граница самоодрицања, не као скепса и агностицизам, већ као реално сагледавање својих могућности. Из разлога што ће културнији човјек опрезније користити ријеч, у томе он јасније види сву слабост и условљеност наших уопштавања и закључака, сву ограниченост и нетачност информације коју добијамо. Зато он прво размишља, па тек касније говори, а пошто је мислити теже него говорити, онда је за размишљање и претходну провјеру мисли и расуђивања потребно вријеме. Зато у разговору такав човјек прави паузу прије него што одговори, и уопште се у разговору више труди да сазна нешто ново него да разувјерава другога.

Гордоме човјеку се чини да нема шта да сазнаје, он је сигуран у непогрешивост својих мишљења, он негодује што му се супротстављају, и обично наставља да развија своју мисао, чак не трудећи да схвати саговорника, сваког тренутка прекидајући га. Обично код таквих људи одсуствује чврста логика. Они не стреме њој и чини им се да им њихова лична надмоћ надмоћ над другима даје право да говоре аутократски. Овдје умјесто логике мјесто заузима увјереност у своју исправност која се изражава емотивно у неком театралном тону, тако да се чини као да ЧОВЈЕК рецитује Брјусовљеву пјесму "Асаргадон": "Ја сам вођа земаљских царева и цар - Асаргадон".

За размишљање, рекли смо, потребно је врИЈеме то јест ћутање. Ријеч изговорена прије времена личи на кисело грожђе, које не садржи ништа осим кома Зато се опажа парадокс: ко много мисли - мало говори ко мало мисли - много говори. Један човјек обрађује риЈечи као метал. Други пушта ријечи као мјехуре од сапунице никаквог тРУДа: као што дим даје цигарета и мјехуре сапунаста пјена. Ријеч уопштава. Што са већом информацијом човјек влада, то му је више времена потребно за њено уопштавање. А што мање зна, тиме му је мање потребно кочионих елемената. Човјек који много и стално прича, постепено престаје учити да мисли. Код браће Грим има басна "Два бурета". Једно се котрља калдрмом тихо, зато што је до врха напуњено вином, друго тутњи звецкајући о камење јер је празно. Ову басну брбљивци сматрају личном увредом и, уопште, не цијене нешто посебно браћу Грим.

Већ је Кант са иронијом говорио: "Највећи изум 19. вијека је умијеће судити о књигама не читајући их". Брбљивац може не само да суди о свему, већ да се спори и доказује, у потпуности се ослањајући се на своју проницљивост. Ако му се чињенице супротстављају онда тим горе за чињенице. . . Кажу да је гроф Хвостов, не само за своја средства издавао опширне зборнике својих стихова, већ их је лично и куповао.

Све велико завршава се у ћутању. Ћутање је страхопоштовање пред тајном. Религија као унутарњи живот је област ћутања, али чак и у науци - великим открићима предходило је ћутање. Њутн и Кеплед проводили су усамљенички начин живота. Мендељејев се седмицама закључавао у своме стану и никога није примао. Ајнштајн је говорио да је своју теорију стварао пловећи чамцем по језеру у самоћи.

Људи који су проводили свој живот у дебатама и споровима, у суштини, нијесу стварали ништа. У најбољем случају, могли су постати епигони и популаризатори туђих мисли и идеја. Могу нам указати на пример античких философа, који су се састајали ради дискусија код атинског Акропоља или су организовали јавне дискусије. Ипак, питагорејци и платонисти учили су се не само говорењу, него и ћутању. И више од тога, код питагорејаца је трогодишње ћутање служило као обавезан услов да се ступи у њихов савез.

Паметан човјек избјегава спорове. Он схвата да су идеје аксиоматичне (онтиномичне), и човјек мора бити изнутра припремљен да би их прихватио. Мудар човјек размишља о ријечима, а причалица их сипа као пијесак из мјешине. Већ је древни пјесник рекао: "Удар бубња заглушује звукове флауте, а крикови пијетла - славујеву пјесму". Нећемо се упуштати, од чега је направљен бубањ, а од чега флаута.

Многоречитост одузима снагу код молитве, лишава мишљење усредсређености, концетрације, надима човјекову душу. Често непромишљене ријечи и шале лишавају га пријатеља. Многоречитост пустоши душу и, према казивању Светих Отаца, благодат оставља таквог човјека као што голуб одлијеће од склоништа где се ложи пећ, да не би испрљао своја крила чађу и гарежом. А губитак благодати је највећи од свих губитака. Свети оци говоре: "Тиховање сабира, а ријечи растављају". Тиховање је тајна будућег вијека. У тиховању долази до сусрета душе с Богом. Господ је рекао: "За сваку празну ријеч коју рекну људи ће дати одговор" (Мт 12, 36), то јест за сваку сувишну и празну ријеч, а колико је злих и лажљивих ријечи у многословљу! Зато ће као тужилац човјеков на Страшном суду постати његове сопствене ријечи. Свети Оци говоре: "Ћути о ономе што не знаш. Не тврди оно у шта нијеси увјерен. А о ономе што знаш говори кратко. Шта више мед је -укусан у малим количинама, а у великом изазива мучнину."

Када бисмо знали да нам се ријечи враћају, уопштено говорећи, као бумеранг, схватили бисмо да човјеку није дат само језик да би могао говорити, већ и усне да би задржале бујицу ријечи. Ћутање је тешко. Један од светих каже да неколико година треба човјеку да би се научио говорити. Но неколико десетљећа ја се учим ћутању! И још нисам до краја освојио ту вјештину".

 

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Додао садржај:Пријатељ Божији

[Данче*]

Духовно и душевно

Свако лажно учење јесте бунт душе (тачније, душевних страсти и пре свега гордости и похоти) против духа, бунт душе, која призивајући за своје савезнике машту и сједињујући се с демонским силама ствара нешто као бајковити замак посредством своје домишљате евристике и емоција. У овом замку, који је створила његова сопствена уобразиља човек живи до саме смрти.

Сам по себи душевни живот представља потпуно закониту страну земаљског постојања човека. Чак и више од тога: без њега човек не би могао да постоји. Али овде је неопходно поштовање строге хијерархије: ако је тело слушкиња душе, душа мора бити слушкиња духа. Уколико је ова суобрдинација нарушена, дух се затвара у себе, он као да се добровољно одриче онога што му по праву припада и уступа своје место освајачу. Слуга који је неочекивано добио власт не може да живи по ранијим законима. Због тога почиње поновно оцењивање претходних вредности. Као што се за време револуција уништава аристократски слој, интелектуалне силе земље, и њихово место заузимају популисти и лажљивци, тако после победе душе над духом човек губи способности духа као што су созерцање, прозрење, унутрашњи логос срца, духовне интуиције и способност да се разликују мрачне и светле силе које делују, како у космосу, тако и у његовој сопственој души. Ум затвара своје око окренуто ка вечности и душа остаје слепа. Овде почиње нови процес: измишљање и сачињавање вере.

Религија је савез Бесконачног с коначним, Вечног с оним што је створено у времену, Творца с Његовом творевином, Бога с човеком. Јереси желе да изврну поредак: да га претворе у савез човека с Богом, односно да не прихвате услове дате у Откровењу, већ да поставе Богу своје услове. Због тога је лажно учење одрицање Божанског Откровења и његова замена неким плодом измишљања страстног ума. Свако лажно учење је потурање уместо Божанског Откровења каснијих фалсификата и као што се Откровење чува у светом предању, тако се лажне традиције чувају реформаторством.

Религија је савез. Међутим, савез динамичан, који претпоставља зближавање и сједињење. Сједињење је могуће само кроз уподобљење, зато је религија пут уподобљења људске душе Божанству и борба с оним што води душу ка другом постојању, ка губитку образа Божијег, што се на словенском језику тачно назива безобразије.

Након што душа освоји област духа одговорност за “духовни живот” преузимају на себе две најгоре страсти: гордост и похот. Гордост никако не може да уподоби човека Божанству, али га с успехом уподобљава демону. Похот не може да воли Бога и зато имитира религиозно осећање страсним поривима и надахнућем. У неким сектама ова танана космофилија се завршава падом у еротику.

Православном хришћанину је неопходно умеће разликовања духовног од душевног. Душевно је оно што нам органски припада, али је душа након пада у грех погођена болешћу и њене силе и осећања су стекли болестан карактер страствености; због тога дух треба да влада над душом, да је оживљава својим импулсима, да укроћује страсти, препорађа у њој оно добро које је остало неоштећено грехом. Зато реч “душевни” нема једнозначан, негативан карактер, то су силе и способности које су човеку дате ради живота на земљи. Душа налазећи се у стању болести као да се колеба између живота и смрти. Међутим, не потчињавајући себе духу, она се одриче могућности препорода и онога што називамо вечним животом.

Сама вера је процес исцељења. Поље душе на земљи је људско општење, породица, заједништво интереса и емоционалних веза. То је поље узајамне подршке и зависности, поље храпаво и колебљиво, поље на којем могу да се испољавају како племенита осећања, тако и ниске страсти душе, поље високог напона, које понекад обузима, као да гута човека, због чега се повлачи и престаје да делује његов дух, затварајући се у себе.

Поље духа је вечност. Оно је као излаз из земљине теже. То је усмереност ума ка Божанству, то је буђење логоса срца кроз молитву.

Нарочито често се мешају два појма – духовне и душевне љубави. Духовна љубав види у човеку вечно – образ и подобије Божије, што је за њу изнад свега и драгоценије од свега. Највећа радост за њу састоји се у томе да вољени припада Богу. Она не тражи своје, зато што је њен удео Бог, а у Богу има све. Она не може никога да изгуби, јер и не тражи узвраћеност. За љубав према човеку души Својом љубављу одговара Бог, или рећи ћемо на други начин: она мистички воли Христа кроз благодат која живи у човеку као у Његовом образу, а не емпиријског, страсног, човека који се мења, којег је псалмопојац назвао лажју. Видећи величину човека као образа Божијег, а не болестан грумен нерава и плоти она се до самог краја нада његовом спасењу, сећајући се пролазности и несталности овог живота, у којем смрт све прождире. Она се не гневи и не љути; будући чиста и проста она верује ономе кога воли, иако би ова вера била преварена хиљаду пута. Ако је боли, не боли је због себе, већ због другог. Ова љубав је дар Духа Светог, и истовремено је природна људском духу, јер је човек рођен ње ради. У духовној љубави има више мудрости него у свим књигама које су философи написали. У њој има више лепоте него у свим уметничким делима скривеним иза музејских врата. Ова љубав је истински човеков живот.

Душевна љубав је зависност од онога кога волиш, у њој нема слободе. То је љубав према плоти, а пошто је плот трулежна подлеже трулежности и све је у њој трулежност, душевна љубав мења реалност за фантазију, она види оно што жели да види, а не оно што јесте у стварности. У њој су непрекидно присутни немир и забринутост: немир – како стећи, забринутост – како не изгубити; разочарење, кад се човек освести од сопствених фантазија.

Душевна љубав нема ослонац у самом човеку, то је ватромет осећања који почевши да блиста изненада исто тако изненада може да се угаси. Како се често душевна љубав смењује равнодушношћу и отуђењем, како често прелази у мржњу! Душевна љубав се не исцрпљује телесном привлачношћу: постоји, на пример, пријатељска љубав. Али како је лабава ова љубав! Како често она не издржава ни најмање искушење и разбија се као кристална чаша од лаког ударца. Како често успешни друг среће свог некадашњег пријатеља и гледа на њега потпуно другим очима, као да су новац или власт његово срце учинили каменим, и пријатељ осећа да је између њих настала дистанца која се не може измерити ни хиљадама врста. Практично сва поезија је плач због неузвраћене или изгубљене љубави. У основи готово свих позоришних представа је прича о разбијеној љубави која доводи до патње, очајања или освете.

Хришћанин мора да се издигне изнад душевне љубави. Он не сме да се налази као сужањ у њеној власти. Само борба са страстима може да открије пут ка духовној љубави, само духовна љубав ће ако не освети, просветлити душевну љубав.

Дух тражи Бога, због тога се на земљи задовољава малим. Духовна љубав даје човеку срећу као унутрашње стање. Он може да буде срећан малим. Душа која је “искључена” из духа налази се у непрестаном трагању, она тражи много, али се не задовољава ничим. Зато је колебају, као таласи површину мора, два осећања: страх и гнев. Кад се човек плаши или мрзи некога, то је сигуран знак да у њему оскудева духовни живот и да је упао у живо блато душевности.

Нарочито велика искушења за духовни живот представљају власт и богатство. Човек уздајући се у њих престаје да се узда у Бога и заједно с уздањем губи веру и љубав. И отвара се директан пут за то да човека поробе његове сопствене страсти. Страст је незасита: пошто је задовољена она затим устаје с новом силом. Због тога богатство и власт најчешће погубљују оне који су их се дочепали. Зато је тешко наћи љубав међу богатима и онима који поседују власт. Што се више човек пење у гору, тим му је теже да дише. Међутим, овде главна препрека за љубав нису власт и богатство сами по себи, већ везаност за њих, уздање у њих, њихово оваплоћење у оно чудовиште које гута људско срце.

Господ је рекао: мир Мој дајем вам. Овај мир је благодат Духа Светог. Да је прими може само људски дух како би затим осенио светлошћу душу у којој су присутни стални немир, смена емоција, супротстављање мисли. Сама суштина аскетике се састоји у умећу да се човек потчињава душу духу, а дух – благодати. Хришћанин треба да уме да разграничи област душевног и област духовног како би дао цару царево, а Божије Богу: свету – онај данак који треба да му плати посредством живота своје душе, Богу – оно што треба да Му да кроз стремљење духа ка вечности и Вечном, кроз једино чиме човек може да оправда своје име и призвање.

Све религиозне заблуде су фалсификат реалности, коју прихвата дух који не машта, не анализира, већ види, душевним осећањима, силом уобразиље или фантазијама логизирајућег ума и рационалном моралистиком.

Готово сва душевна осећања имају своје духовне аналоге, који се сада, након грехопада осећања, подвргнути деградацији, тешко се уочавају. Супротност љубави представља мржња. Ово је мрачно осећање које човека чини потенцијалним убицом који “вежба” убиство непријатеља у својим мислима, осећања, које тако често доживљавамо као свој духовни аналог. То је концентрација, усредсређивање духа у молитви, кад он не прима туђе помисли и утиске и мрзи их бестрасном мржњом. То је сила с којом дух одбија нападе демонских сила на душу. Мржња је способност духа да мрзи оно што му је туђе по природи, што спречава његов једини циљ – богоопштење. Духовна мржња је стално анатемисање демона и граха. Што је јача духовна љубав, то јаче човек мрзи све што може да је угаси или смањи. Што јаче дух тежи ка Богу, тим више човек мрзи све што служи као препрека на путу ка Њему. Духовна мржња се испољава као аскетско делање – бдење и трезвење ума над срцем, које одбацује и одбија као непријатеља све што прониче у светлосно поље молитве.

Господ не говори само о љубави, већ и о мржњи према ближњима. То је бестрасна, рекли бисмо, света мржња која не даје духу да се поробљава земаљском, телесном везаношћу, ставља човека изнад душевне љубави. У овој мржњи је стални подвиг аскета који су се одрекли света ради Јединог Бога. Света мржња не руши породичну и пријатељску љубав, већ је ставља под контролу духа, даје јој место које јој припада у хијерархији вредности, ослобађа човека од ропства везаностима, од безвољног потчињавања емоцијама и страстима. Духовни човек је више од душевног пажљив према својим пријатељима, одговорнији је у свом раду, дубље осећа дужност пред својом породицом и истовремено је слободан од насиља ових унутрашњих веза које му тако често одузимају вољу и приморавају га да чини грехове и злочине ради оних које воли слепом, душевном љубављу.

Човек има циљ ван граница овог света, идеал који се увек налази испред њега, као да му се помало открива из вечности. Зато свет не види као једину и самодовољну вредност, већ као слику, која је изображена на позадини вечности, и сам земаљски живот као пут ка вечности.

Свети оци су сматрали непознавање и незнање лажном усмереношћу душевне делатности, која се рађа од нежељења људи да знају оно што противречи људским страстима и пре свега гордости и похоти. То је бекство у незнање и заборав као у неки мрачни брлог где кипе, као змије, наше страсти. Човек често бежи од знања ка за њега непотребном многознању да не би оставио ни место ни време за познање главног. Кад с таквим човеком човек говори о Богу, о одговорности за своје поступке, он ослањајући се на умишљено многознање тежи ка томе да се заштити од овог знања и понекад почиње да личи на јежа који се од додира скупља у клупко и претвара у клупче игала.

Међутим, ма како чудно било на први поглед, ово назнање такође има духовни аналог. Дух је око душе, устремљеност ка Богу. За дух је највише знање и мудрост – созерцање. Оно се састоји од пажње (устремљености духа ка Божанству), пребивања (задржавања духа у овом стању, односно молитвеној усредсређености) и доживљаја невидљиве светлости Божанства које се такође може назати приближавањем Богу и преображајем човека. Созерцање је везано за вољну жељу да се не зна оно што је испод богопознања, ограничавање душевног многознања и његово свођење само на неопходно. Овде се духовно знање супротставља душевној радозналости.

Подвиг исихаста се темељи на овом вољном неприхватању и свођењу спољашњих утисака на минимум, како би се ослободиле силе духа за богопознање. Један од философа-мистичара је назвао своју књигу: “Мудрост незнања”.
 

Свети оци уче да је основа свих грехова самољубље. Међутим, и овде можемо да нађемо духовни аналог. Обично се самољубље човека поистовећује с његовим телом и тежњи ка задовољењу његових страсти и инстинката. Оно се показује у жељењу богатства и власти, у тежњи ка комфору, понекад у прекомерној, ненормалној бризи за своје здравље, која подсећа на бригу фараона за мумифицирање свог тела у нади да ће себи обезбедити земаљску бесмртност и томе слично.

Међутим, постоји правилно самољубље: то је поистовећивање човека пре свега не с телом, већ с духом и брига за стање духа, ову искру вечности. Дух налази себе и открива своје силе у богоопштењу, због тога правилна љубав према себи не противречи љубави према Богу, већ се стиче у њој. Обично самољубље држи човека у стању непрекидног конфликта с људима који га окружују. Овај конфликт може да поприма различите форме: од отворених свађа до скривених противречности, кад логорска ватра која тихо тиња и испуњава атмосферу димом. Самољубље, засновано на страстима, условљава сукоб са страстима и претензијама других људи, рађа лаж и насиље и претвара живот људи у међусобну борбу. Духовна љубав је слободна од подела на своје и туђе; где је она, тамо нема ни освајања туђег, ни губитка свог. Удео ове љубави је Бог, Који је јединствен и нераздељив. Онај ко је стекао благодат, самим својим постојањем помаже другима, већ самим својим присуством уноси небески мир у метеж који влада на земљи. Зато онај ко воли себе, своју душу, често постаје супарник и противник другима, а онај ко воли свој дух, постаје проводник, као зрак Божанске светлости – њихов доброчинитељ. Духу припада оно што је вечно, а души оно што је пролазно.

 

Архимандрит Рафаил Карелин

Додао садржај:Пријатељ Божији

[Снежана]

Смисао живота

Сви људи жуде за срећом, али је свако схвата на свој начин: већином – у спољашњем и пролазном, у мртвој материји – тамо где је нема. Зато су људи несрећни, а историја човечанства трагична. Али, потрага за срећом је у исто време и потрага за смислом живота. Отуда и питање: у чему је смисао живота?

 

 

 

 

 

Човек заборавља на главно – на самог себе. Стално му недостаје време да се на крају замисли над тим ко је он, због чега је на земљи? Он личи на куглу бачену на зелено поље билијарског стола која се од невидљивих удараца котрља, као да јурца с једне стране на другу. У овој сталној испразности, у овом ковитлацу послова смрт га затиче неочекивано. Он личи на тркача који изненада пада спотакавши се о камен. Све за шта је био везан, све што је стекао, топи се и нестаје. Вечни живот и духовни свет су за таквог човека непријатна, страшна неочекиваност.

 

Човек осећа незадовољство, осећа потмулу чежњу у дубинама свог срца и тежи ка томе да га насити насладом. Али су оне попут морске воде: што је човек више пије, тим је жеђ мучнија, што се више препушта насладама и страстима тим више позлеђује ране своје душе, тим болније оне крваре. Страст увек лаже, увек обећава, али никад не даје обећано. Задовољење страсти никога није учинило срећним, није донело души мир и радост, ту постоје само две фазе: опијеност и разочарење. Насупрот томе, победа над страстима човеку даје осећање светле радости. Наслада је сурогат среће, демонски фалсификат који је позван да подметне себе уместо духовне радости.

Она се завршава тешким осећањем унутрашње опустошености и притом што је интензивнија била сама наслада тим снажнији ће бити и каснији осећај губитка. Главна и универзална страст је самољубље које се испољава као гордост. Гордост рађа егоизам и егоцентризам – изопачену љубав човека према себи самоме.

Затим следе три страсти: среброљубље – везаност за новац и ствари. Сластољубље – жеђ за насладом, сласт на чијем дну је горчина, илузија. Славољубље је лаж душе, која претвара човека у глумца који игра на животној сцени ради одобрења и аплауза оне гомиле, коју исти овај човек у дубини свог срца презире.

Ове страсти заслепљујући човека рађају друге: неразумност – кад човек уместо истинског потура лажно за главни циљ свог живота. Незнање – кад човек искључује себе из унутрашњег, духовног живота који даје истинско знање и мудрост и пребацује се искључиво на изучавање спољашњег, што га чини духовно слепим. Заборав – заборављање смрти и лекција које му живот даје. Човек стално пада на истом месту. Христос је дошао на земљу да би разрушио илузију живота и дао истински живот. Коначан циљ и смисао људског живота јесте Богоопштење.

Земаљски живот је човеку дат због слободе избора. У слободи воље је почетак човековог вечног спасења, али у слободи воље је и могућност вечне погибли. To je велики и страшан дар, величина човека и уједно огромна одговорност, које већина људи није свесна. Овде, на земљи, у дубинама људског срца се решава судбинско питање: “С Богом или без Бога?”

Сусрет са Богом се може десити само у срцу човека, очишћеног од греха, зато је Хришћанство – искуство борбе са собом. Сав овај живот је борба и њено главно поприште је људско срце. Ако би се могли спустити у своје срце, тамо би могли видети само таму. У нашем срцу је – грех и хаос страсти; само благодат Божија, која саучествује вољи човека, може да очисти и просвети његово срце. Али за то је неопходан напор, пред којим одступа већина људи.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чиревима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Да би човек пожелео да достигне рај треба прво угледати пакао у својој души како би се избавио од њега. Овај пут се назива покајање. Једини пут од земље ка Небу, једини пут људске душе ка Богу. Без виђења сопствених грехова покајање није могуће.

Не спознавши дубоко своје грехове, своју кривицу, свој унутрашњи разврат, човек не може да се промени, не може да се покаје и да прими благодат Божију, не може да ступи у нове односе с људима и с Богом. Сваки грех мора бити очишћен покајањем.

Најстрашније стање наступа кад човек престаје да види свој грех, кад више није свестан дубине свог пада и кад се труди да оправда себе. Овакав човек више није болестан, овакав човек је духовно мртав.

Постоји нешто што је потребно сваком човеку, чак и ако он то отворено не признаје, чак и ако је то тајна његовог срца. Оно што је сваком човеку потребно јесте љубав. То је оно осећање у чијој топлини жели да се огреје душа сваког човека, чак и злочинца.

Апостол Јован Богослов у Јеванђељу открива свету ново име Бога: то име је – Љубав. Свети Јован Златоусти говори: „Господ човека воли више него сав видљиви свет“. Читав свет пред Богом је ништаван у поређењу са једном људском душом. После речи „слобода”, вероватно ниједна реч није подвргнута таквим изопачењима као реч „љубав”. Страст и љубав су супротне појаве иако се страст често назива љубављу. Напротив, само победа над страстима може људско срце да отвори за праву љубав. Највиши облик љубави је духовна љубав – сачувана у учењу и животу Цркве.

 

Хришћанска љубав јесте поштовање људске личности као појаве вечности, као бесмртног духа, одевеног у тело. Само кроз дуг пут очишћења душе од греха буди се људски дух и срце осећа љубав као нови живот, као осећање које се ни са чим другим не може упоредити. Ова љубав је лишена потресних емоција, она је тиха, дубока.

Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли. Љубав патње других жели да преузме на себе, a своју радост да подели са свима.

Преподобни Агатон је говорио: „Желео бих да узмем тело губавца и да му заузврат дам своје тело.“ Страст и чулност напротив чине човека егоистичним и суровим. Мржња и егоизам су духовна смрт. Свети Оци кажу: „Љубав је живот.“ Што човек више воли, тим је његов живот дубљи и срећнији. Критеријумом наше вере јавља се љубав. Ми смо Хришћани онолико колико у срцу имамо духовне љубави. Свети Апостол Јован Богослов је на крају свог земног живота понављао речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.” Истински живот је вечни живот. Вечни живот је вечно приближавање Богу.

Рај јесу зраци љубави од сваког Свеца према свима и од свих људи према сваком, то је прави светлосни океан љубави. Оно што је (Свети Апостол Павле) тамо доживео није могуће изразити људским речима, зато је Апостол могао само да каже: „Видео сам оно што око није видело, чуо сам оно што ухо није чуло и осећао сам оно што на срце човеку није долазило.“

Истинска мудрост је сматрати јединим благом Бога и јединим злом – грех. Душа мора да дође до закључка о томе да здравље и болест, дубока старост или рана смрт, испуњење или неиспуњење планова и жеља нису добро и зло, већ само одређене околности и ситуације и да је једино и истинско добро – Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога. Велико је људско срце! У њему почиње рај или пакао већ овде, на земљи.

[Иван ♪♫]

hvala puno za ovaj citat

[JESSY]

О „СПАСЕЊУ“ НЕКРШТЕНИХ

 

У беседи на празник Богојављења свети Григорије Богослов говори о томе да они незнабошци које красе врлине и некрштена деца неће бити ни кажњени ни прослављени. Апостол Павле пише да ће незнабошцима који нису знали за Христа бити суђено по закону њихове савести, дакле неће бити оправдани, него ће им бити суђено, тојест биће им припремљено место по делима њиховим. Благодат Божија не може се примити посмртно, онда кад је човекова личност као духвно-телесна монада разорена и кад је остао само један њен део – душа коју је ранио и првородни и лични грех и која није омивена крштењем. Љубав Божија не спасава човека уколико је он не прихвати и не узврати. И само богоопштење је сарадња или синергија Божије и човекове воље. Благодат тражи душу која је жедна благодати и која јој је послушна. У овоземном животу човек се формира као морална и духовна личност, у супротним би тај живот био заиста бесмислен. Није Вам јасно зашто Божија љубав не спасава цео свет. Чини ми се да питање зашто Бог не спасава незнабошце није правилно постављено. Бог даје оно што човек може да прими. И не само то, Бог жели човеково спасење више него сâм човек. Али Бог је човеку дао моралну аутономију и не може га спасити без њега самога. У противном случају требало би човеку одузети слободну вољу, тојест уништити самог човека и претворити га у биомашину. Питате се зашто је Бог дозволио да део човечанства не зна за хришћанство. Но, хришћанство је било посвуда распрострањено, али је негде одбачено, а негде огњем и мачем уништено. Кад би на обалама Амазона или у дубинама Африке постојао један једини човек способан да прими хришћанство и испуњава јеванђељске заповести, Господ би тамо послао проповеднике или би нашао начина да тог човека доведе код хришћана. Али неупоредиво је трагичнија ситуација кад човек пролази поред Христа намерно затварајући очи.

 

У детињству сам читао једну причу са отприлике следећим садржајем. Једног Јеврејина из Јерусалима силно су болели зуби. Испробао је све могуће лекове и средства, али ништа није помогло. Изнанада је зачуо некакву буку на улици, погледао кроз прозор и видео како Христа воде на распеће. Али њега није занимао Месија нити злочин који ће се догодити, него га је само бринула његова зубобоља. Изненада се сетио да је слушао о томе да Христос чини чудеса па Га је за сваки случај мислено замолио да га исцели. Зубобоља је одмах престала и Јевреј је истог тренутка заборавио Христа и вратио се свакодневним пословима. Христос му више није био потребан! Колико је само хришћана који се могу препознати у том Јевреју, наравно уколико се поштено загледају у своје срце. Данас многи људи говоре о Божијој љубави, али питање је да ли им је она стварно потребна?! Да ли су тражили ту љубав, да ли их је мучило питање смисла живота и да ли их је освојила лепота лика Христовог? Нажалост, не! Многи љубав Божију схватају као Божију солидарност са грешним човеком, као могућност да се истовремено и греши и буде са Богом, једном речју да се не буде са Богом него да се само користе Његови дарови. Људи уопште не размишљају о томе шта је у ствари спасење у хришћанском смислу те речи. За неке људе спасење је само некакво дивно место у неком простору у којем ће човек бити након смрти. Али спасење је богоуподобљење, стицање благодати Божије, које започиње на земљи и наставља се у вечности. Спасење је лик Божији који све јаче и очигледније блиста у човековој души, усхођење из светлости у светлост, преображај човекове природе која постаје све духовнија и све способнија да прими Божија савршенства. Спасење је за хришћанина Сâм Христос. Такво спасење је немогуће без искупљења, односно без Голготске Жртве и без освећења Духом Светим. Но да ли то значи да ће сви они који не знају за Христа бити у пакленим мукама, без обзира на њихова дела? Наравно да не. Ад и паклени огањ нису једно те исто. Иако сте измислили незнабошца с обале Амазона савеснијег од Мелхиседека, ипак треба да знате да ће незнабошцу који слуша глас своје савести, коју иначе имају сви људи, и који у границама својих племенских обичаја и светоназора показује саосећање и доброту бити дат посмртни живот по делима његовим, дакле не у слави, али не ни у мукама. Спасење дарује Крв Христова, казна долази због личног греха, а врлински човек који не зна за Бога ипак неће бити остављен без милости Божије. Може се рећи да Бог онима који Га не знају даје награду због њихових добрих дела, али не може да им дâ Себе самога. Понекад је у средњем веку ад символички приказиван у виду концетричних кругова: центар се називао тартаром и у њему су се налазили сатана и највећи грешници, а у оном спољашњем кругу налазили су се најбољи незнабошци и некрштена деца и ту није било ни мукâ, ни блаженства. Што се пак тиче мучења грешника и злочинаца, треба знати да њих не мучи Бог, него њихов грех, који се на земљи пројављује као деструктивна сила, и погрешан начин живота, а након смрти као динамичко усличавање демону. Но уместо да тако дубоко саосећамо са паганима с обала реке Амазон, требало би пре свега да размислимо о нама. Љубав Божија се открива нама хришћанима, али је питање да ли је ми прихватамо, да ли нам је животни циљ задобијање благодати и да ли било шта жртвујемо за љубав Божију, о којој иначе тако волимо да говоримо? Можда ће на Страшном суду они који нису знали за Бога разобличити “минималне” хришћане због њиховог унутарњег одступништва и због тога што су изгубили оно што су добили. Душа која воли грех стреми ка ономе ко је заварава лажном надом. Управо су из тога и никле јереси о томе да ће сви бити спасени, и то како древне тако и нове јереси, а међу њима и апокрифна мистерија о крштењу у паклу.

 

http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-rafail-karelin-o-spasenju-nekrstenih/

[Данче*]

Тајна спасења

Створивши Адама, Господ је удахнуо у њега Свој дах. Овдје се не говори само о души као о лику и подобију Божијeм, већ и о благодати Божијој, оној сили, коју немају остала бићa, која обитавају на земљи.

Праоци су били насељени у Едему - земаљском рају. Али сам Едем - прекрасни врт - означавао је и унутрашњи Едем - духовно стање првих људи, који су се налазили у сталном општењу са Богом. Адам и Ева су били безгрешни, али не и савршени. Ова чистота била је као дар Божији независна од њиховe природе. Но, да би усвојили овај дар, да би чистота постала не само природа већ лична својина, потребно је било искушење.

Основом богоопштења у рају не сматра се безгрешна Адамова природа, већ благодат Божија, која је обитавала у њему. Зато је основа спасења и вјечног живота благодатни пут од изгубљeног Едема према небеском рају, то јесте стицање благодати. Благослов праотаца, симболички обреди старозавјетне Цркве и тајне новозавјетне Цркве - све су то средства за стицање благодати. Својим властитим снагама човјек се не може спасти као што се само једним напором воље не може зауставити старост или савладати смрт. Метафизика спасења је учење о благодати Божијој, тим божанственим енергијама у којима се Бог открива свијету и општи са човјеком. У суштини говорећи, хришћанска аскетика - то је учење о оним условима и стањима, када благодат може да дјелује у души човјека.

Либерално мишљење сматра спасење човјековим самоспасењем. Гријех такође има своју метафизику, те страшне дубине, у које не сумња либерално и хуманистичко мишљење, од античких времена до јаших дана. За хуманисте и либерале гријех је само грешка, глупа навика или претјеривање. Према њиховом тумачењу довољно је спознати гријех, а касније ће га бити лако исправити, као кад се гумицом избришу дјечје сличице на хартији. Али, у суштини гријех је издаја Бога и уз то тајни савез са демонским силама. И отуд у свакој грешној помисли постоји елемент саосјећања са демоном, а у грешној навици - љубав према сатани. Зато је у гријеху заложена, као програмирана, смрт. Насупрот томе, благодат Божија осјећа се душом као живот. Свако од нас има искуство губитка благодати и у таквом стању (човјека) смрт прилази највише. Ми осјећамо да нас напушта нешто најдрагоцјеније. Осјећамо тугу и патњу, као да се приближавамо капији смрти. Наша властита душа чини нам се као мрачна гробница.

Благодат је била дарована прародитељима, њу је требало само чувати. Али послије пада у гријех, кад првородни гријех, као наследна болест, живи у човјеку, кад као гнојна рана разједа његову душу, благодат је потребно тражити као изгубљено скровиште, стезати и чувати је у сталној борби са гријехом којим одише наша пала природа, која се налази под утицајем мрачних сила. Метафизика гријеха - то је вјечно демонско изједначавање. Зато је гријех највећа несрећа и највеће зло на земљи.

Сократ је рекао: "Упознај самог себе"; али без обзира па свој величанствени ум он није могао спознати своју властиту душу и објашњавао је гријех незнањем које се може савладати самоваспитањем и учењем. Ипак и сам Сократ повриједио је неутемељеност таквог објашњења.

Само благодат Божија открива човјеку ужас вјечите смрти. Зато су свети, видјећи човјечју природу и пад, оплакивали своју душу дан и ноћ. Савршене либералне представе о могућности спасења, то јест Богоопштења, без благодати Божије произилазе од те исте духовне лажи, од непознавања гријеха, који се укоријенио у човјеку, који се увукао у његову природу, кога може само благодат побиједити. Ови који себе називају хришћанским многобошцима понављају догмати хуманизма: "Човјек - то звучи гордо", али "ђаво" звучи још гордије; због тога хуманизам, који ставља човјека на мјесто Бога, па крају крајева ставља демона на мјесто човјека.

Господ је урадио нешто чак више од стварања свијета и саздања човјека. Он је палог човјека замијенио собом. У овоме се десило искупљење на метафизичком плану. Овдје се измијенила духовна ситуација: демон је изгубио господарење над човјеком и постао у односу њега вањска сила; он не може владати над Хришћанином, пошто послије крштења Христос Сам невидљиво борави у човјеку и у његовом срцу царује благодат.

Царство Небеско обећано је Цркви. Црква - то је предворје Небеског Царства, као степениште - тријем прeд вратима Небеског Храма. Црква - то је поље благодати без које се човјеку немогуће сјединити са Богом- Ко није у Цркви тај остаје са својом неизлијеченом грешном природом, а гријех је центрифугална сила, која обједињује све пороке. Значи, ко није у Цркви тај је у скривеним дубинама своје душе против Цркве. Само благодат Крштења и Причешћа могу изгнати тамни дух из човјечијег срца, свргнути сатану са прјестола душе. Хуманисти пак сматрају да за ову силу и самом човјеку остаје само да "засуче рукаве".

Ми смо говорили првенствено о човјековој природи која је јединствена за читаво човјечанство, па према томе сама собом чини родовски појам. Али човјек такође представља личност коју можемо условно, али не у потпуности, тачно назвати појмом врсте у односу на природу. Личност влада могућношћу избора зато она може на свим етапама духовног пута примати благодат, то јест потрудити се да се покорава благодати, или да одбаци благодат, супротстављајући јој се. Без искупљења човјечије природе од стране Спаситеља немогуће је општење са благодаћу. У томе је тајна спасења.

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Светосавље.орг

[JESSY]

О ЛАЖИ ''СВЕСПАСЕЊА''

Апокатастазис Оригена - учење о томе, да сва творевина Божија, међу њима и најтежи грешници и пали ангели (демони) се на крају крајева враћају Богу - блиско је античкој философији која је сматрала историју света, као круг последичних и затворених кругова. Овде се крај слива са почетком - ушће реке се временом поклапа са њеним извором. Сваки циклус историје је стварао велики круг, попут неке космичке кружнице, где се линија затварала у тачки њеног почетка.

На тај начин, свет, који је произишао од Бога, мора да се врати Богу - у своје првобитно стање. Тај пагански апокатастазис, који спасење чини неопходношћу, у суштини је брисао разлику између добра и зла у погледу вечности. Он је одређивао саму вољу човека и чинио је добро и зло, ефемерним стањима, то јест, скоро фантазијама. По Оригену, човек је осуђен на спасење, а само спасење је уствари поновно враћање.

Овде смо се дотакли философске стране апокатастазиса. Али, постоји још једна, скривенија - морална страна. Човек престаје да се боји Бога, а по Библији, страх Божији је почетак премудрости. Заиста страх Божији отрежњује човека, укроћује његов грех, и очишћује ум од страсти. Без страха Божијег, ум се налази у стању опијености и чини се робом осећања, жеља и стремљења ка насладама. Страсти дошаптавају идеје уму, а разум их развија. Страх, чувајући човека од грубих грехова, даје место у души за благодат, која рађа наду, а нада рађа љубав. Где нема страха - тамо нема наде, већ само змијска песма страсти, које оправдавају грех.

Чудно дело: грешник себе теши љубављу Божијом, у којој се нада да ће наћи опроштај без покајања и исправљења. Та лажна нада, то хватање за љубав Божију дешава се управо зато што код грешника нема љубави према Богу. Међутим, грешник често себе убеђује да ће му Бог, као потпуна Љубав, дати време покајања пред саму смрт; а сада је време за земаљске радости, то јест, време за насладе, а не за сузе.

Говорљиви наступи савремених хуманиста о љубави Божијој - то је  у стварности, грех против љубави Божије, зато што они желе да љубав Божију претворе у гарант свог спасења без покајања и исправљања живота, то јест, овде је присутна злоупотреба љубави и милосрђа Божијег. Ти људи не схватају, да се истинска љубав према Богу рађа у тешкој борби са самим собом; да они предавањем страстима, не љубе Бога, да чинећи грех, они доносе страдања Христу.

Реч о љубави без подвига јесте оправдање греха. Такви људи су спремни да распну Бога и да блудниче под сенком Крста, тешећи себе да је Бог Љубав.

Савременој хуманистичкој свести је неприхватљиво учење Христа о вечним мукама, које се налази у Јеванђељу и јесте један од крајеугаоних догмата сотериологије и есхатологије.

Оригеново учење је било осуђено, оно је било прогнано из Цркве,, али није из углова људског срца, где су греси, попут змија, свили своја гнезда. Током историје, видимо рецидиве (поновне појаве) оригенизма у јересима и сектама, међу њима и окултним сектама, које учи о поновном успостављању палих ангела у њихов чин и помирењу сатане са Богом. Карактеристично је да је у демонским сектама блуд постао ритуални симбол љубави.

Сами Ориген је био подвижник, али, нажалост, код њега је аскетизам задобио фанатичан облик - самоушкопљење (уштројење). Он је читао Јеванђеље у подрхтавајућој светлости Платонових „Дијалога“. Лажни спиритуализам Оригена као платоничара и обећање свима коначног спасења чинио је оригенизам привлачним за древне, средњевековне и савремене хуманисте. Сада се све чешће чују позиви за рехабилитацију Оригена и признавања анатема Цркве неважећим, као да је у питању неки неспоразум.

Савремени реформатори би са великим задовољством предали анатеми Светог цара Јустинијана Великог, који је сабрао Пети Васељенски Сабор, на коме је Ориген био осуђен, а самог Оригена би објавили „васељенским учитељем“.

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=986:karelin-o-origenovoj-lazi-svespasenja&Itemid=435