Зрнца словесности

[Дијана.]

Hrišćanka i istovremeno paganka - Arhimandrit Rafail Karelin

Naša duša je po svojoj prirodi Hrišćanka, ali je po svojim strastima paganka. Ona je

nevesta Hristova, koju je, međutim, silovao demon; ona je carica koja je postala bludnica.

Ona je obraz i podobije Božije, međutim, ujedno u njoj nalazi odraz mračni lik satane. Ona

je stanovnica zemlje – zrnca koje se vrti u kosmosu, u kosmičkom vihoru, i ujedno – u

polju velike i poslednje bitke između Boga i palog arhistratiga. Ona je robinja sveta,

uslovljena, ograničena u svom postajanju prostorom i vremenom, i ona rešava konačnu

sudbinu. Ona živi u kiptećoj bujici vremena, ali ujedno pripada večnosti.

Zaboravila je na samu sebe, začarana je fantazmagorijom zemaljskih slika, prividima,

svoje strasne uobrazilje i snovima neostvarive sreće, ali je ništa na zemlji ne zadovoljava, i

ona se oseća kao tuđinovateljka. Zaboravila je na sebe, ali je Bog radi nje stvorio bezbrojne

svetove; radi njenoga spasenja Promisao Božiji upravlja kosmosom i istorijom.

Slikovito govoreći, ljudska duša u svojoj ruci drži kormilo vaseljene. Ona je stvorena

radi bogoopštenja, ali najčešće teži ka opštenju sa demonom. Ona je delić neba koji je pao

u blato. Ona je usamljena maska na bučnom, šarenom karnevalu. Ona ili, zaboravivši na

svoje božansko dostojanstvo, poistovećuje sebe sa crvom i zakopava se u blato ili,

osećajući tragičnost svog bića, nemo vapije: „Radi  čega mi je dat ovaj život, zašto sasm

ovamo dospela?“

... Odgovori mi dušo moja, ko si ti? Ako si od neba, zašto tražiš sreću u blatu? Ako si

od zemlje, odakle u tebi takva  čežnja za nebom? Ako si carica, zašto si umesto porfire

obukla rite siromaha? Ako si se rodila kao siromašna, zašto tražiš bogatstvo koje nisi

imala?

Ali ne znaš Boga, zašto odjednom usred svetskog meteža tvoje srce iznenada uzdrhti

od reči molitve, koje su ti neshvatljive, otkud ove vrele suze koje razgorevaju tvoje srce,

suze nepoznate ljubavi, slađe od svih naslada sveta? Ko je urezao u tvojim dubinama

tajanstveno Ime Božije? Kako si mogla da zaboraviš na Njega kao bogataš koji je zakopao

blago i zatim izgubio mesto na kojem je ono bilo skriveno?

Ko si ti? Planinski orao slomljenih krila ili ptiče koji nije steklo perje, koje bespomoćno

puzi po zmelji, dok vrane grakću gledajući ga s granja drveća? Zašto ponekad vičeš i

koprcaš se i unutrašnjim mukama kao što zver koja je pala u zamku grize gvožđe, želeđi

da se iščupa na slobodu i padajući u iznemoglosti?

Iako si slična besplotnom Anđelu, obučena si u truležno telo koje  će nakon smrti

istruliti u sanduku. Kako si postala nositeljka leša, dušo moja? Zašto videći unaokolo slike

i privid smrti, odagnavaš kao neprijatelja misao o tome da će ti ona neizbežno doći? Zašt si

se zarila u ovaj zemaljski život kao krpelj u pseće uho?

Gospod ti je dao sve za spasenje, ali ti si kao slepac koji nosi džak sa zlatom i ne zna

šta je u njemu. Zašto si se, dušo, ti, prosta po prirodi kao zrak svetlosti, pretvorila uklupko nerazrešivih protivrečnosti, u  čvor sa skrivenim koncima, koji je  čovek sam

nemoćan da razveže? Zašto si se, dušo moja, upodobila malom, nerazumnom detetu, koje

se igra sa otrovnom zmijom diveći se njenoj boji ili onome ko skuplja cveće na površini

živog peska?

I duša odgovara: „Ja sam pala zvezda, koja  čuva sećanje na nebo, ja sam Hristova

ljubav; radi mene je On sišao na zemlju. Gospod mi je, stvorivši me kao odbljesak

Božanske svetlosti, uručio carski prsten kako bih se zaručila sa Njim; ovaj prsten je moja

slobodna volja. Kako je velika Božija ljubav prema meni: ja sam stvorena Njegovom rečju,

a iskupljena Njegovom Krvlju, zbog mog spasenja će se radovati nebesa, a zbog pogibli –

tugovati Anđeli, kao braća nad grobom svoje mlađe sestre! Više me ne pitaj ni za šta: ja

sam tajna za sebe samu. Iza granice reči je oblast ćutanja, a moju tajnu će otkriti večnost“.

[Данче*]

Владика Николај Велимировић

 

Овај живот не би се могао замислити без трога: Среће, несреће и смрти.

Нешто среће, нешто несреће и смрт омогућавају овај живот.

Морална хемија овога света још је чуднија од физичке хемије.

Срећа је дар Божији, несрећа допуштење Божије, а смрт победа Божија.

Стална срећа, без примеса несреће, постала би безбојна и досадна.

Стална несрећа, без смрти, учинила би овај живот паклом без излаза.

У срећи људи неће-хоће да се сете Бога; у несрећи хоће-неће да се сете Бога, а у смрти морају да се сете Бога.

[Данче*]

Истински женски шарм се састоји у чистоти душе девојке или жене која није искусила грех. Или, може се рећи да се овај шарм састоји у целомудрености. Из овог шарма може да се роди права љубав. Међутим, постоји и шарм, који може да привуче пажњу мушкарца, да га очара, да га натера да испуњава њену вољу. Ипак, од овог шарма се не рађа љубав, него похота. Овај други шарм је у ствари немоћан. Анфиска у филму је то схватила: својом кокетаријом она не рађа љубав, већ похоту. Она није шармантна, већ развратна. Мушкарци је не воле, већ просто желе да је искористе као ствар.

 

 

СВЕШТЕНИК ИЛИЈА ШУГАЈЕВ
ЈЕДНОМ ЗА ЦЕО ЖИВОТ

[JESSY]

''Ми ћемо се спасти посредством многих патњи, чедо моје, јер се ниједан светитељ није посветио нити се неки човек спасао а да није прошао кроз пећ најразличитијих горчина. Ако смо овде у горчинама, Христос ће нас тамо, у другом свету, насладити неизрецивом лепотом Свог Царства!

Када дође патња, утеши се тиме да ће после ње поново доћи радост и спокојство. Запамти то док си жив. Ово сећање даће ти храбрости у недаћама овог испразног света и испуниће твоју душу утехом.

Краткотрајна страдања овог живота ће се окончати, чедо моје, јер ће и овај свет проћи. Вечно ће бити само оно што учиниш за своју убогу душу, било да је узнесе на висину, било да је сурва у дубину и да јој нашкоди''.

[JESSY]

Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног[1] човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ.

[JESSY]

Многобрижност је болест палог човека који покушава да искључиво сам одреди и оформи своју судбину па зато непрестано планира и жури, лево-десно, да то оствари... Избегавај БРИГУ. Ради свој посао ревносно, посвети Богу цео свој труд и предај се Његовом руководству. Неумерен РАД замагљује ум, хлади срце, а то удаљује од Бога, извора сваког добра. (Св. Теофан Затворник)

[Дијана.]

Gnjev kao duhovno ubistvo

 

 Осим телесног постоји и духовно убиство. Духовно убиство потиче од саблазни - када неко ближњега заводи у неверовање или га увлачи у безакоња и самим тим подвргава његову душу духовној смрти. Спаситељ каже: А који саблазни једнога од ових малих који верују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне удубину морску (Мт. 18, 6).

 Постоје још прикривенији облици убиства. У одређеној мери под овај грех могу се подвести сва дела и речи усмерене против љубави, који нарушавају спокојство и безбедност ближњег, и, на крају, унутрашња мржња против њега, чак и када се не показује. Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1. Јован. 3, 15).

 Када се забрањује наношење штете ближњем, онда се самим тим заповеда, да се, колико је то могуће, чува живот и благостање ближњег.

 У вези са тим треба да чинимо следеће:

1) да помажемо ближњима;

2) да служимо болеснима;

3) да тешимо тужне;

4) да олакшавамо положај несрећнима;

5) да се са свима опходимо кротко, са љубављу и саветима;

6) да се миримо са онима који се гневе;

7) да праштамо увреде и чинимо добра дела непријатељима.

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ 

[JESSY]

Божанска љубав која се настани у малом, слабом људском срцу, учиниће га великим и јаким, и неустрашивим пред свим злом света који је избезумљено одступањем од Бога. И ова Божија сила у нама ће победити све.

Св. Јован Крестјанкин

[JESSY]

Зашто човек сам себе узнемирава тескобним размишљањима о некој ништавној непријатности? Зашто би наш мир и наша спокојност требала да зависи од људског размишљања? Ако смо исправно поступили, нека је слава Богу, а људско мишљење нам то не може одузети.

Свети Филарет Московски

[JESSY]

РОДИТЕЉИ ВИНОВНИЦИ ДУХОВНЕ СМРТИ СВОЈЕ ДЕЦЕ

Није редак случај, нарочито у наше време, да родитељи постану виновници духовне смрти своје деце. Кадгод дете има стремљење ка духовном животу, подвигу, монаштву, а родитељ сузбије то стремљење место да га потпомогне, такав родитељ постаје убица свога детета. И таква деца - за казну родитељима - ударе често у супротну страну, и постају развратна.

Неки дечко Лука, синовац св. Јована Рилског, чувши за свога стрица и вучен жељом за духовним животом, дође своме стрицу у планину. Јован га прими с љубављу и почне га поучавати и у подвигу подржавати. Но отац Лукин појави се једнога дана пред пећином Јовановом и јаросно почне ружити светитеља, што му сина задржава у тој пустињи. Јованове речи и савети ту ништа нису помогли. Отац повуче силом сина кући. Но на путу уједе дете змија, и Лука умре. Свирепи отац увиде у томе казну Божју и раскаја се, но све је било доцкан. Он се врати Јовану јадикујући и оптужујући самога себе. Но светитељ му само рече, да дете сахрани и да иде одакле је и дошао.

Св. Николај Велимировић

[Дијана.]

- Спасавај самог себе - (Свети Старац Пајсије Светогорац)

Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе!
Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње.
Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути.

*****

Старац Силуан са Свете горе је говорио: "Молитва за свет, одржава свет, а кад ослаби молитва, тада ће свет пропасти. Када на свету нестане молитвеника за свет, тада ће свету бити крај."

[Дијана.]

Ako nemas mir u srcu, on barem može da bude na tvom jeziku. A ako ne možeš da držiš svoj jezik obuzdan, onda barem obuzdaj svoja čula. 
A ako nisi sam u svojim mislima, onda barem budi sam telesno. I ako ne možeš ništa da učiniš telom, onda barem tuguj u umu.
Ako ne možeš da postiš dva dana do kraja, posti makar do večeri. A ako ne možeš da čekaš do večeri, barem gledaj da ne jedeš do sitosti. Ako ne možeš da pokažeš milost, govori kao grešnik. Nisi mirotvorac – budi barem postojan u umu.
Nastoj da dođeš do blaga koje je u tebi, i videćeš nebeska blaga. Jer ovo dvoje su jedno i isto. Dolazeći jednom, vidiš oba. Lestvica ka nebesima je u tebi, skrivena u tvojoj duši.
(SV.Isak Sirijski).

 

Suze, dete moje, suze, to želi Bog.
Pаkаo se nаpunio ljudimа-gordim devstvenicimа. Smirenog čovekа želi Bog. 
Mnogo je govorio o smirenju: Svаko jutro Bog blаgosiljа čovekа jednom rukom. Kаd vidi smirenog čovekа, blаgosiljа gа sа dve ruke. 
Jednom gа poseti neki monаh i reče mu kаko nikаd ništа loše nije učinio u životu. Međutim, primetio je dа su njegove reči skrivаle veliku gordost; mnogo se rаžаlostio i smаtrаo je dа je ovog zаposeo pаli demon. Neću dа gledаm tаkvog čovekа, govorio je, bolje dа je hiljаdu putа pаo u greh, nego što je tаkаv. Tаko se ide u pаkаo, dete moje.
(Starac Tihon).

[JESSY]

- Никада не треба улазити у препирке, а посебно онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву и када се непријатељ не плаши да ће бити прекинут, него се нада да, у случају нужде, ако већ не може да докаже да је у праву, свога супарника може победити грубошћу и подсмехом.

 

- Св. Филарет Московски

[JESSY]

“Свуда нам је, мили моји, потребна вера.” “Вера је мајка сваког блага, лек за спасење.” “Као што змија ништа не чува, и када само њено тело секу на комаде не брани се јако, не би ли само спасила главу – тако и ти све дај: и имање, и тело, и саму душу само да би сачувао веру. Јер је вера глава и корен, ако је сачуваш, онда ћеш, ако све остало изгубиш, опет све стећи с већом славом” Светитељ Јован Златоуст (1, 14).

[Џуманџи]

Ako nemas mir u srcu, on barem može da bude na tvom jeziku. A ako ne možeš da držiš svoj jezik obuzdan, onda barem obuzdaj svoja čula.

A ako nisi sam u svojim mislima, onda barem budi sam telesno. I ako ne možeš ništa da učiniš telom, onda barem tuguj u umu.

Ako ne možeš da postiš dva dana do kraja, posti makar do večeri. A ako ne možeš da čekaš do večeri, barem gledaj da ne jedeš do sitosti. Ako ne možeš da pokažeš milost, govori kao grešnik. Nisi mirotvorac – budi barem postojan u umu.

Nastoj da dođeš do blaga koje je u tebi, i videćeš nebeska blaga. Jer ovo dvoje su jedno i isto. Dolazeći jednom, vidiš oba. Lestvica ka nebesima je u tebi, skrivena u tvojoj duši.

(SV.Isak Sirijski).

Немам речи...