Лепо писаније и сродна сочињенија

[Иван Ивковић]

Свештеник Димитриjе Шишкин: Интернет, вечност и Страшни суд

 

Шта је савремени рат? Ево, чујте. Сваког дана на стотине милиона људи у целом свету – и деце, и младића, и жена, и мужева – седи испред монитора и игра се рата у његовим различитим модификацијама. Сатима. И апсолутно их је немогуће одвојити од ове забаве. «Играње рата» је, наравно, услован појам, али се неки заиста играју рата и чини им се да су брутални и непобедиви војници; други се баве мање милитаризованим стварима, али је главно да су заузети. Противнику је то главно. Зато што је у току рат за људске душе, а за непријатеља је главно да веже душу, да је заокупи нечим што је бескорисно за вечност и да је тако погуби без иједног хица. Овде меци уопште нису потребни, зато што смрт тела ради истине, ради одбране правде, смрт, условно говорећи, од злог метка – оваква смрт човекову душу чини учесницом у највишој истини и духовном блаженству, а управо то је оно што наши непријатељи нипошто не желе да дозволе. И они воде други, колико год је то могуће неприметан и тајни рат. Који изазива распад. Уосталом, он остаје тајна само за оне који не желе да размишљају о себи, о циљу свог постојања у овом свету и у вечности. А циљ је једноставан – човек овде треба да се потруди у послушању Богу како би у вечности наследио Царство Божије. Дефиниција је једноставна, али да би се схватили њени дубина и смисао треба се много потрудити, зато што ризнице духовног живота Господ открива онима који су Му послушни, који Га упорно траже и подстичу себе на свако добро дело.

 

Дакле, све оне стотине милиона људи различитог пола, година и карактера, који сате проводе на интернету, изгледају себи као учесници у великим догађајима, победама и открићима, а заправо… заправо су људи уморних, измождених лица, црвених очију, погрбљени људи који данима и ноћима непокретно седе испред информационих идола. И онај ко влада овим идолима побеђује људе без иједног хица. Чини их беспосличарима који ни за шта нису способни, који су умислили да су, ако не господари судбине, у сваком случају људи који живе разноврсно и богато. Живот ових људи је отрован маглом, опседнутошћу, духовним сном, који им извесно време даје слатке снове, али стварност, која је паралелна сну, у међувремену постаје све мрачнија и безизлазнија. Зато што је у питању рат. И његов циљ је да се непријатељ учини неспособним на сваки начин. А затим да буде погубљен.

 

Ако се саберу сви сати које свако од ових људи свакодневно проводи у свом виртуелном свету, добиће се… страшно је чак и помислити колико је то година убијеног времена. И то је за само један дан. А таквих дана има на десетине, стотине и хиљаде… А земаљски живот је тако кратак… И кад се «рат» заврши, човек ће пред Страшним Судијом морати да одговара како је потрошио ове драгоцене и, авај неповратне године земаљског живота. А оне су драгоцене управо зато што овде, на Земљи, човек бира своју вечност. И бира је само својим односом према Истини. Он може да је игнорише, да је занемарује, да је исмева и не признаје. Не може само једно – да се коначно сакрије од Истине, зато што ће сваки човек, био он добар или зао, богат или сиромашан, верујући или не, – пре или касније морати да стане пред Истину. И суд који ће се тада десити, биће заиста страшан управо зато што човек неће моћи ни да се сакрије, ни да га избегне, ни да се оправда. А главно питање упућено души биће апсолутно јасно: а шта си у свом животу учинио из љубави? И у светлости праве истине љубављу неће моћи да се назове нешто друго, што смо у свом безумљу и помрачености или због наивности или заблуде сматрали љубављу. И испоставиће се да наше победе нису она наводна достигнућа и победе који су бескорисно радовали нашу таштину и који су нас укоренили у уображености и страстима, већ победе љубави над мржњом, пажње према ближњима над равнодушношћу, марљивости над леношћу, вере над неверовањем, уздржање над сластољубљем… И управо ове победе, немогуће без помоћи Божије, биће у страшном часу главно наслеђе и садржај наше личности, нашег живота у вечности.

 

А ако ових победа не буде било или ако њихов број буде ништаван, ма колико других победа да смо освојили у стварним или виртуелним биткама, мораћемо да искусимо највећи и најтужнији поразу свом животу. Пораз протраћеног живота. И «победник» у овом рату ће бити онај, ко ће сам због своје «победе» над милијардама душа бити у паклу сопствене злобе и мржње.

 

 

Али док битка још није завршена, док још теку дани нашег земаљског живота, имамо срећну наду и шансу да постанемо учесници у заиста великој победи. А за то је потребно само да изаберемо за свог војсковођу Истину и да идемо за Њом на свим путевима свог срца. И премда ће овај живот бити тежи од виртуелног, он ће зато бити Прави. А у животу је управо то – главно.

 

Наравно, ја нисам против интернета. И сам га користим. И кад завршим с писањем овог текста вероватно ћу га електронском поштом послати у редакцију, али… Схватам да виртуелни живот може и треба да буде само део мог правог живота, и притом мали део. Али то још није све. Испоставља се да овим малим делом треба да умем да управљам, иначе ће он почети да управља мноме, па ће овај мали део постајати све већи, док ме потпуно не прогута и не учини робом. Односно, у виртуелном свету онај рат о којем смо говорили, – рат за људску душу – не престаје, и свако ко улази у информациони свет треба то да има на уму и да се бори како треба. Тачније, једноставније говорећи, треба да користи интернет како би служио Богу и људима, а не да дозволи интернету да га користи у борби против Бога и људи. Интернет је одлично помагало у правом животу! Пре свега као информатор, приручник, библиотека, и наравно, као средство за комуникацију. Али ништа више од тога… Уверен сам у то да нам је пре прикључивања на интернет потребна молитва.

На пример: «Господе, заштити мој ум и моје срце за време рада на интернету како бих га користио разумно ради служења Теби и мојим ближњима!»

 

Оваква молитва изражава нашу слободну вољу, нашу жељу да и у виртуелном простору остајемо с Богом и да чинимо добро колико можемо. Ипак, и овде постоји опасност, зато што лукави људску душу најчешће осваја управо под маском добра, тако да човек, опет, може дане и ноћи да проводи седећи без покрета испред светлећег екрана, мислећи да непрестано чини добро, а заправо ће бити у ропству демона. Ево зашто живот на интернету треба обавезно да чини само једну кап нашег стварног живота (осим живота професионалних «компјутераша»). И човек треба да уме да искључи свој компјутер и да остане у тишини… да се моли и да гледа са стране… да делује и живи у стварном, делатном животу, који захтева од нас и веру, и трпљење, и истрајност у доброчинству. И управо на овом попришту – стварног живота са свим његовим борбама, падовима, али и покајањем и устајањем – остварује се дело служења Богу и људима, дело стицања вечног благодатног живота.

 

А пошто, хвала Богу, још нисмо умрли, пошто можемо да се одвојимо од монитора и да се осврнемо унаоколо, да размислимо о онима којима су потребни наша помоћ и наше саучешће – наш рат није завршен. И још увек, уз помоћ Божију, можемо из њега да изађемо као победници. Ако будемо умели да схватимо изузетну важност трезвености, уздржања и самоограничења, између осталог, и кад је у питању људски изум – интернет. Употребимо драгоцено време, слободно од интернета, за пажљиву молитву, за читање речи Божије и дела светих отаца, за дела милосрђа и љубави – и сами ћемо видети како ће очигледно почети да се мења наш живот. Да се мења духовно.

 

Има ли тајни у овоме? Да, и оне су једноставне. Треба да заволимо тескобу и тугу и бол, који се појављују онда кад почињемо да ограничавамо своје тело – односно телесног човека са свим његовим «страстима и похотама», јер чим почнемо да се одричемо свега оног слатког и о чему маштамо, на шта смо навикли, – одмах почињу бол и туга. Управо у томе је тајна, што не треба бежати од овог бола, већ га треба заволети као спасоносну и светлу одећу, обући се у њега и чак га заволети, ма како чудно то звучало. Јер управо после овог бола тела које ограничава, следи неизрецива радост душе, која ступа у духовну област послушања Богу. И то нису измишљотине, нису неке бајке. А свако онај ко то жели, може да искуси и сам.

 

И док имамо то на уму, док покушавамо то да испунимо с молитвом и уздањем у помоћ Божију – нико не може да нас назове побеђеном војском, већ непобеђеном војском. И нека то за нас буде извор радости, надахнућа и наде. Наде у прави живот.

 

Са руског Марина Тодић

[Иван Ивковић]

Неколико препорука и подсетник за читање:
 

 

Уподобљавање

 

AVDENAGO

 

Жвјерују

[Данче*]

Понекад, кад смо тужни, мислимо да нас је Господ заборавио и да чак неће ни да погледа на нашу невољу. Али, браћо, то није истина. Бог нас воли више него што ми можемо волети себе. Његова љубав је бескрајна. Он нам даје благодат Духа Светог, која даје утеху души.Господ не жели да смо тужни, нити да страхујемо за своје спасење. Будимо уверени да страдамо само донде док се не смиримо. А чим се смиримо, тада је крај мукама и невољама, јер Дух Божији за смирење обавештва душу да је спасена.

-Старац Силуан

 

https://fbcdn-sphotos-a-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xpt1/v/t1.0-9/1513708_953586937994631_8164572877659330849_n.jpg?oh=8d1c87a48b1bc6508b912ff954f90c51&oe=55E44392&__gda__=1438231769_94e67cad2acc4653dba58b15a62b60bd

[Иван Ивковић]

 

 

Сваки хришћанин данас, сваки монах, је као усред пламена, као вавилонски младићи у пећи и само чудо Божије чува оне који траже спасење и вероватно само уз помоћ анђеоске заштите се верујући чува од тога да не буде претворен у прах у овом седмоструко распаљеном пламену. Овде се пре свега код сваког одвија своја усамљена борба, рвање с непријатељима – спољашњим и унутрашњим. Већ скоро нигде се не иде у бој у редовима, чврсто стојећи раме уз раме с извученим копљима и исуканим мачевима, него се свако «рве» у појединачном боју с саблазном који га окружује покушавајући да се ишчупа из чврстог загрљаја који га гуши. Већ се скоро сваки верник пробија – ко како уме – кроз бодљикаво шибље у беспућу, често и без стазе, нагађајући, често «за свој страх и ризик», кроз јаруге, ивицом провалије. А наставници? И наставници су исто тако углавном у суровом двобоју, са свих страна су оплетени суровим саблазнима, које се у душу увлаче као покварене змије, једва - једвице се бране од непрестане најезде зла. Наставници већ углавном само указују на заједнички смер пута и слабим, изнемоглим гласовима покушавају да одрже дух бодрости, да позову на наставак борбе, макар да упозоре на основне опасности. Даље - опет свако на себи самом спознаје сву поквареност духовног рата.

 

http://tolmach.org/Arhimandrit%20Lazar.pdf

[JESSY]

Hrišćaninu je glavno da čuva duh mira i ljubavi. A tamo gde je uzajamna ljubav vernih jaka i jedinstvo duha među njima ne narušava neka jača različitost mišljenja, razmimoilaženje je u određenoj meri čak i dopustivo. Kako je pisao sveti apostol Pavle korintskim hrišćanima: „Kad se sakupljate u Crkvu, čujem da postoje podele među vama, i nešto od toga verujem. Jer treba i podvajanja da budu među vama, da se pokažu koji su postojani među vama“ (1.Kor 11:18-19). On dopušta određeno podvajanje, ali pri tome zapoveda da sve bude blagoobrazno i uredno (1.Kor 14:40). Naravno, različito mišljenje mora da ima svoje granice. Tamo gde ono narušava jedinstvo duha i ljubavi, gde preti raspadom Crkve, taj isti apostol poziva pastvu na jednomislenost i žuri da to prekine. „Molim vas pak, braćo – govori on u takvom slučaju – imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među vama razdori, nego da budete utvrđeni u istom razumu i istoj misli. Jer sam čuo za vas, braćo moja, od Hlojinih, da su među vama svađe. A ovo kažem zato što svaki od vas govori: Ja sam Pavlov, a ja Apolov, a ja Kifin, a ja Hristov. Zar se Hristos razdeli? Da se Pavle ne razape za vas? Ili se u ime Pavlovo krstiste?“ (1Kor. 1; 10-13).

 

                                        

[Иван Ивковић]

http://www.gometropolis.org/orthodox-faith/the-holy-trinity/the-holy-spirit-is-god/

 

Запажа се да свако место има свој јасан и јарко изражен «дух»: исто као што сваки предмет има своју непоновљиву боју, свој посебан мирис, као што све носи у себи и своју посебну атмосферу, своју идеју, која је обраћена души и нешто јој громко проповеда - добро или зло. И душа прилично осетљиво доживљава ово расположење, као да чује громки глас, разликује појам који јој се сугерише, који потиче од свега што је окружује. Посебно је све што се тиче људских «уметничких дела» густо засићено разноразним идејама и врло се јако намеће души: свака комбинација звукова у мелодији, комбинација боја, линија и ликова на слици, ритмови, фигуре у плесу, спој рима и речи у поезији - све је усмерено ка души с циљем да јој се сугерише, неметне нека идеја, најчешће лажна и богоборачка. И уопште, све чега се човек дотиче на овај или онај начин почиње да «зрачи» његово расположење, као да се напаја духовном усмереношћу онога ко се тога дотакао. И овај «духовни дах» прожима све што долази с нама у додир, дотиче се нашег живота и делатности: куће, собе, најразличитији предмети, чак и улице, путеви, засејана поља, паркови, шумски путеви, свако посечено или засађено дрво - све чега се дотицала људска рука. Јер кад човек нешто ради, кад чини неки поступак, он у то време не бива потпуно «неутралан», «празан», туђ сваке идеје, потпуно независан од свега - не! Он је обавезно потпуно потчињен некој одређеној «философији», одређеном погледу на свет, налази се под утицајем неких идеја и појмова, сав је прожет одређеним расположењем, и његов дух је устремљен ка конкретном циљу. Он обавезно већ стоји пред «неким» «кога» гледа унутрашњим оком, «коме» посвећује сваки свој покрет иако сам свесно може то да не примећује. Зато и све што остаје после човека носи ову «посвећеност», ову духовну усмереност. И онај свет који је у потпуности од Бога, којег се није дотакла људска рука - носи у себи духовни садржај, и он сав носи у себи идеје, најдубљи и најтанајственији смисао који може да се открије људском духу просвећеном благодаћу.

 

И како често, чим човек уђе у нечију кућу већ осећа неку тугу, жалост, чак и узнемиреност, као да му камен пада на срце и жели да схвати шта је тако оптеретило душу, али не може да нађе очигледан разлог; тим пре су таквим духом прожети градови или насеља, а још више земље. Ништа не пролази без трага; човек проживи свој век и после њега остаје известан духовни траг, као дух, и још се дуго чува на месту на којем је живео и људи то примећују, душом осећају, али разум ни из далека не може увек то да схвати и оцени правилно.

 

Још нешто: последњи старац Оптине пустиње јеромонах Никон (Бељајев) је у свом дневнику писао како је неки казански архиепископ који се одликовао високом духовношћу, чак и прозорљивошћу, једном забранио да се на празничној трпези једе одлично спремљена риба. Испоставило се да је кувар за време припремања повредио прст, опсовао је рибу, рекао је отприлике: «Нека си проклета» - или још нешто. И ето, архијереј је наредио да се ова риба избаци без обзира на покајање кувара. (Запис од 22. марта 1909. године).^[1] То да је риба проклета архијереју је било откривено по дару прозорљивости, - значи Сам Свети Дух му је то јавио и то да се риба не сме јести! Како је ово поучно!

 

Још знамо да је сама одећа, која је долазила у додир са свецима (скуфија или појас које су носили) већ стицала чудотворну силу, исцељивала телесне и душевне болести.

 

Сећам се свог последњег путовања у Абхазију. То је било годину дана пре него што је почео рат; тада се тамо ништа посебно није дешавало, али је некаква несхватљива узнемиреност све време била присутна у срцу, све је изгледало некако злобно, сви људи су изгледали напети, као да су болесни и крију у себи огорчено неповерење. И све време ме је пратио неки страх, све ми се чинило да се с оне стране врата неко поткрада, да с плафона неко куца и томе слично. У манастиру - у својој келији у дивљој шуми никад нисам осетио овакав страх, а овде нисам схватао шта ме је спопало. И ето, годину дана касније сви ови страшни догађаји: ужасан рат, кланица, разбојништва, крвопролића, подметање пожара, страшан садизам, несрећа и сузе, колико несрећа, колико неиздрживе боли! Наравно, и тада се све то већ скупљало у срцима, већ је лебдело у ваздуху...

Али због чега све ово пишем? Због тога што је и на Атону такође у свему било своје посебно расположење, дух, који се наизглед није могао разликовати њухом, већ само духовним осећајем који је својствен самој души - неки «тамјан» који је прожимао чак и сам ваздух Свете Горе.

 

Требало је само сићи с брода на обалу, доћи до пристаништа и до првих кућица на обали и већ овде, међу продавничицама, разноразним газдинским кућицама, бучном гомилом дошљака, аутомобила који долазе и одлазе, осећали су се неки посебан мир и радост, некако се дубоко дисало и душа је постајала безбрижна. Затим се све више примећивало да се ово најпријатније расположење душе налази свуда, оно као да је у самој атмосфери Атона: оно је и у шуми, и поред мора и на прашњавим атонским путевима и на врлетним стазама, оно је и у богослужењу, и у трпезарији и у келијама и у манастирском дворишту и иза зидова, оно је и на рушевинама међу падинама кланаца и под старим маслинама у баштама... Прво сам мислио да је то просто «психолошки» моменат, да је утицала ова или она околност, утисак. Али покушавајући да схватим ово осећање дошао сам до чврстог убеђења да је то нешто необјашњиво.

 

Тако се дешава кад човек уђе у кућу у којој се негде у ћошку налази букет јасмина - одмах осећаш мирис, наслађујеш се, али не можеш да схватиш одакле и шта је то...

 

И ево, наишао сам не занимљиво објашњење онога што ме је запањило на Светој Гори! Пише један руски ходочасник у брошури о Светој Гори (издање 1950. године):

«Пре свега свим атонским монасима је својствена нека необична ведрина, сједињена са сталном добродушношћу и љубазношћу. И кад сам имао прилике да се упознам с дугачким низом ових милих људи који су заувек остали у мом сећању, на крају сам се замислио над питањем: на који начин се на Атону уче овој добродушности и љубазности; одакле црпу своју сталну ведрину, која је тако драгоцена сваком њиховом саговорнику- мирјанину, који веома често код њих долази уморне и разбијене душе? И сасвим случајно је на ово питање просто и отворено одговорио један од старих атонских инока у Андрејевском скиту: „Цео Атон је Царство радости Бпжије! » рекао је. «Сама Богомајка је по њему разбацала ову радост с небеске висине и она сад цвета свуда у вечном цвату... Радост Божија је овде свуда унаоколо, - и на брдима, и у кланцима, и на предивним пољима, коју браћа обрађују... Куд год да бациш поглед - све вечно цвета, блиста од лепоте и радује се... Како да и сам човек овде не постане вечно радостан ако живи праведно? Монах остане на Атону годину, две, десет година и упија у себе Божију радост од природе, а онда и иде с њом у срцу целог живота. Другачије не може бити! А зар онај коме је радост Божија у срцу може да буде злобан и нељубазан према другом човеку? Ето и све наше атонске школе општења с људима".»

 

Али мислим да је у речима монаха само наговештај истинског разлога оваквог духовног расположења атонских становника. Није ствар у радостотворној природи и у њеном психолошком утицају на душе, већ је боље рећи овако: Атон је чудо Мајке Божије, живо и очигледно и толико је ова благодат обилна да се осећа у свему, чак и у самом ваздуху, чак и у природи - у њеним вечно зеленим крошњама и ливадама које увек цветају. То је као нова дуга, знак радосног помирења с Богом, испуњавање анђеоске химне: слава в вишњих Богу, и на земљи мир, в человјецјех благоволеније.^[2]Сигурно Царство Божије може да се осети на земљи, да се одрази макар слабим одблеском своје вечне лепоте у нашој земаљској долини! У људским душама овај одблесак видимо у свецима, у различитом степену сија овом светлошћу свака монашка обитељ ако живи благодатним животом. Али као цела земља, макар и мајушна, као нека мала држава, као неко царство - то је само на Атону. Сама Владичица Небеска Својим покровом осењује ову монашку земљу, штити ову «тврђаву Божију». Последње прибежиште душа које лутају и тугују пред крај времена! Попут хладног облака у вавилонској пећи, који одбацује окрутне језике греховног пламена! А ево и њих, «младића» Божјих и Анђела где заједно посред огњеног вихора поју песму - исповедање у име свих хришћана... И како је утешно само се сетити овог светог острвцета, овог живог одбљеска неба у тами земаљске ноћи на површини огромног усталасаног мора!

 

http://alisonlam.com/2011/04/mt-athos-a-visit-to-the-holy-mountain/

 

Али, да ли ће оно што смо видели и чули, дати нови импулс, стимуланс да се удубимо у духовно трагање, хоће ли оживети интересовање за унутрашњи живот, хоће ли наша срца бити освојена стремљењем ка лепоти монашког живота чија је најлепша слика промакла испред нас? Да ли је Атон у нама родио одлучност да почнемо да живимо другачије, да се покајемо због нерада, да се променимо, да ли је запалио благодатну ватрицу у души? Једна је ствар видети предиван сасуд испуњен светим миром, а затим пожурити кући и направити нешто слично оном драгоценом сасуду, али је сасвим друго измолити од Бога да испуни овај сасуд благодатним миром: ово није могуће без дубоког самоодрицања, без одлучности да се човек свега одрекне ради стицања овог истинског блага. Ако није тако, «драгоцени сасуд» може неприметно да постане обитавалиште најсмрдљвијих масти и да се на крају разбије с треском.

 

^[1] В.: Јермонах Никон (Бељајев). Дневник последњег духовника Оптине пустиње. Минск. 2002.г., стр. 102-103.

^[2] Уп.: Лк. 2, 14. Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.

 

http://tolmach.org/Arhimandrit%20Lazar.pdf

[JESSY]

[Данче*]

У ЧЕМУ ЈЕ РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ СМИРЕЊА И КОМПЛЕКСА НИЖЕ ВРЕДНОСТИ?

 

СМИРЕЊЕ И КОМПЛЕКС НИЖЕ ВРЕДНОСТИ

Са протојерејем Александром Иљашенко разговарала Надежда Антонова

 

Смирен човек сматра себе горим од других. То исто сматра и човек са комплексом ниже вредности. Комплекс ниже вредности по мишљењу психолога представља одраз неадекватне структуре личности, која страда због осећаја преимућства људи који је окружују. Комплекс ниже вредности настаје као последица грешака и неуспеха и утиче на човеково понашање. Први научник који је истраживао и описао комплекс ниже вредности, био је немачки психоаналитичар Алфред Адлер. Социолози примећују да велики проценат Руса страда због комплекса ниже вредности.Не култивише ли смирење комплекс ниже вредности? О томе разговарамо са протојерејем Александром Иљашенко, настојатељем цркве Свемилостивог Спаситеља бившег Скорбјашћенског манастира, директором портала "Православље и свеТ."

 

- У чему је разлика између смирења и комплекса ниже вредности?

- Постоје речи молитве: "Верујем, Господе и исповедам да си Ти заиста Христос Син Бога Живога, Који је дошао у свет да спасе грешнике од којих сам први ја". Ту молитву је саставио Јован Златоуст, позајмивши речи Апостола Павла. Тако су их и Апостол Павле и Јован Златоуст говорили потпуно искрено.У једном од древних Патерика се говори о томе како је неко одлучио да искуша старца:- Ти си глуп, - рекао му је.- Глуп сам, - одговори старац.- Ти си грубијан.- Грубијан сам, - сложио се старац.- Ти си јеретик.- Не, ја нисам јеретик.Потом су старца питали због чега се са свим сложио а само не са тим да је јеретик. Старац је одговорио: да је и он човек подложан свим гресима, а јеретик је онај који се противи Богу. А он се не противи.

 

- А зар се грехом не противимо Богу?

- То су различите ствари. Јеретик је онај који устаје против учења Цркве свесно. А ми грешимо несвесно или због слабости. А јеретик већ има неку слободу – "ја нисам такав као други људи зато што боље знам како треба веровати у Бога. Свети Оци то нису добро знали, ја боље знам". То је потпуна необразованост повезана са гордошћу. А смирење, напротив, је парадоксална и необична особина и представља Божији дар. Свака врлина је Божији дар, али ова је – посебан. Уколико човек жели да га поседује, онда треба за њега и да се моли: "Господе, научи ме смирењу. Господе, избави ме од гордости". А комплекс ниже вредности – је спољашњи. Личи на смирење, али се суштински разликује од њега.

 

- А шта ћемо са тим да и смирени и човек са комплексом ниже вредности сматрају себе горим од других?

- Да, Велики Светитељи су себе сматрали горим од свих, првим грешницима. Али ми нисмо смирени, а Велики Светитељи су – смирени. Њима шта год кажеш – све су примали потпуно мирно, као и овај Свети Старац. Он је потпуно мирно рекао да он није јеретик и притом никога није увредио нити је сам био увређен. Он тежи да буде смирено чедо Цркве: он се труди да живи како Црква учи.То је принципијелни моменат: смирен човек је – чедо Цркве, а искомплексирани по правилу само формално смирен. Зато што грех одваја човека од Цркве. Физички смо присутни у Цркви, а духовно се одвајамо од ње својим грехом. Када се човек каје онда се та духовна баријера савлађује. Свештеници изогаварају молитву: "Примири и сједини Твојој Светој Цркви". Ако си ти у свету са Црквом (Црква је Тело Христово, а Христос је Глава Цркве), значи ти си примирен са Богом. Без Цркве се не може живети јер ван ње нема спасења. Смирен човек то схвата веома јасно. Његови напори ван Цркве могу да буду веома добри, па чак и корисни, али су потпуно ограничени и безнадежни. Ако смо у свету са Црквом, значи код нас је у духовном смислу све како треба.За дефинисање комплекса ниже вредности постоји добар израз – "унижавање је изнад гордости". Такав човек сам себе укорева, говори за себе да је најлошији, а покушај да му кажеш да је гори од свих, - какве сузе настају: "Како сте смели да ме увредите! Не знате да ми је и тако тешко …Мислио сам да ћете ми помоћи, а уместо помоћи ви кажете да сам јако лош". Суштина је у томе да ако си заиста тако лош, онда реци: "Лош сам!". А ако то не можеш онда не говори да си смирен. Јер дешава се тако да човек сам себе унижава а у ствари имамо потпуну супротност смирењу.

 

- То јест гордост?

- Да, постоје две врсте гордости: једна је када се неко узноси над људима, а друга када се лажно смирује пред њима. При чему у последњем случају гордост може бити чак и дубља него у отвореној пројави. Обе врсте се своде на чисто фарисејство – ја нисам такав као остали. Један мисли да је бољи од свих, други да је гори а притом обојица остају горди. А цариник је смирено рекао за себе да је грешник.Искомплексираност је грех. Такав човек не верује да он говори. Светоме реци да је грешан и он ће се обрадовати: "Благо мени, смирио си ме Господе". Господ му је преко других људи указао на његов недостатак: сада је могуће видети своје грехе. И ето пробај искрено да кажеш као Свети али тако да се дух не помути, већ баш насупрот томе смири. Пушкин је написао предивне стихове "Сећање":

 

У тишини ноћној

Сећање преда мном

Свој дуги развија свитак

И са гнушањем читам живот свој.

 

И дрхтим и проклињем.

И горко жалим и горке сузе лијем.

Али тужне стихове не бришем.

 

- Закључује се да Пушкинов лирски јунак с гнушањем чита свој живот, али се не каје?

- Да, он се само жали и лије горке сузе. Шта је то покајање? Савлађивање грехова које је човек починио у току живота. Колико је само Марија Египћанка учинила грехова, али их је омила сузама покајања. И када је о томе причала Старцу Зосими, плакала је иако је већ била чиста од греха. Господ јој је опростио грехе, али она сама себи – није. И Апостол Петар је сваки пут плакао када би чуо кукурикање петла. Господ му је опростио, а он се сећао свога одрицања Господа и горко се кајао пред Богом цео живот. Јер покајање је – срећа.Тако се смирени човек каје, а искомплексирани – не. То су потпуно различите реакције, принципијелно различита настројења људске душе. Једно је рационално које даје могућност да се све разложи на делиће, који се дешавају током живота: негде је човек погрешио, али није извукао одговарајући закључак, а најважније је да се није кајао, већ покушавао да их савлада својим ограниченим снагама. И наравно да се ништа није десило. А смирење је нешто друго – тајанствено, предивно и Богу угодно.

 

https://www.facebook.com/notes/%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82/%D1%83-%D1%87%D0%B5%D0%BC%D1%83-%D1%98%D0%B5-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D1%81%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%BF%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%B6%D0%B5-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/561231600563502

[Adelaida]

[Иван Ивковић]

Проповед јеромонаха Рафаила на тему "ПРОГРЕС У ВОДЕНИЦИ СМРТИ (НАРОДНА НЕЗНАЊА)", одржано у манастиру Подмаине, 05.04.2015.

 

[Данче*]

МОЛИТВЕ НА ЈЕЗЕРУ
XXI

Мајко небесна,
прими ме у славу Твоју. Јер слава светска где омркне не осване. И круна, коју људи дају, увек је трнов венац за разумне и лудачка капа за безумне. Док је злато под земљом свак га воли и тражи. Кад се попне на главу једнога човека, мрак зависти и мржње ослепи му сјај. Учини ме скривеним златом у најскривенијој ризници Твојој: да нико не зна за мене осим Тебе. Јер докле ме Ти знаш ја сам знан; докле ме само људи знају, моје је име - сумња.

Сакри ме од злих очију света,
јер зеленим од њих. Чувај ме као тајну, коју завист не може наслутити. Буди мудрија од мене, и не објављуј ме никоме. Гле, ја имадох Тебе као најмилију тајну, и објавих Те свету, и свет ми се наруга. Јер завист се руга, кад не може да отме.

Пријатељи моји,
шта имате од славе људске до пијанства, које се почиње песмом а завршава лежањем у блату? Пријатељи моји, сва уста што вам певају хвалу, знају још за једну супротну песму, коју ћете ви чути доцније. Бежите од славе што личи на кулу сазидану на леђима кита, да вам се не насмеју са обале и непријатељи и пријатељи. А једнодушна слава што од људи долази најбеславнија је, јер је равнодушна. Ако ли је ваша слава награда од народа, онда сте ви исплаћени надничар, и сутрашњи дан може да вас избаци из своје њиве. Заиста, ниједан нови дан не признаје ваш уговор с прошлим даном. Сваки отвара нову њиву и чини нову погодбу. Ако је ваша слава дело ваше мишице, ваши дани биће гнев, а ваше ноћи страх. Ако је ваша слава дело ваше мудрости, ова ће бити ујаловљена од славе ваше и неће се моћи кретати. Ако ли славу своју зовете славом својом, Небо ће вас казнити за лаж и отмицу. Пошетајте са својом славом по гробљу и видите, да ли ће вас мртви славити. Заиста, ви већ непрестано шетате по гробљу, и од покретних гробова примате славу. Ко ће вас славити, кад покретни гробови постану непокретни Ожалостићете се веома у другом свету, кад будете чули искрено мишљење о себи од оних, који су вас у овоме свету славили.

Мајко небесна,
сакри ме дубоко од очију људских и од језика људског тамо, куда само Твоје око прозире и где се само Твоја реч чује. Молим Ти се, Вечна Лепото моја!

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xta1/v/t1.0-9/11141151_745704588884450_4924136055572576365_n.jpg?oh=4135aa7a7d57fd74006cc827296b06e5&oe=55FED283

[Иван Ивковић]

Заборавност се сврстава у страсти јер настаје као последица слабе воље за богоугодна дела.

[Иван Ивковић]

https://www.pinterest.com/TruthFound/cain-and-abel/

 

Каин и Авељ, некад и сад… Чувеном причом о Каину и Авељу, где се Каин након убиства брата расправља са Богом речима: „Зар сам ја чувар брата свога?“, може се исцрпети сва патолошка неодносност човечанства...

[ivona]

[Иван Ивковић]

Старац Арсеније Папачок - Духовне поуке

 

 

Архимандрит Арсеније Папачок 1913 - 2011.

 

Један од највећих румунских духовника у другој половини ХХ века. Рођен је 15. августа 1913. у Мислеану, селу на југу Румуније. На крштењу је добио име Ангел.Након Другог светског рата ступио је у манастир Козиа, а монашки постриг примио у манастиру Сихастриа. Касније је постао игуман у манастиру Слатини.

Због прогона комунистичких власти, неколико година је као пустињак живио са још једним чувеним румунским старцем - Клеопом Илије. Ухапшен је 1958, а пуштен из затвора 1964. године. 1976. постављен је за духовника женског манастира Техиргиол, где се и упокојио и где је сахрањен 2011. године.

Био је један од најстаријих и најпоштованијих румунских стараца данас. Био је представник златне плејаде румунских духовника 20. века, који су били без премца по ватрености своје вере и аскетском подвигу у условима ненасељене румунске пустиње. Био је налик на Авве из древних Отачника, поседовао је искуство у духовној мудрости, префињено проницање у тајне људске душе и изванредан књижевни дар. Старац Арсеније се подвизавао у непробојним шумама румунских планина заједно са чувеним старцем Келеопом (Илије). Био је гоњен од стране богоборне власти и затваран због своје вере. Био је отац - исповедник манастира Св. Марије у граду Текиргел, код Констанције. Мудри румунски старац, који би ушао у деведесет седму годину живота 11. августа 2011, упокојио се 19. јула 2011.године.