Свака моја љубав без Тебе је машта...

[JESSY]

 

 

SLOVO LJUBAVI

 

1

Stefan despot,

najslaćem, najljubaznijemu

i nerazdvojnom srca mog,

sugubo željenom, i mnogo,

premudrošću obilnom,

carstva mog iskrenome,

(ime rekavši),

ljubazan u Gospodu celov,

i neoskudno s tim

milosti naše darovanje.

2
Leto i vesnu Gospod sazda,
što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge,
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje;
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?

3
Ali sve ovo
i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi —
i nije čudo,
jer ljubav je Bog,
kao što reče Jovan Gromovnik.

4
Svaka laža mesta u ljubavi nema,
jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
"Izićimo u polje".

 

5

Bistrotečno i oštro

ljubavi je delo,

dobrodetelj prevaziće svaku.

 

6

Lepo David ovu rekav ukrašava:

"K'o miro s glave

na bradu silazi Aronu,

i k'o aermonska rosa

na gore što silazi sionske".

 

7

Junoše i deve,

ljubavi prikladni,

ljubav uzljubite,

al' pravo i nezazorno,

mladićstvo da ne povredite i devstvo,

božanstvenome čim naše

prijanja biće,

božanstveno da ne uznegoduje.

Jer Apostol reče,

Božjega Svetoga Duha ne rastužujte,

znamenje što javno njime

dobiste u krštenju.

 

8

Zajedno bejasmo, drug drugu blizu,

il' telom ili duhom,

no da li gore razdvojiše nas,

da li reke,

David da reče: "Gore Gelvujske,

dažd na vas da ne siće, ni rosa,

Saula jer ne sačuvaste,

ni Jonatana?"

 

O bezloblja Davidova,

čujte, carevi, čujte,

Saula li oplakuješ, nađeni?

Jer nađoh, reče Bog,

čoveka po srcu mojemu.

 

9

Vetri da sukobe se s rekama,

i da isuše,

kao za Mojsija more,

kao za Isusa sudije,

ćivota radi Jordan.

 

10

I snova da sastavimo se,

i snova da vidimo se,

i snova u Hristu da sjedinimo se,

samome tom,

kome slava sa Ocem

i sa Duhom Svetim

u beskraj na veke,

amin.

[JESSY]

SLOVO O LjUBAVI

Ako svet postane tiranin, poetski duh, kakav je bio Stefan, kao i svaki drugi, zahteva odgovor od Gospodara vaseljene. Despot se ne priklanja destrukciji, već odgovor traži u stvaranju neprisutne, a željene lepote. Tada iz mraka isplivava mala zraka. Njena osobina je Svetlost, a osvetljenost je jednaka Božjem prisustvu.

 

Preko motiva konačne pobede Hristovog carstva, stiže se i do najupečatljivijeg Despotovog dela, a to je Slovo ljubve. Slovo o ljubavi spaja žanrove poslanice, refleksivne pesme, apostrofe i invokacije, ali pre svega se ubraja u korpus epistolarne književnosti. Ovde se u prevashodno lirskom izrazu može naslutiti istorijska osnova, jer postoji mogućnost da je poslanica namenjena bratu Vuku, kao poziv na mirenje.

 

Početna slova strofa grade akrostih - SLOVO LjUBAVI. Poslanica je slika duše onoga koji je sastavlja, i u njoj se ogledala veština i znanje onog koji piše.

 

Druga strofa opisuje prirodu u povoju: prolećne i letnje darove. Kruna stvaranja je čovek u ispoljavanju svoje posebne prirode. Životna radost se ostvaruje vizuelnim, zvučnim i mirisnim sugestijama. To je uvođenje u specifičnu atmosferu istovetnosti tvorevine, u kojoj se sve slaže i preliva, pa i čovek. Despot krhko i neeksplicitno nagoveštava vrlinu nad vrlinama i ne rasplinjuje se u definiciji, on kaže: ljubav sve prevazilazi.

 

U okruženju ljubavnog miomirisa, radi mali crv. Uvodi motiv bratoubistva, ne spominjući grubu reč - on, predvodnik ratnika. Zadržava se na afirmaciji čovekoljublja, a promišljanje o razarajućem dejstvu bezljubavnosti prepušta čitaocu. Nadalje, ističe značaj dela ljubavi; tek ono je potvrda njenog prisustva. Spominje psalmopojca i vladara Davida i nemušto sa njim uspostavlja duhovnu vezu. Despot afirmiše celovitu ljudsku prirodu i ne nazaduje u manihejstvo. Čula su medijum spoznavanja stvarnosti. Sledujući poziv mladićima i devojkama da „uzljube ljubav“, on podržava čist životni princip. Pesnik, ipak, ne ispušta sponu sa Carem vasione, koji je u temelju. Poziv upućen mladima je odraz prisutne želje za čistotom, za iskonskim vezama i lepotama. Povratak sopstvenim emocijama dešava se u osmoj strofi. Opevanje ljubavi dovelo je pesnika do svesti o njenom izostanku i proizvelo vapaj zbog razdvojenosti:

 

“Bejasmo zajedno
i jedan drugome blizu
ili telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas...“

 

Ovo je najintimniji deo poslanice. Čovek stoji zapitan i usuđuje se izneti svoju strepnju. Sledeća celina proizlazi iz sintetične težnje da se razdvojeno, nakon proživljene patnje, spoji. On zaziva sile koje spajaju, po ugledu na Mojsija, reku Jordan, i samoga Hrista. Ton je rešeniji i odaje vatrenost srca. Čudo jake vere i nade je potrebno da bi se spojilo razdvojeno. Baš to, Despot u sebi neodstupno nosi - čitamo u pesmi. Poslednja strofa snižava intonaciju. Vapaj se meša sa neumirućom nadom i nalazi svoj smisao u samom Hristu Bogu. On jedan je uvir svega. No, opevajući najdublju tajnu, on zastaje pred razotkrivanjem njene mističnosti. Stalno prisutan vedar i prigušeno mudar ton zahteva napor kontemplacije. Na taj način se aktivira čitalac i biva upućen na putovanje od datosti ka zadatosti.

 

Božji lik je jedini cilj. On u sebi krije bogatstvo životnih oblika. Među njima su i sve Despotove želje, kojima se neodstupno rukovodio. Dubina unutrašnjeg Despotovog bića ogleda se u veštini da sopstvene jade pusti u svet, kao lahor, i naiđe na odziv svih srca, na istovetnu patnju, koju će on zatim poneti i pružiti je Bogu kao skupoceni dar. U tome se sastoji univerzalizam ove poslanice - lični bol prevazilazi samog sebe i postaje svačiji, pa tako, kao da želi izmiriti davno zavađeno čovečanstvo.
Stefana je smrt zadesila u lovu, na konju i sa sokolom na ruci. Bila je iznenadna: on se zanjihao i pao sa konja, pratnja ga je položila i za kratko je bolovao. Jedine reči koje je izustio, bile su:

 

Po Đurđa, po Đurđa...“

 

On izdišući, sve svoje misli i brige posvećuje Srbiji, želi da ona ostane zbrinuta. Prepušta je Bogu i Đurđu. Despotova smrt ne znači pesimizam, iako je u patnji. Kako je u žitiju opisana, deluje kao ispunjenje misije, ali bez konačnosti, jer despotovo srce i u trenutku smrti izgara za slobodom i bratoljubljem. Stefanovo izdisanje je krik čoveka koji je gledao daleko ispred sebe i video Nekog, a onda poželeo da nekako i nekada i druge njemu približi. Činio je kako je najbolje znao, a to je dovoljno.

[Sudija]

Despot Stefan Lazarević,prestavnik Renesanse u Srbiji tog perioda.On je bio pravi renesansni čovek,savršen primer idealnog renesansnog vladara..

[JESSY]

Tajnovitost vezana za Despotov lik i sve ono što ga sačinjava, skoro idealno je sažeta u jednoj rečenici u žitiju, koja će osmisliti jednom spomenut podatak o despotovim očima, koje se nisu dale sagledati. Rečenica glasi: „Bio je poznat rodu po zagoneci svojih očiju, koja je slična Suncu i sunčanoj svetlosti, od koga primamo svetle zrake, ali ne celu suštinu“.
Pratimo li saznanje da su oči odraz ljudske duše, onda je Despot, kao i Sunce, isijavao svetlost svetu, a po suštini ostajao zagonetka, van ovoga sveta. Poziv „Belom gradu“ da „plače svoju potamnelost“, smešta apstrahovanu metaforu svetlosti u konkretne okvire, tj. u zadužbinu i narod sam. Zadužbina je grad, u njemu ljudi i u njima neumiruća ideja slobode.
Podvig u slučaju našeg Despota ne podrazumeva model isposničkog života, ili mučeničku smrt. On se ogleda u ostvarenju talenata, tj. posejanom semenu, koje rađa dobar plod. Darodavcu života je prineo sam život, ne odlaskom u smrt, već svedočeći svetu samim delima. Njegova neobična priroda spojila je pesničko i ratničko u istovetnost, koja opstaje tek kada je i čovek istovetan u svojim težnjama. Despot Stefan se rukovodio samo jednim principom, a to je Ljubav. Ona jeca u njegovim potresnim ispovestima, i cveta metaforično u stihovima. Iz književnih radova vidimo da ljubav potkiva svaki Despotov korak: ona želi da se miri, ona se brani u boju i žrtvuje u poslednjem udisaju, pominjući tuđe ime.

 

Život Despota Stefana opravdava kosovsku žrtvu. Duhovno carstvo za koje ginu sveti knez Lazar i junaci, Despot je pronosio na zemlji - svetleći. Svetla mu je bila odežda, svetle oči i život.
Kada Konstantin Filosof na svršetku biografije despota Stefana Lazarevića govori o svom gospodaru i prijatelju kao o "despotu zagonetnih očiju", poredeći te oči sa suncem koje blago miluje, ali suštinu čije toplote ljudi ne shvataju, teško je oteti se utisku o sveukupnoj posebnosti Stefana Lazarevića. Beskrajno pragmatičan, mudar, dosledan i u ljubavi i u kazni, uman i snažan u volji da svu tegobnost i očajanje svojih mladih dana pretvori u trijumf nad sudbinom i istorijom, despot Stefan je gotovo nestvaran spoj muške hrabrosti, visoke inteligencije, svetskog obrazovanja i izuzetne duhovne i fizičke lepote — idealni, multidisciplinarni čovek kako ga je zamišljala mašta renesansnih sveznadara, i ne samo njihova.

 

Pa, i despotovo opraštanje s ovim svetom 19. jula 1427, tokom jednog lova na mestu Glavica u blizini današnjeg Mladenovca, potpuno odstupa od svakog stvarnosnog klišea, pretapajući se u istinski lirsko znamenje. Prema pričanju očevidaca, despot je u jednom trenutku pustio sokola koji je prhnuo za svojim plenom u visinu. Ruka sa sokolarskom rukavicom još je bila podignuta kada je na nju iznenada sleteo maleni kraguj. Despot je na čas nežno pričao sa ptičicom, a onda se zaneo od siline moždanog udara koji ga je iznenada pogodio. Izdahnuo je tek kad je stigao njegov sestrić i naslednik na prestolu Đurđe Branković, ostavljajući svekoliku Srbiju da za njim neutešno plače.

 

Fizičkim nestajanjem Stefana Lazarevića nije se ugasila moćna energija njegove jedinstvene i u mnogo čemu neprevaziđene duhovne zaostavštine. Visoki Stefan, despot zagonetnih očiju, plav, plemenit i lep u raskošnoj odori vizantijskih careva, primajući krunu od raspevanih anđela, već vekovima otmeno pozdravlja radoznale namernike sa ktitorskog portreta svoje Manasije, te dragulj-crkve opasane sa jedanaest belokosnih kula. Despotovo veličanstveno vladarsko i književno delo i danas sija Srbima, blistavo kao "mesec među zvezdama", a nedavnom pouzdanom identifikacijom njegovog groba čini se kao da se ponovo vratio da bude sa svojim narodom u vremenu tako sličnom onom njegovom.

 

Izvor:

[Ljubić Nenad Šone]

[Number15648]

БЕСЕДА

о љубави изнад сваке љубави
„Који љуби оца или матер више него мене,
није мене достојан“ (Мат. 10, 37)
Цело Јеванђеље учи да треба оставити мање ради већег, пролазно ради непролазног, горе ради бољег, јевтиније ради драгоценијег. Кад не би Јеванђеље обећавало веће вредности, ко би онда оставио мање? Кад не би откривало сјај драгоценијих блага, ко би напустио блага јевтинија? Ко би оставио мед и млеко, ако није нашао нешто слађе? Ко би оставио оца и мајку, ако није нашао неког сроднијег? Ко би напустио децу и пријатеље, ако није познао неког милијег? Ко би драговољно предао овај живот мучењу и смрти, ако није назрео живот бесмртни? Господ Христос је слађи од меда и млека; ближи нам сродник од нашег оца и мајке; милији од деце и пријатеља; драгоценији од свих блага видљивих, скупљи од овог живота, јер дарује живот бесмртни. Све је у свету горе од Њега, и мање и горче, и слабије, и јевтиније и пролазније од Њега. Ко Њега прими, томе је лако све оставити, све, зато што је примио најбоље и најбољег.
О Господе Исусе, ризницо свих блага непролазних, помози нам одрешити се од свега и приљубити се Теби, животе наш и добро наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Св. Николај Велимировић

[Ljubić Nenad Šone]

Љубав је од молитве. (Преп. Исак Сирин)

 

''Умножи, Господе, љубав на земљи. Нека дође царство љубави на земљи као што је на небу. Озебли смо од мржње - да се огрејемо на сунцу љубави. И да сви познамо да је љубав највећа стварност и највећа сила на свету''.
`
Св. владика Николај

[JESSY]

Душа моја је жедна Бога живог. Она опет тражи да се до ситости наслађује Господом. О, непојмљива милости Божија! Господ је из праха начинио човека дунувши у њега дух живота и душа се човекова ородила са Богом.

Господ је толико заволео створење Своје да је дао Духа Светог људима, те је човек познао Творца свог и заволео Га.

Дух Свети је љубав. Он је сладост душе, ума и тела. Изгубивши или умањивши благодат, душа са сузама тражи Духа Светог и тугује за Богом, говорећи:

"Тугује душа моја за Господом и са сузама Га тражи.

Како да те не тражим Господе? Ти си Сам први потражио мене и дао ми да се наслађујем Духом Светим и зато тугујем за Тобом. Срце Те је моје заволело и молим Те: дај ми да до краја живота пребивам у љубави Твојој. Дај ми да ради љубави Твоје претрпим све невоље и болести".

 

СТАРАЦ СИЛУАН

[JESSY]

[Ljubić Nenad Šone]

АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ

СТАРАЦ СИЛУАН

 

О ЉУБАВИ

Душа моја је жедна Бога живог. Она опет тражи да се до ситости наслађује Господом. О, непојмљива милости Божија! Господ је из праха начинио човека дунувши у њега дух живота и душа се човекова ородила са Богом.

Господ је толико заволео створење Своје да је дао Духа Светог људима, те је човек познао Творца свог и заволео Га.

Дух Свети је љубав. Он је сладост душе, ума и тела. Изгубивши или умањивши благодат, душа са сузама тражи Духа Светог и тугује за Богом, говорећи:

"Тугује душа моја за Господом и са сузама Га тражи.

Како да те не тражим Господе? Ти си Сам први потражио мене и дао ми да се наслађујем Духом Светим и зато тугујем за Тобом. Срце Те је моје заволело и молим Те: дај ми да до краја живота пребивам у љубави Твојој. Дај ми да ради љубави Твоје претрпим све невоље и болести".

* * * * *
Страх и трепет обузима моју душу када хоћу да пишем о љубави Божијој.

Бедна је моја душа и нема силе да опише љубав Господњу.

Душа се плаши, али истовремено би и хтела да напише неколико речи о љубави Христовој.

Мој дух нема снаге да пише о томе, али ме љубав подстиче.

О, како је човек немоћно биће!

Када је благодат са нама, дух гори и даноноћно се отима ка Господу, јер благодат подстиче душу да воли Бога. Она Га је заволела и неће да се одвоји од Њега, јер не може да се насити сладости Духа Светог.

Љубави Божијој нема краја.

Познајем човека кога је милостиви Господ посетио Својом благодаћу. Да га је тада упитао: "Хоћеш ли да ти дам још више благодати?", душа би, због слабости тела, одговорила:

"Господе, видиш да бих умро, кад би благодат била већа". Јер, човек је ограничен и не може поднети пуноту благодати.

Због тога су ученици на Тавору ничице попадали пред славом Господњом. И нико не може да разуме којим путем Господ даје Своју благодат души.

* * * * *
Ти си благ, Господе. Захваљујем милости Твојој, јер си излио на мене благодат Духа Светог и дао ми да окусим Твоју љубав према мени, иако сам толико грешан. Моја душа се отима Теби, Светлости неприступној.

Ко би Те могао познати да Ти, Милостиви, Сам нећеш да се покажеш души? Она Те је видела и познала као свог Творца, благог Бога, стога не престаје да Те ненасито жели. Ти си, Милостиви, љубављу привукао душу Себи, и она је познала Твоју љубав.

Господе, Ти видиш колико је грешна и немоћна душа човекова, али јој по милости Својој дајеш да Те воли. Душа се плаши да не изгуби смирење, које зли дуси хоће да одузму од ње, јер би је тада благодат Твоја напустила.

* * * * *
Шта ћу дати Господу своме?

Ја сам гад. Господ то зна, али желим да се смирим и да волим своје ближње, макар ме они и вређали. Стално молим милостивог Господа да ме научи да волим непријатеље. И ја сам милосрђем Божијим осетио шта значи волети Бога и ближње. Дан и ноћ молим Господа за љубав, а Он ми даје сузе да плачем за целим светом. Али, ако неког осудим или га попреко погледам, сузе се губе и душа пада у чамотињу. Тада ја опет молим опроштај од Господа и милостиви Господ прашта мени грешном.

Пишем, братијо, пред лицем Бога свог: смирите срца своја, и видећете милост Господњу још овде на земљи и познаћете Творца небеског и ваша душа неће моћи да се насити љубави.

* * * * *
Нико сам од себе не може знати шта је љубав Божија, већ једино ако га Дух Свети научи. У нашој Цркви љубав је откривена Духом Светим и зато можемо да говоримо о њој.

Не знајући Господа грешна душа се плаши смрти и мисли да јој Господ неће опростити грехе. То је зато што она не познаје

Бога и Његову љубав према нама. Када би то људи знали, ниједан човек не би очајавао, јер Господ не само да ће опростити, већ се и много радује обраћању грешника. Макар дошла и смрт, ти само чврсто веруј да ћеш добити опроштај онога тренутка кад га заиштеш.

Господ није као ми. Он је безмерно кротак и милостив и благ. Упознавши Га, душа се диви до крајности и говори: "Ах, какав је наш Господ"!

Дух Свети је нашој Цркви дао да позна како је велико милосрђе Божије.


Господ нас воли те кротко, без укоревања, прима к Себи исто онако као што ни отац у Јевађељу није укорео блудног сина, него му је дао најлепшу хаљину и скупоцен прстен и обућу на ноге и наредио да се закоље теле угојено и да настане весеље, ни за шта му не пребацивши.

О, са колико кротости и стрпљења смо и ми дужни да исправљамо своју браћу, да бисмо се и ми могли веселити за њихово обраћење.

Дух Свети учи душу да неизрециво воли људе.

О братијо, заборавимо земљу и све што је на њој. Она нас одвлачи од сагледавања Свете Тројице, која је недостижна нашем уму, премда је светитељи ипак гледају на небесима Духом Светим.

Пребивајмо у молитви без икакве представе и молимо смирени дух од Господа. Он ће нас заволети и даће нам на земљи све што је корисно за душу и тело.

Господе милостиви, дај благодат Своју свим народима земље, да би познали Тебе. Без Твог Духа Светог човек не може да Те позна, нити да разуме Твоју љубав.

Дечице, познајте Творца неба и земље!

Господе, пошљи милост Своју на децу земље коју волиш и дај им да Те познају Духом Светим. Са сузама те молим: Услиши молитву моју за Твоју децу и свима им дај да Духом Светим познају славу Твоју.

* * * * *

Од младости сам волео овако да размишљам: Господ се вазнео на небо и очекује нас тамо. Али, да бисмо били са Господом, треба да смо Му слични, или да смо као деца - смирени и кротки и да Му служимо. Тада ће се испунити речи Господње: Где сам ја онде ће и слуга мој бити, и бићемо са Њим у Царству небеском. Међутим, сада је моја душа мрачна и клонула и не могу да уздигнем чисту молитву ка Богу, немајући суза у себи којима бих оплакивао своја зла дела. Усахла је душа моја и изнемогла од рђавог живота...

О, ко би ми запевао ону песму, коју сам од младости толико волео, о томе како се Господ вазнео на небо и како нас много воли и жељно очекује. Ту бих песму са сузама слушао, јер је жалосна душа моја на земљи.

Шта се догодило са мном? Како сам изгубио радост и да ли ћу је опет задобити?

Плачите са мном све звери и птице, шуме и пустиње. Плачите са мном сва створења Божија и утешите мој бол и тугу.

Ево на шта мисли душа моја: Колика је била туга Мајке Божије када је остала на земљи после вазнесења Господњег, када ја који тако мало волим Господа, ипак тако силно душом чезнем за Њим?

Она нигде није забележила тугу своје душе и ми уопште мало шта знамо из њеног живота на земљи, али знамо да савршенство њене љубави према Сину и Богу не можемо разумети.

Срце Мајке Божије, њене мисли, цела њена душа, били су обузети Господом. Међутим, њој је било дато још нешто: она је волела људе и пламено се молила за њих, за нове хришћане, да их Господ укрепи. Она се молила за цео свет, да се сви спасу. У тој молитви она је налазила радост и утеху овде на земљи.

Ми не можемо постићи савршенство љубави Мајке Божије, али знамо следеће:



Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање душе.

Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније познање.

Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија молитва.

Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот.


Нико од нас не може достићи пуноту љубави Мајке Божије. Нама је потребно Адамово покајање. Па ипак, уз помоћ Духа Светог који нас учи у Цркви, и ми делимично разумемо ту љубав.

* * * * *
Не гораше ли срце наше (Лк.24,32), говорили су апостоли, када им се приближио Христос. Тако душа упознаје свог Господа и воли Га, а сладост Његове љубави је неисказива.

На небесима сви имају једну љубав, а на земљи једни много воле Господа, други - мало, а трећи Га уопште не воле.

Душа која је испуњена љубављу Божијом, заборавља и небо и земљу. Дух пламти и невидљиво сагледава Жељеног и душа пролива бујице умилних суза и не може да заборави Господа ни за тренутак, јер благодат Божија даје снагу да волимо Љубљеног.

О, у каквој је слави Господ и каквим се песмама велича на небу и како су слатке те песме које се изливају од љубави Божије.

Ко је достојан да чује те песме које се певају Духом Светим и којима се прославља Господ због Својих страдања, и каква ће бити радост од слушања тих песама?

На земљи душа једва да мало осети љубав Божију, а већ је од сладости Духа Светог у заносу према вољеном Богу и Оцу небеском.

Драга братијо, смиримо се да бисмо се удостојили љубави Божије, да би нас Господ украсио Својом кротошћу и смирењем, да бисмо се удостојили небеских обитељи које нам је припремио Господ.

* * * * *
Господ воли све људе, али онога који Га тражи, воли више.

Ја љубим оне који мене љубе и који ме траже обрешће благодат (Прич.8,17). Са њом је добро бити. Душа је тада весела и говори: "Господе мој, ја сам слуга Твој".

У овим речима лежи велика радост: Ако је Господ наш, тада је и све Његово наше. О, колико смо богати!

Велики је и непојмљив Господ, али је ради нас Себе толико понизио да бисмо Га знали и волели, да бисмо од љубави према Њему заборавили земљу и живели на небу, гледајући славу Његову.

Својим изабраницима Господ даје толико благодати да они љубављу обухватају сву земљу, цео свет, и душа њихова гори од жеље да се сви људи спасу и виде славу Господњу.

* * * * *

Господ је рекао Својим светим ученицима: Децо, немате ли што за јело? (Јн.21,5). Колико се љубави крије у тим нежним речима - Господ нас назива Својом децом. Има ли веће радости? О овим речима треба размишљати, као и о страдањима Господа на крсту.

О, колико Господ воли створења Своја!

Ето, и нас је Господ удостојио да говоримо о томе и дух наш радује се што је Господ са нама.

Смирено вас молим, молите се за мене и Господ ће вас наградити.

* * * * *
Брат Р. ми је причао следеће: Једном приликом, када је био тешко болестан, његова мати је рекла оцу: "Како се мучи наш малишан! Пристала бих радо да будем исечена на комаде, само кад бих му тиме помогла и олакшала болове".

Таква је и љубав Господња према нама. Он је рекао: Од ове љубави нико нема веће да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Господ се толико сажалио на људе да је зажелео да страда за њих, као рођена мајка, и још више. Али, без благодати Светога Духа нико не може разумети ту велику љубав. Свето Писмо говори о њој, али се ни оно не може схватити умом, јер и у Писму говори исти Свети Дух.
* * * * *

Господ има толику љубав да жели да се сви људи спасу и вечно буду са Њим на небу и гледају славу Његову. Ту славу ми не знамо у потпуности, али је Духом Светим делимично разумемо. Ко није познао Духа Светог, не може разумети ову славу, него само верује у обећање Господње и врши заповести Његове. Али и он је блажен, као што је Господ рекао апостолу Томи (Јн. 20,29). И он ће бити једнак са онима који су још овде видели славу Божију.

* * * * *
Уколико хоћеш да познаш Господа, смири се потпуно, буди послушан и уздржљив у свему, воли истину. Господ ће ти неизоставно дати да Га упознаш Духом Светим. Тада ћеш опитом дознати шта је љубав према Богу, и шта љубав према човеку. Уколико је савршенија љубав, утолико је савршеније познање. Постоји мала, постоји средња и постоји велика љубав.

Ко се боји греха, воли Бога. Ко има умилење, има још већу љубав. Ко у души има светлост и радост, има још већу љубав. Ко, пак, има благодат и у души и у телу, има савршену љубав. Ту меру благодати Дух Свети је давао мученицима, а она им је помагала да храбро поднесу сва страдања.

* * * * *
Може ли неко да каже како ће бити у рају?

О томе може да говори само онај који је Духом Светим познао Господа и Његову љубав према нама.

Господ је тако мио и драг да од љубави Његове душа не може ни на шта друго да мисли. Благодат Духа Светог је толико сладосна и у толикој мери мења човека, да овај заборавља чак и своје родитеље.

Душа која је у потпуности познала Господа и наслађивала се Њиме, више ништа не жели и ни за што се на земљи не везује. Она ни понуђено царство не би пожелела, јер је љубав Христова тако сладосна и тако је радује и весели да је више ни царски живот не може обрадовати.

Хтео бих да кажем неколико речи о мерама љубави Божије, наравно колико ме уразуми благодат Божија.

Прву љубав имамо тамо где се човек боји да каквим грехом не ожалости Бога. Ко има ум чист од помисли, има другу љубав, већу од прве. Трећа, још већа, јесте кад неко осетно има благодат у души. А, ко има благодат Духа Светог и у души и у телу, има савршену љубав. Од тела онога ко сачува ту благодат остаће мошти, као што је то случај код светих мученика или пророка или преподобних или других великих светитеља.

Ко поседује благодат у тој мери не осећа љубав према девојци (која иначе наслађује цео свет), јер од сладости љубави Божије душа заборавља све земаљско. Благодат Духа Светог зове душу да воли Господа савршено, и у тој савршеној љубави душа се не дотиче светских ствари, иако живи на земљи.

Наш ум је горд и зато не можемо да пребивамо у тој благодати. Каад је изгуби, душа чезне за њом и са сузама је тражи, плаче, рида и вапије Господу:

"Боже милостиви, Ти видиш како је тужна моја душа и како тугујем за Тобом".

На земљи нема тако кротког и милог човека као што је Господ наш Исус Христос. У Њему је наша радост и весеље. Заволимо Га и Он ће нас увести у Царство Своје, где ћемо видети славу Његову.

* * * * *
Откако ми је Господ Духом Светим дао да познам љубав Божију, већ 40 година тугујем и плачем за народом Божијим.

О братијо, нема ништа боље од љубави Божије, тј. када Господ загреје душу љубављу према Богу и ближњима.

Велика је милост Господња: душа је познала Бога, небесног Оца свог, и плаче и тугује што је много ожалостила Бога, а Господ јој даје опроштај грехова, и радост и срећу да може волети свог Творца и ближње, те да може плакати за њима и молити да милостиви Господ сваку душу узме Себи, где нам је и припремио место Својим страдањима на крсту.

Онај ко је осетио сладост љубави Божије, при чему је душа загрејана благодаћу и воли Бога и братију, већ делимично зна да је Царство Божије унутра у нама (Лк. 17,21).

* * * * *
Милостиви Господе, како је велика љубав Твоја према мени грешном.

Дао си ми да Те познам. Дао си ми да окусим благодат Твоју. Окусите и видите јер је благ Господ (Пс.33,9). Дао си ми да окусим Твоју благодат и милосрђе, а душа се моја ненасито отима Теби даноноћно и не може да заборави свог вољеног Творца, јер јој Дух Божији даје снагу да воли Љубљенога и душа не зна за ситост, већ се отима свом Оцу небеском.

Блажена је душа која је заволела смирење и сузе, и омрзла зле мисли.

Блажена је душа која воли брата, јер је брат наш - живот наш.

Блажена је душа која воли брата: у њој живи Дух Господњи и даје јој мир и радост, и она плаче за целим светом.

Моја душа се сетила љубави Господње. Загрејало се срце моје и душа се предала великом плачу што сам толико много ожалостио Господа, Љубљеног Творца свог. Али, Он се не опомиње мојих грехова, па се моја душа предаје још дубљем и болнијем плачу, јер жели да Господ помилује сваку душу и узме је у Своје Царство небеско.

Душа моја пролива сузе за целим светом.

* * * * *

Не могу да не говорим о људима које до суза волим. Не могу да не говорим, јер душа моја непрестано тугује за народом Божијим и плачући се моли за њега. Не могу а да вам не говорим, братијо, о милости Божијој и лукавству ђавола.

Прошло је 40 година откако ме је благодат Светог Духа научила да волим човека и сву твар, откривши ми лукавство демона који кроз лаж остварује своје зло у свету.

Верујте ми, братијо. Пишем пред лицем Божијим, кога је познала душа моја Духом Светим, по милости Његовој. Ако душа не окуси Духа Светог, не може знати Господа ни Његову љубав.

Господ је благ и милостив. Ми не бисмо могли да о Њему кажемо нешто више од оног што стоји у Светом Писму, да нас о томе није научио Дух Свети. Па ипак не узнемируј се ако не осећаш у себи љубав Божију. Само се сећај да је Господ милостив и уздржавај се од греха и благодат Божија ће те научити.

* * * * *
Љубав не зависи од времена и увек има силу. Има људи који мисле да је Господ страдао за нас из љубави, али им се чини да је то било давно, пошто сами немају такве љубави у себи. Међутим, душа која упозна љубав Божију Духом Светим јасно осећа да је Господ наш Отац, најрођенији, најблискији, најмилији, најбољи и да нема веће среће него љубити Бога свим умом, свим срцем, свом душом, као што нам је и заповедио, и ближње као саме себе. Имајући такву љубав душа се свему радује, а када је изгуби више не налази мира, смућујући се и друге набеђујући да су криви за њену несрећу. Она неће да схвати да је сама крива, јер је изгубила љубав према Богу и омрзнула или осудила брата.

Од љубави према брату долази благодат у душу и њоме се чува. Ако не будемо волели ближње, ни благодат Божија се неће уселити у нас.

Када би људи извршавали заповести Христове, на земљи би био рај, и сви бисмо са мало труда имали у довољној мери све што нам је неопходно. Дух Божији би живео у нашим душама, јер Он Сам тражи душу човекову и жели да буде у њој. Ако се Он не усељава у нас, то је само због гордости нашег ума.

* * * * *
У данашње време људи су постали горди и спасавају се углавном кроз страдања и покајање. Мало ко је успео да задобије љубав.

Свети Антоније Велики је рекао: "Ја се више не бојим Бога, ја Га волим". Он је тако говорио, јер је у души имао велику благодат Духа Светог који сведочи о љубави према Богу. И стварно, тада човек и не може друкчије говорити. Али, ономе ко у себи нема велику благодат, свети оци саветују да се каје, јер покајање није далеко од љубави која долази по мери простоте и смирења духа.

Ко мисли добро о ближњем, ко држи да га Господ воли, и поготову да у његовој души живи Дух Свети, већ је близу љубави Божије.

Можда ће неко рећи: "Овај говори само о љубави Божијој". Али, о чему би човек више имао да говори, него о Богу? Он нас је створио да бисмо вечито живели са Њим и гледали славу Његову. Човек жели да говори о ономе што волиш. Тако се стиче навика да размишљамо о Богу и да Га увек носимо у души. Навикнеш ли се да размишљаш о светским стварима, бићеш непрестано у мислима са њима. Навикнеш ли се да размишљаш о страдањима Господњим или, на пример, о вечним мукама, твоја ће душа то и усвојити.

Свако добро помаже Бог, а оно што је зло - ђаво, али то зависи и од наше воље. Треба себе присиљавати на добро, али постепено и са мером. Треба испитати своју душу и шта је за њу корисно. За једногје корисније да се више моли, а за другог, опет, да поред молитве чита и пише. Корисно је читати, али је боље молити се, а још је боље плакати - већ како коме Бог да. Изјутра чим устанемо треба да благодаримо Богу, а затим да се кајемо и да се до ситости молимо, а потом да читамо, да би ум одахнуо, па опет да се молимо и радимо. Благодат долази од свега што је добро, али највише од љубави према брату.

Једном на Ускрс изишао сам са вечерње из Покровске цркве и пошао у свој млин. На путу је стајао радник. Када сам му се приближио, замолио ме је да му дам једно јаје. Нисам имао, те се вратих у манастир, узех од духовника два јајета и једно однесох раднику. На то ми рече: "Нас је двоје". Ја му дадох и друго. Када сам се растао од њега, заплаках од туге за бедним народом и би ми жао целе васељене и све твари.

Други пут, опет на Ускрс, пошао сам из главне манастирске порте према новом Преображењском конаку и видех како ми у сусрет трчи четворогодишњи малишан радосна лица - благодат Божија деци даје радост. Поклонио сам му јаје које сам имао. Обрадовао се, отрчао оцу и показао му дар. И ето, за то незнатно дело примио сам од Бога велику радост и заволео сам сва створења Божија и осећао сам Духа Светог у својој души. А када сам се вратио у своју келију много сам се Богу молио, плачући ожалошћен због света.

О, Душе Свети, пребивај увек у нама. Са Тобом је тако добро.

* * * * *
Али, не осећа се душа увек тако добро. Благодат се губи због гордости, и тада плачем као што је Адам плакао када је изгубио рај и говорио:

"Где си, Светлости моја, где Радости моја? Зашто си ме одбацио, те пати срце моје? Зашто си се сакрио од мене, те је жалосна душа моја.

Када си дошао у моју душу, спалио си све грехе моје. Усели се опет у њу и очисти ме поново од грехова који Те заклањају од мене, као што облаци заклањају сунце.

Дођи и обрадуј ме Својим доласком.

Зашто оклеваш, Господе? Ти видиш да вене моја душа и да Те са сузама тражи.

Где си се сакрио? Ти си свуда и на сваком месту, али понекад душа не може да Те осети, па болује и са тугом Те тражи".

Када си био мали дечко, Пречиста Дјева Те је заједно са праведним Јосифом са великим болом тражила. Шта ли је све она у свом јаду помишљала, не успевајући да нађе свог милог Сина? (Лк.2,48).

Тако су и свети апостоли по смрти Господњој били жалосни у души, јер је њихова нада била изгубљена. Али, Господ им се по васкрсењу јавио и они су Га познали и обрадовали се.

Тако се и данас Господ јавља нашим душама. Оне Га познају Духом Светим. Симеон Дивногорац је био мало дете када му се јавио Господ. Раније Га он није знао. Међутим, када му се јавио, познао Га је Духом Светим.

Господ је послао на земљу Духа Светог. Духом Светим се познаје Бог и све небеско. Без Духа Светог човек је грешна земља.

* * * * *
Душа је дужна да ненасито воли Бога, да ум не би био ничим другим заузет, већ да би сав пребивао у Богу.

* * * * *
Доживео сам велику милост Господњу на себи, а по својим делима требало је да будем кажњен и овде на земљи и после смрти. Али, Господ толико воли човека да ми то не можемо ни замислити.

Благо грешнику који се обрати Богу и заволи Га.

Ко је омрзао грех, уздигао се на први степен небеске лествице. Кога помисао не мами у грех, налази се на другом степену, а ко је Духом Светим стекао савршену љубав према Богу, већ је на трећем степену. Али, ово ретко ко достигне.

Да бисмо били учесници љубави Божије, треба да испуњавамо све заповести које нам је Господ дао у Јеванђељу. Треба имати милујуће срце и волети не само људе, већ саосећати са сваком твари, са свиме што је Бог створио.

Зелени се лист на дрвету и ти си га без потребе откинуо. Премда то и није грех, човеку дође некако жао листа. Срце које је научило да воли и жали читаву твар. Човек је велико створење. Када видиш да је залутао и да пропада, ако можеш моли се Богу за њега и плачи. Ако, пак, не можеш, онда макар уздахни за њега пред Богом. Душу која тако чини Господ воли, јер она тим милосрђем постаје слична Њему.

Ученик преподобног Пајсија Великог се одрекао Христа и оженио Јеврејком, а преподобни се молио да му Господ опрости. А Господу је та молитва била толико по вољи да је зажелео да лично утеши Свог слугу. Он му се јавио и рекао: "Пајсије, зашто се толико молиш за некога ко се мене одрекао?" Пајсије одговори: "Господе, Ти си милостив. Опрости му". Бог му одговори: "О, Пајсије, по својој љубави постао си сличан мени". Ето, толико је угодна Богу молитва за непријатеље.

Ја сам велики грешник, али пишем о милосрђу Божијем, јер га је Духом Светим познала душа моја још овде на земљи.

* * * * *
Душа не може имати мира, ако се не моли за непријатеље. Душа која је благодаћу Божијом научена да се моли, воли и жали сваку твар, а највише човека, за кога је Господ страдао на крсту и који је за сваког од нас толико пропатио.

Господ ме је научио да волим непријатеље. Без благодати Божије не можемо волети непријатеље, али Дух Свети учи душу љубави и тада човек почиње да жали чак и зле духове, зато што су отпали од добра и изгубили смирење и љубав према Богу.

Молим вас, сами пробајте. Ако вас неко ожалости, или осрамоти, или узме што ваше, или прогони Цркву, молите се Богу за њега и говорите: "Господе, сви смо ми створења Твоја. Сажали се на слуге Своје и обрати их на пут покајања". Тада ћеш носити у себи благодат и осетићеш њено присуство. На почетку присиљавај себе на љубав према непријатељима, а када Господ буде видео твоју добру вољу, помоћи ће ти у свему, и сам ће те опит упутити шта треба да чиниш. А ко ружно мисли о својим непријатељима, нема љубави Божије и не познаје Бога.

Ако се будеш молио за своје непријатеље, мир ће се уселити у тебе. А када будеш заволео непријатеље, знај да ће још већа благодат Божија живети у теби. Још нећу рећи да је савршена, али је довољна за спасење. Ако нападаш своје непријатеље, значи да зао дух живи у теби и убацује ти у срце зле мисли, јер, као што је рекао Господ, из срца излазе и добре и рђаве мисли.

Добар човек мисли овако: "Свако ко се удаљи од истине пропада и зато га жалим". Онај, пак, ко није научен љубави Духом Светим, неће се молити за непријатеље. Они који су Духом Светим научени љубави, читавог свог живота тугују за људима који се не спасавају и много суза проливају за народ, а благодат Божија им даје снаге да воле непријатеље.

Ако немаш љубави у себи, барем их немој ружити и проклињати. И то ће већ бити добро. У ономе, пак, ко их вређа, или куне, очигледно живи зао дух, и ако се не покаје, после смрти ће ићи тамо где су зли дуси. Нека Господ сваку душу сачува од те несреће.

Схватите! То је тако просто. Жао је човеку људи који не знају Бога и иду против Њега. Срце пати због њих и сузе се лију из очију. Јасно видимо и рај и пакао, јер смо то познали Духом Светим. Сам Господ је рекао: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). Према томе, већ одавде почиње вечни живот. Али, за неке одавде почиње и вечна мука.

* * * * *
Због гордости се губи благодат Божија, а заједно са њом и љубав према Богу и смелост у молитви. Тада душу муче зле мисли и она не схвата да треба да се смири и да воли своје непријатеље, јер друкчије не може угодити Богу.

Ти говориш: "Непријатељи гоне нашу Цркву. Како ћу их волети"? Мој ти је одговор: "Јадна је твоја душа, јер није познала Бога. Није познала колико нас Он много воли и колико жељно очекује да се сви људи покају и спасу. Господ је љубав и послао је на земљу Духа Светог који учи душу да воли своје непријатеље и да се моли за њих, да би се сви спасли. То и јесте љубав. А кад бисмо судили грешницима по њиховим делима, стварно би заслуживали да буду кажњени".

Слава Господу што нас тако много воли и опрашта нам грехе, откривајући нам Своје тајне Духом Светим.

* * * * *
Господ нам је заповедио: Љубите непријатеље своје (Мт. 5,44). Али, како ћемо их волети када чине зло? Или, како волети оне који гоне Цркву?

Када је Господ ишао у Јерусалим и када Га Самарјани нису хтели примити, Јован Богослов и Јаков хтели су да низведу огањ са неба па да их све погубе. Међутим, Господ им је милостиво рекао: "Нисам дошао да погубим, већ да спасем" (Лк.9,56). Тако смо и ми дужни да увек само једно желимо: да се сви људи спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих, јер су се удаљили од истине и иду у пропаст. Ето, то је љубав према непријатељима. Господ је Јуду који је решио да Га преда милостиво уразумљивао. Тако смо и ми дужни да поступамо са онима који су залутали, и тада ћемо се спасти милосрђем Божијим.

* * * * *
Љубав се познаје Духом Светим, а Духа Светог душа познаје по миру и сладости. О, колико треба благодарити Богу што нас толико много воли. Помислите, драга братијо. Господ грешној души даје Духа Светог и да позна милост Његову. Да би се познао Бог, није потребно богатство. Треба само волети ближњег, имати смирен дух, уздржање и послушање. За та добра дела Господ ће дати да Га познамо. Шта на свету може бити драгоценије од тог познања, од тога да се позна Бог, да се зна како нас Он љуби, како нас духовно васпитава?

Где ћеш наћи Оца који би умро на крсту за грехе своје деце? Обично је оцу жао и тешко због сина који због преступа треба да понесе казну. Он ће га жалити, али ће му ипак рећи: "Рђаво си радио и за своја дела си праведно кажњен".

Господ нам то никада не би рекао. Он ће и нас питати оно што и апостола Петра: "Волиш ли ме?" Тако ће Он свему народу и у рају поставити само једно једино питање: "Волите ли ме"? И сви ћемо одговорити: "Да Господе, волимо Те. Ти си нас спасао Својим страдањем на крсту и сада си нам даровао Царство небеско".

На небу се неће нико стидети оним стидом који су имали Адам и Ева после пада, него ће владати само кротост, љубав и смирење. Биће то другачије смирење од онога којим се ми сада смиравамо и трпимо укоревања, или којим сматрамо себе најгорим. Тада ће у свима бити Христово смирење које је непојмљиво за људе, осим за оне који су га познали Духом Светим.

* * * * *
Не могу да разумем зашто људи не траже мир од Господа? Господ нас толико много воли да нам ништа неће одбити. Раније то нисам знао и мислио сам: Зар ће се Господ бринути о мени када сам Га толико ожалостио? Али, моја душа се испунила љубављу Божијом и сладошћу Духа Светог, и то у толикој мери да би, кад би ме Господ упитао: "Хоћеш ли да ти дам још више своје љубави и благодати Светог Духа", моја душа одговорила: "Господе, видиш да више од овога не бих могао поднети, него бих умро". Када је, дакле, тако велика милост Божија према грешнику, шта да кажемо за светитеље. Колику ли тек они имају благодат у себи?

Можда ће неко рећи: "А зашто мене Господ не воли толико и не даје ми тај степен благодати?" Нешто слично је један старац рекао светом Антонију Великом: "Зашто, оче Антоније, ти, који се мање трудиш од мене, имаш већу славу од мене?" На то му је светитељ одговорио: "Зато што ја више волим Бога".

Треба да се сећамо да онај ко љуби Бога, љуби и ближње, као што вели свети Јован Богослов (1.Јн.4,21). За оног ко нас увреди треба да се молимо Богу као и за саме себе и тако ће нам то прећи у навику. Сами смо немоћни да ово постигнемо, али Господ нам помаже, јер нас много воли.

* * * * *
Господ нас тако много воли да ми то нисмо у стању ни да схватимо. Ми видимо крст, и знамо да се Он распео за нас и умро у мукама, па ипак душа сама од себе не може разумети ту љубав. Она се познаје само Духом Светим.

Благодат Светог Духа је тако сладосна и милост Господња тако велика да је то немогуће описати. Душа се ненасито отима ка Њему, јер је распаљена љубављу Господњом и сва је обузета Богом и у Њему је веома спокојна. Свет се тада потпуно заборавља. Али милостиви Господ не даје души увек овакав доживљај. Понекад јој Он даје љубав према целом свету, те душа плаче за целим светом и умољава Владику, Доброг и Милостивог, да излије Своју благодат на сваку душу и помилује је Својим милосрђем.

Шта да Ти дам Господе, што си толико много милости излио на моју душу? Молим Те, даруј ми да увидим своје грехе и да увек плачем пред Тобом, јер Ти волиш смирену душу и дајеш јој благодат Светога Духа.

Милостиви Господе, опрости ми. Ти видиш колико се отима душа моја к Теби, Творцу своме. Ти си ранио моју душу љубављу и она жуди за Тобом, бескрајно тугујући и ненасито тежећи Теби и дан и ноћ, не желећи да гледа овај свет, иако га воли, јер више од свега воли и жели Тебе, Творца свога.

О, Створитељу мој, зашто сам Те ја, Твоје ситно створење, толико ожалостио? Али, Ти се не опомињеш мојих грехова.

* * * * *
Вратимо се назад и опет почнимо да говоримо о истом. Као што сваког дана једемо хлеб и пијемо воду а сутрадан опет наше тело поново тражи да једе и пије, тако и сећање на доброчинства Божија не засићује глад душе, већ је још више побуђује на размишљање о Богу. Или, пак, уколико се стави више дрва на ватру, утолико је јача топлота. Тако је и са Богом - уколико више размишљаш о Њему, утолико љубав и ревност према Њему постају снажније.

Када би људи знали љубав Господњу, похрлили би Христу и Он би нас све загрејао Својом благодаћу. Његово милосрђе се не може исказати. Од љубави Божије душа заборавља земљу.

Господ много воли грешника који се каје и милостиво га привија на своје груди и говори му: "Где си био, чедо моје? Толико те дуго чекам". Господ нас све зове јеванђелским гласом који се чује по читавој васељени: "Ходите ка Мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Дођите и пијте воду живу. Дођите и познајте да вас волим. Да вас не волим, не бих вас звао ка Себи. Не могу поднети да иједна од мојих оваца погине. И због једне залутале овце Пастир иде у гору и тражи је".

"Дођите ка Мени, овце моје. Ја сам вас створио и волим вас. Љубав моја према вама побудила ме је да сиђем на земљу и да све претрпим ради вашег спасења. Хоћу да и ви познате моју љубав и кажете ми као апостоли на Тавору: "Господе, добро нам је бити с Тобом"".
* * * * *
Слава Господу Богу што нам је дао Јединородног Сина Свог ради нашег спасења.

Слава Јединородном Сину што је благоизволео да се роди од пречисте Дјеве, што је страдао за наше спасење и дао нам Своје пречисто Тело и Крв за живот вечни, и послао нам Духа Светог на земљу.

Дух Свети нам открива Божије тајне. Дух Свети учи душу да воли људе неизрецивом љубављу. Дух Свети тако украшава душу и тело да човек постаје сличан телу Господњем, те ће вечно живети са Господом на небесима, гледајући славу Његову. У вечном животу сви ће људи бити слични Господу. Нико не би могао докучити ову тајну да нам је није открио Дух Свети. Господ је радостан и блиста, и људи ће сијати попут Њега. Сам Господ је казао да ће праведници засијати као сунце, а апостол Јован Богослов говори да ћемо бити слични Њему.

Господе, Ти си привукао Себи душе светих људи и оне притичу Теби као тихе реке.

Ум светитеља везан је за тебе, Господе, и тежи Теби, својој Светлости и радости.

Срце светитеља учврстило се у љубави Твојој, Господе, и не може ни за тренутак да Те заборави, чак ни у сну, јер је благодат Светог Духа сладосна.

* * * * *
Милостиви Господ је нама грешницима дао Духа Светог, ништа заузврат не тражећи од нас. Он је апостола Петра питао: "Волиш ли ме?" То исто пита и сваког од нас. Јер, Господ од нас хоће само љубав, и радује се нашем обраћењу. Такво је Божије милосрђе према човеку: човек одбацује грех и смирава се пред

Богом, а Он му све милостиво прашта и даје му благодат Светог Духа и силу да побеђује грех.

Чудна је то ствар: човек се гнуша свога брата ако је бедан или прљав, премда је човек као и он, а Господ нам као чедољубива мајка све опрашта и не гнуша се ниједног грешника, него му чак даје дар Светог Духа.

Када би људи знали љубав Господњу према нама, потпуно би се предали Његовој Светој вољи, живећи мирно у Богу као царска деца. Цар о свему води рачуна: о царству, о породици, о сину, о деци, а син спокојно живи на двору. Њему сви служе, а он не мора ни о чему да води рачуна. Тако и онај ко се предао вољи Божијој живи спокојно, задовољан својом судбином, макар био болестан, бедан и гоњен. Он је спокојан зато што је са њим благодат Светог Духа. Сладост Духа Светог га блажи, а он тугује само зато што је много ожалостио свог вољеног Господа.

Ах, како треба живети на земљи да би душа увек осећала да је Бог са њом. Господ је рекао: Нећу вас оставити сиротне, и дао нам је Духа Светог и душа треба да осећа да Дух Божији живи у њој. Макар благодат и била мала, али душа осећа љубав Господњу, осећа да је Господ наш и ми Његови. Ко то не осећа, изгубио је благодат.

Душа осећа да је Господ воли, без обзира на мноштво грехова. Господ је у оне дане рекао Закхеју: "Данас ми ваља бити у дому твоме" (Лк.19,5), само зато што је овај зажелео да Га види. Тако и данас бива са душом грешника који се обрати Богу. У наше време људи су се удаљили од доброг пута и постали немилосрдни и огорчени, без љубави. Зато и не осећају љубав Божију. По огорчењу свог срца суде о Богу, мислећи да је и Он сличан њима, и зато потпуно губе веру у Њега.

О, када би било могуће, показао бих им Господа и рекао: "Погледајте какав је Господ. Од љубави Његове топи се душа човекова". Али, та се љубав не може сазнати простим умом, већ једино Духом Светим.

Господе, даруј ми да проливам сузе за себе и за сву васељену, да би те сви људи познали и вечно живели са Тобом. Господе, удостој нас дара смиреног Духа Светог да бисмо разумели славу Твоју.

Душа моја тугује до суза: жао ми је људи који не знају сладост светог умилења. Моја душа силно жели да милост Господња буде на свима, да би сва васељена, сви људи, знали како нас силно љуби Господ, као драгу децу.

[ego]

Много, премного је оних, који не знају ни ко су, ни колики су, ни за шта су, а који говоре о љубави према себи. Много је премного оних, који себе нису нашли, а себе заволели. Уображење своје воле они, а не себе. Илузија им је слатка, њу љубе, а не себе. Много је оних, који праве лонце, а мисле за себе да су вајари. Много је оних, који су постали државници, а требали су бити трговци. Сви они говоре о љубави према својим непријатељима, док међутим још ни себе не љубе, јер нису познали себе, нити су нашли најбољег себе. Њихова је љубав лажна, јер се односи на лаж у њима, а не на истину. Кад лончар љуби вајара у себи, његова је љубав према себи лаж.

 

А ко љуби себе лажно, тај љуби лажно и своје пријатеље. А чија је љубав према себи и пријатељима лаж, тога је љубав према непријатељима два пут већа лаж.

 

Но не сачињава узвишену и свету љубав само познање. Уз познање треба да дође и поштовање, други главни елеменат достојне љубави.

 

Човек треба да уме поштовати себе и поштовати пријатеље своје. Но не може човек поштовати зло у себи; и разбојник зна да је само добро за поштовање. Не може пак човек поштовати добро у себи, ако није сазнао, шта је и где је у њему добро. Познање је, дакле, основ и поштовању.

 

Имао неко њиву, коју није могао никад довољно искрчити од трња. Докле ћу се ја борити с тим проклетим трњем? - рече домаћин и омрзе своју њиву. С досадом копаше он ипак једнога дана жбун трња у њиви, док мотика не звекну и не одскочи од стена. Срдња домаћина према немилој му земљи још већма порасте. Но кад дознаде да су стене испод трња сребрне, прође га и срдња и досада. И поче домаћин ценити трновиту њиву више него све остале, због сребра које беше у њој.

 

Тако и један човек може изгледати себи као њива под трњем. Па ипак он може и волети себе, премда љубав та према себи биће вазда помешана с презрењем себе. Он се може хвалисати пред људима, но у самоћи он ће сам себи бити одвратан, јер зна да је лагао људе и зна да лаже себе, љубећи на себи оно што није за љубав. Он не може поштовати себе, јер није за то нашао разлога у себи, није пронашао жицу сребра у трњаку своје душе.

 

Тако и љубав према пријатељима, ако није заснована на поштовању, као и познању, брзо се обраћа у презрење и одвратност.

 

Свети владика Николај

 

http://www.svetosavl...kolaj060215.htm

[Дејан]

Не може се оно што је тренутно сматрати љубављу

 

Подсетили сте на љубав вашу према Богу, да ваше срце ватрена љубав према Богу обузима. Не сумњам у то, али се љубав Божија не састоји само у томе да у одређено време имамо осећање нежности и плачемо: ово се више може односити на дарове Божије или награду од Њега, а о љубави је речено: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који мене љуби (Јн. 14,21); онда се, сматрајући она осећања љубављу према Богу, могуће саблазнити умишљеношћу, због чега се понекад шаљу искушења слична тим, каква ви осећате: туга, јад, тама, и слично. Када прочитате 55. Беседу Исаака Сирина, онда можете много боље схватити шта је љубав Божија.

 

Manastir Glogovac

[JESSY]

Samo Sveti Duh može da nam pokaže kako je velika Božija ljubav prema nama. Kada bi poznavali Božiju ljubav, nikada ne bi ni na koga bili ljubomorni.Verujem da su svi naši problemi zbog toga što ne poznajemo Božiju ljubav . Ali, kada iskusiš Božiju ljubav to menja ceo tvoj život.
Кada poznaješ Božiju ljubav tada nemaš potrebu da ikoga impresioniraš. Pred Njim ne treba da nosiš nikakvo smokvino lišće.

 

U Pedeset petom slovu, dakle u odgovoru na poslanicu prepodobnog Simeona Cudotvorca, sveti Isak govori: “Napisao si u svojoj poslanici da je tvoja dusa zavolela da zavoli Boga, ali da nisi dostigao stanje u kome volis, iako imas veliku zelju da volis. Ovome dodajes da zudis za otselnistvom u pustinji, da je cistota srca pocela u tebi, i da se secanje na Boga veoma rasplamsava u tvom srcu, da ga razbuktava. Ako je to istina, onda je to veliko. No ja ne zelim da ti to napises zato sto tu nema nikakvog reda. Ako si ovo saopstio radi pitanja, onda je red pitanja drukciji. Kako neko sme da kaze da je njegova dusa zavolela da zavoli Boga ako kaze da njegova dusa jos nema smelosti u molitvi zato sto nije pobedila strasti? Nema nacina da se bozanska ljubav, nakon koje tajanstveno hodis u otselnistvu, pobudi u dusi ako dusa nije pobedila strasti. Rekao si da tvoja dusa nije pobedila strasti, a da je zavolela da zavoli Boga: u tome nema reda. Ako neko govori da nije pobedio strasti, a zavoleo je da voli Boga, onda ja ne znam sta on govori. Cujem te kako prigovaras: Ali ja nisam rekao da volim, nego volim da zavolim! Ni to se ne dogadja ako dusa nije dostigla cistotu. Ako hoces da kazes nesto sasvim obicno, onda nisi jedini koji to govori: svi govore da zele da vole Boga, govore to i hriscani, ali i oni koji se nepravilno poklanjaju Bogu. Svi obicno to kazu. No dok to govore, oni pokrecu samo jezik, ali dusa ne oseca to sto govore. Mnogi bolesni ne znaju cak ni da su bolesni. Zloba je bolest duse, a prelest je gubitak istine. Mnogi koji su zarazeni tim bolestima govore da su zdravi, mnogi ih za to i pohvale. Ako se dusa ne isceli od zlobe i ne stekne prirodno zdravlje, u kome je i sazdana, ako Duh ne preporodi njeno zdravlje, onda covek i ne moze da pozeli nesto natprirodno, nesto svojstveno Duhu, zato sto je dusa koja je vec bolesna zbog strasti samim tim i nesposobna da oseca duhovno, i ne ume da ga zeli, vec ga zeli samo zato sto je cula ili citala u Pismu.

 

“Zelim da kazem nekoliko reci o sustini ljubavi. To je najfiniji oganj, visi od svakog uma i laksi od svakog uma. Dejstva tog ognja su brza i nepojmljiva, sveta, i izlivaju se na dusu od svetog i svuda prisutnog Duha. Cim taj oganj dotakne srce, svaka uznemirujuca pomisao i svako uznemirujuce osecanje istog trena se pretvara u tisinu, u smirenje, u radost, u sladost koja prevazilazi sve. Mnogo toga o sebi govorio sam otvoreno pred vama: i dalje nameravam da budem otvoren. Proveo sam ovde, u mom samovanju, cini mi se vec sest godina, kada je Gospodu bilo ugodno da moje srce privede u potpunu skrusenost. Tada sam mislio da sam vec propao, i da ce gnev Boziji spaliti moju zakono-prestupnicku, ocajnu, nemarnu dusu… Pao sam u veliku iznemoglost, jedva sam disao, ali sam neprestano ponavljao u srcu: Gospode, Isuse Hriste, Sine Boziji, oprosti mi gresnom.’ Najednom, u trenu, sva nemoc je nestala, i oganj ciste ljubavi dotakao je moje srce: moje bice najednom je postalo puno snage, osecanja, neiskazive prijatnosti i radosti; toliko sam bio ushicen da sam vec zeleo da me muce, kidaju, vredjaju; zeleo sam to da bih zadrzao u sebi slatki oganj ljubavi prema svima. On je toliko snazan i sladak da nema te gorcine ni tog ponizenja koje on ne bi pretvorio u sladost. Sto vise drva stavljamo u vatru, tim vise vatra postaje jaca: isto tako dejstvuju na nas nevolje i zalosti koje nam ljudi nanose. Sto vise napadaju, tim se vise u srcu razgoreva sveta ljubav. I kakva sloboda, kakva svetlost! Ne postoje reci koje bi to izrazile: radovao bih se da me je neko lisio ociju, da ne vidim sujetni svet; milo bi mi bilo da me je neko uzeo, kao zlocinca, i zaklao uza zid, da ne slusam covekov glas, da ne vidim njegovu senku…”[79] “Ljubav”, govori sveti Isak Sirijski, “ne poznaje stidljivost, i stoga ne ume da svojim clanovima daje izgled dobrog reda. Ljubavi je po prirodi svojstveno da odbaci stidljivost i zaboravi svoje mere. Blazen je covek koji je nasao tebe – luku beskrajne radosti!”[80]

[Guest]

ЉУБАВ БОЖИЈА ЈЕ НЕСХВАТЉИВА

• 
• 

        

 

Љубав Божија је несхватљива. Љубав Божија према човеку је неупоредиво, незамисливо већа од љубави човекове према Богу.
         Шта је потребно да би се достигла Љубав, да би се достигла Савршена Љубав?

         Сви Свети који су достигли савршенство имали су молитвени живот. Наравно, поред молитве имали су и пост. Јер, Сам Христос говори да се зло побеђује молитвом и постом. Значи, поред молитве и поста се препоручује од стране свих Светитеља и мудро размишљање, размишљање по Богу. Јер Бог каже: Будите мудри као змије и безазлени као голубови.

Тако су и сви Светитељи имали једну мисао у глави да буди савршени и Свети и они су то и добили. Јер, ко тражи, тај налази, како је записано у Светом Писму. Али, они нису само тражили, него су поред тога трудом својим и добили оно што су тражили. А то је значи, молитвени живот, испоснички живот и мудар живот. Наравно, нису они само ово имали. Ово су само неке од најбитнијих ствари. Поред свега реченог они су имали неустрашиву веру, наду и наравно, свако друго добро.

         Како по вама би се могло избећи чињење злих дела?

         За то је потребно бити послушан Цркви и то не Цркви било којој, него Цркви Православној. Јер је у њој Истина и у њој је Сам Бог. Нашу Цркву Православну створио је Сам Господ Исус Христос. Он није рекао: Саградићу цркве своје. Него је у Светом Писму јасно речено: Саградићу Цркву Своју и врата паклена неће је надвладати. Наша Православна Црква стара је две хиљаде година и као таква једина носи велико достојанство, оно достојанство о коме Бог говори:
         Саградићу Цркву Своју и врата паклена је неће надвладати. Значи онај који слуша Цркву, то јест Православно учење, тај ће и избећи зла дела.

         Шта означава Црква?

        

 

Православна Црква је као што је била у оно време Нојева барка. Само они који су ушли у Нојеву барку, они су се спасили. Нико ко није ушао у Нојеву барку није преживео. Сви су се подавили од потопа. Ето шта означава Православна Црква. У Православној Цркви је Истина и Сам Бог. Никад се не удаљавајте од Цркве Православне. Јер, ко се буде удаљио од Цркве Православне однеће га потоп. У Цркви Православној је Живот и у Тој Цркви се задобија Рај.

         Шта тражи од нас Бог?

         Бог од нас тражи да наше душе буду увек окренуте према Добру, да остављамо зло иза леђа. Он жели од нас да оставимо зло и да пустимо да се зли баве злом, а да ми будемо стално у Љубави и у Добру. И тако да проводимо цео свој живот док нас Бог не призове у Отаџбину Нашу, а то је Рај. Због тога, због раја тражимо добро, мислимо о добру, говоримо о добру, чинимо добро. Све наше снаге нека буду у Љубави и у Добру.

         Мајка се толико не брине о свом малом детету које јој је на грудима колико се о нама брине и колико нас чува Бог Отац Наш, Створитељ свега видљивог и невидљивог.

         Опростите, шта да ради она жена која се припремала за Свету Тајну Причешћа и пре самог Причешћа, пар сати пре Причешћа, или дан пре Причешћа добије менструацију?
         Таква жена, иако се спремила за Свето Причешће, макар она била и Света, не сме да узима Крв и Тело Господа Исуса Христа. Значи не сме да се причешћује из простог разлога. Као што човек када се причести не би смео да избацује пљувачку из уста због тога што би тако могао честицу Светог Причешћа да избаци из уста, исто тако и жена која је добила циклус, који све жене имају, не сме да се причести. Али, нека свака жена добро зна да је она примила и да ће примити духовно Причешће пошто телесно није могла да прими. Добиће духовно Причешће од Самог Господа Исуса Христа. Који верује нека верује.

         Да ли ђаво може да нас натера да учинимо зло?

         Ђаво ништа не може да учини без допуштења Божијег. Јер је он према Богу као мрав према Џину и много, много више од тога. Наш ограничени разум не може то да схвати. Ми по слободној вољи својој сами чинимо зло. Ђаво нам предлаже да чинимо зло, али он не може да нас натера да чинимо зло. И ми по слободној вољи својој бирамо зло или добро. Значи, он никако не може да нас натера да чинимо зло. Јер, ми имамо већу власт од њега. Ми смо ти џинови, а ђаво је тај мрав. Мени је жао ако ове речи тако просте неко не разуме. Јер, то је Истина. Само зле душе би могле супротно да говоре, душе које су у незнању. А незнање је последица сваког греха. Јер, заиста ђаво је био нико и ништа пред Светитељима.

         Да ли требамо да мрзимо човека који чини зло?

        

 

Не можемо и не смемо никада да мрзимо човека који чини зло. Јер, зло долази од ђавола, а не од човека. Тај човек који и чини зло је болестан, у незнању је и због тога и чини то исто зло. И ваша дужност је да таквим људима са којима је преплављена земља помогнете. Њима је потребна љубав и помоћ јер су они у замци. Они су робови греха и самим тим није им лако. Ако је болеснику лако, онда је и њима лако. Значи, никад не мрзите на човека који чини зло, него мрзите на зло које долази из тог човека. А зло које долази из тог човека је ђаво. Ви се држите само добра, јер добро је од Бога. У Богу је богатство свих добара.

         Шта да кажемо онима који кажу да Христос не може да стане у нашу мудрост? Шта да кажемо таквима?

         Ви им просто кажите: „Станите ви у Његову Мудрост, јер у Његову Мудрост стаје сва вечност". Ти мудраци који говоре да Христос не може да стане у нашу мудрост, нека прочитају речи Светог Климента Александријског који каже: „Филозофи су деца све дотле док не приме Христа". Исто он каже: Ако не буду примили Христа људи и разни мудраци који се баве погрешном мудрошћу, лажном мудрошћу, они ће остати само филозофи, то јест остаће само деца. Бог је дошао да поправи људе, па тако и мудрост људску. Зато сви они који кажу да Христос не може да стане у нашу мудрост, сви они су лажа и надуване жабе. Јер, без Христа човек не може ништа да чини, ко зна зна, а ко не зна, не зна и жалосно и бедно је стање његове душе. Ништа човек без Христа и без Христове Мудрости не може да чини. Они који живе живот по Богу, живот по Христовој Мудрости, знају добро да живот ван Христове Мудрости је мртвило.

                                           Преузето из књиге: ''Како сејете тако ћете да жањете''

 

 

Манастир Клисина

 

[JESSY]

Св. Нектарије Егински

 

Старајте се да имете љубав. Иштите свакодневно од Бога љубав. Заједно са љубављу долази сво богатство добара и врлина. Волите, да бисте били вољени од других. Дајте Богу читаво срце ваше, да бисте остали у љубави. “Ко пребива у љубави,  у Богу пребива и Бог у њему” (I Јн. 4,16). Дужни сте да имате велику пажњу  у међусобним односима и да поштујете један другога као свештена лица, као иконе Бога. Не гледајте никада на тело  или на лепоту његову, него на душу. Пазите на осећање љубави, зато ако се срце не загрева чистом молитвом, љубав је у опасности да постане телесна и неприродна; у опасности је да помрачи ум и да сагори срце.

Треба да испитујете свакодневно јер можда љубав наша не истиче из свеже заједничке наше љубави према Христу; можда не извире из пуноће наше љубави према Господу. Онај који бди да би сачувао чисту љубав, сачуваће се од замки Лукавога који покушава мало-помало да преобрати хришћанску љубав у љубав заједничку и сентименталну.