Команданти ваздухопловства од 1912. па до наших дана...

[Милан Ракић]

За протеклих 100 "и кусур" година на челу српског, југословенског, па опет српског војног ваздухопловства, било је 33-оје људи. На овој теми ће бити представљени сви команданти, од оснивања Ваздухопловне команде у Нишу 24. децембра 1912. године, па до данашњих дана... 

"Клик" на банер

 

 

 

 

 

[Милан Ракић]

Краљевина Србија

 

Ваздухопловна команда српске војске

Команданти

Коста Милетић

Јован Југовић

Петар Мирковић

 

[Милан Ракић]

Пуковник КОСТАДИН КОСТА МИЛЕТИЋ

балонер - аеронаут

(1912-1916)

Костадин Коста Милетић је рођен у Аранђеловцу 21. септембра 1874. године. После седмог разреда гимназије уписао се у 25. класу војне академије коју је завршио 1895. године, као пети у рангу. Службовао је у пешадији, затим је преведен у инжињерију. Завршио је Војнотехничке ваздухопловне студије у Русији са одличним успехом, као други у рангу 1902. године. Распоређен у Инжињеријско-техничко оделење министарства војног. Саставио је предлог за формирање балонског одељења, израдио пројекат и правила и формирао прву станицу голубије поште 1908. године. Организовао је припреме и куповину првих балона за српску војску, и летео је првим балоном "Србија" одмах по набавци, 19. априла 1909.године. То је био први лет српског ва-здухоплова са српским обележјима. Формирао је балонско одељење 1910. године.

У Првом балканском рату, у Кумановској бици, био је командант батаљона, и ванредно је унапређен  у чин мајора. Наређењем војводе Радомира Путника 24. децембра 1912. године постављен је за команданта Ваздухопловне команде, прве ваздухопловне јединице Српске војске. У зиму 1913. године, био је на челу Приморског аеропланског одреда у операцијама код Скадра. До јула 1916. године био је на челу српског ваздухопловства. По завршетку Првог светског рата, пензионисан је у чину пуковника. Након рата, између осталог, обављао је и дужност председник Удружења ратних авијатичара и то од 1928., па до 1936. године  Умро је 1953. године у Београду. Сахрањен на Новом гробљу.

Први је школовани ваздухопловац у Србији. Лично је био актер кључних догађаја у настанку српског ваздухопловства и премијерне употребе балона (Пирот) и авиона (Скадар) у балканским и Првом светском рату. Прошао је голготу Албаније и консолидовао Српску аеропланску ескадру на Солунском фронту, а онда се вратио у инжињерију.

 

[Милан Ракић]

Потпуковник ЈОВАН ЈУГОВИЋ

пилот

(1916-1917)

Јован Југовић је рођен је 28. децембра 1886. године, у трговачкој породици у Београду, где је похађао и гимназију. Завршио је Војну академију у 36. класи и 1909. године је произведен у чин инжињеријског потпоручника. Био је на служби у инжињеријском батаљону у Ћуприји, и у 1. и 2. инжињеријском батаљону у Нишу.

У чину поручника пријавио се на конкурс за пилота, и са првом групом срспких авијатичара отишао у Француску на школовање маја 1912. године. Школовање је завршио успешно и други је од српских пилота добио диплому ФАИ број 1013, августа 1912. године, у школи "Фарман" у Етампу код Париза.

Након формирања Ваздухопловне команде Српске војске 24. децембра 1912. године, био је командир Аеропланске ескадре (одељења) до јануара 1913. године, а после тога је био командир балонског одељења, са којим је учествовао у Другом балканском рату. Извиђао је непријатељеве положаје у Мачви 1914. године, где је испољио високу храброст и пожртвовање извршавајући задатке у условима јаке непријатељске артиљеријске ватре. После повлачења Српске војске на Крф и доласка на Солунски фронт, марта 1916. године, премештен је у штаб Аеропланске ескадре, где је једно време био заступник команданта. Када је Коста Милетић 1916. године  враћен у инжињерију дужност команданта  српске Аеропланске ескадре обављао је капетан прве класе Јован Југовић, пилот.

По повратку са Солунског фронта постављен је за Команданта прве ваздухопловне команде у Новом Саду, а 1925. године и команданта Првог ваздухопловног пука. Дао је велики допринос формирању и јачању југословенског ваздухопловства и борио се за његову афирмацију у земљи и у иностранству. За време ваздухопловне манифестације држава Мале антанте септембра 1926. године трагично је настрадао у ваздухопловном удесу на аеродрому у Прагу. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду. По њему се и данас део Новог Сада око бившег аеродрома зове "Југовићево". 

За савестан, предан и успешан рад у срспкој авијатици похваљен је на Солунском фронту наредбом генерала Петра Бојовића од 22. априла 1917. године. Одликован је Орденом Светог Саве III и IV реда, чешким Орденом Светог Крижа, француским Ратним крстом, златном медаљом за ревносну службу, Албанском споменицом и споменицама балканских и првог светског рата.

 

[Милан Ракић]

Пуковник ПЕТАР МИРКОВИЋ 

армијски извиђач

(1917-1918)

(1919-1921)

Петар Мирковић је рођен 4. јула 1879. године у месту Кипмане у Румунији. После завршене реалне гимназије, 5. септембра 1898. године, ступио је у Војну академију, коју је завршио 2. августа 1900. године у чину потпоручника. 

Учествовао је у ратовима 1912-1918. године у борбама које је водио Четврти прекобројни, Осми и Девети пук  другог позива и Седми пук првог позива. Био је енергичан и храбар официр, свуда и на сваком месту делујући личним примером. Рањен је три пута: на Говедарнику 1913, на Мачковом камену 1914. и на Скели код Краљева 1915. године.

Након доласка Српске војске са Крфа на Солунски фронт пријавио се за летача. У авијатичарској школи Источне војске завршио је обуку за армијског извиђача са првом класом од 11. маја до 4. авгсута 1916. године.  Распоређен у српско-француску ескадрилу Врховне команде број 87, где је био најстарији официр и шеф летачког особља. Истакао се у дејствима авијације у многим задацима, а посебно приликом борби на Горничеву.

За команданта Аеропланске ескадре постављен је 1. октобра 1917. године и на тој дужности био је до ослобођења 1918. године. Успешно је командовао  Аеропланском ескадром у пробоју Солунског фронта и приликом њеног доласка на аеродром Нови Сад. После тога био је на служби у штабу Врховне команде. После погибије мајора Бранка Вукосављевића постављен је за команданта Ваздухопловне команде КЈ. Оставку на на државну службу дао је 20. марта 1921. године. 

За показану личну храброст на бојном пољу и стечене заслухе у служби и у ослободилачким ратовима 1912-1918. године одликован је са две златне медаље за храброст; Орденом белог орла V и IV реда са мачевима; Карађорђевом звездом 4. реда са мачевима; Орденом Светог Саве V реда; Француским ратним крстом са палмама; руским Орденом Светог Станислава и ратним споменицама.

 

[Милан Ракић]

Краљевина Југославија

 

Југословенско Краљевско Ваздухопловство

Команданти

Бранко Вукосављевић

 

Петар Мирковић

 

Милан С. Узелац

 

Радисав Станојловић

 

Милутин Недић

 

Душан Т. Симовић

 

Милојко Јанковић

 

Душан Т. Симовић

 

Боривоје Мирковић

 

Петар Вукчевић

 

Боривоје Мирковић

 

[Милан Ракић]

Мајор БРАНКО ВУКОСАВЉЕВИЋ

пилот

(1918-1919)

Бранко Вукосављевић је рођен је 23. марта 1887. године у Неготину. После гимназије, Нижу школу Војне академије завршио је у 38. класи 1909. године, са одличним успехом као први у рангу и произведен је у артиљеријског потпоручника. У Дунавском артиљеријском пуку служио је три године. У балканским ратовима био је командир Друге коњичке батерије. Од октобра 1915. године па до извлачења српске војске преко Албаније, био је помоћник команданта артиљерије санџачко-црногорске војске, начелник штаба Јаворског одреда, и командант српско-црногорске артиљерије на том сектору.

У авиону је први пут летео као путник када је превезен у Љеш, а затим у Драч. У пролеће 1916. године, отишао је са Трећом класом српских пилота на школовање у Француску. За пилота се обучавао у Шартру, за летење на хидроавионима у Аркашону, школу гађања је завршио у Казоу, акробатско летење у Поу, а школу за пилоте-ловце у Авру. Школовање је завршио са одличним успехом и вратио се на Солунски фронт. Распоређен је у ескадрилу српске Друге армије. Формирао је ловачко “Нијепорско одељење” - прву српску самосталну авијацијску јединицу на Солунском фронту. У једној борби у ваздуху оборио је непријатељски авион. 

Маја 1917. године је рањен, одлази у Француску на лечење. Непун месец дана после рањавања извршио је преобуку на ловцу СПАД-7 и летео у ескадрили за борбу и даљње извиђање, и у ловачкој ескадрили. Код Вердена је оборио је непријатељски авион. Враћа се на Солунски фронт и командује Првом српском ескадрилом, односно Српском аеропланском ескадром, у пробоју фронта и борбама за ослобођење отаџбине.

Почетком 1919. године унапређен је у чин мајора и постављен за команданта Ваздухопловне команде, односно ваздухопловства Краљевине СХС. Погинуо је 19. јуна 1919. године у ваздухопловном удесу на аеродрому Нови Сад. За пожртвован рад, одлично командовање и велику храброст за живота је одликован: златном медаљом за ревносну службу, сребрном и златном медаљом за храброст, споменицом 1912 - “Освећено Косово”, Споменицом 1913, Албанском споменицом, Орденом Белог орла IV степена са мачевима, Карађорђевом звездом 4. степена, Француским ратним крстом са три палме, и највишим француским одликовањем - Ореденом легије части.

 

[Милан Ракић]

Дивизијски ђенерал МИЛАН С. УЗЕЛАЦ

пилот

(29.07.1920. године – 19.08.1923. године)

Милан С. Узелац је рођен је у месту Коморан (Мађарска) 26.08.1867. године. Пилотску школу завршио је у Бечком Новом Месту. Имао је успешну војну каријеру тако да је у време распада Аустроуграске војске био на положају команданта аустро-угарског ваздухопловства са генералским чином. 

У југословенску војску примљен је 1920. године, у одељење инжињерије у Главном Ђенералштабу, са чином дивизијског генерала. Наредбом Министра војске и морнарице од 20. јула 1920. године постављен је за начелника новоформираног Одељења за ваздухопловство у Министарству војске и морнарице. На тој дужности, која је уједно била и дужност Команданта ваздухопловства, био је од 29. јула 1920. године до 19. августа 1923. године  када је пензионисан.

Започео је реорганизицију ваздухопловства. У Министарству војске и морнарице формира Одељење за ваздухопловство са самосталном формацијом (Ваздухопловна команда је била у саставу инжињерије), састава три отсека: за сувоземно ваздухопловство (за управу и командовање); за поморско ваздухопловство (за везу са мронарицом): за цивилно ваздухопловство (руковођење индустријом, додела звања). Ваздухопловство постаје род војске. Основана је Команда ваздухоплоства, формирају се ваздухопловни пукови, ескадриле за извиђање у армијским областима. У јуну 1922. године у југословенском ваздухопловству уведена су летачка звања и летачки знаци.    

У Новом Саду је 01. априла 1921. године формиран Ваздухопловни арсенал, Механичарска школа, Течај радиотелеграфиста и радио-монтера; почиње са радом Извиђачка школа као и школа за обуку резервних официра - ђака. У Мостару почиње са радом Подофицирска пилотска школа, а у Новом Саду официрска пилотска школа. Написао је “Мемоаре о организацији ваздухопловства Краљевине СХС”. У току Другог светског рата примљен је са генералским чином у Зракопловство НДХ. Добио је почасно звање “нестор” Зракопловства НДХ и златни летачки знак. Преминуо је у Загребу 07. јануара.1954. године у 88. години. Био је свакако једна од најконторверзнијих личности наше ваздухопловне историје, обзиром да је био Командант Аустро-Угарског, а потом југословенског ваздухопловства, те високи дужносник Зракопловства НДХ.

 

[Милан Ракић]

Армијски ђенерал РАДИСАВ СТАНОЈЛОВИЋ

без летачког звања

(19.08.1923. године - 02.08.1930. године)

Радисав Станојловић је рођен је 14. фебруара 1873. године у селу Вукосавци код Аранђеловца. Гимназију је завршио у Крагујевцу, Нижу школу Војне академије у 25. класи 1895. и постао инжињеријски потпоручник; Вишу школу Војне академије 1900., а 1905. године и припрему за генералштабну струку. Обављао је генералштабне послове у штабу дивизије, Министарству војске и Главном генералштабу. Био је командант инжењеријског батаљона, дивизијске инжињерије, армијске инжињерије и начелник саобраћаја армије; командант дивизијске области и преседник комисије за чин мајора.

Начелник Одељења за ваздухоплвоство Министарства војске и морнарице (МВиМ) био је од 19. августа 1923. до 29. септембра 1926. године, а од 2. априла 1927. до 2. августа 1930. године командант Ваздухопловства. За то време хидроавијација је стављена под Одељење за морнарицу, цивилно ваздухопловство под Оперативни отсек. Ваздухопловно-технички арсенал је преименован у Ваздухопловно-технички завод.  Ваздухопловне команде у Новом Саду и Мостару примиле су армијске ескадриле за извиђање, а сво ваздухопловство је дошло под команду начелника Одељења за ваздухоплвоство. Израђена је мирнодопска и ратна формација ваздухопловства са ескадрилама, пуковима и групама. Поред пилотских школа у Новом Саду и Мостару, формирана је команда стручних ваздухопловних школа са: извиђачком школом, школом резервних официра; ваздухопловном подофицирском, метеоролошком, РТГ и фотографском школом.

Организована је метеоролошка служба са мрежом метео-станица. Ааеродроми добијају стални облик. Обезбеђене су локације за нове аеродроме. Купљена је нова техника и опрема, школован је стручни кадар. Почела је изградња државне фабрике за авионе у Краљеву и омогућен развој приватне авио индустрије. Отворене су линије домаћег авио саобраћаја. Донет је закон о осигурању летача, и ваздухопловна правила за мир и рат. Уведен је летачки додатак. Прописано је обавезно ношење падобрана током лета. Уредбом од 02. априла 1927. године укинуто је Одељење за ваздухоплвоство МВиМ и формирана Команда вздухопловства војске армијског ранга. Због неслагања, 2. августа 1930. године даје оставку; враћа се на положај команданта инжињерије, и бива унапређен у чин армијског ђенерала, а 27. августа 1931. године умире у Марибору на службеном путу. Синови: Бошко мајор - пилот и Ђорђе, артиљеријски капетан (погинуо у Априлском рату).

 

[Милан Ракић]

Армијски ђенерал МИЛУТИН НЕДИЋ

армијски извиђач

(02.09.1930. године – 06.09.1936. године)

Милутин Недић је рођен у Сопоту 26. октобра 1882. године. Нижу Војну академију завршио је са 32. класом, као први у рангу, 15. августа 1901. године у чину артиљеријског потпоручника. Завршио је 15. класу Више војне академије и генералштабну припрему. После трупних дужности од новембра 1913. године, био је на служби у Главном генералштабу. У рату 1914-1918. године, обављао је дужност помоћника начелника штаба 2. армије и начелника штаба Дринске дивизије. После рата службује као члан Војне мисије у Љубљани, начелник штаба Дравске дивизије, војни изасланик у Букурешту, Софији и Паризу, командант 35. пешадијског пука. Од 4. јануара 1925, је шеф Оперативног отсека команде Ваздухопловства, од 10. јанаура 1926. године начленик штаба Четврте армијске области, од 17. новембра 1927, године начелник Наставног одељења Главног генералштаба, од 11. јануара 1928. године војни изасланик у Риму; од 26. октобра 1929. године помоћник команданта ваздухопловства, а од 20. септембра 1930. в.д. команданта, а од 31. октобра 1931. године до 6. септембра 1936. командант Ваздухопловства. Од 6. септембра 1936. вд, а од 6. септембра 1937, начелник Главног генералштаба. У чин армијског ђенерала унапређен је 06. септембра 1937. године. Од 25. августа 1939. до 21. септембра 1940. године, када је пензионисан, био је министар војске и морнарице. Био је и уредник часописа “Ратник”.

Као војни изасланик у Италији се упознао се са тенденцијама развоја ваздухопловства, што му је била препорука да буде постављен за помоћника команданта, а потом и за команданта ваздухопловства. За време његовог мандата ваздухопловство је нарасло, тако да је 1933. године имало: две ваздухопловне бригаде, са шест  ваздухопловних пукова, са 36 ескадрила (25 извиђачких, 10 ловачких и 7 бомбардерских са 630 авиона  - без хидроавијације). Законом из 1936. године уведен је бенефицирани стаж за летаче, тако да се две године летачког стажа рачунало као три године пензијског стажа. Иновирана је Уредба о звањима стручног особља у Војном ваздухопловству. Команда ваздухопловства је пресељена из Новог Сада у Земун 01.04.1936. године. У априлском рату 1941. године био је командант Друге групе армија, после капитулације одведен је у заробљеништво одакле се вратио 1942. године на интервенцију брата Милана. Из Београда одлази у Аустрију 1944. године, где је 1945. године извршио самоубиство у Салцбургу.

 

[Милан Ракић]

Армијски ђенерал ДУШАН Т. СИМОВИЋ 

армијски извиђач

(06.09.1936. године – 15.09.1938. године)

(12.11.1940. године – 31.03.1941. године)

Душан Т. Симовић рођен је у Крагујевцу 09. октобра 1882. године. Завршио је 31. класу Ниже и 13. класу Више школе Војне академије и генералштабну припрему. Био је на усавршавању у Немачкој 1908. године. У ратовима 1912-1913. године, био је ордонанс Прве армије; 1914-1918. ордонанс у штабу Дунавске дивизије I позива и командант 7. пешадијског пука. После рата делегат српске ВК при Народном вијећу  СХС у Загребу; ађутант краља; начелник штаба Савске дивизијске области; помоћник начелника Ђенералштаба Треће армијске области; начелник Ђенералштба Савске дивизијске области; помоћник и начелник штаба Четврте армијске области. Од 16. фебруара 1925. године био је в.д. помоћника начелника Одељења за ваздухопловство МВМ; члан испитне комисије за чин активног мајора у ваздухопловству; члан комисије за извиђање несрећних случајева у службеном летењу; од 24. марта 1927. начелник Штаба команде Ваздухопловства; паралелно наставник "Војног ваздухопловства" на Високој школи Војне академије; Извиђачку школу завршио је 01.04.1928. године и добио знак број 101; од 1929. в.д. к-данта Босанске дивизијске области; од 1930 други помоћник начелника Главног генералштаба; од 1933. к-дант Стручних курсева за официре главних родова; од 06. септембра 1936. в.д. К-данта Ваздухопловства; од 15. септембра 1938. начелник Главног генералштаба; од 12. марта до 12. новембра 1940. командант Друге армисјке области; од 12.11.1940. Командант Ваздухопловства. Уредник часописа “Ратник” од 1931. од 1933. године, поред редовне дужности. После државног удара, председник владе од 27. марта 1941. до 11. јануара 1942. године и начелник Штаба Врховне Команде. У Априлском рату Врховни командант све оружане силе. После капитулације одлази у емиграцију.   

После рата 1945. године вратио се у земљу где је написао своја сећања. Био је плодан војни писац: Српско-Турски рат 1912-1913 (Београд 1913), Тактика ваздухопловства (Нови Сад, 1928), Служба везе (Сарајево, 1933), Савремене ратне доктрине (Београд, 1939) и низ чланака у војним часописима. Најпознатије дело му је теоријски рад и књига “Тактика ваздухопловоства”. То је генерал који је забележио највећи успон у каријери од свих који су били на дужности у ваздухопловству. У чин бригадног генерала унапређен је 1925. године, а у чин армијског генерала 1937. године. Преминуо је у Београду 26.08.1962.године.

 

[Милан Ракић]

Армијски ђенерал МИЛОЈКО ЈАНКОВИЋ

армијски извиђач

(15.09.1938. године - 15.05.1940. године)

Милојко Јанковић је рођен је у Београду 20. марта 1884. године.  Завршио је 33. класу Ниже школе Војне академије 1903. године као коњички потпоручник, и 17. класу Више школе Војне академије. Био је на стажу у Француској у 4. хусарском пуку 1910. године. Преведен у генералштабну струку 1920. године. У ратовима 1912.-1913. године  командир коњичког ескадрона. У рату 1914–1918 године ордонанс у Штабу Прве армије, командир коњичког ескадрона Дринског коњичког пука, помоћник начелника штаба Српске добровољачке дивизије у Русији. После рата помоћник начелника штаба Коњичке дивизије; помоћник па онда Начелник штаба Осјечке дивизијске области; од 1923. до 1925. године војни изасланик у Атини; потом Командант 46. пешадијског пука; од 19. марта 1926. године шеф Оперативног одсека Одељења за ваздухопловство МВМ; од 10. фебруара 1927. године в.д. Начелника штаба Прве армијске области; од 14. децембра 1929. године в.д. па Начелник Наставног одељења Главног генераштаба, од 30. априла 1931. године в.д. команданта Моравске дивизијске области; од 23. новембра 1932. године в.д. па помоћник Команданта ваздухопловства; од 15. септембра 1938. године в.д. Команданта ваздухопловства.

У његовом мандату извршено је пренаоружавање јединица увозним авионима Ме-109, До-17, Савоја Маркети СМ-79 и Хокер Харикен, као и домаћим ловцем ИК-3. Израђен је ратни план (“Р-40”) за употребу ваздухопловства. Разрешен је дужности 15. маја 1940. године; од 13. новембра 1940. године је Командант Приморске армијске области. Уредник часописа “Ратник” био је од априла 1930. до маја 1931. године, поред редовне дужности. У Априлском рату је заробљен и одведен у италијанско заробљеништво. Побегао је из логора септембра 1943. године и крио се до ослобођења Рима 1944. године, када га савезници шаљу за Каиро у састав Југословенске војске. Средином 1945. године вратио се у Београд. Пензионисан је 1946. године. Носилац је почасног извиђачког звања. Бригадни генерал 1929, дивизијски 1933, армијски 1939. године. Три пута одликован КЗМ 4. степена. Син је генерала Боже Јанковића. Преминуо је у Београду 11. априла 1973. године.

 

[Милан Ракић]

Бригадни ђенерал БОРИВОЈЕ МИРКОВИЋ

пилот

(31. 03. 1941. године - 14. 04.1941. године)

(мај 1941. године - 16. 02. 1942. године)

Боривоје Мирковић је рођен 10. септембра 1889. године у Ваљеву. Нижу Школу Војне академије завршио је 1911. године у 40. класи, као четврти у рангу и постао артиљеријски потпоручник. У ратовима 1912-1913 био је водник у Дунавском артиљеријском пуку, а 1914. године командир батерије. На Солунском фронту постаје пилот-ловац завршивши у Трећој класи школу у Шартру и Авру (Француска). Потом лети у српско-француској ескадрили на ловачком авиону “Њепор”. Због свађе са командантом Српске авијатике мајором Роже Витром, враћен је у артиљерију.

Вишу војну академију завршио је у 24. класи, првој послератној, 1922. године у чину потпуковника. Био је на служби у Штабу Јадранске дивизијске области, у барутани “Обилићево” и у Дунавској артиљерисјкој бригади. У ваздухопловство је враћен 1928. године, службом у Ваздухопловном одељењу Команде Ваздухопловства, а први пилот са чином генерала постао је 1937. године. Од 27. децембра 1928. године  командант је 4. ваздухопловног пука, а од 1. новембра 1930. командант 1. ваздухопловне бригаде. У Команду Ваздухопловства војске распоређен је 13. марта 1939. и до 31. марта 1941. године био је Начелник штаба и заменик команданта Ваздухопловства, а после војног пуча, од 31. марта  до 17. априла 1941. године и Командант Ваздухопловства војске Краљевине Југославије.

Имао је два тешка  ваздухопловна удеса. Први 1938. године на До-17, којим је пилотирао пилот опитне групе, приликом пробе новог авиона, једна нога му је остала одузета. Други приликом евакуације из Никшића када је Савоја Маркети СМ-79 у којем је био, била погођена од непријатељског авиона 14. априла 1941. године. Преко Грчке одлази у Египат. У мају 1941. године приликом реорганизације ваздухопловних снага на Блиском Истоку, краљ Петар га поново поставља за Команданта ваздухопловства. На тој дужности остаје до 16. фебруара 1942. године када је смењен у “Каирској афери”, због подршке, такође смењеном ђенералу Душану Симовићу. После смењивања, интерниран је у Уганду, где остаје до краја рата. Ступа у РАФ где је пензионисан 1948. Живео је у Лондону, где је и умро 21. августа 1969. године.

Боривоје Мирковић је 36 пута предлаган за Карађорђеву звезду 4. реда са мачевима, а седам пута за Карађорђеву звезду 3. реда са мачевима. Два пута је писмено похваљен од Краља Петра I Карађорђевића. Боривојев отац Јован је био артиљеријски поручник, а рођени брат Драгомир  бригадни генерал. Одликовања није никада добио.

 

[Милан Ракић]

Пуковник ПЕТАР ВУКЧЕВИЋ 

пилот ловац

(14. 04. 1941. године – 17. 04. 1941. године)

Петар Вукчевић је рођен 7. новембра 1894. године у селу Гољеми (Ријека Црнојевића), срез ријечки Зетске бановине. Гимназију је учио у Београду, а у војску је ступио 23. октобра 1913. године. Завршио је Нижу школу Војне академије.  За време Првог светског рата био је у 6. пешадијском пуку где се истицао јунаштвом. Прошао је албанску голготу. У борбама на Солунском фронту тешко је рањен приликом сукоба са Бугарима на Чаганским положајима 1916. године.

 

По ступању у авијатику 1917. године завршио је извиђачки курс у Седесу код Солуна. Био је извиђач у 521., 524. и 525., франсуско-српској ескадрили. Пилотску школу у Новом Саду и Вишу школу војне академије у Београду завршио је после рата и постао је Командант ваздухопловног пука.

 

У Априлском рату командовао је Четвртом бомбардерском бригадом, а лично је предводио Седми бомбардерски пук у дејствима по циљевима у Албанији и Италији. При крају Априлског рата примио је дужност Команданта Ваздухопловства од генерала Боривоја Мирковића, па је њему припало у удео да командује ваздухопловством приликом капитулације. При одласку команданта Ваздухопловства војске генерала Боривоја Мирковића из Никшића за Грчку, као најстарији официр по рангу, примио је дужност заступника команданта Ваздухопловства. На тој дужности био је до капитулације земље 17. априла 1941. године, односно до поновног именовања генерала  Мирковића, за команданта реорганизованог Краљевског ваздухопловства, маја 1941. године. Одведен је у заробљеништво, у заробљенички логор у Италији. Иако је могао, преко родбинских веза са италијанском краљевском кућом, да избегне интернацију, одбио ју је. После капитулације Италије прешао је у Швајцарску где је 25. априла 1976. године преминуо у Цириху, у 81. години живота.

 

Био је частан човек и бриљантан официр. Носилац је  медаље Обилића и Ордена Карађорђеве звезде, за заслуге у ослободилачким ратовима 1912–1918. године.

 

[Милан Ракић]

  Социјалистичка Федеративна Република Југославија

 

Ратно ваздухопловство и Противваздушна одбрана

Команданти

 

Миле М. Павичић

 

Франце Пирц

 

Зденко Улепић

 

Виктор Бубањ

 

Милан Симовић

 

Енвер Ћемаловић

 

Стеван Роглић

 

Слободан Алагић

 

Антон Тус 

Звонко Јурјевић