Команданти ваздухопловства од 1912. па до наших дана...

[Милан Ракић]

Генерал-мајор МИЛЕ М. ПАВИЧИЋ

пилот

(16. септембар 1943. године – 29. октобар 1944. године)

Миле Павичић је рођен у Сребреници 12.09.1899. године. Извиђачку школу завршио је 1924. године, а пилотску школу коју годину касније.

 

У НОБ-у је од 1941. године. Био је наставник у официрској школи при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Одлуком Врховне Команде од 16.09.1943. године при Врховном Штабу НОВ и ПОЈ формирано је Ваздухопловно одељење чији је први начелник Миле Павичић.

 

Прва ваздухопловна база је формирана у Ливну 14.10.1943. године, а за првог команданта одређен је Миле Павичић. Све до формирања Штаба ваздухопловства ЈА, наредбом ВК НОВ и ПОЈ од 29.10.1944. године када је постављен генерал-мајор Франце (Фрања) Пирц, Миле Павичић је био челни човек ваздухопловства. Од формирања Штаба ваздухопловства ЈА па до његовог преформирања у Команду РВ – 09.08.1945. године, био је заменик команданта.

 

Преминуо је у Београду 16.11.1948. године у педесетој години живота.

 

[Милан Ракић]

Генерал-мајор ФРАНЦЕ ПИРЦ

пилот

(29.10.1944. године до 01.10.1946. године)

Франце (Фрањо) Пирц је рођен је 22. јануара 1899. године у Содражици код Рибнице у Словенији.  У Аустроугарској војсци је завршио официрску школу. У Војсци Краљевине Југославије завршио је извиђачку, пилотску  и ловачку  школу. 

Пред Други светски рат био је командант Другог ловачког пука, којим је командовао и у Априлском рату. Пук се није посебно истакао, иако је био наоружан модерним ловцима “Ме-109” и  “Хокер- Харикен”, базирајући на аеродромима око Крагујевца, пасивно се држао. Авиони овог пука су уништени на земљи, да не би пали у руке непријатељу. До данас није разјашњено зашто се овај пук пасивно држао у Априлском рату. Постоје сведочанства појединих учесника априлских збивања о његовом опструктивном деловању (не деловању) у тој улози.

У литератури пише да је Пирц сарађивао са НОП од 1941. године; према другим подацима он је прелетео из Крагујевца у Земун (заробљен је после слетања на а. Земун, али је убрзо ослобођен) и, иако Словенац по националности, прикључио се ваздухопловству НДХ.

Према књизи "Чувари нашег неба” (стр. 327) он је 21. октобра 1943. године прелетео авионом ФЛ-3 из ваздухопловства НДХ на ослобођену територију код Бугојна. Због овог, усташе су му зверски побиле све чланове уже породице.

У НОВЈ је био убрзо постављен на дужност начелника Ваздухопловног одељења Врховног штаба  НОВ и ПОЈ. Дужност Команданта Ваздухопловства ЈА вршио је од 29. октобра 1944. године до 09. августа 1945. године, а од 09. августа 1945. па  до 01. октобра 1946. године, дужност Команданта ЈРВ, када је као генерал-мајор прешао у дипломатску службу. До 1948. годи¬не био је амбасадор у Аргентини, када се изјаснио за Информбиро.

Признат му је чин пуковника 1943. године, а у чин генерал-мајора унапређен је 1. септембра 1944. године. Умро је 22. јуна 1954. године у родном месту, где је и сахрањен. (према неким изворима сахрањен је у Љубљани или Београду) 

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник ЗДЕНКО УЛЕПИЋ 

пилот 

(1946 - 1965)

Зденко Улепић је рођен 5. јуна 1906. године у Љубљани. Основну школу и Гимназију, похађао је у Крању. У Војсци Краљевине Југославије,  завршио је Војну академију 1922-25, Ваздухопловну извиђачку школу 1927-28 и Пилотску школу 1929-30. године.

Често је писао у “Ваздухопловном гласнику” о темама које теоретски разматрају ваздухопловну проблематику. Пред Други светски рат био је мајор и командант Извиђачке школе у Панчеву, а на тој дужности затекао га је и Априлски рат. Заробљен је на аеродрому Рајловац где су се биле повукле све ваздухопловне школе из Панчева. Из заробљеништва је побегао 1943. године и  11. октобра 1943. године приступио је НОВЈ. Почетком јануара 1944. године кренуо је са осталим ваздухопловцима у Прву ваздухопловну базу НОВЈ али је због офанзиве закаснио, пошто је она већ прешла у Италију, прикључио се ВШ НОВЈ. Ту је био на дужности заменика, а касније и начелника Ваздухопловног одељења.

После десанта на Дрвар са Врховним штабом НОВЈ је прешао на Вис, а августа 1944. године учествовао је са маршалом Титом у преговорима са Савезницима у Казерти (Италија) око формирања ваздухопловних јединица, евакуације рањеника и снабдевања јединица ваздушним путем. Одређен је 20. августа 1944. године да води југословенске ваздухопловце у СССР на школовање, и тамо је остао у саставу војне мисије. Фебруара 1945. године вратио се у земљу.

За Начелника штаба Команде РВ постављен је 5. августа 1945. године, а за команданта ЈРВ 1. октобра 1946. године и на тој дужности је остао до 30. априла 1965. године, од 27. јула 1959. године и као командант РВ и ПВО. 

У чин генерал-мајора унапређен је 1945. године, у чин генерал-лајтнанта 1947. године, а у чин генерал-пуковника 1956. године. Носилац је “Златног пилотског знака”. Од 1962. године до краја априла 1965. године био је и помоћник ССНО за РВ и ПВО. Објавио је књигу “Ваздухопловство у Другом светском  рату”, аутор је великог броја чланака и написа о ваздухопловству. Пензионисан је 11. априла 1966. године у чину генерал-пуковника. Он је командант  РВ и ПВО са најдужим стажом – скоро две деценије, и вероватно највећим утицајем на његов свеукупан развој и функционисање као вида оружаних снага СФРЈ . Умро је у Београду 08. марта 1988. године и сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. 

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник ВИКТОР БУБАЊ 

пилот

(1965 - 1970)

Виктор Бубањ је рођен 3. децембра 1918. године у месту Фужине код Ријеке. Основну школу завршио је у Делницама, а грађевински одсек Средње техничке школе у Загребу 1937. године. Као грађевински техничар радио је на изградњи путева и хидро-елекране Винодол. Члан СКОЈ-а је од 1936., а КПЈ од 1939. године. 

Крајем 1940. године завршио је Школу резервних официра пилота у Панчеву, и у саставу извиђачке ескадриле учествовао је у априлском рату 1941. године. Учесник је НОР-а од 1941. године, ратује у Горском Котару, Лики и Кордуну као командант бригаде. Марта 1944. године са омладинским батаљоном одлази на школовање у Совјетски Савез. Обучавао се за пилота ловца у Краснодару. Првог маја 1945. године постављен је за политичког комесара 245. ловачког ваздухопловног пука, који је касније прелетео у ослообођену Југославију. 

Убрзо је постао командант ваздухопловне дивизије, а у јесен 1946. године постављен је на дужност Начелника штаба Команде ЈРВ. Завршио је Вишу војну академију. Обављао је дужност начелника оперативно-штабне управе Команде РВ и ПВО; био је командант Петог ваздухопловног корпуса у Загребу и Трећег ваздухопловног корпуса. Од 1962. године је помоћник команданта РВ и ПВО за позадину. 

Први официрски чин добио је 1943. године, од 1944. је потпуковник, 1946. пуковник, 1949. генерал-мајор, 1955.  генерал-потпуквоник, а 1965. генерал-пуковник. За Команданта РВ и ПВО и уједно помоћника ДСНО-ССНО за РВ и ПВО постављен је 30. априла 1965. године, и на тој дужности је био до 5. јануара 1970. године,  када је постављен за Начелника Генералштаба ЈНА. 

Био је члан Савета народне одбране Председништва СФРЈ.  Носилац је Партизанске споменице, Ордена народног хероја и бројних других одликовања. Бавио се теоретским радом из области војних наука, објавио је књиге: “Човек у простору”, “Трећа димензија рата” и “Доктрина побједе”.

Умро је 15. октобра 1972. године, на дужности. Сахрањен је у Алеји велика на Новом гробљу у Београду.

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник МИЛАН СИМОВИЋ

пилот

(1970 - 1972)

Милан Симовић је рођен 3. фебруара 1917. године у Витковцу код Краљева. До рата је завршио Ваздухопловну Подофицирску школу у Петроварадину и био наредник пилот. У НОБ је ступио 8. августа 1941. године у Краљевачки партизански одред, а 11. децембра  постао је члан КПЈ. У рату је био заменик команданта одреда, батаљона и шеф обавештајне службе Прве пролетерске дивизије, те заменик команданта Прве ваздухопловне базе.

 

Од априла 1944. године је командант Прве ваздухопловне базе, а од 29. октобра 1944. године до јула 1945. године начелник Персоналног одељења Команде РВ и вршилац дужности политичког комесара РВ.

После рата био је слушалац ВВА у СССР-у (1946-1948) и начелник Првог одељеења Команде РВ, командант ваздухопловне дивизије, начелник штаба ваздухопловног  корпуса, директор ЈАТ-а (два мандата 1956-1959. године и од 1960. до 1963. године), начелник 4. Управе Команде РВ, помоћник команданта РВ и ПВО за позадину, начелник Штаба Команде РВ и ПВО и Командант РВ и ПВО, истовремено и помоћник ССНО за РВ и ПВО, од 5. јануара 1970. до 19. јула 1972. године, када је прешао на дужност у ССНО.

Унапређен је у чин капетана 1. маја 1943. године, мајора 1. новембра 1943. године, потпуковника 1. октобра 1944. године, пуковника 21. маја 1949. године, генерал-мајора 1957. године, генерал-потпуковника 1959. године и генерал-пуковника 1970. године.

Носилац је “Партизанске споменице 1941” и Златног пилотског знака; Ордена партизанске звезде 1. реда, Ордена заслуге за народ 1. реда, Ордена за храброст, Ордена народне армије 2. реда; Ордена за војне заслуге 1. реда; Оредна народне армије са ловоровим венцем и других.

После пензионисања 31.12.1977. године живео је у Београду. Умро је 9. јуна 1988. године.  

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник ЕНВЕР ЋЕМАЛОВИЋ

пилот

(1972 - 1980) 

Енвер Ћемаловић је рођен 23. априла 1920. године у Мостару. До рата је завршио Средњу техничку школу – машински отсек у Загребу и Пилотску школу за резервне официре у Панчеву. Члан СКОЈ-а је био од 1937. године, а КПЈ од 23. октобра 1941. године.

После окупације одмах се укључио у Народноослободилачки покрет (НОП) али је убрзо ухапшен. Успешно бежи из затвора и прикључује се Коњичком партизанском одреду. У НОБ је био комесар чете, комесар Мостарског батаљона (1942), комесар Коњичког партизанског одреда (1944), комесар 13. Херцеговачке бригаде (1944) и комесар 42. јуришне ваздухопловне дивизије (1945).

После рата је обављао дужност комесара 37. јуришне ваздухопловне дивизије, од ослобођења до 1949. године; слушалац КША РВ – Ваздухопловни факултет 1949. до 1951. године; Командант 29. јуришне ваздухопловне дивизије од 27. јануара 1951. године до 13. јула 1956. године; Начелник Прве управе штаба Команде РВ и ПВО од 13. јула 1956. до 19. маја 1964. године; Командант Петог ваздухопловног корпуса (5. ВаК) од 19. маја 1964. до 26. фебруара 1970. године; Начелник Штаба Команде РВ и ПВО од 26. фебруара 1970. године до 26. јуна 1972. године и Командант РВ и ПВО и истовремено помоћник ССНО за РВ и ПВО од 26. јуна 1972. до 1980. године.

Унапређен је у чин мајора 1944, поптуковника 1.марта 1945, пуковника 21. маја 1951. године, генерал-мајора 22. децембра 1965. године, генерал-потпуковника 22. децембра 1965. године и генерал-пуковника 22. децембра 1973. године. 

Носилац је “Партизанске споменице 1941” и бројних одиковања.

Пензионисан је 31.12.1980. године. Живео је у Загребу где је и сахрањен.

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник СТЕВАН РОГЛИЋ 

пилот

(1980 - 1982) 

Стеван Роглић је рођен у Крагујевцу 29. јула 1921. године. Пет разреда основне школе и три разреда алатничарског заната завршио је у Војнотехничком завода у Крагујевцу и постао калфа 1937. године.

Од 1941. до 1944. године био је борац НОР-а. Године 1943. године добио је чин капетана. Био је командант Омладинског батаљона који је, попуњен младим борцима НОВЈ, упућен у СССР на школовање у ваздухопловна училишта у Грозном (јуришници), Краснодару (ловци) и Енгелсу (бомбардери).

Био је први командант 250. ракетног пука ПВО који  је формиран 24. новембра 1962. године, па све до 1967. године, у чину пуковника. Потом је постављен за команданта 11. дивизије ПВО где је унапређен у чин генерал-мајора. Затим одлази у Ниш за начелника штаба Првог Ваздухопловног корпуса (1. ВаК), а потом и на дужност команданта Првог ВаК. У чину генерал-потпуковника обавља дужноста начелника Штаба Команде РВ и ПВО, а од 31.12.1980. до 31.12.1982. године обављао је дужност команданта РВ и ПВО. Носилац је звања почасног пилота са Златним пилотским знаком.

Пензионисан је у чину генерал-пуковника 1981. године. Преминуо је у Београду 18. јула 1992. године. Сахрањен је у Крагујевцу.

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник СЛОБОДАН АЛАГИЋ 

пилот

(1982 - 1985)

 

 

Слободан Алагић је рођен је у месту Стикада код Грачаца у Лици 1925. године. Приступио је  НОВЈ 1941. године. 

 

После рата завршио је Ваздухопловно војно училиште у Четвртој класи од 1. новембра 1947. године до 1. новембра 1950. године. Добио је звање пилота јуришника.

 

Био је пилот, наставник летења, командир авијацијског одељења и ескадриле, Командант 81. јуришног авијацијског пука, Командант 107. јуришног авијацијског пука, Командант 186. школског авијацијског пука, Командант 97. авијацијске бригаде (за подршку војнопоморске области); Начелник штаба Петог Ваздухопловног корпуса, Командант Петог Ваздухопловног корпуса, заменик начелника Генералштаба ЈНА за РВ и ПВО.

 

Командант РВ и ПВО био је од  1. јануара 1982. до 2. новембра 1985. године (Указ број 1/18 од 1. јула 1981. године).

 

У чин генерал-мајора унапређен је 1972. године, а у чин генерал-пуковника 1984. године. Носилац је почасног Златног пилотског знака.

 

После пензионисања 31.12.1985. године живео је у Београду.

 

Преминуо је у Београду 29. априла 1999. године и сахрањен је на гробљу “Лешће”.

 

 

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник АНТОН ТУС 

пилот

(1984 - 1991) 

Антон Тус је рођен 1931. године у Брибиру код Новог Винодолског. 

 

Завршио је Ваздухопловно војно училиште у Четвртој класи од 1. новембра 1947. године до 1. новембра 1950. године, Командно-штабну академију РВ и ПВО и Ратну школу. Школован је и у највишим војним школама у СССР и САД. 

Био је пилот у ескадрили, наставник летења и командир авијацијске ескадриле. Од 1968. године до 1969. године био је Командант 204. ловачког авијацијског пука на аеродорму Батајница.

Био је командант 15. дивизије ПВО и командант Петог ваздухопловног корпуса у Загребу. Обављао је дужност начелника Штаба Команде РВ и ПВО. Такође је био и на дужности заменик начелника Генералштаба ЈНА за РВ и ПВО.

Од 1985. године до маја 1991. године обаљао је дужност Команданта РВ и ПВО.

Са дужности Команданта РВ и ПВО, у чину генерал-пуковника ЈНА, пензионисао се и отишао одмах у Хрватску војску јула 1991. године, где је 21. јула постао начелник Главног стожера ХВ и унапређен у чин генерала збора Хрватске војске. Од 19. јула 1992. године је члан Вијећа народне одбране Републике Хрватске. Од 1. децембра 1995. године је главни војни саветник председника Хрватске Фрање Туђмана и начелник Уреда за међународну војну сарадњу Хрватске. Од 2001. године је Шеф Мисије Републике Хрватске при седишту НАТО.

Одликовања у ЈНА: Орден за војне заслуге 3. реда (1955) - Орден заслуга за народ са сребрном звездом (1961) - Орден народне армије са сребрном звездом (1964) - Орден народне армије са златном звездом (1969) - Орден за војне заслуге са златним мачевима (1975) - Орден братства и јединства са сребрним венцем (1977) - Орден Републике са сребрним венцем (1983) - Орден заслуга за народ са златном звездом (1989). Носиалац је Златног пилотског знака.

Поред одликовања у ЈНА, одликован је и највишим одликовањима Републике Хрватске. 

Пензионисан је и живи у Загребу.

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник ЗВОНКО ЈУРЈЕВИЋ

пилот

(1991 - 1992)

Звонко Јурјевић је рођен 1. марта 1934. године у Славонском Броду, Хрватска, у радничкој породици.

Основну школу похађао је у Вишеграду, Бијељини, Сарајеву и Славонском броду. По завршетку другог разреда средње техничке школе уписао се у Школу активних официра авијације (ШАОА) коју  је завршио 1954. године у Мостару. 

По завршетку ШАОА, лети на клипним авионима, а потом у се, Центру са обуку на млазним авионима у Батајници 1956. године, оспобљава за пилота млазних авиона. Након тога распоређен је на службу у 103. извиђачки пук. Потом је био пилот и наставник летења, командир авијацијског одељења, заменик командира и командир авијацијске ескадриле, начелник штаба и Командант 172. ловачко-бомбардерског пука (школског); Командант 185. ловачко-бомбардерског пука (школског); начелник штаба Трећег Ваздухопловног корпуса у Нишу; Командант Петог ваздухопловног корпуса у Загребу, Командант Ваздухопловне војне академије у Задру; Начелник штаба Команде РВ и ПВО, заменик начелника Генералштаба ЈНА за РВ и ПВО и Командант РВ и ПВО. 

Током службе завршио је Командно-штабну школу тактике, Командно-штабну школу оператике и школу националне одбране 1976. до 1977. године.

Летео је на око тридесет клипних и дозвучних млазних авиона и на хеликоптеру “Газела”. Носилац је Златног пилотског знака и звања инструктора летења. Почасни је пилот две стране државе (Румуније и Ирака) као и ЈАТ-а.

Унапређен је у чин генерал-мајора 1981. године, у чин генерал-потпуковника 1986. године у чин генерал-пуковника 1991. године.

Био је на служби у Пули (три пута), Скопљу, Нишу (три пута), Батајници (два пута), Титограду, Задру, Загребу и Београду.

Носилац је више војних и цивилних одликовања и највишег признања за успешно руковоћење и командовање у ЈНА – “Награде 22. децембар”. 

Последњи је командант РВ и ПВО на целокупној територији бивше СФРЈ.

Пензионисан је у јануару 1992. године. Живи са породицом у Београду.

 

[Милан Ракић]

Савезна Република Југославија

 

Ратно ваздухопловство и Противваздушна одбрана

Команданти

Божидар Стевановић

Милоје Павловић

Љубиша Величковић

Славко Бига

Спасоје Смиљанић

Бранислав Петровић

Владимир Старчевић

Владан Марјановић

 

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник БОЖИДАР СТЕВАНОВИЋ 

пилот

(1992 - 1993)

Божидар Стевановић је рођен 21. септембра 1933. године у селу Илићево код Крагујевца, Србија. Основну школу је завршио у родном месту и шест разреда гимназије у Крагујевцу.

 

На конкурс за Школу активних официра авијације (ШАОА) јавио се 1949. године. Примљен је у шесту класу питомаца и школовање успешно завршава 1952. године, када је произведен у чин потпоручника авијације и добија летачко звање пилота Ратног ваздухопловства ЈНА.

 

Наставио је даље војно-стручно узавршавање, завршио је Апликациону школу РВ у Пули, затим Командно-штабну академију РВ и ПВО (КША РВ и ПВО) и Школу националне одбране (ШНО). Остварио је веома успешну летачку и командантску каријеру у РВ и ПВО. Био је пилот, наставник летења, командир авијацијског одељења, командир ескадриле, официр за обавештајне послове, официр за оперативно-наставне послове, начелник штаба ловачког авијацијског пука и Командант ловачког авијацијског пука. Потом је био главни инспектор за летачку обуку у Команди РВ и ПВО, командант 11. дивизије ПВО, Командат 1. Корпуса РВ и ПВО и Командант РВ и ПВО.

 

Божидар Стевановић је редовно унапређиван у све чинове од потпоручника до генерал-пуковника.

 

Одликован је Медаљом за војничке заслуге, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом Народне армије са сребрном звездом, Орденом Народне армије са златном звездом, Орденом братства и јединства са сребрним венцем и Оредном Народне армије са ловоровим венцем.

 

Носилац је Златног пилотског знака и звања Инструктор летења. Као врхунски пилот ловачке авијације летео је на авионима МиГ-21 и МиГ-29 до пензионисања, у својој 59 години.

 

Пензионисан је 1993. године. Са породицом живи у Београду. 

[Милан Ракић]

Генерал-мајор МИЛОЈЕ ПАВЛОВИЋ 

пилот

(1993 - 1994) 

Милоје Павловић је рођен 1948. године у селу Доња Буковица, општина Љубовија. Основну школу је завршио у Копривници, Хрватска. Јавио се 1962. године на конкурс за Ваздухопловну војну гимназију у Мостару, тада “Припремна школа ВВА”, коју је завршио 1964. године. Затим је наставио школовање у ВВА као питомац 19. класе. Након школовања у Земунику код Задра и у Пули, по завршетку ВВА, 1967. године, унапређен је у чин потпоручника и добио је летачко звање пилота. Одмах по завршетку ВВА постао је наставник летења, а затим командир авијацијског одељења, инспектор за летачке послове у команди пука, командант ескадриле. КША РВ и ПВО завршио је 1978. године, када је постављен за команданта Центра за обуку пилота иностраних оружаних снага (ЦОПСОС) ВВА у Мостару.

Потом одлази на аеродром Петровац код Скопља за Команданта 98. авијацијске бригаде. Са те дужности одлази у Команду 3. Вак у Нишу за помоћника команданта корпуса за летачке послове. По завршетку Школе оператике РВ и ПВО, распоређен је у Команду 1. корпуса РВ и ПВО, убрзо постаје начелник штаба, а потом и Командант корпуса. Од лета 1992. године био је начелник штаба Команде РВ и ПВО, а од лета следеће 1993. године до пензионисања 1994. године, обављао је дужност  Команданта РВ и ПВО. 

Летео је на дозвучним млазним школским и борбеним авионима у РВ и ПВО.

Све дужности је успешно обављао и са високим резултатима у обуци, руковођењу и командовању. Два пута је превремено унапређиван у виши чин, а више пута је похваљивам награђиван и одликован. Носилац је звања Инструктор летења и Златног пилотског знака.

У чин генерал-мајора унапређен је 1992. године.

Са дужности команданта РВ и ПВО, на лични захтев, пензионисан је у 46 години живота, почетком 1994. године

Ожењен је, има двоје деце. Живи у Батајници.

[Милан Ракић]

Генерал-пуковник ЉУБИША ВЕЛИЧКОВИЋ 

пилот

(1993 - 1998) 

Љубиша Величковић је рођен 1. марта 1946. године у селу Црљенац, Мало Црниће, Пожаревац. Основну школу завршио је у родном месту, а потом Припремну школу ВВА, потоњу Ваздухопловну војну гимназију у Мостару, као ученик прве класе 1963. године. Ваздухопловну војну академију у 18. класи завршио је 1966. године. Врло брзо постао је пилот суперсоничних авиона (Миг-21) и на њима летео више од 30 година. Један је од првих наших пилота на авиону Миг-29. 

Током службе завршио је Командно-штабну школу РВ и ПВО са одличним успехом. Затим је завршио и Командно-Штабну школу оператике РВ и ПВО са одличним успехом и руску Генералштабну академију “Ворошилов”. 

Обављао велики број дужности у РВ и ПВО и ВЈ. Био је командир ескадриле, начелник штаба и командант ловачког авијацијског пука, командант Корпуса РВ и ПВО, Начелник инспекције борбене готовости у команди РВ и ПВО, директор Савезне управе за контролу летења, начелник Генералштабне академије Војске Југославије, начелник сектора РВ и ПВО у Генералштабу Војске Југославије, Командат РВ и ПВО, заменик савезног министра за народну одбрану, и у рату помоћник начелника Штаба Врховне команде Војске Југославије.

Генерал Љубиша Величковић је имао бриљантну војничку каријеру. Два пута је превремено и два пута ванредно унапређиван у виши чин. Носилац је више високих одликовања и признања, Златног пилотског знака и звања Инструктора летења. Врхунске резултате у професији генерал Величковић постигао је захваљујући  упорном раду и огромном залагању. Био је веома способан војни старешина широког профила. Прави врхунски војник-професионалац, у сваком погледу.

Храбар, одважан и смео није се либио ни једног задатака, непрекидно је био у жаришту збивања, мећу људима у јединицама, на првом линијама борбе. На једном од многобројних задатака, приликом обиласка јединице на првој линији изгубио је живот. Он је једини командант ваздухопловства, и генерал тако високог чина и ранга, који је погинуо на првим борбеним линијама. Храброшћу и несебичним жртвовањем за Отаџбину стао је у ред  највећих витезова нашег неба и ушао је у легенду.

Сахрањен је 3. јуна 1999. године на гробљу у свом родном селу Црљенац. 

[Милан Ракић]

Генерал-потпуковник мр СЛАВКО БИГА

без летачког звања

(1998 - 1999) 

Славко Бига је рођен 7. априла 1947. године у Плитвицама, Завршио је Војну академију ЈНА у 21. класи, а потом Ракетну школу и Командно-Штабну академију РВ и ПВО. Дипломирао је и магистрирао на Факултету политичких наука у Загребу. Завршио је и Командно-Штабну школу оператике РВ и ПВО у 2. класи 1986. године.

Обављао је дужности у ракетним јединицама ПВО до Команданта ракетног пука ПВО; био је начелник Управе ПВО, помоћник начелника Генералштаба ЈНА за РВ и ПВО, помоћник начелника Генерлштаба ВЈ за РВ и ПВО (2001. године).

Био је командант Корпуса ПВО, начелник Штаба Команде РВ и ПВО и заступник Команданта РВ и ПВО од 17. новембра 1998. године до 1. јануара 1999. године.

У чин генерал-мајора унапређен је 31.12.1994. године, а у чин генерал-потпуковника 31.12. 1998. године.

Пензионисан је 31. децембра 2001. године. После пензионисања постављен је за директора Музеја ваздухопловства где се налазио до 2011. године.

Живи у Београду.