Песнички покушаји форумаша

[.............]

УСЕЛИ СЕ У МОЈ СТИХ

 

Усели се у мој стих.

Пребивај у њему.

Одмори тело, разум и душу.

Његова удобност ће те опустити,

Његова снага браниће те од свега.

Немој га никад напустити.

 

Лези на моју строфу као на удобну, мирисну постељу.

Загрли као јастук мисао што лепрша ка теби.

Покрићу те метафорама, епитетима, жудњама.

Ушушкати те нежно,

Пољубити у образ.

 

Живи у мојим песмама.

Тамо диши,

причај,

спавај,

играј се праменом косе.

Тамо живи с чистом, миришљавом кожом

с комадима тканине на њој,

са својим покретима и додирима,

са својим осмесима и пољупцима.

 

Усели се у моје песме.

 

Понеси са собом само зрно своје љубави

да у песмама узраста у савршенство.

( 2007)

[Срђан Ранђеловић]

Ноћ када сам угасио светло

 

 

Ноћ, као и свака друга,

тишином сам надгласао буку,

отворио сам срце, затворио сам очи,

раширио руке, само стајао тако.

 

Ђаволу није требало много да дође,

шуњао се увек корак иза мене,

смрадом трулежи испуни ваздух,

свет око мене испуни мраком.

 

Борба против њега трајаће још дуго,

ударце трпим, из рана крв ми се слива,

молитвом узвраћам, она је мој мач,

стопалима својим притискам тло.

 

Лице ми реже канџама својим,

срце је моје Богом испуњено,

не може ми ништа, сам себи гасим светло,

да би молитвама мојим неком другом сијало.

[Драшко]

Реци ми да си примила писмо, старице драга

Тако недостаје топлота руку твојих

Реци да ту су сва жељена нам блага

И да нестају авети којх се бојих

[Јелина]

Мимо одлуке

 

 

Гледала сам филм

о пар дана невоље

неколико људи

и њиховим слабостима

које их потпуно уништавају

и све сам их толико

заволела  у тим

немоћима да бих

сад цео свет грлила

колико га разумем.

 

А таман сам одлучила

да будем рационалнија.

[Arsenija]

Budim se.

Gledam ,ali ne vidim nista novo

Ne pokrecem se

Gledam,ali ne vidim nista novo

Svet je isti

Ali ja vise nisam

Sa ikone me gledaju nepoznata lica

Ustajem

Okliznuh se na gomilu knjiga

Dosegahu mi do kolena

Kao da ustajem iz  vode

Tresem se od te svezine

Kao davljenih koga izbaca spasonosni tals

Grcevito grlim svoj zivot

Svoje pomilovanje

Ustajem

Hodam

Perem nase solje,

Bacam hranu koju smo jeli

Nigde nikog

Podizem roletnu

Prvi put tako gledam nebo... 

[Arsenija]

Decak jedan mali

u skolu ga nisu dali

Decak je plakao

hteo je da ide u skolu

nisu mu dali

bilo je mnogo mali

Zato i ti dete

budi srecno

jer ides u skolu svaki dan.   

[Титаник]

Она

 

Док слушао сам свет, чуо сам тишину.

Гледао у небо, не видех даљину.

Погледах у море, изгубило дубину.

 

Мисли беху празне, осећах се плитко,

Испразно, као да сам нико...

 

Време тече, цури, пролазише дани, 

месеци се роје.

Године су прошле, а ја немах коме.

 

Тугу с лица опрале су кише.

Ал’ не могу опрати ми душу,

Што пати, чезне, можда чак и вене.

Због љубави једне неузвраћене.

 

Љубав моја беше јака, искрена и чедна,

Ал’ не беше ње,

Сакрише је сене, 

однеше у ноћ далеко од мене.

 

Остала је пустош у животу мом,

Живот стаде, нешто ме је стигло,

Проболе ме речи њене, кукавичке, снене...

 

Није рекла много, ал’ то беше крај,

Нестала је тада,

Са њом нестала и нада...

 

Падох, распах се к’о стакло,

Од мене остало је тек толико,

Да закључим да сам нико...

 

Скупљао сам делове од живота свог,

Склапао их у целину,

Као да сам Бог.

 

Мислио сам тада, да сам изнад свега,

Да душа камена је остала,

Ни слутио нисам, још мекша је постала...

 

Туга обузела ми лице, прозрачан сам био,

Гледала ме није, можда није хтела,

Тешио сам себе, како није смела...

 

 

Питао сам за њу, гласа да јој чујем,

Ал’ није је било, нико ниста не зна,

Нестала си моја добра вило...

 

Дани су ми исти, више их не бројим, 

За љубављу чезнем, као биљка венем, 

Због љубави једне неузвраћене.

 

Чекао сам дуго, да се врати мени,

Вратила се није, чини се и неће,

Шта и да се врати, за нас нема среће.

 

Сада нека друга, њено место краси, 

Нечије су сада лепше, косе, власи.

[Титаник]

  On 24. 8. 2014. at 7:01, Срђан Ранђеловић рече

Себи сам рекао збогом,

растао се као човек са човеком,

обукао најбоље одело,

закључао врата за собом.

 

Више себи нећу доћи,

да се убеђујем да останем немам воље,

бићу добро, у то нема сумње,

само без себе најбоље ћу проћи.

 

Од себе до себе заметнућу траг

у случају да једном почнем да се тражим,

поставићу замке, подићи зидове,

новом мени онај стари није драг.

 

Тако бих волео да сам је ја написао... Свака част  :good2:  :good2:  :good2:

[Срђан Ранђеловић]

@@Титаник,

Хвала брате!

[Maslacak_]

Ja bas i nemam taletna za pisanje poezije, al volim da je citam. 

I citajuci ove vase pjesme, bas sam se iznenadila da ovako dobro pisete. 8086.gif

Svaka vam cast       

[Zero]

Napisao bih Tebi pesmu jednu ja,

pesmu divnu, pesmu hvalnu, od tuge i od sećanja.

 

Ali za divote u sebi oslepeh,

nemogućnost zameni Tobom osunčane zore.

Od radosti odučen strahoiman zastrepeh

i behu mi strane nadnebesne gore.

 

Napisao bih Tebi pesmu jednu ja,

s niskom blage ljubavi i sreće beskraja.

 

Kao kap od neba iziđoh od Tebe,

i ovako dalekog ostavi me bistra.

Dade mi hladnoću srcu, al ne zebe,

Tvoja ljubav, i kad lutam, uči ga da blista.

 

I oko moje kad se muti,

Tvoje za me gleda.

I kad srce malo ćuti,

Tvoja ruka na nj ne da.

 

Napisao bih Tebi pesmu jednu ja.

Pemu tihu, pesmu toplu, neiskazivih gledanja.

 

Koja će da kaže sve što ja ne mogu,

koja će da približi ljude i svet Bogu...

Rodio jesi Pesmu jednu Ti

i kroz Njega ljude, svet i sve stao voleti.

[Adelaida]

Podelila bih sa vama malo svoje proze.... 8086.gif (ovih dana nesto nemam inspiraciju za poeziju)... ako se uklapa u ovu temu.

 

Hermes

 

 

Gluvo doba, jedini zvuk bese sablasno zavijanje vetra izmedju klanaca i  kisa sto neumorno pada. Hladnoca mi je ledila krv u zilama, vetar me sibao, a kisa sa svakom kapi udarala po sred cela, kao maljem. Trazio sam neki zaklon, psujuci sebe po milioniti put, sto sam sam sebe doveo u ovu situaciju. Zeleo sam da odustanem, svaka celija moga tela je vapila za toplotom i udobnoscu, a imao sam taman toliko snage da besnim na sebe. 

Toliko sam bio izgladneo, umoran i jadan da ne mogadoh ni korak vise da napravim, ni napred...ni nazad.

U svom tom mom ocajanju i samopreziru ucini mi se da mi se neko svetlo priblizava. Zastao sam da vidim ko je to jos dovoljno lud da je se usudio da krene ovim putem. I tada sam ga ugledao. Sedi starac,duge kose i brade, sa slabasnom svetiljkom, dugackim stapom, u pohabanom krznenom ogrtacu i necemu sto je se nekada davno, verovatno u njegovoj mladosti, moglo nazvati nekom vrstom obuce. Bejah vise nego iznenadjen prizorom ispred sebe, i namesto da nesto progovorim, ja se nasmejah. Starac stade ispred mene i nakloni se. Tek sada sam video to usahlo lice sa hiljadu bora, od kojih je svaka pricala po jednu pricu, te kvrgave prste koji su stezali stap i svetiljku, te mrsave ruke koje su izgledale kao kost presvucena kozom za broj vecom.

Ne izdrzah, pa ga upitah: 

-Kuda starce?

A on mi rukom u kojoj je drzao stap pokaza ka planinskom vrhu.

Pomislih da je jadnik, sasvim izvesno poludeo, mozda od starosti, mozda od gladi a mozda od besomucnog lutanja ovim planinama, sto je verovao sam, i mene samog cekalo. Nisam drugacije mogao da objasnim ovaj susret i starcevu nameru. 

-Ali kako starce po ovom nevremenu? - izustih, ne znajuci nista pametnije da kazem. Starac se nasmesi i ja videh da ima samo dva zuba u gornjoj i cetiri u donjoj vilici. To me iz nekog neodredjenog razloga natera da se uhvatim za glavu, uveren da je starac sigurno poludeo.

-Kada se priblizim onom vrhu na koji sam krenuo grejace me secanje na ovu zimu ovde. - rece starac. 

- A kuda ces ti mladicu? upita me.

-Trazim zaklon! - rekoh ko iz topa.

- Onda nisi trebao ni polaziti. - rece starac i krete lagano. Hodao je polako, korak po korak,nosen mrsavim nogama a opet nekako bez imalo napora. Sem svetla i stapa na koji se uopste nije oslanjao, nije nosio nikakav teret, sem starosti, mozda.

- Ali, kako mislis da stignes tamo gore starce, bez obuce, odece, hrane, bez icega....? -doviknuh za njim. On zastade i ne okrenuvsi se rece:

-Vidim ti nosis sve sto mislis da ti je potrebno, a i vise od toga mladicu, pa opet nigde nisi stigao. Moje srce je vec gore, a ostatku mene lako je da ga sledi. - mogao sam se zakleti da je se starac smesio dok je se sigurnim i laganim korakom priblizavao svome cilju. Ostao sam da gledam za njim, pokisao, dok su mi njegove reci odzvanjale u glavi, dok su vetar i kisa svirali svoju simfoniju, porazen spoznajom da sam ja taj koji je nerazuman. 

[pahulja]

@@Adelaida,

 

Imaš li ti ovoga još?

I sama volim prozu da pišem mada sam nešto zatajila u poslednje vreme, tražila sam ovakvu temu baš sa prozom ali nisam našla...

Trebalo bi ovakvu istu sa: "Prozni pokušaji forumaša" hehe :.mislise.

[Adelaida]

Imam...   Postavljacu s vremena na vreme...

[Жедни]

Ево једне моје песме!

Послушајте је