Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 2. 8. 2016. at 10:43, Libra рече

Pomaže Bog!

Oče Savo, da li možete da mi pojasnite ovaj deo iz Jevanđelja:

 

¹⁰ I zapitaše Ga učenici Njegovi govoreći: Zašto dakle književnici kažu da Ilija najpre treba da dođe?

¹¹ A Isus odgovarajući reče im: Ilija će doći najpre i urediti sve.

¹² Ali vam kažem da je Ilija već došao, i ne poznaše ga; nego učiniše s njime šta hteše: tako i Sin čovečiji treba da postrada od njih.

¹³ Tada razumeše učenici da im govori za Jovana krstitelja.

Expand  

Навео бих овде тумачење Теофилакта Охридског за стихове Мт. 17.10-12 (Тумачење Св. Јеванђеља по Матеју, које сам пре неколико година превео на српски)

10. И запиташе га ученици његови говорећи: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје треба да дође?
Обмањујући народ, књижевници су говорили да Он није Христос, јер би у том случају прво дошао Илија (уп. пророк Малахија 4.5-6). Они нису знали да Христос треба да дође и други пут. Претеча првог доласка био је Јован, док ће другог бити Илија, што уосталом, Христос објашњава ученицима. Послушај, дакле.
 
11-13. А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и ие познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Човјечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља.
Када каже: „Илија ће заиста доћи“, Христос показује да он још није дошао, али ће доћи као претеча другог доласка, и све Јевреје који се покажу послушним привешће вери у Христа и тако их вратити њиховом отачком наслеђу од кога су отпали. Али, када Христос каже да је „Илија већ дошао“, мисли на Јована Претечу. Они „учинише с њим што хтедоше“, јер су га (сами) убили тако што су дозволили Ироду да га погуби, иако су то могли спречити. Од тада су ученици постали оштроумнији и разумели су да он Јована зове „Илијом“, јер је Јован био Претеча првог доласка, баш као што ће Илија бити претеча другог.

["Tamo daleko"]

  On 5. 8. 2016. at 11:07, grigorije22 рече

  On 4. 8. 2016. at 20:21, Архимандрит Сава Јањић рече

Животиње нису створене као човек по образу Божијем тј. немају личност и оно што је у личности најважније, слободу. Као и све остало што је Бог створио и животиње и биљке израз су љубави Божије јер је Бог све премудро саздао. Све што је створено, створено је за вечно постојање и као добро, и зато ништа неће отићи у ништавило. Материја и сада у овом садашњем стању не нестаје, већ стално кружи. Кроз Богочовека Христа све бива возглављено и ући ће у вечно постојање. Пошто немају личност, већ својеврсну анималну психу засновану на инстинктима, животиње се као и биљке после смрти враћају се у саставне елементе природе. Ипак, материја која сачињава свет у коме живимо биће након Другог доласка Господњег преображена и Бог ће створити ново небо и земљу и васцела твар ће у Христу живети вечно у новом обновљеном стању.  

Хришћанска традиција не прихвата третирање животиња као личности, већ се према њима односима као и према свему осталом што је Бог створио, са одговорношћу и пажњом. Животињама обезбеђујемо оно што им је потребно да би живели и служили нам. Неки људи, међутим, често пројектују своју личност на животиње (због усамљености или разочараности у друге људе) што није добро јер се неретко животињама указује више пажње него човеку и енергија љубави коју треба да усмеримо према Богу и ближњима бива усмеравана према твари. Зато претерана брига или љубав према животињама представљају посебну врсту самољубља јер пројектујући себе или неку идеализовану личност на своје домаће љубимце, заправо волимо сами себе у бесловесним бићима и падамо у идолопоклонство твари. 

Expand  

Po mom skromnom misljenju, o.Sava je sasvim dobro objasnio kakav bi trebao biti nas hriscanski odnos prema Bozijoj tvari. U pravoslavnoj tradiciji, najcesce u Zitijama svetih, mozemo se susresti sa upravo realnim primerima nekih svetitelja u odnosu na zivotinje.

Secamo li se svetogorskih podviznika koji su, ziveci sami u isposnicama, imali takav odnos sa recimo, zabom (ako se nevaram), da je prosto cudesno kako se zaba (dakle tvarna priroda) prakticno sazivela sa podviznikom I dolazila u odredjeno vreme na molitvu. Kada govorimo o ljubavi--tu smo svi neznalice...

A ako treba, premda mislim da nije sporno ili protivrecno to sto kazete i Vi I o.Sava, mozda samo dublje sagledati navedene prideve:

"По мом схватању љубав не може бити претерана, она може бити само неискрена, лажна, извештачена, прорачуната и условна".

Svi znamo da sve sto je preterano-nije dobro, tako da neiskrenost, laz, izvestacenost, proracunatost--sve je to posledica preteranosti I neizostavno, kako ste I sami rekli, odraz samoljublja, sebicnosti itd.

Ne zaboravimo da nismo mi merilo ljubavi, koju tako svesredno pruzamo zivotinjama, vec Tvorac Koji nam daruje ljubav ....po meri rasta...u Hristu! Ama , sve je On uredio tako dobro...!

Expand  

 

["Tamo daleko"]

Izvinjavam se unapred, ali ocigledno sam pravi pocetnik, jer ne umem da postavim odgovor na pravo mesto; prethodni komentar se odnosio na sadrzaj koji je postavila "Jana" ili "obucenausunce".

 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 3. 8. 2016. at 6:29, aliluja рече

Poštovani Oče Savo.... 

Kada čovek spozna duhovnu ljubav može se dogoditi da prema telesnoj ljubavi oseti gadljivost... 

Na koji način se treba postaviti hrišćanin koji se nalazi u braku...i u ne tako poodmaklim godinama? 

Expand  

Хришћански брак је света тајна и супружници који су њоме сједињени треба да је живе у љубави Божијој. У посланици Еф. 5. 22-33 Апостол наглашава да жене треба се покоравају мужевима као Господу и да мужеви воле своје жене као што Христос заволе Цркву. У светој тајни брака двоје постају једно тело и веома је важно да имамо у виду да телесна љубав у браку није оруђе страсти и греха, већ израз љубави двоје супружника који су сједињени у Христу. У 1. Кор 7.5 Апостол каже: "Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем." Уздржање у браку је могуће и чак похвално, али мора да буде узајамно прихваћено јер у противном може да угрози брак и наведе једног од супружника на грех. У традицији наше Цркве телесни живот није негација телесности, већ њена афирмација у Христу. 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 3. 8. 2016. at 21:47, Aleksandar Stojkovic рече

Da li se bespocetnost i beskrajnost kao bozije odlike odnose i na najsitnije cestice, tj, da li je sve stvoreno, svaka celija ustvari beskrajna i od manje cestice uvek postoji manja? I da li je razlika izmedju stvorenog i Nestvorenog u tome sto stvoreno ima pocetak, au vecnosti treba da se stalno priblizava bespocetnom Bogu, po blagodati?

Expand  

Између Бога који је једини нестворен и беспочетан и свега онога што је он створио ни из чега постоји суштинска, онтолошка разлика. Без обзира на савршеност створене природе и њену чудесну комплесност створена природа никада сама по себи не може да постане нестворена и бесмртна. Све што је створено са човеком као круном стварања створено је за вечно постојање и трагедија палог човека и света јесте у покушају да оствари вечност без Бога и човек је постао заробљеник смрти. Без заједнице са Богом васцела творевина лежи у сенци смрти јер све што је створено без заједнице са Богом потенцијално може да се врати у ништавило. Зато је суштина нашег спасења у томе да је Син Божији примио створену природу у своје лично (ипостасно) постојање. Људску природу је сјединио са својом божанском природом поставши Богочовек и учинио је вечном, али не по природи, већ по учешћу у вечном животу Божијем, јер како нас учи апостол Петар у Христу постајемо "причасници божанске природе" (уп. 2 Пет 1.4).

Када говоримо о спасењу света, о новом небу и земљи које ће Господ васпоставити на крају овог света, након свог Другог доласка, верујемо да ће васцела створена природа учествовати у божанској вечности и бесмртности у Христу. Бог Отац по своме вечном благовољењу жели да у Христу сви будемо једно Јн. 17.21 "Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си ме ти послао", како би Христос на крају времена све предао Оцу (уп. 1Кор 15.24 "Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу." За оне који прихвате дар божанске љубави и бесмртности са благодарношћу, то ће бити вечна радост и вечно узрастање у меру висине раста Христовог, а за оне који га не прихвате у овом животу вечност која је за прве блаженство, за друге ће бити вечно мучење у покушају да се врате у ништавило. 

[Arsenija]

Pomaze Bog , Oce Savo . 

Da li mozete da nam kazete kakav odnos pravoslavni hriscani treba da imaju prema tetovazama ... i da li je tetoviranje greh ?

Sve cesce se moze videti da ljudi tetoviraju likove Svetih ,  manastire , razne krstice , brojanice ... To nije samo nacin ukrasavanja tela , vec i oblik izrazavanja ... 

Da li je to u duhu nase vere ?

Unapred se zahvaljujem na odgovoru . Svako dobro .

[Архимандрит Сава Јањић]

ПОИМАЊЕ ЦРКВЕ НА ВАСЕЉЕНСКОМ НИВОУ У БУРНОМ ПЕРИОДУ ИЗМЕЂУ КАСНОГ РИМСКОГ ЦАРСТВА И СРЕДЊЕГ ВЕКА – РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ХРИШЋАНСКОГ ИСТОКА И ЗАПАДА

Од најранијих времена историје Цркве постојала је жива свест да је свуда где је на једном месту окупљен верни народ са својим Епископом, који савршава тајну Евхаристије, присутан сам Христос и да је тај догађај присуства Христовог непосредна пројава пуноће Цркве као Његовог Тела. Црква је поимана као наставак живота Исуса Христа у историји и зато рани хришћани нису доживљавали своје локалне цркве као непотпуне делове шире организације, јер се подразумевало да пуноћа Цркве постоји свуда једнако где се у заједници Духа Светога приноси евхаристија (благодарење) Богу Оцу у име Христово. У Новом завету већином се говори о Црквама Божијим као евхаристијским сабрањима на једном месту у неком граду или покрајини (нпр. о „црквама Христовим које су у Јудеји“ 2Сол 2.14, „цркви Солуњана“ 2Сол 1.1). Такође се говори и о цркви као заједници оних који следују Христу (1Кор 12.28, 15.9; Мт 16.18; Еф 1.22-32, Кол 1.18). И када се говори о Цркви као Телу Христовом или Цркви као широј заједници хришћана на неком простору или, пак, о локалним црквама, није се размишљало у форми црквене организације у којој поједине цркве представљају само делове шире структуре и своју пуноћу црквености поседују само као део те структуре. Апостолске цркве нису имале свој административни центар и биле су равноправне јер је у њима постојала чврста свест да све поседују пуноћу исте заједнице у Христу.

Период од Константиновог Миланског едикта о толеранцији вера 313. године, којим је хришћанима дата слобода исповедања и Солунског едикта “Cunctos populos” цара Теодосија Великог 380. године, којим је хришћанство постало државна религија Римске империје, означио почетак једног другачијег схватања Цркве, не само у контексту односа међу појединим црквама, већ и различитог схватања јурисдикције и првенства (примата) на васељенском нивоу. Хришћани су у почетку живели расути по тадашњој Римској империји и пуноћа Цркве доживљавана је једнако на сваком месту где се светотајински пројављивала заједница у Христу, било то у Сирији, у Галији, Панонији или Северној Африци. Међу локалним црквама у почетку није било јасно дефинисаних односа у погледу првенства и части, иако су цркве које су основали апостоли биле посебно поштоване, а међу црквама су постојале веома живе везе. Веома важан фактор јединства Цркве од апостолских времена, нарочито услед појаве лажних учења, био је континуитет апостолског учења и правоверја које се непосредно преносило у виду апостолског прејемства епископа. Када Црква непосредније улази у живот империје од Цара Константина надаље, епископи одређених области постепено све више гравитирају ка катедри највећег града области у којој живе (митрополији). Тако нарочито од 4. века видимо успостављање митрополијског система у коме епископи у једној области непосредније живе у свези јединства са првим међу собом. Према Антиохијском 19. канону из 341. год епископа може да хиротонише само митрополит са епископима из своје области, а 34. правило, које је са осталим „апостолским правилима“ званично на Истоку прихваћено на Трулском сабору 692. год., потврђује да „епископи сваког појединог народа треба да имају, као главу, првог епископа. Без њега, а и он без њих, не могу ништа чинити.“ Ови принципи остали су темељ православног поимања саборности али и првенства.

Увођењем митрополијског система регулисан је не само живот Цркве у појединим црквеним областима, већ и изражавање тог јединства кроз помесне саборе (што се посебно помиње у апостолском 37. правилу, које налаже редовно саборовање епископа у једној области два пута годишње). Без сумње, ова еволуција у организацији Цркве не може се посматрати одвојено од саме административне реорганизације Царства у коме је хришћанство било државна религија и својеврсна идеологија нове хришћанске империје. Цар је био заштитник овог поретка и сви они који су били противници правоверја аутоматски су били и противници царског поретка и сносили су санкције царске администрације. Зато није и необично да су територијалне границе локалних Цркава прилагођаване границама римских покрајина (дејецеза, епархија). Цар Јустинијан је у 6. веку овај систем унапредио тако што су пет древних катедри: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим, са својим подручним митрополијама, добили још узвишенији статус патријаршија (систем пентархије). Овај начин организације цркава постао је основа за каснији развој нових аутокефалних цркава на православном Истоку и данас је темељ на коме функционишу односи међу помесним црквама у Православној Цркви. На Западу, где су поред Рима постојале и друге угледне и јаке локалне Цркве, постепено долази до успостављања централизованог система на челу са римским папама. Тако су древне западне цркве, посебно на просторима данашње Италије, Француске и Шпаније постале само својеврсни викаријати римских папа, који су на Западу остали једини епископи у пуном смислу речи. Јединство са Римским епископом постала је с временом главна окосница јединства Цркве на Западу, док је на Истоку јединство разумевано више у контексту саборности на којој почивају односи међу патријаршијама, а касније, и оних цркава којима признаван самосталан статус (аутокефалија).

Идеја о васељенској Цркви као организацији чије су помесне Цркве (епархије, митрополије) само делови и у чијој се структури намеће потреба и трећег степена универзалног (васељенског) примата, развија се посебно под утицајем нове политичке реалности у којој живи Римска империја. Преношење престонице из Старог Рима, који је од почетка имао посебну част као „апостолски трон“ (једини у западном делу империје) у Нови Рим (Константинопољ) 330. год. вероватно је пресудно утицало на јачање идеје о универзалном примату Рима. Овом Константиновом одлуком некадашњи древни политички центар Римске државе и његова Црква нашли су се почетком 4. века на маргинама политичког и културног живота Царства, које је било у непрестаном превирању услед варварских напада и комплексне унутрашње кризе касног римског друштва. Престоница Западног римског царства из Рима се од Константиновог времена сели у Медиолан (Милано) до почетка 5. века, а потом до коначног краја западног царства 476. године у боље заштићену Равену, што је знатно утицало и на јачање ових црквених катедри у односу на Рим, али истовремено и још јачег наглашавања првенства римских епископа.

Отуда у Римској цркви долази до специфичног развоја идеје универзалног примата Рима које се све више доводи у везу са Христовим речима Апостолу Петру „Блажен си, Симоне, сине Јонин! А и ја теби кажем да си ти Петар (Petrus), и на томе камену (petra) сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16:16-18). Истина, римски епископи су од најранијих времена по части често помињани као „наследници Петрови“, али учење по коме је Римски епископ ex officio једини „Петров наследник“ на кога се односе ове Христове речи каснијег је порекла и није постојало у Цркви предконстантиновског периода у овој форми. У поменутом Солунском едикту 380. године цар Теодосије указује на хришћанство као веру апостола Петра коју исповеда римски првосвештеник Дамас, али уз њега помиње се и Петар Епископ Александријски, као првопрестолник друге по угледу катедре. Као пример како је један од највећих западних црквених учитеља Св. Августин схватао Христове речи Петру можемо видети беседи на празник светих и првоврховних апостола Петра и Павла http://www.svedokverni.org/beseda-blazenog-avgustina-na-praznik-prvovrhovnih-apostola-petra-i-pavla/ На хришћанском Истоку преовладавало је, и до дан данас постоји предање, да је сваки Епископ баштиник Христових речи Петру и да је камен (стена) на којој је саграђена Црква, вера у Христа Богочовека. Уосталом, Петар и Павле су још пре свог одласка у Рим активно деловали и у Антиохији, која до данас слави ове апостоле као своје утемељиваче. Рим и поред ове једнострано схваћене традиције „Петровог примата“ Рима, на темељима лажних франачких докумената од 9. века свој ауторитет потврђивао и преко тзв. псеудо-Исидорових декреталија које Римском епископу дају прерогативе апсолутне власти још од времена Св. Климента Римског. У 8. веку Рим је исфабриковао тзв. „Константинову даровницу“ тобожњи документ из 5. века којим Константин Велики папи Силвестру даје световну и духовну власт над Западном царевином. Ови документи за које су после и Римокатолици признали да су фалсификати играли су кључну улогу у обликовању ауторитета римских папа, посебно од 8. века надаље.

Да бисмо боље разумели ове процесе веома је важно сагледати колико су сама структура и историјски бурни развоји касне Римске империје утицали на поимање Цркве међу самим хришћанима. Некадашњи „Римски свет“ (orbis romanus) постао је након Константина, посебно у времену његових наследника, хришћанска васељена - икумена (οἰκουμένη, oicumene). Тако појам универзалне (икуменске, васељенске) Цркве постаје за већину хришћана тог времена кључни модел за разумевање саме природе Цркве. Евхаристијски модел поимања Цркве био је засењен јурисдикцијским моделом са својим различитим начинима схватања црквеног првенства, што је неизбежно довело до бројних неразумевања и ривалстава међу катедрама. Све што је било ван граница хришћанске васељене (пре пада Западног царства) учествовало је у Цркви само преко империјалне Цркве. Отуда фамозни 28. халкидонски канон 451. год. о јурисдикцији Цариграда у „варварским земљама“, који представља само одраз једног империјалног схватања Цркве, те његова примена у данашње време на тзв. дијаспору за многе остаје проблематична.
 
Падом Западног римског света под власт варвара 476.г. и трансформацијом Источног царства у јелино-ромејско царство, посебно од времена цара Ираклија у 7. веку надаље, хришћанска икумена је политички већ била неповратно раздвојена, тако да су темељи будућег раскола заправо већ били добрим делом условљени политичким збивањима. Римска црква у то време развија све интензивније нову идеју васељенскости (универзалности) Цркве на темељима јединства са „Петровим наследником“ и оно што се раније само помињало у реторичком смислу, постаје кључни фактор западног схватања јединства Цркве. За Рим је јачање ауторитета папе као „Петровог наследника“ било вероватно и једини начин да се расцепкани остаци некадашње римске империје на Западу под налетима варварских хорди и у процесу стварања нових германских држава са све бројнијим клиром из тих народа сачувају у јединству са једином апостолском црквом на Западу. Без обзира колико овај развој схватања Цркве на Западу био проблематичан за православне хришћане, не може се порећи изузетна улога римске катедре у христијанизацији нових варварских краљевина и успостављању хришћанског друштва на Западу Европе.

На Истоку, за источне ромејске цареве, православље, које је политички поимано и као државна идеологија, остаје кључни елемент не само духовног и културног, већ и политичког јединства царства. Идеја симфоније империје и Цркве постаје веома важна за историју Источне цркве до те мере да су „благочестиви и православни цареви“ сматрани кључним гарантима стабилности и државе и Цркве. То је, наравно, важило све док владари нису подржавали јеретичка учења, када су у Цркви налазили на јак отпор, посебно у монаштву и верном народу. Патријарси Константинопоља често су живели у сенци царева који су и те како знали да се умешају у црквене послове на штету Цркве. Отуда су и неки од највећих светих јерараха Православне Цркве управо они који су се супротстављали царевима бранећи истину вере и самосталност Цркве. 

До цара Константина епископ Византиона био је подређен митрополиту оближњег града Ираклије и није имао никакав посебан значај. Међутим, као нова царска престоница Константинопољ (Нови Рим) добија све више на значају и у црквеном погледу. На Другом васељенском сабору 381. год. Цариградски архиепископ добија почасно место уз Епископа Старог Рима, јер је био епископ Новог Рима, где бораве и цар и сенат. Будући да је Римска црква полагала право на свој ауторитет позивајући се све више на традицију Апостола Петра, у Цариграду се у то време посебно развија предање да је ову цркву основао Апостол Андреј  38–54 год., тако да и Цариград постаје апостолска катедра. Четврти Халкидонски Сабор 451. године Цариграду додељује нове територије, а у 6. веку цариградски архиепископи почињу да користе назив „Васељенски патријарх“. Ово уздизање у части и значају Цариграда, Рим није гледао благонаклоно и видео је овај процес као директну конкуренцију римоцентричном схватању Цркве који се темељи на „Петровој традицији“ Римског епископа.

Дакле не само на Западу, већ и на Истоку долази до развоја специфичног црквеног универзализма који је директно условљен политичким и културним универзализмом Ромејског царства. С једне стране имамо римског папу са својом званичном титулом Врховног првосвештеника универзалне цркве (Summus Pontifex Ecclesiae Universalis), а с друге Цариградског тј. Васељенског патријарха (Οἰκουμενικός Πατριάρχης). Разлике између хришћанског Истока и Запада посебно се интензивирају од времена иконоборачке кризе у 8-9. веку када иконоборачки ромејски цареви преносе под јурисдикцију Цариграда Илирик и Јужну Италију, отварајући читав низ црквених неспоразума између две велике катедре на просторима где су се још од раније прожимале традиције и источне и западне Цркве. Православни борци за поштовање икона (нпр. Св. Теодор Студит) упућују захтеве за помоћ папама, што Рим доживљава као потврду централне улоге Римске катедре у очувању православља. Конфликт између Рима и Цариграда је дошао до врхунца у конфронтацији између папе Николе I и Св. Патријарха Фотија у 9. веку. Рим и данас сматра за свој 8. Васељенски сабор онај на коме је Фотије свргнут 869–870 год., а не онај каснији из 879–880 год. када је Св. Фотије враћен на престо уз сагласност римских легата, а који многи православни сматрају за свој Осми васељенски сабор. 

Зато већ у 10. веку имамо два сасвим јасно супротстављена и различита модела схватања хришћанске васељене – један у оквирима хришћанске Ромејске империје заснован на саборности под ауторитетом царева и уз посебан примат части Цариграда, - и други под јаким централним и јурисдикцијским ауторитетом римских папа, које преузимају и прерогативе световне власти као својеврсни наследници некадашњих западних римских царева. Иконоборачка криза на Истоку у 8-9. веку и улазак Римске цркве тог периода све више у културну и политику орбиту Франака, кључни су фактори који су посебно утицали на будући раскол који се сукцесивно развија од краја 9. века до пада Цариграда под Латине 1204. године, када је задат кључни ударац идеји обнове јединствене Цркве хришћанског Истока и Запада. Размена анатема 1054. год. само је формалан датум и један у низу догађаја који су обележили овај процес постепеног отуђивања. Другим речима раскол је директна последица два модела схватања универзалности (васељенскости) Цркве који су се развијали у специфичним историјским условима, али и прилично великог губитка свести о централној улози евхаристије у разумевању природе Цркве као Тела Христовог.

У овом бурном периоду преласка из позно-античке у средњовековну еру Црква је у очима многих хришћана виђена пре свега као видљива организација са својом структуром у којој су неки различити елементи предања, који су до тада често толерисани, постали суштински показатељи припадности једној или другој традицији. У том периоду врло мало се говори и размишља о козмолошкој природи Цркве. Св. Максим Исповедник (580-662) био је можда и једини велики богослов, који је живећи на преласку између касне антике и Средњег века говорио о Цркви у свеобухватнијем контексту спасења васцеле твари у Христу. Такође, евхаристијски доживљај Цркве у овом периоду јурисдикцијских борби које су довеле до раскола готово да је потпуно пао у сенку. Још од 5. века имамо све више показатеља да се велики број верника више не причешћује редовно и да се губи ранија пракса из прва три века где је причешће свих оних који учествују у литургијском скупу био кључни фактор доживљаја заједнице у Христу – Цркве. Уласком хришћанства у живот Римске царевине у Цркву улази и много формалних хришћана што је такође утицало на политизацију живота Цркве. Многи историчари ово виде као један од кључних фактора и за настанак монашких заједница у овом периоду, као покушаја да се очува ранохришћански полет Цркве.

Дијалог између хришћанског Запада и Истока на крајње супротстављеним позицијама и схватањима јединства Цркве био је у самом почетку осуђен на неуспех, што се и показало у свим покушајима обнове јединства, посебно у Лиону (13.век) и Ферари-Фиренци (15. век). Рим који је с постепеним пропадањем Ромејске империје инсистирао да се јединство може васпоставити искључиво у контексту формалне јурисдикцијске заједнице на челу са Римским епископом као „Петровим наследником“ било је и остало страно православном Истоку. Унијаћење источних хришћана од стране Рима у наредним вековима само је још више појачало постојеће антагонизме који су посебно интензивирани од 1204. год. када је Рим захваљујући крсташком освајању и пљачки Констнтинопоља формирао паралелну јерархију на освојеним ромејским територијама и почео да активно ради на превођењу православних под директну власт римских папа.

Имајући све ово у виду веома је важно да се један аутентични богословски дијалог Православне Цркве и Рима схвати пре свега у контексту повратка јединственој традицији Цркве пре ових бурних историјских збивања, која су довела до раскола између хришћанског Истока и Запада. По већини богословских питања то подразумева повратак Цркви Седам васељенских сабора као заједничкој традицији. Ипак, у еклисиолошком смислу посебан значај има афирмација  предконстантиновскиог појма Цркве и њеног јединства у евхаристији као централном догађају Цркве, што је у другом делу првог миленијума хришћанства прилично пало у сенку. Ово је нарочито важно данас када више не постоји ни источни ни западни хришћански свет у старом смислу речи јер хришћани данас живе у једном глобалном и крајње секуларизованом друштву на свим континентима. У том контексту, неопходно је у дијалогу јасно рашчланити које су разлике последица суштинских богословских размимоилажења, а које су разлике настале услед врло комплексних политичких и културолошких превирања на хришћанском Истоку и Западу. За нас, православне хришћане то свакако не може да буде схваћено као тражење истине коју смо сви изгубили. Православна литургијска традиција и поред свих наслага времена од Ромејског царства, османског периода преко комунизма до данашњег времена и даље представља највеће богатство наше Цркве и суштинску основу за поимање Цркве и њеног јединства. Зато учешће Православне Цркве у богословском дијалогу представља пре свега сведочење оног предања за које верујемо да као Једна Света Саборна и Апостолска Црква чувамо у континуитету од апостолских времена. 

[обученаусунце]

  On 10. 8. 2016. at 15:32, Архимандрит Сава Јањић рече

Хришћански брак је света тајна и супружници који су њоме сједињени треба да је живе у љубави Божијој. У посланици Еф. 5. 22-33 Апостол наглашава да жене треба се покоравају мужевима као Господу и да мужеви воле своје жене као што Христос заволе Цркву. У светој тајни брака двоје постају једно тело и веома је важно да имамо у виду да телесна љубав у браку није оруђе страсти и греха, већ израз љубави двоје супружника који су сједињени у Христу. У 1. Кор 7.5 Апостол каже: "Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем." Уздржање у браку је могуће и чак похвално, али мора да буде узајамно прихваћено јер у противном може да угрози брак и наведе једног од супружника на грех. У традицији наше Цркве телесни живот није негација телесности, већ њена афирмација у Христу. 

Expand  

Дивно је то када супружници кроз узајамну љубав заједнички носе крст. Смисао брака је љубав. Телесна страна љубави јесте део путање љубави али није њен смисао нити од ње зависи јер је љубав духовна суштина а тело има физичке потребе. Покоравање жене се односни на њено покоравање телесним потребама мужа да би њему који носи већи телесни терет у овоме свету то и олакшала. Као што се тело покорава духу тако се тело такође покорава и љубави која је духовна категорија. У љубави женско покоравање мужу значи то да је жена храм свога тела у коме живи њена душа поклонила своме мужу. Љубав никада није ропство као што се неки прибојавају већ је љубав једино  уточиште и слобода којом стижемо до Онога ко нам је и дао - до Бога.

.

[Дејан]

  On 10. 8. 2016. at 21:07, обученаусунце рече

е телесним потребама мужа да би њему који носи већи телесни терет у овоме свету то и олакшала. Као што се тело покорава духу тако се тело такође по

Expand  

Obučena u sunce :). Da ne bi zatrpavali ovu temu, započinjali polemike u koje se uključi mnogo članova, zamolio bih te da samo postaviš pitanje ocu Savi, sačekaš odgovor i to je to

[Биљана 1234]

Оче Саво,

приметила сам да је многима важно да докажу другима нешто, е, сад то може бити  више ствари у више прилика на више начина и све тако...Много је важно знати тачно мере света, запремину бунара, да ли је метар одиста нека поуздана мерна јединиц. Углавном заборвљам последњих година, па не умем да одговорим на те потребе за класификацијама било које врсте

Елем, време гради, време разграђује...тако некако..и опет питам се да ли је само једно решење, или да ли постоји класа решења..Мени се чини да вера даје човеку да буде креативан и да прећути и да не мора све да изрази баш и једино у духу свог времена

Хоћу рећи, како се отворити свим дубинама  које оснажују, и чине да се препрека може, ако не савладати, а оно ублажити..на зиду моје собе икона Мајке Божије, зове се Утеши моје жалости. Видим око себе људе, живим са људима. Не видим само здраве и младе..немоћни руке своје пружају, не могу свима помоћи..то је то..Треба и друштво да има механизме којима би немоћни постали не само видљиви,него и у могућности да живе живот достојан човека.

Класификације, проверена решења, и сличне категорије могу и одмоћи...Бог нам дао да узрастамо, Ко заиште у име моје..тако пише, то треба чешће чути...да бисмо почели и да размишљамо и да доживимо шта те речи значе..знам ..читала сам тумачење Јовановог јеванђеља св Јустина Ћелијског..али стално и изнова читајући речи Јеванђеља, све више поимам шта те речи значе, ако смем тако рећи

 

[Libra]

  On 10. 8. 2016. at 15:15, Архимандрит Сава Јањић рече

Од тада су ученици постали оштроумнији и разумели су да он Јована зове „Илијом“, јер је Јован био Претеча првог доласка, баш као што ће Илија бити претеча другог.

Expand  

Oče Savo, hvala na odgovoru.

[Balthasar]

Драги оче Саво,

Занима ме шта данас мислите о својој књизи ,,Екуменизам и време апостасије" и ако можете да нам мало подробније објасните шта Вас је навело да мислите како сте мислили о тој теми, шта Вас је навело да промените мишљење и како је изгледао пут тог рекао бих преумљења?

Ово је данас јако занимљива тема, с обзиром да антиекуменистички табори и даље постоје и јако је мало оних који такво мишљење мењају. Ви сте очигледно учен човек, па бих волео да знам како се тако ученом човеку догоди таква заслепљеност, како то да данас не мислите тако (ако не мислите)?

Срдачно,

Марко Ђурђевић
студент ПБФ-а

[Саласије]

  On 11. 8. 2016. at 22:17, Aleksandar Stojkovic рече

Ako Bog sve zna unapred, onda je svejedno sta god da uradimo, on ce znati, i sloboda samim tim i ne postoji...

Expand  

Извинјавам се што "упадам", али предзнање не угрожава слободу.  Бог све зна, али човек сам слободно одлучује. Богу је познато дал ћу сутра учинити добро или зло, али до мене је избор.  Предзнање или свезнање није предестинација.

[grigorije22]

Oce Savo, znam da je o ovome vec bilo reci ali me zanima vase misljenje. Ako budete imali vremena da pogledate ovaj film, u njemu se pominju mnogi starci koji su imali dar prozorljivosti i koji govore da su ne samo dokumenta vec i nove tehnologije poput kompjutera i mobilnog telefona delo satane. Da li je u istoriji bilo slicnih primera da veliki duhovni autoriteti za napredak u nauci govore da je delo djavolsko?
 

 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 5. 8. 2016. at 10:57, Marjanovic рече

Оче Саво,

какво је Ваше мишљење о коришћењу западног обреда у Православној цркви?

Имате  ли информације о коришћењу западног обреда у парохијама СПЦ нпр. у Француској?

Expand  

Православна Црква као Једна Света Саборна (Католичанска) и Апостолска Црква није само источна, већ наставља традиције и древних западних цркава које су у међувремену отпале од јединства са Црквом и данас немају са њом евхаристијског општења. Озбиљан изазов за употребу западног обреда у Православној Цркви јесте, међутим, што он нема сачувани континуитет са литургијском традицијом пре раскола. Од 19. века дошло до разних покушаја обнове западног обреда у Православној Цркви, са више или мање успеха.

Данас имамо неколико група у оквиру Православне Цркве које користе западни обред посебно при Антиохијској и Московској Патријаршији (Руска загранична црква). Западноевропска Епархија СПЦ 2006. године након исцрпних преговора примила је појединачно вернике из групе која је била позната као Union des Associations Cultuelles Orthodoxes de Rite Occidental (UACORO). Они су претходно припадали L'Église orthodoxe de France (тзв. Француској православној цркви), која је користила западни обред и у разним периодима била је у општењу са појединим канонским Православним помесним црквама али и у неканонском статусу. Верници које је примила наша Зап.Европска Епархија користе источни православни обред и само неколико пута годишње служе литургију на обновљеном галиканском обреду. 

За оне који разумеју енглески основне информације о западном обреду у Православној Цркви могу да се нађу на: https://en.wikipedia.org/wiki/Western_Rite_Orthodoxy и http://www.antiochian.org/western-rite Ево и примера како изгледа литургијска књига западног обреда која се користи при појединим парохијама Антиохијске Архиепископије у САД http://storage.cloversites.com/ststephensorthodoxcatholicchurch/documents/St. Andrews Service Book.pdf

Велики проблем био је како реконстуисати западни обред из времена пре раскола зато што је он у међувремену претрпио доста промена, посебно од времена Тридентинског сабора 1570, а још више након Другог ватиканског сабора 1962-65. Галиканска и мозарабска литургија које су постојале на просторима данашње Француске и Шпаније још су до Карла Великог у 9. веку биле замењене римским обредом који је био веома важан за унификацију ауторитета Римске цркве на Западу. Од старијих литургијских текстова сачувани су само фрагменти. Данашње форме западног обреда, како оног тридентинске традиције, тако и Novo ordo који је био резултат литургијских реформи које су коначно спроведене на Другом ватиканском сабору, дубоко су засноване на римокатоличкој духовности и етосу па зато су обреди које користе православни западног обреда морали да прођу озбиљне редакције. Будући да су западни обред у Православљу подржавала два значајна светитеља наше Цркве у 20. веку Св. Тихон Московски и Св. Јован Шангајски сматрам да је важно да се настави труд у овом правцу и да се посебно обраћеницима из римокатоличанства пружи прилика да свој пут у Православље не доживљавају као одрицање од западне хришћанске традиције, већ као повратак богатом православном предању древне Цркве.

Говорећи о овој теми нагласио бих још једном колико је важно да се има у виду да литургијски живот Цркве, иако заснован на богатој традицији не сме да робује конзервативизму. Управо је литургијски конзервативизам и својеврсни источни пијетизам довео до тога да се занемари кључни моменат у православној литургији, а то је да се сви верници који учествују у литургијском приносу причесте и тиме потврде литургијски скуп у коме учествују као Цркву и Тело Христово. Литургија није обична молитва у којој тражимо разне старе форме источне или западне који би нас вратили у древна времена. Није нам потребна литургијска археологија. Литургија није ствар прошлости, већ будућности и зато се увек изнова треба враћати смислу Литургије и обнављати смисао и централну улогу евхаристије као иконе есхатона. Без тога литургијски живот је само један естетски и пијетистички бег од стварности, а не живи сусрет са Богом. Отуда посебно велики значај употребе савременог језика у богослужењу и наглашавање учешћа верника у евхаристијском приносу и њиховом причешћу. Евхаристијски живот није негација аскетике, већ њена најпотпунија афирмација, јер аскетски живот тек добија смисао у Христу уколико за свој циљ има да изгради у нама евхаристијски однос према Богу и свету око нас. Ово су много важнија питања од тога да ли ћемо носити источне или западне одежде или певати на латинском или грчком. Хришћанство није и не сме да буде бег од стварности, већ сусрет са Богом и светом око нас у Христу Господу.