Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[w.a.mozart]

:bendoff: :bendoff: :bendoff:

[МилошБГ]

Oce,raduje vas stav da se treba moliti jedinstvu i vracanju pod okrilje crkve ljudi oko bivseg episkopa i njega samog. 

 

Evo sta mene zanima,dakle odluka oko bivseg episkopa je doneta zbog krsenja kanona pravoslavne crkve,nije sporno. Dakle taj i taj kanon je tako i tako prekrsen. Medjutim ono mene kopka danas citajuci kanone ceo dan prvi put u zivotu medju tim istim kanonima je predvidjeno na primer da onaj ko ide i pali svece i sinagogu da mu sleduje odlucenje od crkve,dakle to je isto jasno. To je npr patrijarh i mnoge vladike su cinile bez ikakvog problema,ne ulazim da li ja imam nesto protiv ili nemam,nije mi bitno iskreno ali da ne bude zabune ja sa tim samim cinom nemam problem.

 

dakle pitanje da li su kanoni pravoslavne crkve nesto sto se mora striktno postovati ili ako nisu da li to uvodi u mogucnost selekcije kad ce se kanoni primenjivati a kad ne,sto je svakako opasno?

 

Nadam se da sam kako tako objasnio sta me zanima.

[w.a.mozart]

može li neko konačno da linkuje te kanone jer izgleda da svi prave svoje kanone

[МилошБГ]

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%90%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0

[w.a.mozart]

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%90%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0

 

https://www.pouke.org/forum/topic/5376-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%B3%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B0/

 

кад већ причамо, није лоше знати разлику између канона и догмата

[w.a.mozart]

и још нешто... ако ћемо о синагоги треба рећи и да је Црква током историје уредила да њени епископи буду нежењени а то је управо супротно од онога што апостол каже

 

Ali vladika treba da je bez mane, jedne žene muž, trezan, pametan, pošten, gostoljubiv, vredan da uči;

 

да не бисмо гушили тему, можемо на овој коју сам линковао да наставимо

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce,raduje vas stav da se treba moliti jedinstvu i vracanju pod okrilje crkve ljudi oko bivseg episkopa i njega samog. 

 

Evo sta mene zanima,dakle odluka oko bivseg episkopa je doneta zbog krsenja kanona pravoslavne crkve,nije sporno. Dakle taj i taj kanon je tako i tako prekrsen. Medjutim ono mene kopka danas citajuci kanone ceo dan prvi put u zivotu medju tim istim kanonima je predvidjeno na primer da onaj ko ide i pali svece i sinagogu da mu sleduje odlucenje od crkve,dakle to je isto jasno. To je npr patrijarh i mnoge vladike su cinile bez ikakvog problema,ne ulazim da li ja imam nesto protiv ili nemam,nije mi bitno iskreno ali da ne bude zabune ja sa tim samim cinom nemam problem.

 

dakle pitanje da li su kanoni pravoslavne crkve nesto sto se mora striktno postovati ili ako nisu da li to uvodi u mogucnost selekcije kad ce se kanoni primenjivati a kad ne,sto je svakako opasno?

 

Nadam se da sam kako tako objasnio sta me zanima.

 

Канони регулишу живот Цркве, али морамо да знамо да канони постоје ради Цркве, а не обрнуто. Црквени канони су само један сегмент црквеног предања и треба их гледати и тумачити у контексту у коме су настали, а не по личном нахођењу.

 

У случају бившег Епископа Артемија по среди није било само кршење канона, већ једно опасно стање у коме је један Епископ све више излазио ван црквеног поретка. Да Црква није реаговала Епархија Рашко-призренска вероватно би цела отишла у неку врсту раскола, односно претворила би се у својеврсну аутокефалну Епархију. Св. Архијерејски Сабор је као највише тело Цркве одлучио да би било најбоље да се бивши Епископ повуче у пензију што је он својом вољом и прихватио и потписао у мају 2010. Али, после је променио мишљење и кренуо у конфронтацију са Црквом што је довело до његовог рашчињења у новембру 2010. То је заиста трагичан развој догађаја али Црква није имала избора.

 

Канони који забрањују паљење свећа у синагоги и учествовање у јеврејском служењу донесени су ради јудејствујућих хришћана који су у прошлости тајно практиковали јеврејске обичаје претпостављајући јеврејско учење хришћанским догматима. Архијереји који су пре две године присуствовали прослави празника Хануке у београдској синагоги засигурно нису то учинили зато што верују у јеврејске обичаје и учење, већ као израз пријатељства према јеврејској заједници у Србији и солидарности према народу који је у новијој историји претрпео најстрашнија страдања. Лично познајем рабина Исака Асиела, дивног човека и великог пријатеља нашег народа и добро је на наша Црква показује солидарност према јеврејскогј заједници посебно након инцидената у којима хулигани скрнаве јеврејске споменике или шире антисемитизам. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Pitanje sam postavio ispirisan episkopom umirovljenim Atanasijem,koji je javno govorio o suicidnim namerama monaha koji su posli za Akakijem,a koji su to njemu intimno rekli. Svakako da ja informacije nemam, ali imam sumnju ,obzirom da sam pratio njihova pisanja, toliku kolicinu tvrdoglavosti i arogancije imaju nerehabilitovane narkomanske licnosti. Obzirom da je Peranovic sa heroina skidao lopatom,o rehabilitaciji licnosti nema ni pojma, tako da to objasnjava dosta toga. Mislim da zarad zastite pastve takve stvari treba reci, kao sto je rekao i vladika Atanasije.

Послато користећи Тапаток 2

 

Без сумње, чињеница је да је у последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота. Велики проблем је у томе што је монашки чин олако даван и то након врло кратког времена духовне провере, искушеништва. Духовни живот, посебно монашки живот, може да буде резултат дубоког унутрашњег преображаја, али често у данашње време имамо људе који у духовни живот и посебно монаштво одлазе не ради Христа, већ да би побегли од живота и од одговорности.

 

Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.

 

Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху. 

 

Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:

 

«Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»

 

(Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).

[Pravoslavlje96]

Oce blagoslovite.

U zadnje vreme kada citam neke duze molitve moj um "luta". Da li imate neki savet kako da otklonim rasejanost uma u duzim molitvama? Unapred zahvalan.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce blagoslovite.

U zadnje vreme kada citam neke duze molitve moj um "luta". Da li imate neki savet kako da otklonim rasejanost uma u duzim molitvama? Unapred zahvalan.

 

Пажња је у молитви најважнија ствар, али не само у молитви него и у целом нашем хришћанском животу. Расејаност ума, прихватање помисли, разговор са њима главни су корен сваког греха и одступања од заједнице са Богом. Зато је молитва пре свега труд и напор у пажњи јер без пажње, у расејаности ума постајемо лак плен поднебесним духовима и нашим страстима. Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности. [/size]

 

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве. [/size]

 

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами)  јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству. [/size]

 

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

 

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве. [/size]

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Pravoslavlje96]

 

 

Пажња је у молитви најважнија ствар, али не само у молитви него и у целом нашем хришћанском животу. Расејаност ума, прихватање помисли, разговор са њима главни су корен сваког греха и одступања од заједнице са Богом. Зато је молитва пре свега труд и напор у пажњи јер без пажње, у расејаности ума постајемо лак плен поднебесним духовима и нашим страстима. Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности. [/size]

 

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве. [/size]

 

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами)  јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству. [/size]

 

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

 

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве. [/size]

 

 

Zahvaljujem na vasem odgovoru. Siguran sam da je mnogima bilo na korist. Svako dobro od Gospoda.

[БРЂАНИН]

Благословите Оче Саво!

Листајући ову тему примијетио сам Ваше врло занимљиво мишљење о расофорним монасима и монасима схимницима у манастирима. Оно сигурно и у многоме одсликава једно предањско сагледавање духа монашког живота. Постоји, по мени, проблем што расофорни монаси не припадају ни једној конкретној заједници, са свим животним искушењима и наравно радостима које подразумијева заједнички живот, а које нас негдје обликују као здраве људске личности (често код нас они могу бити врло рано одвојени од породичне заједнице, отишавши у богословију, па онда преко факултета, чини се, они никад не уђу у егзистенцијалну проблематику, пар екселанс заједница, какве су породица и манастир. Сложићете се да то не могу надомјестити богословски интернат а посебно не студирање на факултету, па ни живот у  нпр. сједишту епископије...).

Укратко, шта када такви људи постану Епископи, хоће ли имати животни осјећај за друге и за савјетовање са другима - презвитерима, ђаконима, вјерним народом или ће се поставити као потпуне аутократе?

Опростите на дужини и непрецизно конципираном питању. Ово је више нека лична запитаност преточена у ово писаније, које се надам да ћете разумјети....

Помените.

[Milan023]

Благословите оче.

Која је разлика између великосхимних и ''обичних'' монаха, и да ли је има?

Свако добро, праштајте.

[w.a.mozart]

Благословите оче.

Која је разлика између великосхимних и ''обичних'' монаха, и да ли је има?

Свако добро, праштајте.

 

dok otac ne objasni

 

http://sh.wikipedia.org/wiki/Hijerarhija_Pravoslavne_crkve

 

http://www.pravoslavniforum.com/index.php?topic=3402.0

[Архимандрит Сава Јањић]

Благословите Оче Саво!

Листајући ову тему примијетио сам Ваше врло занимљиво мишљење о расофорним монасима и монасима схимницима у манастирима. Оно сигурно и у многоме одсликава једно предањско сагледавање духа монашког живота. Постоји, по мени, проблем што расофорни монаси не припадају ни једној конкретној заједници, са свим животним искушењима и наравно радостима које подразумијева заједнички живот, а које нас негдје обликују као здраве људске личности (често код нас они могу бити врло рано одвојени од породичне заједнице, отишавши у богословију, па онда преко факултета, чини се, они никад не уђу у егзистенцијалну проблематику, пар екселанс заједница, какве су породица и манастир. Сложићете се да то не могу надомјестити богословски интернат а посебно не студирање на факултету, па ни живот у  нпр. сједишту епископије...).

Укратко, шта када такви људи постану Епископи, хоће ли имати животни осјећај за друге и за савјетовање са другима - презвитерима, ђаконима, вјерним народом или ће се поставити као потпуне аутократе?

Опростите на дужини и непрецизно конципираном питању. Ово је више нека лична запитаност преточена у ово писаније, које се надам да ћете разумјети....

Помените.

 

Дубоко верујем да клирици, лаици, без обзира да ли су монаси схимни или расофорни или живе породичним животом, укратко сви хришћани, имају исту мисију служења Богу у заједници Цркви. Ниједан позив сам по себи није спасоносан. Богу постајемо ближи по мери наше љубави према њему и према ближњима. У монашким круговима понекад се искључиво монаштво види као пар екселанс хришћанство, а остали видови живота као нека врста нижег ступња. Ово никада није био став наше Цркве и јако је опасно за монахе јер води духовном елитизму и ексклузивизму. Из живота Св. Антонија сазнајемо да је један обућар у Александрији живео узвишенијим животом од многих славних пустиножитеља. Једино Бог види тајне срца сваког човека. Колико је много људи светог живота који нам нису познати по имену, а опет колико је много познатих људи из нашег времена који ће вероватно бити заборављени брзо после њиховог упокојења. Уосталом, монаси иду у манастире не зато што су бољи од других људи, већ зато што дубоко осећају да су гори од других и желе да духовно оздраве. То је потпуно друга перспектива. Зато као монаси не треба да трчимо да делимо савете људима који живе у свету, посебно породичним људима, већ да се учимо на примеру људи који иако суочени са многим светским бригама предано служе Богу и својој породици.

 

Оно што је за спасење неопходно свима нама, и у свету и манастиру, и монасима схимницима и расофорима јесте живот у заједници, евхаристијски начин живота, дубока свест да не постојимо само ради себе и да је тајна наше личности у односу према другоме. Време у коме живимо је време индивидуализма, себичности, грабљења за материјалним вредностима, време у коме други није неопходни чинилац нашег идентитета, већ конкуренција или сметња. У свакој заједници као људи смо стално у искушењу да изађемо из заједничког живота и да се индивидуализирамо, одвојимо. То је нека центрифугална сила пале човекове природе. А то је за хришћанина пут ка вечној смрти, вечној самоћи и губитку заједнице са Богом. Здрав духовни живот нам помаже да разумемо свим својим бићем да човек није изоловано створење и да ћемо у Царству небеском живети као колективни Христос - Црква - чувајући лична својства иако ће све разлике и поделе карактеристичне за палу природу бити превазиђене. 

 

Монашки живот је специфичан начин хришћанског живота који представља искорак ка тој есхатолошкој стварности. Није монаштво у томе да мало причамо, мало једемо, одричемо се од свега и сл. То су средства, а циљ јесте да монах још у овоме времену и свету улаже напоре да надиђе разлике и поделе које нас окружују. Пре свега, монах је позван да читав свој смисао налази у својој заједници у којој живи и да дише том заједницом. Свака лична амбиција неизбежно индивидуализује монаха и одваја га од његове братије. За монаха његова сабраћа нису само пролазни сапутници у животу, као у некој фирми, па сада радимо са једном групом људи, па после са другом и слично. За монаха сабраћа су вечни сапутници без којих нема ни нашег спасења. Ми се не спашавао само својим трудом и духовном борбом већ преко другога и кроз друге јер је спасење као и Литургија колективан чин. Борбом против пале воље, себичности, гордости, сујете и других страсти постепено се учимо да други није неко ко је одвојен од нас већ део нас и ми део тог другога. Када други пати и ми патимо, када се други радује и ми се радујемо. То је љубав која не поставља услове, слично као што не можемо да се одрекнемо наших родитеља и бирамо друге. Волимо оне преко којих нам је Бог дао да дођемо у овај свет као једине и јединствене за нас без обзира на све њихове мане и слабости. Тако и мајка воли своје дете без обзира колико посрне и падне, или је болесно. Монашка заједница, за разлику од ових биолошких заједница које су кодиране у нашем генетском саставу, ствар је нашег избора, наше слободе. Ми бирамо заједницу и свесно бирамо да ограничимо своје амбиције и жеље да бисмо као зрна пшенице самлевена подвигом смирења и самоодрицања били умешани у један хлеб - тело Господње, Цркву Христову.

 

Када сам говорио о расофорима нисам ни најмање желео да кажем да је то нека нижа или мање вредна врста монаха. Колико је људи толико је и врста монаха. Не постоји само светогорски тип монаштва, већ свако служење у монашком чину има своју вредност и води спасењу уколико служимо предано и са љубављу, чинећи друге већим од себе. Желео сам да кажем да они који имају посебан позив да се посвете пастирском служењу, образовном и мисионарском раду и сл. не би требало по сваку цену да узимају монашку схиму јер њихов начин служења подразумева посебан начин живота, већином у свету. Такође њихово служење у Цркви није толико усмерено ка личном аскетском подвигу, већ више према служењу другима, надасве служењу Цркви. Пастирство је засигурно највећи израз љубави према Богу јер пастир целог себе предаје на службу Цркви. У таквом служењу он мора бити свима све не би ли кога за Христа задобио (1Кор, 9.22) и зато пастирско служење надилази монашки модел живота и креће се изван граница које су обично регулисане монашким типицима и правилима живота. Припрема за пастирски позив веома је тешка и подразумева не само савлађивање својих слабости и борбу да задобијемо дар љубави Божије већ и богословско образовање, стицање искуства у црквеној администрацији, мисионарском раду и сл. У Православној Цркви безбрачни живот није усвојен као неопходни услов за свештенство као на хришћанском Западу, али никада није ни нестало оних који су се ради свесрднијег предавања свештеном чину својом вољом удаљавали од благословеног брака и чували девичанство. Такви су били многи Свети Оци који нису живели у монашким заједницама иако су постајали Епископи и велики пастири Цркве. С друге стране, они који су имали посебан позив да живе у монашком братству, општежићним начином живота, својом вољом и у дубоком смирењу су се удаљавали од свештеног чина и јерархијског служења Цркви. Када млад човек одлучи да служи Богу треба видети какав позив има. Уколико има монашки позив треба да се придружи монашком братству, након одређеног времена прими схиму чврсто одлучивши да ће до краја живота живети у свом манастиру и својој обитељи. Уколико, пак,  има позив и предиспозиције за служење Цркви кроз пастирски и образовни рад, а жели да се томе потпуно посвети не улазећи у брачни живот, мислим да је добро да као расофорни монах живи уз Епископа и његове свештенике и да се учи и образује како би стицао духовног искуства за пастирски рад. Јако ми нелогично изгледа да човек остави свет, приступи општежићу, прими схиму, а истовремено има велику жељу да се спрема за пастирско служење, иде на студије, усавршавања, путовања. Ипак не желим да будем искључив и сматрам да је сваки пут је благословен уколико је човек подстакнут љубављу Божијом и уколико не презире друге који сваки на свој начин служе Богу.

 

Једно је јасно - а то је да хришћанин мора да живи у заједници, од породице као главне ћелије друштва до парохије или манастирског братства или свештеничког братства при неком саборном храму или, пак, као Епископ у заједници коју чине његово свештенство и епархиоти. Unus christianus nullus christianus каже Тертулијан, у слободнијем преводу: човек сам не може да буде хришћанин. Црква је заснована на одговорности и сви смо на свој начин одговорни једни према другима. То значи да у свакој заједници морамо да будемо спремни на жртву према другима јер Господ нас учи говорећи: 

 

"Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама, него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ.И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга. Као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе..." Мт. 20, 25-28