Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Дејан]

Pitanje sam postavio ispirisan episkopom umirovljenim Atanasijem,koji je javno govorio o suicidnim namerama monaha koji su posli za Akakijem,a koji su to njemu intimno rekli. Svakako da ja informacije nemam, ali imam sumnju ,obzirom da sam pratio njihova pisanja, toliku kolicinu tvrdoglavosti i arogancije imaju nerehabilitovane narkomanske licnosti. Obzirom da je Peranovic sa heroina skidao lopatom,o rehabilitaciji licnosti nema ni pojma, tako da to objasnjava dosta toga. Mislim da zarad zastite pastve takve stvari treba reci, kao sto je rekao i vladika Atanasije.

Послато користећи Тапаток 2

[Архимандрит Сава Јањић]

Дозвлите ми да још кажем коју реч о случају одбеглих монаха, следбеника, бившег епископа Артемија. Мислим да је важно да неки који читају моје одговоре јасније разумеју став према њима.

 

И бившег Владику и многе од његових монаха лично познајем и морам да кажем да их у дубини душе и поред свог неслагања са њиховим поступцима и даље видим као своју браћу. Не можемо олако рећи да су они отпали од Цркве јер Црква је много шира од видљиве институције коју познајемо и почива на неизмерној милости и љубави Божијој. Ипак они који се одвајају од евхаристијске заједнице и поретка у Цркви улазе у опасан простор у коме је њихово спасење под великим знаком питања.

 

Са некима од њих делио сам све тешкоће у овим тешким косовско-метохијским приликама и сасвим одговорно могу да кажем да су многи које познајем добри људи, људи великих талената, који су оставили свет да би служили Богу у свом монашком чину. У томе је и највећа трагедија њиховог одвајања од Цркве. Нису се они удаљили од Цркве зато што су хтели да формирају неку своју цркву. Они дубоко верују да су у Цркви и да смо ми са којима се не слажу одступили од Цркве. Зато нису ни са једном канонском Црквом у Православљу у евхаристијском општењу. У питању је велика и трагична обмана и самомњење које је највећим делом производ духовне харизме самог м. Артемија који је човек великих духовних потенцијала, као уосталом и многи људи око њега, али и дубоко погрешног схватања Цркве.

 

М. Артемије је у почетку смирено прихватио одлазак у пензију и прешао у манастир Шишатовац. Да је којим случајем тамо и остао и саветовао својој духовној деци која су хтела да крену са њим да остану на Косову и Метохији служећи Богу у црквеном поретку, могу засигурно да кажем да би сада он био једна од духовно најугледнијих личности наше Цркве. Иако постоје и те како утемељени разлози за његову смену, и канонски и финансијски, сигуран сам да би Црква одустала од кривичног гоњења, показујући максимум трпељивости и икономије. Никада не бих рекао да је м. Артемије узимао новац ради личне похелепе (што нисам сасвим сигуран за друге око њега). Радије бих рекао да човек када умисли да има неку јако важну мисију постепено почне да верује да му је све дозвољено и да је све то потребно ради неког већег циља (борба за Косово, Православље и сл). Уосталом то је тајна прелести у којој човек погрешно расуђује.

 

Одмах после пензионисања, да ли под утицајем лоших саветника или по сопственом нахођењу м. Артемије је направио први погрешан корак и охрабио самовољно напуштање манастира једног броја монаштва и кренуо путем формирања парасинагоге. Други корак у погрешном смеру био је насилни покушај заузимања манастира Дубоки поток и Девине воде и служење литургије и поред забране коју му је Синод недуго пре тога изрекао због изјаве да не прихвата одлуке своје Цркве, одлуке које је само четри месеца пре тога сам потписао. Овај несрећни след догађаја довео је и м. Артемија и његове следбенике у крајње лошу позицију и од тада овај покрет све се више формира као класични раскол, рашчињени епископ не само да служи већ и "рукополаже", "монаши", "освештава цркве, манастире" и сл. Благодат свештенодејства у Православној Цркви није доживотна и у органској је зависности од односа према Цркви која му је свештени чин дала. На пример, римокатолици сматрају да је свештенство доживотно, па немају рашчињење већ доживотну суспензију. Слично је и са монаштвом јер монашки чин добијамо од Цркве, али наш завет је израз наше слободне воље. Онај ко је лишен монашког чина губи своју схиму, али завет може да држи и да чува. Црква оно што даје може и да узме, али и опет да врати уколико одлучи. 

 

Искрено верујем да ће Бог дати да се и м. Артемије и његова заједница врате у наручје Цркве покајањем. Ако се то догоди ту не би трбало да буде места за репресалије или тријумфализам јер су сви расколи завршавани тако да нема поражених и да су сви победници у Христу. Тако се завршио и несрећни амерички раскол, а Црква има и снаге и моћи да све своје санкције поништи само уколико би то довело до повратка залуталих у црквену заједницу. Не знам ниједног разумног човека ко се не би овоме радовао. Лично мислим да би м. Артемије и они око њега овим гестом показали огромну духовну снагу и да би заслужили велико духовно поштовање. Наравно, то не подразумева повратак на старе положаје јер Црква наставља својим животом, али сигуран сам да би многи од њих желели да наставе свој монашки живот служећи верно Христу у својој Цркви. Остаје да се молимо Богу.

[w.a.mozart]

:bendoff: :bendoff: :bendoff:

[МилошБГ]

Oce,raduje vas stav da se treba moliti jedinstvu i vracanju pod okrilje crkve ljudi oko bivseg episkopa i njega samog. 

 

Evo sta mene zanima,dakle odluka oko bivseg episkopa je doneta zbog krsenja kanona pravoslavne crkve,nije sporno. Dakle taj i taj kanon je tako i tako prekrsen. Medjutim ono mene kopka danas citajuci kanone ceo dan prvi put u zivotu medju tim istim kanonima je predvidjeno na primer da onaj ko ide i pali svece i sinagogu da mu sleduje odlucenje od crkve,dakle to je isto jasno. To je npr patrijarh i mnoge vladike su cinile bez ikakvog problema,ne ulazim da li ja imam nesto protiv ili nemam,nije mi bitno iskreno ali da ne bude zabune ja sa tim samim cinom nemam problem.

 

dakle pitanje da li su kanoni pravoslavne crkve nesto sto se mora striktno postovati ili ako nisu da li to uvodi u mogucnost selekcije kad ce se kanoni primenjivati a kad ne,sto je svakako opasno?

 

Nadam se da sam kako tako objasnio sta me zanima.

[w.a.mozart]

može li neko konačno da linkuje te kanone jer izgleda da svi prave svoje kanone

[МилошБГ]

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%90%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0

[w.a.mozart]

  On 31. 10. 2013. at 18:28, МилошБГ рече

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%90%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B0_%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%B0

 

https://www.pouke.org/forum/topic/5376-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B0-%D0%B8-%D0%B4%D0%BE%D0%B3%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B0/

 

кад већ причамо, није лоше знати разлику између канона и догмата

[w.a.mozart]

и још нешто... ако ћемо о синагоги треба рећи и да је Црква током историје уредила да њени епископи буду нежењени а то је управо супротно од онога што апостол каже

 

Ali vladika treba da je bez mane, jedne žene muž, trezan, pametan, pošten, gostoljubiv, vredan da uči;

 

да не бисмо гушили тему, можемо на овој коју сам линковао да наставимо

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 31. 10. 2013. at 15:57, МилошБГ рече

Oce,raduje vas stav da se treba moliti jedinstvu i vracanju pod okrilje crkve ljudi oko bivseg episkopa i njega samog. 

 

Evo sta mene zanima,dakle odluka oko bivseg episkopa je doneta zbog krsenja kanona pravoslavne crkve,nije sporno. Dakle taj i taj kanon je tako i tako prekrsen. Medjutim ono mene kopka danas citajuci kanone ceo dan prvi put u zivotu medju tim istim kanonima je predvidjeno na primer da onaj ko ide i pali svece i sinagogu da mu sleduje odlucenje od crkve,dakle to je isto jasno. To je npr patrijarh i mnoge vladike su cinile bez ikakvog problema,ne ulazim da li ja imam nesto protiv ili nemam,nije mi bitno iskreno ali da ne bude zabune ja sa tim samim cinom nemam problem.

 

dakle pitanje da li su kanoni pravoslavne crkve nesto sto se mora striktno postovati ili ako nisu da li to uvodi u mogucnost selekcije kad ce se kanoni primenjivati a kad ne,sto je svakako opasno?

 

Nadam se da sam kako tako objasnio sta me zanima.

 

Канони регулишу живот Цркве, али морамо да знамо да канони постоје ради Цркве, а не обрнуто. Црквени канони су само један сегмент црквеног предања и треба их гледати и тумачити у контексту у коме су настали, а не по личном нахођењу.

 

У случају бившег Епископа Артемија по среди није било само кршење канона, већ једно опасно стање у коме је један Епископ све више излазио ван црквеног поретка. Да Црква није реаговала Епархија Рашко-призренска вероватно би цела отишла у неку врсту раскола, односно претворила би се у својеврсну аутокефалну Епархију. Св. Архијерејски Сабор је као највише тело Цркве одлучио да би било најбоље да се бивши Епископ повуче у пензију што је он својом вољом и прихватио и потписао у мају 2010. Али, после је променио мишљење и кренуо у конфронтацију са Црквом што је довело до његовог рашчињења у новембру 2010. То је заиста трагичан развој догађаја али Црква није имала избора.

 

Канони који забрањују паљење свећа у синагоги и учествовање у јеврејском служењу донесени су ради јудејствујућих хришћана који су у прошлости тајно практиковали јеврејске обичаје претпостављајући јеврејско учење хришћанским догматима. Архијереји који су пре две године присуствовали прослави празника Хануке у београдској синагоги засигурно нису то учинили зато што верују у јеврејске обичаје и учење, већ као израз пријатељства према јеврејској заједници у Србији и солидарности према народу који је у новијој историји претрпео најстрашнија страдања. Лично познајем рабина Исака Асиела, дивног човека и великог пријатеља нашег народа и добро је на наша Црква показује солидарност према јеврејскогј заједници посебно након инцидената у којима хулигани скрнаве јеврејске споменике или шире антисемитизам. 

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 31. 10. 2013. at 14:47, Дејан Бићанић рече

Pitanje sam postavio ispirisan episkopom umirovljenim Atanasijem,koji je javno govorio o suicidnim namerama monaha koji su posli za Akakijem,a koji su to njemu intimno rekli. Svakako da ja informacije nemam, ali imam sumnju ,obzirom da sam pratio njihova pisanja, toliku kolicinu tvrdoglavosti i arogancije imaju nerehabilitovane narkomanske licnosti. Obzirom da je Peranovic sa heroina skidao lopatom,o rehabilitaciji licnosti nema ni pojma, tako da to objasnjava dosta toga. Mislim da zarad zastite pastve takve stvari treba reci, kao sto je rekao i vladika Atanasije.

Послато користећи Тапаток 2

 

Без сумње, чињеница је да је у последњих година јако много људи ушло у монашки живот без искреног покајања и промене живота. Велики проблем је у томе што је монашки чин олако даван и то након врло кратког времена духовне провере, искушеништва. Духовни живот, посебно монашки живот, може да буде резултат дубоког унутрашњег преображаја, али често у данашње време имамо људе који у духовни живот и посебно монаштво одлазе не ради Христа, већ да би побегли од живота и од одговорности.

 

Морам да кажем да монаштво никада нисам доживљавао као бег од стварности, већ радије као сусрет са стварношћу на једном другом, духовном нивоу. Монах не одлази из света зато што је разорачаран светом, већ из одушевљења према Христу и жеље да себе оствари као целовита личност. Они који улазе у монашки живот из разочарења и жеље да побегну у неки илузорни свет неминовно ће пре или касније доћи у разочарење или ће отићи у прелест. Чланови секташких група свој монашки живот доживљавају као својеврсну конфесионалну идеологију. Они ревнују зато што сматрају да се хришћанство манифестује увек у борби против некога и нечега. Свуда су около непријатељи. Дакле, православан сам што значи да сам против римокатолика, протестаната, муслимана итд итд. Сматрам да Православље пре свега треба да доживљавамо као афирмативан став и да живимо у сталној вери да ће и онима који су далеко од православног хришћанског предања Бог указати пут ка пуноћи истине. Нико није могао да бира у којој ће вери бити рођен и ми који смо православни треба да се трудимо да будемо спремни да учимо од сваког човека, да сваког човека прихватимо са љубављу, а не да људе етикетирамо по конфесији, омаловажавамо, вређамо или мрзимо. Ми смо позвани да ширимо радосну вест - Еванђеље, а не да сипамо осуде и клетве на друге који посрћу и живе у заблуди. Што више хришћанин има те радости све више жели да је подели са другима, а што је мање има у свом срцу све је више огорчен према другима и друге сматра узроком своје несреће или незадовољства.

 

Монаштво је веома тежак подвиг посебно за људе који су били зависни од наркотика јер постоји латентна опасност да монашки живот доживе као својеврсан наркотички бег од стварности. Здрава православна духовност је по себи веома трезвена и циљ монашког живота није да наркотизујемо своју свест и савест већ да постанемо способни да сваког човека дубоко доживљавамо као јединствену и непоновљиву личност, да будемо осетљиви за другога, да га разумемо и састрадавамо му. Христова љубав према човеку је саможртвена и једна од најлепших молитви за мене је увек била: Господе научи ме да волим друге онако како их ти волиш. Због наших страсти и слабости, нажалост, толико смо далеко од Божије љубави и стално посрћемо на нашем путу, али то није разлог да се не трудимо да је барем донекле задобијемо. Верујем да када човек узраста у Христовој љубави он се не гневи на друге који греше и падају већ тугује за њима и спреман је да се жртвује да би и они нашли пут ка радости. Нетрпељивост, горчина, ревност не по разуму, суровост срца последица су духовне оболелости која се прикрива под видом ревновања за истину Христову. Светитељи су имали праведни гнев, али ова врста гнева се толико разликује од острашћеног гнева и човек га не доживљава са болом, већ као мелем и утеху. 

 

Завршио бих са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:

 

«Καθαρθήναι δει πρώτον, είτα καθάραι· σοφισθήναι, και είτα σοφίσαι· γενέσθαι φως, και φωτίσαι· εγγίσαι Θεώ, και προσαγαγείν άλλους· αγιασθήναι, και αγιάσθαι»

 

(Треба се прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).

[Pravoslavlje96]

Oce blagoslovite.

U zadnje vreme kada citam neke duze molitve moj um "luta". Da li imate neki savet kako da otklonim rasejanost uma u duzim molitvama? Unapred zahvalan.

[Архимандрит Сава Јањић]

  On 2. 11. 2013. at 22:03, Pravoslavlje96 рече

Oce blagoslovite.

U zadnje vreme kada citam neke duze molitve moj um "luta". Da li imate neki savet kako da otklonim rasejanost uma u duzim molitvama? Unapred zahvalan.

 

Пажња је у молитви најважнија ствар, али не само у молитви него и у целом нашем хришћанском животу. Расејаност ума, прихватање помисли, разговор са њима главни су корен сваког греха и одступања од заједнице са Богом. Зато је молитва пре свега труд и напор у пажњи јер без пажње, у расејаности ума постајемо лак плен поднебесним духовима и нашим страстима. Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности. [/size]

 

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве. [/size]

 

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами)  јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству. [/size]

 

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

 

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве. [/size]

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Pravoslavlje96]

  On 6. 11. 2013. at 9:50, Архимандрит Сава Јањић рече

 

 

Пажња је у молитви најважнија ствар, али не само у молитви него и у целом нашем хришћанском животу. Расејаност ума, прихватање помисли, разговор са њима главни су корен сваког греха и одступања од заједнице са Богом. Зато је молитва пре свега труд и напор у пажњи јер без пажње, у расејаности ума постајемо лак плен поднебесним духовима и нашим страстима. Заправо целокупна православна духовност заснована је на пажњи, на трезвеумљу (σωφροσύνη). Наша мисао је облик енергије и наука је показала да у зависности од наших мисли, да ли имамо позитивне или лоше мисли, природа око нас реагује. Расејане мисли су као светлост која није фокусирана и која не може далеко да оде. Молитва у расејаности је више празнословље јер таква молитва није у стању да нас повеже са Богом и ближњима. Молитва која је заснована на пажњи, на трезвеумљу облик је фокусиране енергије која и те како делује на свет око нас и духовно нас повезује са Господом. Господ зна наше потребе и наше жеље јер је Он познаје срце човека и пре него што му упутимо молитву. Али да би нам помогао Он тражи и нашу слободну вољу. А та наша слободна воља се највише изражава управо нашом молитвом и то моливом која бива у пуној пажњи и сабраности ума и срца. Проблем огреховљеног човека јесте дезинтеграција наших природних сила и отуђеност од Бога. Наше природне силе не делују сабрано и хармонично и зато се дешава да једно желимо, а друго радимо, молимо се Богу за једно, а бива нам друго јер наша молитва не долази из сабраности, већ из расејаности. [/size]

 

Православна традиција молитве је зато највише усмерена како да се научимо сабраној молитви, молитви у којој осећања потискујемо и концентришемо се на саме речи молитве, закључавајући ум свој у речи молитве. За то је најбоља Исусова молитва јер најлакше можемо да се саберемо на њене речи, а с друге стране само име Спаситеља има чудесну моћ и снагу. Врло често, почетници се препуштају "распричаним" молитвама са много жеља и осећања мислећи да је молитва у емоцијама. Наравно, учлешће срца као централног духовног органа је од суштинске важности, али од страсти неочишћено срце извор је многих острашћених осећања која гуше молитву и зато духовни учитељи саветују да се такве молитве и осећања потискују и да се вежбамо у концентрисаном читању, изговарању речи молитве, покушавајући да не дозволимо да нас освоји маштање и лутање ума јер тада молитва престаје. Машта која произилази из несабраног и огреховљеног ума простор је у коме нарочито делују зли духови јер маштом отварамо врата нашег ума и срца мислима и осећањима који не долазе од нас самих. Посебно бих предложио да прочитате савете Св. Игнатија Брјанчанинова о молитви, али и многих других учитеља молитве. [/size]

 

У почетку наша молитва треба да буде полугласна (наравно ако смо сами)  јер слушањем речи, звука и покретима наших уста и усана везујемо пажњу на речи молитве. Тек након упорног вежбања бићемо у могућности да сачувамо пажњу и приликом читања молитава у себи. На крају, када хришћанин овлада умећем молитве речи нису ни важне јер оне су само помоћно средство. Молитва је природни говор срца и ума са Богом и своди се у свом најсавршенијем виду на интензивно продуховљено осећање сталног Божијег присуства, на сваком месту и у свако време. Молитва је логосни језик будућег века, језик чистих мисли неоптерећених сликама и представама ума. Врхунац молитве је чист ум или како оци кажу сједињење ума и срца. Таква молитва отвара сва врата и онај ко је задобије долази до познања да су сва материјална блага овог света безвредна према таквом богатству. [/size]

 

Наравно, молитва произилази из нашег евхаристијског живота и једино у здравом евхаристијском односу према свету можемо да задобијемо исправну молитву. У противном, без јединства са Црквом молитва се своди на чисто људску способност која постоји у разним религијама и философским системима.[/size]

 

Ова тема је јако обимна и много би се могло говорити о њој. И сам сам почетник у молитви тако да сам сигуран да ћете много више моћи да сазнате читајући дела великих делатника молитве. [/size]

 

 

Zahvaljujem na vasem odgovoru. Siguran sam da je mnogima bilo na korist. Svako dobro od Gospoda.

[БРЂАНИН]

Благословите Оче Саво!

Листајући ову тему примијетио сам Ваше врло занимљиво мишљење о расофорним монасима и монасима схимницима у манастирима. Оно сигурно и у многоме одсликава једно предањско сагледавање духа монашког живота. Постоји, по мени, проблем што расофорни монаси не припадају ни једној конкретној заједници, са свим животним искушењима и наравно радостима које подразумијева заједнички живот, а које нас негдје обликују као здраве људске личности (често код нас они могу бити врло рано одвојени од породичне заједнице, отишавши у богословију, па онда преко факултета, чини се, они никад не уђу у егзистенцијалну проблематику, пар екселанс заједница, какве су породица и манастир. Сложићете се да то не могу надомјестити богословски интернат а посебно не студирање на факултету, па ни живот у  нпр. сједишту епископије...).

Укратко, шта када такви људи постану Епископи, хоће ли имати животни осјећај за друге и за савјетовање са другима - презвитерима, ђаконима, вјерним народом или ће се поставити као потпуне аутократе?

Опростите на дужини и непрецизно конципираном питању. Ово је више нека лична запитаност преточена у ово писаније, које се надам да ћете разумјети....

Помените.

[Milan023]

Благословите оче.

Која је разлика између великосхимних и ''обичних'' монаха, и да ли је има?

Свако добро, праштајте.