Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[w.a.mozart]

Додао бих још само и да је потребно радити на мисији у традиционално православним народима.

 

ali ne na tradicionalan način : ) 

[Архимандрит Сава Јањић]

Додао бих још само и да је потребно радити на мисији у традиционално православним народима.

 

Мисијски рад у Цркви је веома важан јер Господ нас позива да проповедамо радосну вест. У том раду је посебно важна комуникација са верницима. Апостол народа учи нас да наша проповед не сме да буде у "убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе како наша вера не би била у мудрости људској него у сили Божијој" (1. Кор. 2, 4-5). Хришћанство је данас гледано у целини у великој кризи јер данашњи човек врло често не не налази у речи савремених проповедника пут како да се суочи са кључним животним проблемима. 

 

Добар део људи, нарочито они који нису уопште или барем довољно укључени у живот Цркве, доживљавају хришћанство као један анахрони ритуализам, а хришћанску проповед као бескрајне моралистичке придике или дневно-политичке екскурсе. Када обратимо пажњу на проповед апостола и Светих отаца можемо да видимо да је реч Цркве увек била фокусирана на живо и непосредно сведочење истине да је Син Божији, Логос, постао човек, објавио нам вољу Оца небеског, вољно примио крсну смрт и Духом Светим васкрснуо, отворивши нам врата вечног живота. Иако ова порука многима одмах изгледа као клише, она садржи суштину учења наше Цркве кроз векове. Једино у светлости истине о оваплоћеном, распетом и васкрслом Христу произилазе и прави одговори за питања нашег морала и живота у свакидашњици која нас окружује. Зато је правилна вера о Богу кључно потребна за правилно схватање стварности у којој живимо.

 

Литургијски живот у Цркви није сврха самом себи, нити је Литургија бег од стварности у свет анахроних ритуала, раскошних одежди, лепог појања у предивно осликаним храмовима. Целокупни контекст у коме се одвија литургијски живот нема задатак да нас удаљи од стварности у којој живимо, већ да нам помогне да ту стварност доживимо на једном другом нивоу, у светлости Царства небеског. Сви знамо да се стварност у којој живимо не исцрпљује у искуствима која су доступна нашим чулима и рационалном схватању, већ она вишеструко надилази наше биолошке могућности. Богослови Цркве нас уче да је Литургија оприсутњење Царства небеског које долази и већ је ту са нама. У томе нам помажу бројни симболи који не само да иконизују есхатолошку стварност, већ су истовремено жива и непосредна пројава те реалности. Литургијски живот такође није питање рационалног разумевања и учешћа у њему, али истовремено не сме да изгуби контакт са нашом рационалном природом која је такође дар Божији. Разумевање богослужбених текстова и активно учествовање у Литургији од суштинског је значаја за правилан литургијски живот. С једне добар део протестантске традиције обезличио је традиционалну литургијску свест и богослужбени живот, ако се тако може назвати, свео се на рационални процес слушања, разумевања и тумачења речи Божије. Укратко, остала је Литургија речи, а литургија верних се добрим делом изгубила. С друге стране ми православни смо врло често развијали став да разумевање Литургије и богослужења није суштински важно тако да се у одређеним сегментима православног предања Литургија свела на ритуал, а литургијско учешће на пасивно уживање у лепоти богослужења. Другим речима, један онтолошки догађај своди се на ниво естетике. У нашој помесној Цркви имамо велики благослов да је говорни српски језик великим делом заживео као литургијски језик што отвара простор за много интензивнији рад на обнови литургијске свести у нашем народу. 

 

Што се тиче морала у Цркви, он је увек имао посебно место и значај јер заједница са Богом подразумева повратак човека у природно функционисање наших богомданих енергија. Нажалост, аутентична православна етика која је суштински увек била везана за онтологију, с временом се свела на морализам у коме су одређене моралне норме постале саме по себи спасоносне, а морални преступи повод осуђивању и презрењу оних који су морално посрнули. Бог не суди према моралним кодексима као људи, већ по својем дубоком милосрђу гледа у срце човека и хвала Богу да је тако јер ако би Он судио као људи, ко би се спасао? То наравно не значи и не сме да значи да се моралне норме у хришћанском животу могу произвољно интерпретирати и прогласити за непотребне, што се данас често чује у либералним црквеним круговима. Грех као неправилно коришћење и злоупотреба наших способности дубински онеспособљава човека за заједницу са Богом, индивидуализује га и своди га на ниво биолошког постојања при чему посрнули човек постепено губи и потребу за Богом и утеху налази у разним сурогатима (новцу, слави, блуду, наркотицима, алкохолу и сл). Све што више у палом човеку слаби свест о Божијем присуству, све више човек тражи потпору у разним греховним навикама које га, не само духовно већ и телесно деградирају као личност. Данашња моралистичка проповед, нажалост, често је постављена тако да многи људи, а нарочито млађи, реч Цркве доживљавају као атак на њихову слободу, посебно у случају када се и сами црквени проповедници не држе моралног кодекса који проповедају. Овај проблем довео је до кризе неслућених размера у Римокатоличкој цркви, али ни православни нису поштеђени искушења. Наравно, излаз није у томе да Црква под притиском либералне јавности редефинише традиционални хришћански морал и прилагоди се релативистичком духу овог света, посебно не по налозима белосветских моћника. Потребно је пре свега у проповеди указати да морални закони не означавају редукцију слободе, већ напротив, означавају пут ка истинској афирмацији аутентичне слободе у Христу. За многе, нарочито младе, ово је потпуни парадокс јер је слобода данас већином дефинисана као право да радимо шта год хоћемо и то без икакве одговорности. У хришћанству слобода без одговорности увек је била и остаће робовање греху и пут који суштински онемогућава оцелотворење и пуну реализацију човекове личности у Христу. 

 

Наравно, у борби за очување моралних норми у свету данас Црква мора да највећи напор учини у јачању сопственог моралног кредибилитета који је под великим утицајем свуда присутне секуларизоване свести. Духовно посрнули људи, а посебно чланови Цркве не смеју да буду одбачени и жигосани већ им треба пружити братску руку утехе и помоћи, на исти начин као што болесне људе не одбацујемо и не кажњавамо, већ им помажемо да оздраве. У дубини, сваки духовни и телесни пад последица је неуспеха човека да себе социјализује у заједници, да воли и буде вољен од оних око њега. Бројне фрустрације и трауме у којима данас одраста већи број младих људи, неизвесна будућност која их окружује и релативизација свих традиционалних вредности  доводи неретко до тога да поједини људи свој идентитет траже у експериментисању одређеним сегментима свог биолошког постојања или у идеологији, а неретко и у једном и другом заједно. Човек није само сексуално биће иако је сексуалност важан елемент човекове природе. Уосталом, човекова сексуалност је само привремени део идентитета наше личности јер у Царству небеском неће бити ни мушког ни женског, као што неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни националних ни политичких ни било каквих других идеологија. Свака врста телесног греха у суштини има полазно становиште да је човекова сексуалност најјачи елемент његовог идентитета који дефинише његову целокупну личност и зато је данашња материјалистичка и хедонистичка култура заснована на сексуалној идолоатрији, а у свом крајњем исходишту у самољубљу, нарцисизму и самообожењу. Истинска љубав за хришћане у најдубљем смислу увек била надилажење пале природе и сусрет са другима који подразумева не губитак наше индивидуалности, већ проналазак истинског смисла личног постојања. У том смислу љубав према ближњем неодвојива је од љубави према Богу.

 

Нажалост, живимо у времену када се разне сексуалне, политичке и друге идеологије постављају пред савремено друштво као нови кумири. Црква то не може да прихвати јер таква схватања суштински негирају природу Цркве, али с друге стране не можемо ни да се против тих идеологија борини морализмом који се изражава опет као својеврсна идеологија. Господ Христос изобличио је жену блудницу и моралисте Јевреје који су хтели да је каменују показујући дубоку љубав према палом човеку, љубав која обавезује онога који је посрнуо да промени свој живот и пронађе дубљи смисао свог живота. Апостол Павле у изобличавању коринтског блудника (1Кор 5) наизглед користи много грубљи метод и позива коринтске хришћане да изопште из своје заједнице онога који се брат зове, а живи у греху који је срамота и међу незнабошцима. Занимљиво је да прави разлику између "блудника овога света" и онога који се брат зове, а живи у блуду. Пре свега то подразумева да у Цркви морамо бити много строжији према себи него према онима који не живе животом Цркве. Као заједница оних који су позвани да не буду од овога света иако у свету живимо треба да када је потребно примењујемо и педагошке методе чији циљ није презрење и казна, већ отварање пута повратка кроз покајање и поновни проналазак себе у Христу. Суштински је важно да глас Цркве према онима који су се удаљили од ње или уопште не верују буде пре свега глас који позива, сведочи и теши како се не бисмо нашли пред незаборавним Христовим речима "Који је међу вама без гријеха нека први баци камен" (Јн. 8, 7).

 

Коначно, начин комуникације Цркве са светом у времену у коме живимо доживљава велике трансформације. Интернет као вид глобалне комуникације и поред свих својих опасности, које уосталом постоје у свакој врсти злоупотребе човекове слободе, отвара неслућене могућности рада са верницима као и сведочења речи Божије онима који нису поверовали у Христа. И овај форум и бројни црквени сајтови који омогућавају интерактивну комуникацију многима помажу да нађу одговор на питања која их муче. Црква се никада није плашила дијалога и тешких питања и данас треба да буде спремна да се суочи са свим недоумицама и контроверзама времена у коме живимо. Свако питање је умесно уколико доводи човека у дилему да ли његов живот има смисла. Посебно велики ефакат има визуелна и аудио комуникација, бројни видео записи, предавања и разговори (као нпр. ЖРУ диван). Данас многи људи нису у могућности да уживо чују наше најистакнутије пастире и богослове, па је овај начин комуникације посебно значајан. Искрено ми је била велика част што сам пре два месеца имао могућности да и сам учествујем у таквом догађају. Интернет не може и не сме да замени литургијску заједницу, али правилном употребом у великој мери може да је оснажи и ојача свест о живом присуству и јединству Цркве посејане од краја до краја васељене. У сајбер-простору нема локалних проблема већ постајемо много дубље свесни да тешкоће са којима се на пример суочавају наша браћа и сестре у Сирији нису нешто што се нас не тиче. Не само пасивним праћењем вести већ пре свега активним учествовањем у дискусијама, ширењу вести, изражавањем братске солидарности као и апелима на утицајне центре моћи можемо да дамо значајан допринос у борби Цркве на опстанак у том делу света. Наравно, комуникација на интернету подразумева одговорност и у Цркви треба да радимо да коришћење друштвених мрежа буде на изградњу тела Цркве, а не полигон за вређање и омаловажавање Цркве и црквених великодостојника, као што је то случај на секташким сајтовима који заударају духом осуђивања, мржње и нездравог ревнитељства. Одлука да и сам понешто напишем на овом форуму управо је произашла из дубоког поштовања према о. Ивану и свима који му помажу како би на страницама овог сајта разговарали, размењивали идеје и налазили одговор на своје недоумице. Могу само да се надам и дубоко верујем да ће овај вредни допринос мисији наше Цркве бити још више вреднован у будућности.

[Баба]

Дај Боже да твоје жеље буду остварене, искрено се сви надамо томе.

[Guest - . . .-]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Оче мој, све што сте реклли је жива истина и онај који на себе узме ксрт да се овим бави мора да буде спреман на страдања, велика. Знате и сами.

 

Али, види Господ све.

[feeble]

Хвала о. Сави на томе што издваја времена и пише корисне одговоре овде, можда се на крају од одговора направи и нека књига

[ИгорМ]

Хвала о. Сави на томе што издваја времена и пише корисне одговоре овде, можда се на крају од одговора направи и нека књига

 

О овоме сам и ја размишљао. Заиста би било корисно. А биће још душекорисних одговора. 

[Ђорђе Р]

Оче Саво,

 

Да ли знате где је о Кирило, бивши игуман манастира Драганац, и какав је његов статус?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво,

 

Да ли знате где је о Кирило, бивши игуман манастира Драганац, и какав је његов статус?

 

Протосинђел Кирило, бивши игуман манастира Драганац је и даље члан братства у Драганцу и живи у манастиру као и до сада. Због здравствених разлога управа је предата пре две године протосинђелу Илариону Дечанцу. Иначе отац Кирило је сам годинама био у Дечанима и када је прешао у Драганац много је учинио да окупи народ око цркве и сачува га у најтеже време непосредно након рата од масовне сеобе.

 

Владика Теодосије га је одликовао чином протосинђела због великог труда који је уложио у очувању манастира и раду са верним народом. На следећем линку имате занимљив документарац о о. Илариону и манастиру Драганац, а отац Кирило се може видети у пар наврата са осталом братијом. https://www.facebook.com/photo.php?v=732334806780660&set=vb.100000124434730&type=2&theater

[Марко Илић]

Помаже Бог Оче Игумане,

занима ме јесте ли одговорили на писмо брата Владимира Димитријевића и ако јесте волео бих да видим Ваш одговор а ако пак нисте писмо ни видели,драге волје ћу га објавити овде на форуму па да видимо и питање и одговор.

Свако добро од Господа.

[Банатски деран]

Помаже Бог,
можете ли ми рећи нешто више о Ксенофонту Дечанцу (тако је представљен на фејсбуку) ? Колико видим он је ударничка игла грађена катакомби по Шари и Златибору. Да ли је он био сабрат у манастиру Дечани и да ли знате зашто је кренуо тамо где је кренуо а не остао у Цркви и манастиру са вама? Хвала унапред.

[Дејан]

Помаже Бог Оче Игумане,

занима ме јесте ли одговорили на писмо брата Владимира Димитријевића и ако јесте волео бих да видим Ваш одговор а ако пак нисте писмо ни видели,драге волје ћу га објавити овде на форуму па да видимо и питање и одговор.

Свако добро од Господа.

ако је преписка личне природе, то јест није отворено писмо ,онда мислим да и не треба да буде виђено

[Марко Илић]

Отворено писмо је у питању,наравно да не бих ни помислио да питам да је лична преписка по среди,брате.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Игумане,

занима ме јесте ли одговорили на писмо брата Владимира Димитријевића и ако јесте волео бих да видим Ваш одговор а ако пак нисте писмо ни видели,драге волје ћу га објавити овде на форуму па да видимо и питање и одговор.

Свако добро од Господа.

Прочитао сам писмо брата Владе (искрено, прочитао сам колико сам могао јер је јако опширно). Искрено сматрам да није добро да своја писанија објављује на антицкрвеним сајтовима јер то озбиљно умањује кредибилитет онога о чему пише. Будући да се Влада позива на један од мојих одговора на овом форуму надам се да ће се лично укључити у дискусију на страницама ЖРУ форума. Ја из принципа не бих да одоговарам на отворена писма и текстове који се објављују на секташким сајтовима.

[Дејан]

Brat Vlada je dobrodosao na sajt :-)

Bilo bi lepo da se ovde javi, komunikacija je direktna a ne preko kolena.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог,

можете ли ми рећи нешто више о Ксенофонту Дечанцу (тако је представљен на фејсбуку) ? Колико видим он је ударничка игла грађена катакомби по Шари и Златибору. Да ли је он био сабрат у манастиру Дечани и да ли знате зашто је кренуо тамо где је кренуо а не остао у Цркви и манастиру са вама? Хвала унапред.

 

Ненад Томашевић, рашчињени монах Ксенофонт, био је сабрат манастира Високи Дечани до 2008. године. Заједничком одлуком братства удаљен је из манастира због немонашког понашања и стварања раздора. Потом је прешао у манастир Св. Архангели, одакле је самовољно, заједно са још четворицом бивше братије овог манастира, напустио ову светињу у јуну 2010. год. Томашевић тренутно следује секти рашчињеног епископа Артемија Радосављевића. Искрено не знам где се сада налази. Волео бих да се једног дана врати Цркви и црквеном поретку који је напустио.