Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Добар дан пре свега.

 

имам једно веома битно питање.

 

ја сам одрастао у веома скромној породици која нажалост никада није имала ту везаност за цркву и Бога (велико нажалост).

 

ја сам одрастао и временом се везао за цркву, Бога, веру, православље и Србију.

 

како сам одрастао у незнању веома ми је тешко сад да уклопим све што сазнајем, за почетак ми треба савет/помоћ око избора духовника, никада нисам имао духовника нити сам имао неких озбиљнијих прилика да насамо попричам са неким од свештених лица.

 

хвала унапред,

срдачан поздрав свима,

Срђан

 

Добар дан Срђане,

 

Твоје речи ме подсећају на моје недоумице када сам и сам почињао свој живот у Цркви док сам студирао у Београду. За разлику од тог времена (пред крај 80тих година) много је више духовне литературе, а ту је и интернет па се јако много може прочитати и научити. За хришћане је важно да и систематски проуче историју Цркве и основна учења (христологија, еклисиологија, литургика и сл) јер је веома опасно када човек уђе у веру и са врло ограниченим сазнањима почне да мисли да може да критикује црквену јерархију или улази у озбиљне теме које не познаје. Нарочито треба редовно читати Св. Писмо. Срамота је да секташи боље познају реч Божију од православних. Наравно, увек треба читати и исправна тумачења јер се реч Божија не може произвољно разумети, ван предања Цркве.

 

Међутим, без живе речи нема истинског сазнања и упознавања православног предања. Сећам се да сам као студент англистике редовно ишао на предавања која су тада на Богословском факултету или у Патријаршији држали садашњи Епископ Атанасије Јевтић, Митрополит Амфилохије и Владика Иринеј. Иако нисам никада формално уписао Богословски факултет, ишао сам на многа предавања и пратио литературу. Редовно сам ишао на богослужења, понајвише у манастир Ваведење на Топчидеру где су служили горепоменути оци, а после службе би често са нама разговарали. 

 

У вези духовника, морам да кажем да треба бити веома опрезан и расудљив. Први корак треба да буде да успоставиш непосреднији однос са парохијским свештеником и да постанеш активан члан парохије уместо да идеш од једне до друге цркве. Духовник у Православној Цркви не би смео да буде гуру, дакле нека врста непогрешивог ауторитета који треба да следимо слепо и беспоговорно. Једно је живот у манастиру где је дисциплина живота таква да се кандидат за монаштво обучава у беспоговорној послушности како би победио палу вољу, а друго је живот у свету где више треба живети по савету. Живот по духовном савету подразумева да се са свештеним лицем консултујемо око нашег духовног развоја и пута, али да не тражимо од њих да уместо нас доносе одлуке. Искусан духовник се никада не намеће, већ нам открива нам природно функционисање наше душе. Нажалост, постоје и поједина лица која се представљају и набацују својом појавом и притворношћу као духовници, а живе у озбиљној духовној обмани, прелести. Они нас не уче слободи у Христу, већ нашу душу покушавају да заробе и учине је беспоговорно послушној његовом личном ауторитету. Неретко, разлог је материјална корист коју ови "духовници" имају од својих следбеника, а крај ове авантуре може бити губитак везе са Црквом.

 

Живот по савету подразумева да активно читамо светоотачку литературу и с времена на време тражимо помоћ како да прочитано боље разумемо и евентуално применимо. Онај који сам себе духовно руководи веома лако може да такође падне у заблуду. За вернике у парохијама јако би било важно да се и међусобно друже активније и да са парохијским свештеником организују заједничке активности, помоћ болеснима, обилазак болница, скупљање хуманитарне помоћи, рад на мисиноарењу и сл. Искусан духовник увек води рачуна да не кренемо пут духовног живота без расуђивања и са ревношћу која није по разуму. Квази-духовници подстичу чудно и асоцијално понашање и духовни живот посматрају као нешто индивидуално. Посебно је опасно када почетничка ревност понесе и одведе на пут бескорисних прича о белосветским заверама, масонима, антихристу и сл. Иако је реч о озбиљним темама, за почетнике оне су крајње штетне и воде у осуђивање, горчину и самомњење. Ако решење за своје унутрашње проблеме тражимо само у другима никада их нећемо решити. Човек који задобије благодат Божију може да живи и у најтежим спољашњим околностима али ће и даље бити слободан и духовно независтан од спољашњих прилика.

 

Посебно бих препоручио писанија Св. Игнатија Брјанчанинова, великог руског светитеља који се одликује трезвеном ревношћу која нам је веома много потребна у наше време. Његове "Аскетске огледе" можете наћи на библиотеци Светосавље http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/AsketskiOgledi/AsketskiOgledi.htm

 

За оне који се више интересују за монаштво посебно је добра и књига "Принос савременом монаштву" од истог аутора: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/PrinosSavremenomMonastvu/PrinosSavremenomMonastvu.htm

 

Св. Игнатије врло лепо говори о молитви, читању духовних књига, упозорава на опасности прелести. Требало би избегавати "уско-стручну" да тако кажем, монашку литературу, која је разумљива само у контексту монашког живота (ту бих посебно поменуо Лествицу Св. Јована Лествичника, добар део Филокалије и поука стараца пустињака). Врло су лепи савети Св. Јована Кронштатског, затим разна тумачења Св. Писма и слично. Чак и уколико имамо жељу за монаштвом не би требало да је испољавамо необичним понашањем и одевањем. Пристојна одећа која не привлачи много пажње је одраз духовне уравнотежености, а разни гуњеви, опанци, торбе, бројанице стално омотане око руке (више ради украса него ради молитве), неуредност и слично само показује да живимо у маштању да смо већ постали неки руски боготражитељи из 19. века или велики подвижници. Није добро да се пред другима правимо праведнији и ревноснији јер је то супротнос закону смирења и љубави.

 

Као и у свему дургом у духовном животу најбољи показатељ да ли смо на правом путу јесте наш однос према ближњима, родитељима, пријатељима, сарадницима на послу. Уколико смо сурови и неосетљиви, увек спремни да делимо придике и осуђујемо, а мало да слушамо и послушамо другог, јасно је да нисмо у добром духовном стању. Богу се стално треба молити да нас упути на прави пут али не тумачити самостално оно што нам се дешава већ у свему тражити савет искуснијег, било пријатеља или свештеника. Када на овај начин тражимо Бога, никада нас неће оставити и допустити да залутамо.

 

Темељ нашег духовног пута треба да буде редован евхаристијски живот, који је, како сам већ раније рекао, темељ нашег живота и спасења у Христу.

 

С благословом Божијим

[Деспот Стефан Богослов]

Помаже Бог оче Саво,

треба ми савет.Ја сам студент Богословског факултета у Београду.Преда мном је једна велика одлука.Ако можете да ми кажете на који начин ћу најлакше решити то?Размишљам о свештеничком чину и о јеромонашком.Ако можете да ме посаветујете.Питао сам многе али желим још да чујем мишљења других.Свако добро од Господа.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче! Желим да поставим једно питање. Имам дебату на тему цркава у Црној Гори. Можете ли ми рећи пошто сам се са тим питањем срео зашто свака земља нема своју цркву? Ја сам наводио разлоге из практичних разлога ради лакшег управљања или како би се доносиле одлуке на Васељенским сабору да је било више десетина представника цркава. Још сам наводио сваки народ своју цркву и због молитвеног језика... Молим вас помозите ми..Унапријед хвала и свако добро од Господа вам желим!!!

 

Црква Црква се суштински разликује од свих осталих људских и овоземаљских творевина. Наравно, и Црква има своју овоземаљску димензију, своју организацију, старешинство и дисциплину, али се њена природа не исцрпљује у томе. Штавише, Црква је у најширем, али и најпотпунијем смислу козмички догађај и радионица у којој се све пролазно и трулежно преводи у Христу и Христом у вечност. Читајући историју Цркве можемо да видимо како су се развијале видљиве форме црквене организације и живота јер је Црква у сталној динамици кретања од историје ка есхатону. Није то прилагођавање времену (фамозни западни aggiornamento) већ потреба да се у сваком времену и свакој политичкој ситуацији стварност у којој живимо закваси благодаћу Духа Светога. Будући да Цркву сачињавамо сви ми ограничени и слаби људи, логично је да у тој Цркви постоје слабости и мане. Оне, ипак, не угрожавају саму суштину Цркве, која јесте и остаје Тело Христово и коју ни врата адска неће надвладати (Мт. 16.8). Сведоци смо да слабости хришћана, а посебно пастира, нажалост, могу да створе одређену конфузију код оних који су мање утврђени у вери и који Цркву посматрају искључиво са медијског или политичког аспекта.

 

Црква се у почетку развијала у политичком и цивилизацијском контексту једног глобалистичког друштва, Римске Империје, и веома је јасно профилисана као заједница верујућих у Христу, а не верска организација једног народа или расе. То је и суштински разлог зашто се новозаветна Црква тако радикално и рано одвојила од већинског дела јеврејске заједнице, која је своје духовно предање увек уско везивала за нацију и фокусирала на простор Израиља.

 

С временом, у број четири традиционалне источне патријаршије ушле су и друге Цркве које су добиле аутокефални статус. Обично се називају националним црквама, иако је овако разумевање већином последица развоја данашњих, савремених националних идеологија од почетка деветнаестог века. Занимљиво је да када Цариградски Патријарх служи Литургију он не помиње друге патријархе као првопрестолнике нација или држава, већ као патријархе и архиепископе: Москве, Београда, Варшаве, Прага тј. помесних Цркава у којима живе припадници више различитих народа. Ово је посебно актуелно у данашње време, посебно након Другог светског рата када услед опште глобализације и кретања становништва немамо више етнички компактне нације као пре.

 

Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.

 

Црква и национализам, Срећко Петровић

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=8767&do=view

 

Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/06/28/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

 

Што се тиче Црне Горе, ситуација је сасвим јасна. На простору Црне Горе постоје 4 Епархије Српске Православне Цркве (Митрополија Црногорско-приморска, Епархија Будимљанско-никшићка, и једним делом Епархије Милешевска и Захумско-херцеговачка. Националисти у ЦГ имају проблем са називом Цркве али свима боље упућенима јасно је да је СПЦ канонска Црква на овом простору која је у својој историји мењала своје име. Најпре смо имали Архиепископију Жичку, па потом Патријаршију Пећку. Садашњи назив потиче из почетка 20. века. Сасвим је јасно да то није само Црква за оне који се етнички сматрају Србима јер имамо и доста верника припадника других народа у САД, Европи, Аустралији, Јужној Африци који нису етнички Срби. Зато је потпуно апсурдно да се проглашењем неке независне земље аутоматски мора формирати и државна Црква. То је превазиђен концепт, анахронизам. Посебно значајан аргумент јесте што верни народ у ЦГ и Србији говори идентичан језик. Али чак и где постоји становништво које говори другим језицима нема никакве препреке да се у оквиру постојеће црквене јурисдикције формирају парохије на разним језицима, уместо да се неканонски проширују суседне црквене јурисдикције (случај Румунске Цркве у Тимочкој Епархији) или „на дивље“ формирају националне цркве (БЈР Македонија). Црну Гору не наводим јер то што се назива тамо Црногорска црква више је једна политичко-интересна група која нема никакве еклисијалне елементе.

 

Наравно, у одређеним историјским периодима мењају се јурисдикције које нису до века запечаћене али то се може учинити само у оквиру свеправославног консензуса и у циљу бољег и ефикаснијег сведочења Цркве, а засигурно не због политичких и националних разлога.

 

Светоотачка и литургијска обнова која је у току у нашој и другим Помесним Црквама засигурно ће допринети бољем разумевању природе Цркве и њене мисије у времену у коме живимо. Пред нама је потпуно нова ситуација у којој Православна Црква мора јединственије да мисионарски наступа у тзв. историјски неправославним земљама, а не да се дели по националним бојама. Ако се овај мисионарски изазов не прихвати и не искористи, сама природа Цркве биће доведена у питање јер Христос жели да у пуноћу тројичне заједнице приведе све народе (έθνη), преображене у народ Божији (λαός).

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче! Желим да поставим једно питање. Имам дебату на тему цркава у Црној Гори. Можете ли ми рећи пошто сам се са тим питањем срео зашто свака земља нема своју цркву? Ја сам наводио разлоге из практичних разлога ради лакшег управљања или како би се доносиле одлуке на Васељенским сабору да је било више десетина представника цркава. Још сам наводио сваки народ своју цркву и због молитвеног језика... Молим вас помозите ми..Унапријед хвала и свако добро од Господа вам желим!!!

 

Црква Црква се суштински разликује од свих осталих људских и овоземаљских творевина. Наравно, и Црква има своју овоземаљску димензију, своју организацију, старешинство и дисциплину, али се њена природа не исцрпљује у томе. Штавише, Црква је у најширем, али и најпотпунијем смислу козмички догађај и радионица у којој се све пролазно и трулежно преводи у Христу и Христом у вечност. Читајући историју Цркве можемо да видимо како су се развијале видљиве форме црквене организације и живота јер је Црква у сталној динамици кретања од историје ка есхатону. Није то прилагођавање времену (фамозни западни aggiornamento) већ потреба да се у сваком времену и свакој политичкој ситуацији стварност у којој живимо закваси благодаћу Духа Светога. Будући да Цркву сачињавамо сви ми ограничени и слаби људи, логично је да у тој Цркви постоје слабости и мане. Оне, ипак, не угрожавају саму суштину Цркве, која јесте и остаје Тело Христово и коју ни врата адска неће надвладати (Мт. 16.8). Сведоци смо да слабости хришћана, а посебно пастира, нажалост, могу да створе одређену конфузију код оних који су мање утврђени у вери и који Цркву посматрају искључиво са медијског или политичког аспекта.

 

Црква се у почетку развијала у политичком и цивилизацијском контексту једног глобалистичког друштва, Римске Империје, и веома је јасно профилисана као заједница верујућих у Христу, а не верска организација једног народа или расе. То је и суштински разлог зашто се новозаветна Црква тако радикално и рано одвојила од већинског дела јеврејске заједнице, која је своје духовно предање увек уско везивала за нацију и фокусирала на простор Израиља.

 

С временом, у број четири традиционалне источне патријаршије ушле су и друге Цркве које су добиле аутокефални статус. Обично се називају националним црквама, иако је овако разумевање већином последица развоја данашњих, савремених националних идеологија од почетка деветнаестог века. Занимљиво је да када Цариградски Патријарх служи Литургију он не помиње друге патријархе као првопрестолнике нација или држава, већ као патријархе и архиепископе: Москве, Београда, Варшаве, Прага тј. помесних Цркава у којима живе припадници више различитих народа. Ово је посебно актуелно у данашње време, посебно након Другог светског рата када услед опште глобализације и кретања становништва немамо више етнички компактне нације као пре.

 

Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.

 

Црква и национализам, Срећко Петровић

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=8767&do=view

 

Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/06/28/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

 

Што се тиче Црне Горе, ситуација је сасвим јасна. На простору Црне Горе постоје 4 Епархије Српске Православне Цркве (Митрополија Црногорско-приморска, Епархија Будимљанско-никшићка, и једним делом Епархије Милешевска и Захумско-херцеговачка. Националисти у ЦГ имају проблем са називом Цркве али свима боље упућенима јасно је да је СПЦ канонска Црква на овом простору која је у својој историји мењала своје име. Најпре смо имали Архиепископију Жичку, па потом Патријаршију Пећку. Садашњи назив потиче из почетка 20. века. Сасвим је јасно да то није само Црква за оне који се етнички сматрају Србима јер имамо и доста верника припадника других народа у САД, Европи, Аустралији, Јужној Африци који нису етнички Срби. Зато је потпуно апсурдно да се проглашењем неке независне земље аутоматски мора формирати и државна Црква. То је превазиђен концепт, анахронизам. Посебно значајан аргумент јесте што верни народ у ЦГ и Србији говори идентичан језик. Али чак и где постоји становништво које говори другим језицима нема никакве препреке да се у оквиру постојеће црквене јурисдикције формирају парохије на разним језицима, уместо да се неканонски проширују суседне црквене јурисдикције (случај Румунске Цркве у Тимочкој Епархији) или „на дивље“ формирају националне цркве (БЈР Македонија). Црну Гору не наводим јер то што се назива тамо Црногорска црква више је једна политичко-интересна група која нема никакве еклисијалне елементе.

 

Наравно, у одређеним историјским периодима мењају се јурисдикције које нису до века запечаћене али то се може учинити само у оквиру свеправославног консензуса и у циљу бољег и ефикаснијег сведочења Цркве, а засигурно не због политичких и националних разлога.

 

Светоотачка и литургијска обнова која је у току у нашој и другим Помесним Црквама засигурно ће допринети бољем разумевању природе Цркве и њене мисије у времену у коме живимо. Пред нама је потпуно нова ситуација у којој Православна Црква мора јединственије да мисионарски наступа у тзв. историјски неправославним земљама, а не да се дели по националним бојама. Ако се овај мисионарски изазов не прихвати и не искористи, сама природа Цркве биће доведена у питање јер Христос жели да у пуноћу тројичне заједнице приведе све народе (έθνη), преображене у народ Божији (λαός).

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Саво,

треба ми савет.Ја сам студент Богословског факултета у Београду.Преда мном је једна велика одлука.Ако можете да ми кажете на који начин ћу најлакше решити то?Размишљам о свештеничком чину и о јеромонашком.Ако можете да ме посаветујете.Питао сам многе али желим још да чујем мишљења других.Свако добро од Господа.

 

Бог помогао брате,

 

Пошто већ студираш било би веома корисно да завршиш студије, а за то време да себе преиспиташ себе уз консултације са искуснијима како најбоље можеш да послужиш Цркви и истовремено себе оствариш као целовита личност у њој.

 

Не могу да будем потпуно конкретан у савету јер је то питање твог слободног избора, али напоменуо бих пар ствари у вези са оним што сам написао пре два-три дана. Очигледно је из оног што кажеш да би волео да служиш Богу у свештеном чину и то је веома похвално.

 

С једне стране можеш да служиш Богу као свештено лице, активно учествујући у црквеној мисији, пастирском и просветном раду. То је могуће да оствариш и као жењени и као расофорни презвитер. И једно и друго је благословено и има својих предности. Жењени презвитер служи Богу као пастир у својој парохији и као пастир своје домашње цркве, тј. породице. Расофорни презвитер (у Грчкој се они обично зову архимандритима) помаже Епископу у пастирском раду, администрацији и живи у заједници око Епископа у Епископији или у манастиру ако је тамо седиште Епархије. У нашој Цркви није се сачувала јасна разлика између расофорног и схимног презвитера, односно јеромонаха и зато понекад настаје конфузија. Лично сматрам, иако не могу да тврдим да је то једини исправан став, да је боље да се за ову службу не узима схима јер она подразумева специфичан начин живота који није непосредно повезан са пастирством у Цркви. То не значи да расофорни монаси не живе као монаси. Искрено речено, могу бити много бољи и подвижници и људи од оних који воле да се украсе вишебојним схимама.

 

С друге стране, ако желиш себе да посветиш потпуно монашком животу у неком општежитељном манастиру није добро да одмах желиш свештени чин, већ да то препустиш Богу и расуђивању Епископа и игумана. У општежитељним манастирима монаси презвитери немају пастирске дужности и обавезе, осим игумана манастира, иако по потреби могу да врше неке од треба у самом манастиру за потребе поклоника. Код нас, на пример, у манастиру Дечанима, редослед братије није по чину, већ по доласку у манастир, а презвитери седе на свом месту у трпезарији по реду доласка у манастир, осим у дан када служе Литургију, и тада седе поред игумана. Тако је и са поклањањем иконама у храму Свештени чин је у општежитељним обитељима пре свега послушање и општежитељни монаси често ни не исповедају мирјане нити су позвани да деле духовне савете, поготово ако то неко и не тражи од њих. Након извесног времена дошли смо до искуства у нашем манастиру да монаси не студирају теологију из манастира, не зато што је то лоше, не дао Бог, већ зато што они могу да се теолошки образују кроз монашки начин живота без формализовања свог знања кроз испите. Ако неко жели да буде схимни монах али жели да заврши теологију, то може и треба да уради пре доласка у манастир. Тако је и у манастиру Хиландару и баш сам на ову тему једном разговарао са хиландарским игуманом о. Методијем.

 

Као и увек могу да постоје изузеци али то бива по посебном расуђивању Епископа који може да препозна неки дар код монаха који је важан за Цркву и упути га да се активније спрема на том пољу. У том случају то може бити посебан благослов Божији и за таквог монаха и за Цркву. Сетимо се Св. Григорија Паламе који је иако светогорски монах постао Архиепископ Солунски. Ипак према уобичајеној традицији Свете Горе и слично устројених манастира другде у свету схимник се заветује да ће до краја живота остати у својој монашкој обитељи. Ако се и нешто друго деси то не сме да буде плод његове жеље или амбиције.

 

Ја сам лично осетио позив за монашки општежитељни живот тако да никада нисам ни уписивао теологију, иако већ двадесет година активно читам богословску литературу и сматрам да је то, наравно у мери са личним наклоностима и способностима, важан део обликовања лика сваког монаха. Веома је опасно када монаси неукост повежу са самоувереношћу и онда произвољно деле савете и мудрују заводећи неупућене душе. Монах је позван да сахрани свог старог човека како би васкрсао као нова твар у Христу и зато је монаштво ништа друго до једна константна актуализација крштењског завета. Неки монаси с временом добију посебан дар духовног руковођења, али је веома важно да то буде препознато тј. благословено од Цркве (Епископа), а не да се у то улази са самоувереношћу и ароганцијом. Што човек више духовно сазрева има све мање потребу да се истиче пред другима, а што више духовно пада све више се преузноси, доказујући ваљда и самом себи и другима да је на правом духовном курсу. 

 

У Цркви постоје, дакле, различите службе, али шта год радили треба да радимо благодарећи и у славу Божију, а не ради неке личне користи или интереса.Треба се стално молити Богу да нас упути на пут који је најбољи за нас.

[CecaV]

...

Предлажем да прочитате јако занимљив текст на ову тему који великим делом може да вам помогне у тражењу одговора на ово питање.

 

Црква и национализам, Срећко Петровић

https://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=8767&do=view

 

Други, веома драгоцен текст јесте предавање о. Александра Ђаковца на тему „Црква и нација“ http://radiosvetigora.wordpress.com/2010/06/28/%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0/

 

...

 

хвала на сугестији.    ова два текста су импресивна !

[МилошБГ]

Оче,

 

ваши утисци које сте понели из Ниша?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче,

 

ваши утисци које сте понели из Ниша?

 

Богу сам благодаран да сам могао да учествујем у овим свечаностима, у Нишу и Подгорици. Ретке су такве могућности у животу да је толико првојерараха и представника Помесних Православних Цркава било присутно на једном месту и у једном литургијском догађају. Засигурно ово је прва таква прилика у историји наше Помесне Цркве. 

 

Учествујући у овим литургијским сабрањима можемо да осетимо најдубљу димензију Цркве, сабор свих са свима у једној заједници и у једној чаши. Сваки од првојерараха учествовао је у овим сабрањима као представник милиона верника из целог света који су кроз свог првопрестолног Епископа или друге представнике тих Цркава учествовали заједно са свима нама који смо у том времену и простору били заједно у Нишу и Подгорици. Отуда у Православној Литургији толико наглашавања улоге и части првопрестолних Епископа јер у Литургији они не учествују само као појединци, већ као они у којима се возглављује јединство њихових Помесних Цркава.

 

Посебно ме радује заједничко учешће патријараха Константинопољског и Московског који и поред неких црквених разилажења у вези јурисдикцијских питања дубином своје православне свести о јединству Цркве не дозвољавају да се та, овоземаљска питања одражавају на јединство Цркве у којој се јединство никада није мерило униформношћу већ заједничарењем у љубави. У том контексту искрено морам да кажем да је жалосно што нису били присутни представници Румунске Патријаршије.

 

Посебан значај ова два скупе јесте у томе што је послана у свет врло јака и јединствена порука Православне Цркве која је и овај пут показала да мерило православља није само вероисповедање већ заједничарење у Светим Тајнама. Расколници разних врста добро треба да се запитају којим путем иду и којој цркви припадају. Нарочито ми је драго да је јасно указано на прогон Цркве у БЈР Македонији и на страдање утамниченог Архиепископа Јована. У Црној Гори је сада већ свима јасно да се свакојаке групе грађана које се представљају као свештена лица не могу сматрати никаквом црквом и да је Црква Христова своје јединство чврсто показала окупљена у храму Христовог Васкрсења који одражава васкрсење Цркве на овом простору. 

[w.a.mozart]

Nadovezao bih se na prethodno pitanje, oče - kako tumačite dranje i vikanje pojedinih episkopa tokom liturgije kao i potenciranje toga da djakoni treba da -džogiraju- oko trpeze čak i kad nema potrebe za takvim aktivnostima? Oprostite na sirovom izražavanju.

[Рилски]

Nadovezao bih se na prethodno pitanje, oče - kako tumačite dranje i vikanje pojedinih episkopa tokom liturgije kao i potenciranje toga da djakoni treba da -džogiraju- oko trpeze čak i kad nema potrebe za takvim aktivnostima? Oprostite na sirovom izražavanju.

 

Ма шта да ''Џогирају'' ... Њих треба вешати ..и то за ноге ... 

[Архимандрит Сава Јањић]

Nadovezao bih se na prethodno pitanje, oče - kako tumačite dranje i vikanje pojedinih episkopa tokom liturgije kao i potenciranje toga da djakoni treba da -džogiraju- oko trpeze čak i kad nema potrebe za takvim aktivnostima? Oprostite na sirovom izražavanju.

 

Не бих да тумачим понашања појединих личности зато што те личности у великој мери надилазе оно што споља видимо код њих, па се може десити да паднемо у осуђивање. Сваки човек је јединствена личност и не можемо је тумачити на основу појединих поступака, слабости или темперамента. Нити Бог тако гледа на човека нити би ми смели тако да гледамо на друге. Бог познаје срце човеково, а ми друге можемо једино да упознамо љубављу, тј. специфичним односом према ономе што нас окружује у светлости Христовог домостроја спасења. То је наш једини исправни гносеолошки метод познања и човека и свега око нас. Рационална анализа заснована је на информацијама које добијамо од чула, па представља само један сегмент искуства који често може да нема никакве везе са духовном реалношћу. 

 

Наравно, ова чињеница, с друге стране, не спречава нас да имамо став према богослужењу чији је поредак утврђен вековним предањем. Богослужење засигурно треба да буде благочино, у добром поретку и у страху Божијем. У Православној Цркви зато не можемо произвољно да изражавамо своја осећања и темперамент, већ треба да се држимо одређеног реда како не бисмо угрозили слободу другога око себе. Зато у нашој Цркви имамо толико детаљно разрађене типике уз које су вековима бележене и тзв "рубрике" као посебна упутства појцима и свештенослужитељима.

 

На пример код неких секташких заједница, посебно пентекосталаца, карактеристично је да појединци могу да усред службе слободно изражавају осећања, састављају молитве, почну да певају или "пророкују" мимо сваког утврђеног поретка. У нашој Цркви то није дозвољено јер изражавање наше слободе никада не сме да буде на штету оних око нас. Такође на богослужењу не смемо да будемо егоцентрични, да мислимо да се цео свет врти око нас, без обзира да ли смо у чину лаика или свештеног лица. И сама намера да наш лични доживљај по сваку цену треба да наметнемо другима произилази из саможиве природе. Отуда је посебно галама, вређање или самовољно мењање поретка штетно јер разбија дух богослужења и осећај заједнице.

 

Наравно, треба се чувати и друге крајности јер наша богослужења не смеју да буду стерилна. Богослужење не сме да се претвори у тражење мистике и посебних доживљаја, већ треба да има трезвен карактер. Служба мора да има динамику, лепоту и надасве унутрашњу радост. Правила никада не смеју да постају циљ сам по себи јер су се правила мењала баш као што се вековима мењало и богослужење. Богослужбени текстови мора да се произносе јасно и разумљиво, а певање има за циљ не да се претвори у концерт, већ да омогући да се речи у песмама боље акцентирају и на тај начин текст учини боље разумљивим. Нажалост, добар део црквене музике отежава разумевање текста и своди богослужење искључиво на музички, естетски, доживљај. У најранија времена, претерана распеваност је сматрана сујетом овога света, а монашка псалмодија из првих векова хришћанства била је  више ритмички рецитатив него право певање.

 

У наше време сведоци смо све чешћих појава да појединци, најчешће лаици, прекидају богослужење или изражавају незадовољство јер свештеник наводно не служи по типику. То је веома ружан израз једног фарисејског приступа богослужењу и показује код оних који то чине нескривену гордост и надменост. За такве људе Црква није заједница љубави, већ једна ригидна организација у којој постоје правила која се по сваку цену морају поштовати, а сваки појединац је тумач тих правила. У Цркви сва правила која постоје нису ограничења слободе која нам је дата у Христу, већ пре свега оријентири и путокази у ком простору наша слобода може да се изражава. Отуда толико много изузетака јер Христова љубав никада није могла, нити ће моћи да се смести у сва правила овога света.

[МилошБГ]

Oce,da se nadovezem na vasu poruku i postavim pitanje.

 

Dakle pomenuli ste pojedine sekte gde je normalno da u sred sluzbe menjaju kako im ste iste i kako sta hoce,da prekrajaju,dodaju,menjaju i slicno.

Onda ste naveli sa druge strane kao negativno primere ljudi koji prekidaju liturgiju zbog toga sto su nezadovoljni jer svestenik ne sluzi po tipiku pravilno.

 

Dakle pitanje je sledece,prvo da li mislite da ima slucajeva u nasoj crkvi gde se ne sluzi po pravilu i po onome kako je sabor doneo odluku da se sluzi? Puno je dima oko te price,tako da me interesuje vas stav,da li tako nesto postoji ili su svi ti pozari po mnogim mestima u Srbiji samo proizvod neukog naroda?  

I da se odmah ogradim ne znam kakvo je stanje po tom pitanju,ali mi je jako simptomaticno da malo malo pa u nekim udaljenim mestima po Srbiji se prica o tome,da njihov svestenik ne sluzi po pravilu i tipiku. 

 

Drugo ako mislite da postoji,pa zar takvi svestenici nisu veca pretnja od tih ljudi koji na to upozoravaju,jer pretvaraju Bogosluzenje u nesto sto moze ici ka onome sto i sektasi rade. Dakle svako moze sam da dodaje,oduzima,mnozi,deli bez ikakvog pravila.

 

Hvala unapred.

[w.a.mozart]

Zaista - odgovor koji mi je bio potreban... još jednom - hvala najlepše, oče.  :bendoff:  :bendoff:  :bendoff:

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce,da se nadovezem na vasu poruku i postavim pitanje.

 

Dakle pomenuli ste pojedine sekte gde je normalno da u sred sluzbe menjaju kako im ste iste i kako sta hoce,da prekrajaju,dodaju,menjaju i slicno.

Onda ste naveli sa druge strane kao negativno primere ljudi koji prekidaju liturgiju zbog toga sto su nezadovoljni jer svestenik ne sluzi po tipiku pravilno.

 

Dakle pitanje je sledece,prvo da li mislite da ima slucajeva u nasoj crkvi gde se ne sluzi po pravilu i po onome kako je sabor doneo odluku da se sluzi? Puno je dima oko te price,tako da me interesuje vas stav,da li tako nesto postoji ili su svi ti pozari po mnogim mestima u Srbiji samo proizvod neukog naroda?  

I da se odmah ogradim ne znam kakvo je stanje po tom pitanju,ali mi je jako simptomaticno da malo malo pa u nekim udaljenim mestima po Srbiji se prica o tome,da njihov svestenik ne sluzi po pravilu i tipiku. 

 

Drugo ako mislite da postoji,pa zar takvi svestenici nisu veca pretnja od tih ljudi koji na to upozoravaju,jer pretvaraju Bogosluzenje u nesto sto moze ici ka onome sto i sektasi rade. Dakle svako moze sam da dodaje,oduzima,mnozi,deli bez ikakvog pravila.

 

Hvala unapred.

 

Ово је веома важно питање које, нажалост, изазива доста конфузије код једног броја верника у нашој Цркви. Пре свега, важно је познавати историју православног богослужења и данас на интернету или у штампи могу да се нађу многи текстови и књиге на ову тему. Као што сам у претходном одговору рекао, православно богослужење пролазило је кроз сталне промене. Сама Литургија вишеструко је променила свој облик од Тајне Вечере до данас. Динамика промена је нарочито била интензивна у периоду великих тријадолошких и христолошких расправа од 4-8 века јер је Црква у историји увек кроз Литургију и литургијске форме изражавала и своје веровање (lex orandi, lex credendi).

 

Произвољности у обреду код разних савремених протестантских секти немају никакве везе са предањском динамиком литургијског развоја у нашој Цркви јер у секташким заједницама влада снажан дух индивидуализма и не постоји никаква веза са светоотачком традицијом. У Православној Цркви предањски утемељене промене у Литургији нису (и не би смело да буду) плод самовоље и произвољности понашања појединих јерараха, већ израз живог надахнућа Духом Светим који Цркву непрестано води и управља ка пуноћи Царства небеског. Традиција у Православљу зато није слепо понављање одређених форми из прошлости, већ непрестано проживљавање предања у благодати Духа Светога.

 

Веома је занимљиво да ниједан православни Сабор није доносио одлуке и правила како треба да се служи Литургија. Пре свега није било само једне Литургије, већ више различитих врста Литургија од најранијих времена. Постоји посебно значајна александријска литургијска традиција, јерусалимска, римска, цариградска, галиканска и сл. Молитве анафоре биле су често потпуно различите, а неретко сами јерарси су их састављали изражавајући веру своје Цркве и локално предање у коме су поникли. Тек касније имамо тзв. рубрике, односно тумачења како се конкретно врше одређене радње али и то се мењало врло често. Укратко речено, Литургија је одраз живота и слободе у Христу, и није једна ригидна форма која је једном установљена и више се никада не може мењати. Са озбиљнијом кризом Ромејског царства пред крај 11. века динамика црквеног живота у сваком погледу се успорава и јача потреба да се постојеће форме конзервирају и сачувају од даљих промена. Неправедне су оптужбе Западњака да је реч о почетку периода тзв. окамењења (петрификације) црквеног живота и богословља на Истоку, али чињеница остаје да је било много мање динамике и креативности у поређењу са претходним периодима. И литургијске форме, нарочито од Латинског освајања Цариграда 1204 г. и реконквисте Палеолога, бивају много ригидније, док монашки кругови праве пресудан утицај на богослужење у Православној Цркви које добија мање више овај облик који нам је данас познат. Међутим у том периоду посебно оживљава традиција исихазма, која је оставила неизбрисив траг на све сегменте живота Православне Цркве, посебно на богослужење и уметност.

 

Данас је заиста жалосно да они који су незадовољни због тзв. новаторских промена не знају да је тзв. служење по старом заправо новијег порекла, а такозвана стара пракса потиче из 17. или 18. века. У Дечанима имамо сачуван Дечански служабник из 14. века и када упоредимо његов текст са данашњим текстовима видећемо разлике. На пример у 14. веку, а посебно у време Светог Саве певало се у канону Евхаристије само „Достојно и праведно“, а не „Достојно и праведно јест поклањатисја Оцу и Сину и Свјатому Духу“. Такође није било тропара трећег часа пред молитвом епиклезе, што је уведено касније итд. Св. Јован Златоусти на пример нигде не помиње херувимску песму јер она тада није ни постојала. У Цариграду је Литургија почињала свечаним входом Архијереја, ђакона са Јеванђељем и народа који је улазио са њима, а тек после је на почетак Литургије прилепљен тзв. енарксис са антифонима па је свечани улазак архијереја у олтар на малом входу изгубио ону посебност коју је имао када је тим чином и првим благословом са горњег места почињала Литургија.

 

Читање молитава наглас била је у ранијим вековима нормална ствар, не само литургијских молитава, већ и личних молитава. У антици људи никада нису читали у себи већ наглас. Читати у себи молитве сматрало се недоличним јер се обраћамо живом Богу посебно на Литургији где у име заједнице произносимо молитве. Јектеније и прозбе су завршаване молитвом архијереја или свештеника на што је на крају народ одговарао са амин. Неке молитве су читане тихогласно тј. "мистикос" (тајно) тј. нису читане гласно као возгласи али нису читане ни у себи, како данас поједини тврде.  С временом због више разлога молитве се генерално полако почињу читати тише док нисмо дошли до праксе у којој верници више не могу ни да прате ни да чују молитву анафоре која је била кључна молитва Цркве, а та молитва је кључна молитва целог литургијског скупа, а не само свештеника који у олтару наводно треба да чита своје молитве, док народ побожно гледа у иконе, пева и одговара са амин. На овај начин се потпуно губи смисао богослужења јер Литургија је заједничко дело свих, како сама реч каже, а не представа. Ово је веома широка тема и можемо о томе уз неко слично питање.

 

Конкретно у нашој Помесној Цркви последњих година сведоци смо повећаног интересовања за Литургију и јачања свести о Литургији као централном догађају у животу Цркве. Веома је значајно да се ова литургијска обнова, а не реформа како је неки зову, настави, иако је потребно много стрпљења и смирења. Обнова не сме да иде насилним наметањем и декретима већ органским узрастањем у разумевању богослужења. Верни народ треба да се адекватно образује и упозна са правим значењем Литургије, са смислом молитава и историјом развоја литургијских форми. Без тога не може бити зреле и одговорне литургијске обнове нити литургијског живота. У појединим епархијама на том плану је доста учињено и не постоје никакве смутње око начина служења Литургије. У другим, пак, праве се компромиси са формама које потичу од пре два или три века.

 

Ипак, да не би било толиких разлика у начину служења Литургије у нашој Помесној Цркви било би добро да Комисија за Литургију при Св. Архијерејском Сабору СПЦ уложи додатне напоре како би се одговорно наставила литургијска обнова и да тај богословски и литургијски рад доведе до уједначеније литургијске праксе. Српска Православна Црква је у посебно добром положају да уради доста на овом плану јер је српски језик већ потпуно прихваћен као литургијски језик, што омогућава непосредније учествовање верног народа у Литургији, а то је и претпоставка и циљ литургијске обнове.

 

Као добру литературу на нашем језику у вези развоја и историје богослужења, посебно Литургије издвојио бих „Христос нова Пасха“ у 3 тома, Преосвећеног Владике Атанасија http://www.hilandar.org/index.php?option=com_content&task=view&id=157&Itemid=68. На енглеском језику веома су занимљива дела литургичара Роберта Тафта (погледајте књижицу „Византијски обред“ Р.Тафта у српском преводу https://www.pouke.org/library.php?cid=31&id=574&do=view) или писанија шпанског теолога Хуана Матеоса. Посебно леп и концизан преглед православног богослужења дао је Хју Вајбру (The Orthodox Liturgy: The Development of the Eucharistic Liturgy in the Byzantine Rite). „Евхаристија“ Александра Шмемана један је од најважнијих текстова за православно разумевање Литургије.

[Архимандрит Сава Јањић]