Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Srecko Urosevic]

Помаже Бог, оче игумане и благословите!

Мене занима у којој мери је код вас на богослужењима заступљено византијско, а у којој мери српско црквено појање по карловачком напеву и да ли за византијско појање користите и записе Игора Зиројевића? Читају ли се молитве и на српском и на црквенословенском језику?

Какав је ваш однос према томе и како Ви видите стање што се тиче црквеног пјенија у нашој помесној православној цркви ? Верујем да је свима нама када се помену дечански монаси у глави њихово живо, динамично и Богом надахнуто појање. У Христу Ваш брат Срећко.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог, оче игумане и благословите!

Мене занима у којој мери је код вас на богослужењима заступљено византијско, а у којој мери српско црквено појање по карловачком напеву и да ли за византијско појање користите и записе Игора Зиројевића? Читају ли се молитве и на српском и на црквенословенском језику?

Какав је ваш однос према томе и како Ви видите стање што се тиче црквеног пјенија у нашој помесној православној цркви ? Верујем да је свима нама када се помену дечански монаси у глави њихово живо, динамично и Богом надахнуто појање. У Христу Ваш брат Срећко.

 

Бог те благословио брате Срећко,

 

У нашем манастиру највећи део служби певамо по карловачком напеву. Наши појци су научили и понешто од византијског појања па недељну и празничну Литургију и празнична бдења певамо већином "византијски" (осим стихира и тропара које и тада већином певамо по карловачком напеву). Нажалост, нисмо до сада имали прилике да систематски учимо византијско појање, нити умемо да читамо неуме, те за сада још нисмо у могућности да озбиљније уведемо византијски напев.

 

На богослужењима користимо црквенословенски, иако катизме читамо на српском, у преводу Еп. Атанасија. Српски користимо и у Литургији (превод Св. Арх. Синода) и, наравно, користимо и српски превод Требника (најновије издање Јустиновог превода које је приредио Еп. Атанасије). Лично сам велики пристилица српског језика у богослужењу и јако ми је тешко да разумем оне који по сваку цену инсистирају на древним језицима, који, иако предивни и богати значењем, нису разумљиви већини верника. Увођење српског у наше богослужење велико је дело Св. Аве Јустина и осталих који су омогућили да данас наша Црква без икаквих проблема користи говорни језик барем у најважнијим богослужењима.

 

Појање је увек било важно у Цркви и сматрам да му се мора посветити посебна пажња. Наравно морамо бити опрезни да се ни ту не претера јер богослужење не сме да се сведе на ритуал. Традиционално карловачко појање, када се пева једноставно уз дискретан исон и без претенциозности, веома лепо звучи. Пошто сви знамо то појање у нашем манастиру, онда је свима лако да учествујемо. У свечаним приликама певамо у византијском напеву јектеније, Возбраноје, Свјете тихи, понеки тропар или стихиру, Славословље и сл и то се доста лепо искомбинује, барем за наш укус. Многима наше појање пристојно звучи иако смо свесни да би требало много озбиљније да се тиме позабавимо.

 

Византијско појање се одликује посебном лепотом и богослужбени текст много боље долази до изражаја, посебно ако се правилно акцентира и усклади са мелодијом, што је и најважнији циљ појања. Већ је доста учињено на том плану и имамо, како и сами рекосте, врло лепе записе Игора Зиројевића, кога лично познајем и дубоко ценим његов рад. Појање тражи врло озбиљан и студиозан приступ и не би требало да се препушта импровизацији па је рад таквих људи врло драгоцен за нашу Цркву.

 

У манастирима постоје услови да се више времена посвети традиционалном појању. Што се тиче парохија, мислим да је веома важно да у Литургији учествује верни народ, а да би учествовао, оно мора да буде (посебно Литургија) једноставније. У Грчкој у неким црквама где много посвећују пажњу византијском појању Литургија се пева у 8 гласова. Међутим, ту обичан народ не може да учествује јер су музичке линије веома компликоване и зато пева само хор. Колико год све то добро звучало, народ се претвара у пасивну публику, као на концерту. Можда би могло све да се поједностави тако што ће се Литургија певати само у једном гласу и с временом верници ће то научити као што су научили Мокрањчеву Литургију. Хорско вишегласно певање јесте део новије српске традиције али ја сам, иако велики љубитељ хорске музике, ипак за то да се да приоритет учешћу народа, а појци само да воде појање.

 

Међу монаштвом посебно је важно да се поред византијског појања, које сада многи уче, за још неко време не запоставља карловачко појање. Често се нађемо заједно на некој служби и лепо је када можемо да сви равноправно учествујемо у појању. Наметање једног или другог појања по сваку цену може да изазове и непријатну атмосферу и својеврстан елитизам. Смисао појања јесте у томе да покажемо да смо сви као једна душа у Христу и зато је појање звучна икона наше заједнице у Господу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Данас сам преслушао веома занимљиво предавање Митрополита Калиста Диоклијског о разликама између Православне и Римокатоличке Цркве. Предавање је на енглеском језику и најтоплије препоручујем онима који су заинтересовани за ову тему.

http://www.youtube.com/watch?v=Fp4rdwtxsPQ

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Pomaze Bog.

Zanima me koliko je ovo tacno? I sta se desava na sudu trenutno sa ovim slucajem.

 

Лично не бих могао да дајем никакве изјаве поводом овог случаја јер је судски  процес у току. Могу само да поновим оно што су епархијски адвокати већ објавили у медијима у јулу месецу ове године, а то је да је Комисија за вештачење по налогу Суда направила детаљан увид у пословања бившег Епископа и обишла 17 објеката, цркава и манастира у Епархији међу којима су (ман. Бањска, Зочиште, Врачево, Улије, Девине воде, Гориоч, Грачаница и др). Комисија је установила да је Епархија извођачу радова, Епархијском центру „Раде Неимар“, исплатила 2.057.518 евра, иако је процењена вредност изведених радова и услуга 1.018.283 евра.

 

Процењена разлика вредности изведених радова и услуга, добијена на основу документације која је вештацима стављена на располагање, увида у стање објеката и изјава сведока, износи према томе укупно 1.039.234 евра.

 

Дакле, једном нимало малом делу новчаних средстава која су добијена наменски за изградњу и обнову објеката у Епархији губи се сваки траг. Да би се то прикрило свесно су нереално увећаване поједине грађевинске позиције или су чак уписивани непостојећи радови, што је Комисија за вештачење детаљно евидентирала. Где је новац завршио, даља истрага тек треба да установи.

 

Према мишљењу правних експерата постоји јасна основа да се убрзо подигне оптужница и против самог рашчињеног Епископа, који је више пута јавно рекао да стоји иза свега што су радили његови сарадници за које он тврди да су радили поштено и савесно. Иначе, већ раније је подигнута оптужница против директора Епархијског центра „Раде Неимар“ Предрага Суботичког и рашчињеног и из Цркве одлученог Симеона (Дејана) Виловског, бившег сарадника тадашњег Еп. Артемија. Оптужница их терети да су обојица од 2004. до 2010. године злоупотребом службеног положаја незаконито присвојили близу 350.000 евра. Виловски је, како се тврди у оптужници, давао усмене налоге епархијском благајнику да из благајне на руке Предрага Суботичког исплати 349.875 евра и то на име фиктивних радова. Новац је Суботички уплаћивао потом на рачун свога предузећа који није био у црквеном  власништву, већ је само носио назив „Епархијски центар“.

 

У даљој истрази биће покренуто и питање других проневера, међу којима је и продаја једног супермаркета у Ђаковици јер новац од његове продаје није убележен у епархијске књиге и постоји сумња да је завршио на приватним рачунима као, уосталом и остала новчана средства којима нема трага.

 

Највећа трагедија је у томе што је новац који је злоупотребљен био већином из донација Владе Србији тј. од доприноса народа Србије за помоћ Косову и Метохији и појединачних донација верника, а незаконити послови вршени су у време највећег страдања српског народа на овом простору.

 

На Епархијском сајту налази се један део документације који се тиче разних других црквених и финансијских злоупотреба као и други документи везани за случај бившег Епископа и његових одбеглих монаха и сарадника, па се овде можете детаљније о свему обавестити:

 

http://www.eparhija-prizren.com/sr/arhiva2

[Иван Дабижљевић]

Шта ми не да да благовремено осетим кад ме неко напада а знам ко је а не могу да се одбраним? Шта ми треба да се одбраним? - Пита вас мој отац, Душан. 

[Иван Дабижљевић]

Још додаје: Стуб куће је исти ко и мој, само другачије боје и водимо борбу један против другог. Једном сам био на тешким мукама, уз вашу помоћ сам се одбранио, ал ме не пустају у слободу. Дал је то због стуба кога не могу да прикалемим на кућу и дал да га пустим а немам где да идем? Више сам провео ноћи ван куће, него у кући што би морао. Молим за ваш благослов и вашу помоћ и даље, иако ме са вратију манастира врати жедну децу и мене и гладне у пустињи, а не би желео да идем ван питоме земље, нити да је заборавим. Молим за ваш одговор и благослов. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Prikljucujem se pitanjima našeg brata.

 

U ovakvim pitanjima duša postoji samo kad razgovara sa drugom dušom, pa u tom smislu praštajte.

[Драгана Милошевић]

Oce Savo, da li ste gledali ruski film Tvrdjava, jako je upecatljiv?

Kako bi "zdravi ljudi" trebalo da se odnose prama hendikepiranima: da li sa podsmehom, ili sazaljenjem, ili mozda kao sebi ravnima?

Pitam zato sto mi je ponekad tesko da otrpim i podsmeh na ulici, pa onda pocnem da gundjam protiv njih.

A opet i sazaljanje pod maskom hriscanskog milosrdja dobija ponizavajucu notu.

[srkidb]

Добар дан пре свега.

 

имам једно веома битно питање.

 

ја сам одрастао у веома скромној породици која нажалост никада није имала ту везаност за цркву и Бога (велико нажалост).

 

ја сам одрастао и временом се везао за цркву, Бога, веру, православље и Србију.

 

како сам одрастао у незнању веома ми је тешко сад да уклопим све што сазнајем, за почетак ми треба савет/помоћ око избора духовника, никада нисам имао духовника нити сам имао неких озбиљнијих прилика да насамо попричам са неким од свештених лица.

 

хвала унапред,

срдачан поздрав свима,

Срђан

[Архимандрит Сава Јањић]

Шта ми не да да благовремено осетим кад ме неко напада а знам ко је а не могу да се одбраним? Шта ми треба да се одбраним? - Пита вас мој отац, Душан. 

 

Брате Иване, искрено не могу да добро разумем твоје питање. Било би добро ако би то могао мало конкретније да кажеш.

Морам да напоменем да је некада тешко одговарати на питања која су потпуно личне природе јер за то је најбољи разговор у четири ока или исповест. Лично не спадам у оне који преко интернета или телефона дају благослове за решавање личних проблема. О томе је најбоље поразговарати са својим парохијским свештеником.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo, da li ste gledali ruski film Tvrdjava, jako je upecatljiv?

Kako bi "zdravi ljudi" trebalo da se odnose prama hendikepiranima: da li sa podsmehom, ili sazaljenjem, ili mozda kao sebi ravnima?

Pitam zato sto mi je ponekad tesko da otrpim i podsmeh na ulici, pa onda pocnem da gundjam protiv njih.

A opet i sazaljanje pod maskom hriscanskog milosrdja dobija ponizavajucu notu.

 

Да, гледао сам овај документарни филм о руским монасима који се брину за око 140торо хендикепиране деце. Филм одише неизмерном топлином и љубављу људи који су се посветили Христу и Христа препознају у тој деци о којој се брину, а истовремено и љубављу те деце која и поред тешког крста који носе зраче великом благодаћу Божијом. Ово је само један, можда и најбољи пример који сам до сада видео, како православно монаштво не може да се сведе у калупе и како се љубав према Богу преноси на ближње, на оне мале Христове. Најтоплије бих препоручио овај документарни филм свима онима који га нису одгледали. Може се наћи на http://www.youtube.com/watch?v=thh58Wrea7Y

 

Физички хендикепи и ометеност у развоју велики су крст за свако људско биће и Бог то допушта по свом посебном Промислу. Међутим, и ти природни недостаци ни у чему не ограничавају човеков приступ и заједницу са Богом. Штавише, људи који носе тај крст по природи ствари много дубље могу да осете посрнулост и ограниченост људске природе и смире се пред Богом. Однос према хендикепиранима треба да буде братски, спонтан и непосредан, без претерано афектиране пажње, али нарочито без ниподаштавања и неосетљивости. 

 

У нашем манастиру имамо два потпуно слепа монаха и једног монаха који од младости због повреде кичме веома тешко хода. Ми их доживљавамо у потпуности као равноправне чланове нашег братства. Штавише, својим способностима и талентима они врло често учествују много интензивније у животу манастира него неки други у братству који немају физичких недостатака. Посебно бих поменуо нашег о. Јеремију који је ослепео због једног обољења периферних крвних судова још као младић. Захваљујући компјуторском програму за слепе и знању брејловог писма он врло активно чита, можда и понајвише од свих у манастиру. Такође, тај програм му омогућава да потпуно несметано користи компјутер, припрема текстове, обрађује аудио фајлове и спрема аудио библиотеку. Осим тога један је од главних појаца и много тога зна напамет или док пева прати текст исписан брејловим писмом.

[Guest]

[Драгана Милошевић]

Да, гледао сам овај документарни филм о руским монасима који се брину за око 140торо хендикепиране деце. Филм одише неизмерном топлином и љубављу људи који су се посветили Христу и Христа препознају у тој деци о којој се брину, а истовремено и љубављу те деце која и поред тешког крста који носе зраче великом благодаћу Божијом. Ово је само један, можда и најбољи пример који сам до сада видео, како православно монаштво не може да се сведе у калупе и како се љубав према Богу преноси на ближње, на оне мале Христове. Најтоплије бих препоручио овај документарни филм свима онима који га нису одгледали. Може се наћи на http://www.youtube.com/watch?v=thh58Wrea7Y

 

Физички хендикепи и ометеност у развоју велики су крст за свако људско биће и Бог то допушта по свом посебном Промислу. Међутим, и ти природни недостаци ни у чему не ограничавају човеков приступ и заједницу са Богом. Штавише, људи који носе тај крст по природи ствари много дубље могу да осете посрнулост и ограниченост људске природе и смире се пред Богом. Однос према хендикепиранима треба да буде братски, спонтан и непосредан, без претерано афектиране пажње, али нарочито без ниподаштавања и неосетљивости. 

 

У нашем манастиру имамо два потпуно слепа монаха и једног монаха који од младости због повреде кичме веома тешко хода. Ми их доживљавамо у потпуности као равноправне чланове нашег братства. Штавише, својим способностима и талентима они врло често учествују много интензивније у животу манастира него неки други у братству који немају физичких недостатака. Посебно бих поменуо нашег о. Јеремију који је ослепео због једног обољења периферних крвних судова још као младић. Захваљујући компјуторском програму за слепе и знању брејловог писма он врло активно чита, можда и понајвише од свих у манастиру. Такође, тај програм му омогућава да потпуно несметано користи компјутер, припрема текстове, обрађује аудио фајлове и спрема аудио библиотеку. Осим тога један је од главних појаца и много тога зна напамет или док пева прати текст исписан брејловим писмом.

 

Слава Ти Боже, на оваквом укрепљењу мени малодушној.

Благодарим, оче, на одговору.

[НиколајСвесрпски]

Помаже Бог Оче! Желим да поставим једно питање. Имам дебату на тему цркава у Црној Гори. Можете ли ми рећи пошто сам се са тим питањем срео зашто свака земља нема своју цркву? Ја сам наводио разлоге из практичних разлога ради лакшег управљања или како би се доносиле одлуке на Васељенским сабору да је било више десетина представника цркава. Још сам наводио сваки народ своју цркву и због молитвеног језика... Молим вас помозите ми..Унапријед хвала и свако добро од Господа вам желим!!!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Још додаје: Стуб куће је исти ко и мој, само другачије боје и водимо борбу један против другог. Једном сам био на тешким мукама, уз вашу помоћ сам се одбранио, ал ме не пустају у слободу. Дал је то због стуба кога не могу да прикалемим на кућу и дал да га пустим а немам где да идем? Више сам провео ноћи ван куће, него у кући што би морао. Молим за ваш благослов и вашу помоћ и даље, иако ме са вратију манастира врати жедну децу и мене и гладне у пустињи, а не би желео да идем ван питоме земље, нити да је заборавим. Молим за ваш одговор и благослов. 

 

Kad bolje pomislim slažem se sa o.Savom da ovakav tekst iziskuje razgovor u 4 oka. Najbolje kroz ispovest ako covek poželi i oseća potrebu.