Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog oče! pitao me jedan musliman da vas pitam.

 

Da li se Pravoslavna Crkva saborno izjasnila o statusu devterokanonskih knjiga do sada?!

Искрено не знам да ли се око овог питања наша Црква икада саборно изјашњавала. Ипак треба знати да Провославна Црква прихвата све књиге које су садржане у Септуагинти, што значи и девтероканонске књиге. За нашу Цркву то нису неканонске књиге, већ како само њихово име каже другогаконске. Другим речима, те књиге се сматрају делом Старог Завета и читају се на службама, али имају својеврстан секундарни значај. Код римокатолика девтероканонске књиге нису књиге другостепеног значаја већ су хронолошки потврђене касније од стране Цркве и ту постоји разлика источне и западне праксе. У православној традицији постоји и термин Τα αναγιγνωσκόμενα за књиге грчке Септуагинте које нису садржане у јеврејском канону Старог Завета, и које, како сама реч каже, вреди читати и управо је реч о овим девтероканонским књигама. Веома је важно знати разлику између деветроканонских и апокрифних књига. Али да не дужим много причу, о развоју новозаветног канона и врстама старозаветних и новозаветних списа много се може наћи на интернету и у литератури. 

[w.a.mozart]

Hvala vam oče, još jednom!  :bendoff: :bendoff: :bendoff:

 

Neka mi sagovornici na ovoj temi oproste što ću se drznuti da postavim još jedno pitanje jer od sutra me neće biti na forumu neko vreme (zbog obaveza) - gledam jedan klip koji sumira razna razmišljanja članova foruma o temi uzvišenosti u pravoslavnom bogosluženju pa bih voleo da nam kažete nešto o uzvišenosti pravoslavnog bogosluženja. Još jednom molim za oproštaj a klip koji sam pomenuo je

[Guest - . . .-]

Мпци, моежеш ли да пронађеш где су ове речи узаписане на форуму?

 

Ја сам одушевљен ко год да је ово рекао!

[w.a.mozart]

Мпци, моежеш ли да пронађеш где су ове речи узаписане на форуму?

 

Ја сам одушевљен ко год да је ово рекао!

 

Линк ка теми је у опису клипа на тјубу али се чини да је тема нестала након преласка на ИП борд или је неко обрисао... мислим да је ово прво по среди. Иначе, тему је отворио Н.Ђоловић а писали су Антонета, ја, Звонко... чини ми се Аквиљо (овај део на енглеском, кратак) и још неки-нек се сами јаве

[Небојша Јовановић]

oče Savo hvala za sve odgovore   

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala vam oče, još jednom!  :bendoff: :bendoff: :bendoff:

 

Neka mi sagovornici na ovoj temi oproste što ću se drznuti da postavim još jedno pitanje jer od sutra me neće biti na forumu neko vreme (zbog obaveza) - gledam jedan klip koji sumira razna razmišljanja članova foruma o temi uzvišenosti u pravoslavnom bogosluženju pa bih voleo da nam kažete nešto o uzvišenosti pravoslavnog bogosluženja. Još jednom molim za oproštaj a klip koji sam pomenuo je ovde

 

Можда бих могао да додам да је богослужење природни начин постојања човека у коме дубоко проживљавамо своје богомдано назначење и улазимо колико је то могуће у овом биолошком и ограниченом начину постојања у тајну вечног Царства Божијег.

 

Када поменемо богослужење, пре свега мислимо на Литургију, па бих зато рекао нешто на ту тему која је од кључног значаја за све хришћане, а посебно за нас монахе.

 

Посебну радост доживљавам на недељним и празничним Литургијама када се причесте сва братија, а сада већином и сви поклоници који учествују у приносу дарова. Тада се заиста осећа права димензија Литургије у којој сви потврђујемо себе као део тела Христовог (Цркве) и проживљавамо тајну сапасења која се кроз Христа и у Христу збива у свима нама. Спасење није индивидуални чин и многи учитељи Цркве јасно говоре, да нас Бог препознаје само као личности тј. у литургијској заједници - Цркви, а не као индивидуе које живе у свету својих личних побожности, маште, а неретко и духовне обмане. Зато је Литургија и једина најпотпунија молитва, а наше личне молитве, подвизи, свакодневне активности и др. само су једна континуирана рефлексија тог чина који се продужује на све видове нашег постојања. У манастирима је суштина нажег живота управо у том литургијском начину постојања, који се са својим поретком и правилима продужује на наша послушања и читав наш унутрашњи и спољашњи живот. Отуда је веома жалосно да је баш у монашким круговима дошло до запостављања учествовања у причешћу, које се кроз историју често сводило на један приватни и моралистички чин (ваљда некакву потврду достојности или средство да напредујемо у нашем индивидуалном духовном животу). Евхаристија није средство спасења или "напитак" којим себе треба да ојачамо за подвиг, већ сама суштина спасења које бива једино у Христу и то у Христу као Цркви, заједници једних са другима. 

 

Да ли то значи да сви други видови духовног живота, лична молитва, подвиг, пост и др. нису важни? Наравно да не, али ово друго извире из Литургије и средство је које нам служи да продужимо литургијски начин постојања на целокупан наш живот. Данас често можемо да видимо јако супротстављене ставове између поборника евхаристијског и аскетског богословља. Проблем је у томе што је овај антагонизам потпуно вештачки и веома је штетан. Аскетски живот нас не спашава од вечне смрти јер да је тако онда би далекоисточне аскете били највећи светитељи. Подвизи нам служе као средство да бисмо контролисали своје страсти и усмеравали их у природном правцу (тј. претварали их у врлине) и тако потпуније учествовали у пуноћи литургијске заједнице у Христу. Подвизи нису никакав легалистички предуслов за учествовање у Евхаристији, али без труда да победимо своје самољубље, себичност, гордост и друге страсти у великој смо опасности да Литургију прихватимо као неку врсту приватног доживљаја и не уђемо у тајну колективног постојања у Христу. Просто речено, у опасности смо да се "причешћујемо недостојно", чувајући у свом срцу мржњу, завист, похлепу и све оно што нас одваја од љубави према другима. Нажалост, у данашњој црквеној пракси често је јако много морализма па се стиче осећај да неки хришћани верују да се спасавају управо својим подвизима, а не да су већ спасени у Христу и да тај дар спасења треба да прихвате кроз евхаристијски начин постојања. Овде имамо обрнуту перспективу, у којој је подвиг и те како важан, али на потпуно другачији начин. С друге стране, они, пак, који се боре против морализма у великој су опасности да потпуно маргинализују значај подвига, личне молитве и поста јер, авај, важно је и довољно само учествовати у Литургији, а подвизи су ваљда само за подвижнике и монахе...

 

Евхаристијски начин постојања суштина је наше философије живота. У њој постојимо као личности само у заједници са другима у Христу и зато је Евхаристија изворииште нашег личног постојања. Колективни начин постојања у Христу је стога изражен у материји коју приносимо на Литургији јер су и хлеб и вино материје која не постоје природно у том облику, већ настају сједињењем жита са многих поља и грожђа из многих винограда (што се лепо помиње у једној од најранијих сачуваних молитава анафоре). Зато су евхаристијски дарови и симбол и суштина Тела Христовог и заједничким причешћем и ми се констутишемо управо као заједница у Телу и Крви Христовој. Наравно, не треба заборавити да то подразумева и остале Свете Тајне, посебно Крштење, којим улазимо у Цркву, остављајући биолошки и примајући црквени начин постојања. Отуда у Православној Цркви нема ванлитургијских форми поштовања евхаристијских дарова на начин како то постоји на Западу од Средњег века (тзв. адорација светог сакрамента). Ми сви опет и опет конституишемо себе као Тело Христово причешћујући се божанским тајнама и самим тим бивамо и баштиници победе над смрћу коју је Христос извојевао нас ради, јер само у Христу и са њим улазимо у вечно постојање. Колико ћемо као појединци истински учествовати у овој тајни зависи од тога колико смо читав свој живот саобразили овом начину постојања тј. себе возглавили у Цркви као заједници љубави. Зато за хришћане богослужење не сме да се сведе на ритуализам, емотивно уживање у лепоти богослужења и из тог разлога је православно богослужење иако богато и комплексно веома трезвено и врло прецизно структуирано. У том контексту, морам да кажем, крајње је нелогично да се Литургија у одређеним периодима историје Цркве сводила или још своди на ниво свечаног јутрења, на коме се само свештеник причешћивао док су остали побожно чекали да приме антидор.

 

Често говорим верницима када дођу на Литургију у наш манастир да је учествовање у Литургији без причешћа веома недовољно. Када изађемо са службе сви идемо у трпезарију и тамо нико ко седне за сто, након што прочитамо молитву, не седи гледајући у храну већ нормално једе. Ако смо, како се често каже, недостојни Светих тајни, зар нисмо онда још недостојнији и земаљске хране. Замислите призор свечаног ручка у трпезарији где свештеник након прочитане молитве сам једе храну, а остали побожно гледају постављена јела, а потом сви заједно заблагодаре што су се наситили и на крају на изласку приме по мали комадић хлеба за благослов. Зар није логичније, ако већ нећемо да једемо, да не седамо за трпезу? Наравно, али тек онда схватамо колико смо изашли из заједнице. Литургија је трпеза Господња и ту треба да вреди исто правило и по томе се Литургија разликује од других богослужења. Ми долазимо у цркву да једемо, не зато што смо физички гладни, већ зато што је заједничко окушање исте хране или пића и показатељ и суштина те заједнице и љубави. Зато када примамо госте у кући, они се послужују јер знамо да је некултурно некоме доћи у госте и ништа од понуђеног не узети. Такође и ми као домаћини узимамо исто са њима, не зато што смо и ми гладни или жедни, већ да бисмо једући и пијући исто потврдили радост нашег сусрета. Сличну логику можемо да нађемо и у припреми за причешће. Када идемо на неки свечани ручак увек се лепо припремимо и обучемо свечану одећу. Зато се и за вечеру Господњу треба припремити, опростити ближњем, ускратити нешто телу да бисмо изразили љубав према Богу, уделити милостињу и сл.Пост и милостиња су увек били повезани јер ускраћујемо себи нешто да бисмо другоме дали. Наравно, ово нема никакве везе са пред-литургијским легалистичким и моралистичким "условима за достојно причешћивање". Подвиг мора да буде израз наше слободне воље и љубави. Црква је одредила правила поста као главни оквир и чување одређених правила није легализам ако та правила прихватамо као израз љубави према Богу и Цркви.

 

Управо зато је у раној хришћанској пракси био обичај да они који учествују у приносу обавезно и приме свете тајне. Верници који су били под неком епитимијом остајали су у припрати после Литургије верних, а неправославни који нису у могућности да поделе са вернима божанске тајне, нису ни припуштани литургијском приносу. Верници су долазили у цркву не да би се само помолили заједно већ заблагодарили Богу и потврдили своје спасење у Христу. Јако је много нелогичности са којима се суочавамо са неким данашњим праксама и треба много радити да се богословски поврати што је више могуће аутентичан православни приступ Евхаристији.

[Срђан Ранђеловић]

Оче Саво, благословите!

 

 

Да се одмах извиним ако је неко већ питао исто или слично питање, због посла нисам могао све да пратим, а сада када сам прелистао и прочитао све, опет постоји могућност да ми је негде нешто промакло.

 

 

Да ли примате искушенике у манастир Дечани, колико дуго може да траје искушенички живот у манастиру Дечани (неки максимум) и шта би све требао да зна неко ко се одлучи на такав корак, а везано је и за Дечане и за остале манастире на Косову и Метохији?

 

 

А питао бих и шта мислите о оним људима који се удаљавају од Цркве, пратећи неке "интернет религије", о онима који себе "проналазе" у будизму или неким хинду сектама? Познајем пар таквих особа, па због тога питам.

 

Хвала на одговорима!

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите!

 

 

Да се одмах извиним ако је неко већ питао исто или слично питање, због посла нисам могао све да пратим, а сада када сам прелистао и прочитао све, опет постоји могућност да ми је негде нешто промакло.

 

 

Да ли примате искушенике у манастир Дечани, колико дуго може да траје искушенички живот у манастиру Дечани (неки максимум) и шта би све требао да зна неко ко се одлучи на такав корак, а везано је и за Дечане и за остале манастире на Косову и Метохији?

 

 

А питао бих и шта мислите о оним људима који се удаљавају од Цркве, пратећи неке "интернет религије", о онима који себе "проналазе" у будизму или неким хинду сектама? Познајем пар таквих особа, па због тога питам.

 

Хвала на одговорима!

 

Наравно, примамо искушенике и тренутно наше братство заједно са два искушеника броји 25 чланова. Трајање периода искушеништва зависи од више фактора и може да траје и по више година. Раније је то било три године али некада је појединим кандидатима за монаштво потребно и више времена да преиспитају своју спремност за монашки живот. Свакако, искушеници у манастиру пролазе исти програм живота и богослужења као и монаси, само још не примају и формалну обавезу тј. монашки завет.

 

За човека који жели да буде монах веома је важно да што пре схвати да то подразумева потпуну промену живота и погледа на свет који нас окружује. Посебно је јака борба са својом вољом. Човекова воља је често јако раслабљена и с једне стране хоћемо да се променимо на боље, али навике, које су постале наша друга природа, вуку нас ка светском начину размишљања. Монаштво је засновано на парадоксима, како сам и раније напоменуо. Ако хоћеш да нађеш себе мораш да изгубиш старог себе. Ако хоћеш да познаш вољу Божију мораш да се одрекнеш своје воље. Што више даш, више ћеш и добити. Ова правила су логички гледано веома тешка па зато и монашки позив личи на скок са литице у неизвесност. Али уколико имамо чврсту веру да је то пут којим идемо до познања воље Божије и до реализације наше личности у својој пуноћи ништа није тешко.

 

Најтоплије препоручујем један предиван текст игумана Василија Гондикакиса, бившег игумана манастира Ивирона, а претходно и Ставрониките. Реч је о тексту "Монашко ткање на чунку живота" који је својевремено превео Митрополит Амфилохијхе и може се наћи на следећем линку: http://www.vavedenjebeograd.net/page66.html

 

Овај текст је један од најлепших текстова о монашкој философији живота и веома много ми је значио у почетку мога монашког подвига.

 

***

 

Што се тиче вашег другог питања о људима који се удаљавају од Цркве веома је важно разумети зашто ти људи траже нешто друго, а не просто их осудити као људе обмануте лажима и неистинама. Сваки човек у дубини своје душе тражи Бога, али то је веома тежак пут који наличи на на пут кроз непроходну џунглу. Много је стаза на том простору, неке од њих воде ка истинитом познању Бога, али многе воде у духовну и душевну погибељ. Ми у Цркви имамо огромну обавезу да својим животом стално потврђујемо нашу веру. Уколико ту настане несклад и једно говоримо и проповедамо, а друго чинимо онда постајемо саблазан за друге и они траже неке друге истине и путеве спасења. У нашој Цркви никада не смемо дозволити да се вера у живог Бога претвори у ритуални формализам и лицемерје, већ увек морамо бити свесни да се вера у Бога мери љубављу према ближњима и спремношћу да сваког човека, праведника или грешника прихватимо као брата који носи лик Божији и који је позван на вечни живот. Отуда су највећи противници наше вере разне овосветске идеологије које људе деле према политичкој, националној, расној и др. припадности. Христос је дошао не да би донео нову веру већ објавио истину коју нам је донео од Оца Небеског. Дошао је да укине све разлике и поделе. Црква Христова зато не познаје чак ни добре ни лоше људе. Сви људи су створени за добро, али имамо оне који су духовно оздравили и себе реализовали као целовите личности у Христу (светитеље), имамо оне који су на путу оздрављења и, коначно, оне који су болесни и нису чак ни свесни своје болести. 

 

У дубини душе свако људско биће жели да воли и да буде вољено и сваком човеку је потребна заједница (породица, пријатељи). За нас Хришћане управо је Црква место и простор у коме налазимо заједницу са другима. Уколико у Цркви закажемо и не будемо у стању да препознамо потребе људи и покажемо милосрђе и љубав према свима, а посебно према оника који су посрнули, и сами ћемо изаћи ван тајне Цркве и своју веру претворити у својеврсну идеологију, било конфесионалну или моралистичку.

 

Људи који, на пример, желе да нађу мистику у далекоисточним религијама то чине зато што најчешће уопште не познају мистичку традицију сопствене Цркве и Цркву доживљавају само у својој организационој и спољашњој форми. Хришћански мистицизам другачији је од система који човека не гледају као целовито психо-соматско биће. Зато платонистичка и неоплатонистичка учења никада нису биле прихваћене као учење Цркве. Човек је јединствена целина душе и тела, при чему душа не може да постоји сама за себе. Отуда је кључни елемент хришћанске вере Васкрсење. Човек је позван на вечност али као створен није вечан сам по себи ни у свом душевном ни телесном саставу. Хришћански мистицизам није зато никада био спиритуализам. За нас као хришћане духовно није оно што је бестелесно, већ све што је прожето благодатним енергијама живог Бога. Зато су духовне и свете мошти иако су пропадљива материја која остаје нетрулежна захвљујући благодати Божијој. Ми, дакле, верујемо у Бога чији је Син постао човек по свему сличан нама осим по греху и заувек сјединио своју божанску са човечијом природом и као Богочовек Христос "седи са десне стране Бога Оца". Пропадљива материја тела је у Христу удостојена достојанства које приличи само божанској природи и у томе је највећи домет наше хришћанске вере. Отуда је хришћански мистицизам суштински различит од система који негирају реалонст овога света, тела и материје и у свом исходишту иду у дуализам у коме је материјално једнако греху и паду. Ми Хришћани, верујемо да је овај свет реалан јер га је Бог створио као таквог, али такође гледамо на овај свет из есхатолошке перспективе када ће све видљиво бити престворено и настаће ново небо и земља где ће и наша људска природа бити тако преображена да неће бити ни Грка ни Јеврејина, ни мушког ни женског пола. Зато хришћански реализам увек произходи из есхатолошке перспективе и ако кажемо да је овај свет пролазан, то кажемо зато што знамо да је васцела твар у динамици кретања ка Царству небеском када ће свака твар добити своје природно и вечно назначење.

 

Ми као хришћани, а посебно монаси, позвани смо да живимо у атмосфери тог есхатолошког очекивања колико је то год могуће у овом свету и веку, и зато треба да надилазимо биолошки начин постојања како би заживели у есхатолошкој радости Царства небеског које већ овде бива међу нама у Цркви, кроз Литургију и друге Свете Тајне. 

[Срђан Ранђеловић]

Оче, веома сам вам захвалан на одговорима!

[Драгана Милошевић]

Оче Саво, благословите!

Моја мајка је рођена у селу Букош, општина Вучитрн. Због познатих разлога са својом породицом је дошла у Тимочку Крајину још 1965. Имате ли каквих информација како је тамо? Осећамо некако јаку духовну везу са Косовом.

 

Праштајте!

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, благословите!

Моја мајка је рођена у селу Букош, општина Вучитрн. Због познатих разлога са својом породицом је дошла у Тимочку Крајину још 1965. Имате ли каквих информација како је тамо? Осећамо некако јаку духовну везу са Косовом.

 

Праштајте!

 

Бог благословио сестро Драгана,

 

Према информацијама којима располажем у селу Букош код Вучитрна више не живе Срби. Након рата 1999. г. из овог села избегло је последњих 25 породица. Од већих српских села остала су једино Гојбуља и Прилужје. Ево информације о броју породица које су протеране са простора општине Вучитрн:

 

Град Вучитрн - 400 породица, село Букош - 25 породица, Недаковац - 15 породица, Марвић -12 породица, Слатина - 10 породица, Граце - 50 продица, Ново Село Мађунско - 30 породица, Врњица - 40 породица, Невољане - 28 породица, Пестово - 12 породица, Виљанце - 5 породица, Ропица - 2 породице, Самодрежа - 12 породица, Горњи Сврачак - 6 породица, Велика Река - 8 породица и 73 породице из избегличког насеља, Дрваре - 15 породица, Мијалић - 8 породица, Дољак - 7 породица, Железничка станица - 10 породица, Мироч - 5 породица, Г. Становце - 12 породица. Са територије СО Вучитрн протерано је и око 6.000 Рома.

 

У Вучитрну је 1999. године оштећена парохијска црква Св. Илије, а у погрому 2004. године је и запаљена. У процесу обнове црква је деллимично обновљена и требало би да се радови заврше постављањем новог иконостаса и мобилијара. Наравно, у граду више нема ниједног Србина, као ни у горепоменутим селима из којих су Срби, а највећим делом и други не-Албанци протерани након 1999. г.

[Milan023]

Помаже Бог! Оче, благословите.

Интересује ме да ли дистрибуирате иконе, сликане у манастиру, у северни део Србије, Војводину, или се могу купити искључиво у манастиру? 

Свако добро.

[Guest]

@@Milan023,

 

 

Добро нам дошао Милане!!!

[Milan023]

@@Milan023,

 

 

Добро нам дошао Милане!!!

 

Боље вас нашао!

[Guest]

@@Milan023,

 

Само вам још једна порука фали и после вам аутомацки саме излазе без потребе да ми одобравамо.