Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Прегледајући моју архиву нађох ове незаборавне речи Епископа Атанасија (Јевтића) у вези суда Божијег. Сећам се још као студент да нас је учио да је Суд Божији препознавање лика Божијег у нама, а не јуридички суд о добрим и лошим делима, како то бива на нашим овоземаљским судовима. Драго ми је што сам ово нашао па бих желео да поделим као додатак теми о којој смо разговарали:

 

[Тања1]

Помаже Бог!
Оче Саво, како проводите хладне дане, има шта да се ради?

 

Spoiler

 

Патроле Кфора на терену упркос снегу и хладноћи (ВИДЕО)

 

 

Свако добро оче!

 

 

[Ana B.]

Postovani oce, kazu da Bog ne kaznjava nego se mi greseci udaljavamo od Njega. Pokajanjem se vracamo Njemu, ali ako ponovo zgresimo udaljavamo se jos vise. Mozete to malo pojasniti. Na koji nacin se mozemo pribliziti Bogu nakon sto smo svesno zgreslili, odnosno nakon sto smo znali da je pogresno, a opet smo to uradili. Mogu da kazem da je onda stradanje jos vece i da kad osetis radost znas da ti je Bog oprostio...

[Goran123]

Pomoz' Bog Oče, postoji li ova molitva u pravoslavnoj crkvi, nasao sam je na Pravoslavnom sajtu:

Молитва у помислима неверја

Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог. И у Једнога Господа Исуса Хрисга, Сина Божијег Једнородног, Творца и Владику својега. И у Духа Светога, Славног и Просветљујућег, Који је говорио кроз пророке.

Господе мој Исусе Христе, не разгневи се на мене, велике милости Своје ради, не одгурни мене сквернога који осрамотих Свето Име Твоје. Јер Ти знаш, Господе, како ме сколи непријатељ, погружавајући ме сада у неверје зло. Стога опрости мени који сам искушао трпељиво човекољубље Твоје, Преблаги и Дуготрпељиви, Који се кајеш због зала људских.

[Aleksandar Cvetkovic]

Pomaze Bog oce Savo!  

Hteo sam da pitam, ako je Bog sveto trojstvo,  Bog Otac, Sin i Sveti Duh, kako su funkcionisali Bog Otac i Sv duh, dok se Isus nije pojavio? Hvala puno na odgovoru.

[Личанин]

Помаже Бог оче Саво!

Истина је да за већину људи крст постао уско повезан са Христом. Претпоставимо да је Исус био убијен пушком. Дали би то био довољан разлог да носимо пушку око врата или да је ставимо на кров цркве? Питање се своди на следеће: није важно шта, већ ко. Важно је ко је умро, а не шта је био инструмент смрти. 

Узвисимо Христа, нашег Цара, који је висио на дрвету, а не дрво.

Какво је ваше мишљење о овоме?

Још ако знамо да се у историји, од пре Христа, крстови појављују у паганским веровањима. И ако знамо да први хришћани нису прихватали крст као симбол од вредности, већ као проклето дрво, средство смрти и срамоте. Њихова вера је била сконцентрисана на оно што се догодило на крсту. 

[Архимандрит Сава Јањић]

On 5.1.2017. at 14:47, Aleksandar Stojkovic рече

Оче, да ли можете да ми појасните овај стих из Јеванђеља од Марка:

И кад то чуше његови, изиђоше да га ухвате; јер говораху да је изван себе. (3,21)

Погледајмо мало шире овај пасус Мк 3, 20-22:

"И дођоше у кућу, и сабра се опет народ, тако да не могаху ни хљеба јести. И кад то чуше његови, изиђоше да га ухвате; јер говораху да је изван себе. А књижевници који бијаху сишли из Јерусалима говораху: У њему је Веелзевул; а он помоћу кнеза демонског изгони демоне." (Καὶ ἔρχονται εἰς οἶκον· καὶ συνέρχεται πάλιν ὄχλος, ὥστε μὴ δύνασθαι αὐτοὺς μηδὲ ἄρτον φαγεῖν. καὶ ἀκούσαντες οἱ παρ᾿ αὐτοῦ ἐξῆλθον κρατῆσαι αὐτόν· ἔλεγον γὰρ ὅτι ἐξέστη. καὶ οἱ γραμματεῖς οἱ ἀπὸ ῾Ιεροσολύμων καταβάντες ἔλεγον ὅτι Βεελζεβοὺλ ἔχει, καὶ ὅτι ἐν τῷ ἄρχοντι τῶν δαιμονίων ἐκβάλλει τὰ δαιμόνια.)

Према св. Теофилакту Охридском "његови (οἱ παρ᾿ αὐτοῦ)" су по свему судећи људи из истога његовог родног града који су хтели да га ухвате јер су говорили, да је он ван себе, тј. да има демона у себи. Они су слушали и видели како изгони демоне и исцељује болести и по зависти су помишљали да и сам има демона у себи и зато је био "изван себе". Стога су хтели да га вежу као бесомучнога. Теофилакт не искључује да су "његови" могли да буду и његови сродници, тј. да су и они били зачуђени чудима која је Исус чинио. Као оваплоћени Син Божији Христос није никако улазио у оквире рационалног ума човековог. Многи су у њему видели Богом надахнутог рабина, чак и Месију, који по јеврејском веровању није божанско биће, и засигурно су били у недоумици видећи оно што се дешава пред њима.

У тумачењу ових стихова израз "οἱ παρ᾿ αὐτοῦ" (дословно - они уз њега) може се по разним тумачима односити на 1) народ, 2) на Христове сроднике и коначно 3) на књижевнике (јеврејске писмознанце) који су, како се види у 22. стиху говорили да је у њему Веелзевул и да помоћу њега изгони демоне. У првом случају "они уз њега" граматички је везано за реч ὄχλος (народ који се тискао око њега). Будући да се тек касније, у 31. стиху, помињу Христови сродници није сасвим логично да се ово може односити на њих. Коначно, треће тумачење је по мишљењу Св. Кирила Александријског и више других тумача и највероватније тј. да се ове речи односе на књижевнике и фарисеје који су чувши да је на том месту ширили са мржњом клевету да је Господ опседнут демоном и да га треба везати. Са овим тумачењем сасвим се слаже следећи 22. стих. Будући да они нису могли да му се другачије супротставе и објасне како изгони демоне, јер то може само онај са којим је Бог, решење су нашли у лажи да је реч о демонској обмани и да то чини уз помоћ самих демона. Зато им Господ каже у 23. стиху и даље: "А он дозвавши их, говораше им у причама: Како може сатана сатану изгонити?" итд. Овим речима Господ и људском логиком побија њихове лажне аргументе.

У том смилу долазак Пресвете Богородице и Христових у 31. стиху ("И дођоше мати његова и браћа његова, и стојећи напољу послаше к њему да га зову.") не иде у прилог богохулном ставу да су они помишљали да је Христос бесомучан, већ да су само као људи и сродници Исусови били забринути због свих тих лажи и клевета које су ширили јеврејски учитељи и збуњивали народ који је могао да га ухвати, свеже и затвори. Они, дакле, нису дошли да га притворе, већ у страху да му неко од прелашћених људи не науди.

 

Треба имати у виду да речи "ὅτι ἐξέστη" (да је изашао ван себе) не мора да има неопходно значење конфузне одсутности. У 2Кор 5.13-14 стоји: "Јер, ако смо ван себе, Богу смо (εἴτε γὰρ ἐξέστημεν, Θεῷ); ако смо присебни, вама смо. Јер нас љубав Христова обузима (συνέχει ἡμᾶς) па овако мислимо: да ако један за све умрије, то сви умријеше." Дубока заједница са Господом у Духу Светоме изгледа као својеврсна опијеност и саблазан је за човека овога света и века који не познаје Бога. Логос Божији који је ходио међу нама у телу, Христос Спаситељ, био је по свему човек као и други, али у њему није било греха. По својој људској природи поседовао је човечију вољу, али она није деловала као пала човекова воља (тзв. гномичка воља) која се стално колеба у избору између добра и зла, између врлине и греха као код нас. Господ је обновио човекову природу и човековој вољи вратио је природно усмерење ка Богу. Зато, Господ као човек није имао страсних помисли и био је у сталној молитви Оцу тј. сталном пребивању са Оцем са Духом Светим будући предвечни Син Божији, иако је ходио међу људима узевши обличје тела греховног (Рим 8.3). Зато у њему нису деловале оне страсти које долазе од пале природе и воде у грех. Будући човек по свему осим по греху, Господ је имао бестрасне страсти тј. потребу за храном, пићем, сном јер је своју човечију вољу у смирењу подредио законима наше природе. Поставши заувек човек и узевши на себе грех света Господ свесно и вољно прихвата страдалност људске природе, узима на себе ране наших грехова да би нас ослободио вечне смрти. Зато његова људска природа трепти пред страдањем у Гетсиманској молитви, не из људског острашћено страха од казне и срамоте, већ из сусрета са смрћу која је последњи непријатељ створене природе у коју се у човекољубљу обукао. Он страда на крсту вољно зато да би свесно примио смрт и победио њену отровну моћ, иако је могао да све измени и спречи своје страдање као свемогући Син Божији. Заиста, сваки сусрет са Исусом за обичне људе морао је бити посебан доживљај јер такав човек никада раније није се појавио на земљи. Неки су у њему по мери отворености и чистоте свога срца препознавали човека Божијег, па и самог Бога, а други су у незадрживој мржњи и нетрпељивости желели да га поразе наговорени од стране ђавола.  

[Архимандрит Сава Јањић]

On 1/10/2017 at 16:07, Тања1 рече

Помаже Бог!
Оче Саво, како проводите хладне дане, има шта да се ради?

Свако добро оче!

Посла увек има у манастиру. Сада немамо толико обавеза и радова, али морамо да користимо сваки тренутак да "искупљујемо време". Сваки дан је дан спасења нашег. Под оволиким снегом и овако ниским температурама и комшије су нам изгледа мирније јер никоме није до шетања около:) Помињите нас у молитвама!

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 7 часа, Goran123 рече

Pomoz' Bog Oče, postoji li ova molitva u pravoslavnoj crkvi, nasao sam je na Pravoslavnom sajtu:

Молитва у помислима неверја

Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог. И у Једнога Господа Исуса Хрисга, Сина Божијег Једнородног, Творца и Владику својега. И у Духа Светога, Славног и Просветљујућег, Који је говорио кроз пророке.

Господе мој Исусе Христе, не разгневи се на мене, велике милости Своје ради, не одгурни мене сквернога који осрамотих Свето Име Твоје. Јер Ти знаш, Господе, како ме сколи непријатељ, погружавајући ме сада у неверје зло. Стога опрости мени који сам искушао трпељиво човекољубље Твоје, Преблаги и Дуготрпељиви, Који се кајеш због зала људских.

Реч је очигледно о прерађеној молитви Св. Нифонта патријарха Цариградског испред које је додат део Символа вере. У свим оригиналним јелинским верзијама нема последњих течи "Који се кајеш због зала људских", и то је вероватно неко касније додао и нема смисла.  

Аутентичан текст молитве на јелинском гласи:

"Κύριέ μου, Ιησού Χριστέ, μη με οργισθής διά το μέγα σου έλεος, μη με απώση τον βέβηλον τον πειράσαντά σου το άγιον όνομα· συ γαρ οίδας, Κύριε, πώς με συνείχεν ο εχθρός βυθίζων με απάρτι εν τη απιστία τη πονηρά, διά τούτο συγχώρησόν μοι όσα σου επείρασα το θαυμαστόν όνομα, υπεράγαθε και ελεήμον."

"Господе мој Исусе Христе, не разгневи се на мене, велике милости Своје ради, не одгурни мене сквернога који искушах (осрамотих) Свето Име Твоје. Јер Ти знаш, Господе, како на мене насрће непријатељ, погружавајући ме у неверје зло. Стога, опрости мени који сам искушао чудесно име (Твоје), преблаги и многомилостиви."

[grigorije22]

Imao bih jedno pitanje u vezi slave. Blizi se Sveti Jovan Krstitelj slava koju slavi moja porodica, domacin slave je moj otac. Stvar je u tome da u Bosni odakle je njegovo poreklo ljudi nikada nisu Svetog Jovana slavili posno. I nasi preci ga nikada posno nisu slavili. 2006 godine kada je slava pala u petak moj otac je pomerio slavski rucak za subotu. Medjutim, ove godine on je resio da mrsnu trpezu da u petak. Prvo pitanje bi bilo da li Crkva daje slobodu vernicima da slavski rucak sa posnog prenose na mrsni dan? I drugo, na koji nacin da uticem na oca da promeni svoju odluku da sada za 20 januar u petak da mrsnu trpezu?

[Архимандрит Сава Јањић]

On 1/10/2017 at 17:16, Ana Bjelan рече

Postovani oce, kazu da Bog ne kaznjava nego se mi greseci udaljavamo od Njega. Pokajanjem se vracamo Njemu, ali ako ponovo zgresimo udaljavamo se jos vise. Mozete to malo pojasniti. Na koji nacin se mozemo pribliziti Bogu nakon sto smo svesno zgreslili, odnosno nakon sto smo znali da je pogresno, a opet smo to uradili. Mogu da kazem da je onda stradanje jos vece i da kad osetis radost znas da ti je Bog oprostio...

Тачно, Бог не кажњава, него се ми удаљујући од њега лишавамо његове благодати и заједнице и упадамо у разне невоље, које субјективно доживљавамо као Божију казну. Покајање је повратак Богу у нашем срцу. У причама Соломоновим 23.26 стоји "Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе". Традиција православног исихазма нас учи да је најважније на путу покајања (преумљења) да чувамо срце јер сва зла дела човекова долазе из срца ("Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. И ово је што погани човека" Мт 15.19). Овде се не мисли на срце као центру осећања (емоција), што је прво што помислимо када се говори о срцу. У библијској традицији срце је центар човекове личности. Ово је јако важно да разумемо јер се очишћење срца често помиње у Светом писму. Нпр. у Књизи Сираховој 1.6 Бог је дао људима "срце да размишљају", псалмопојац говори о "мислима срца" (Пс 33.11). Тврдокорно срце означава затворену личност која се затворилила у своје себично ја и не види Бога нити му отвара двери срца. О свему овоме можете детаљније прочитати код владике Јеротеја Влахоса у Православној психотерапији https://svetosavlje.org/terapija-duse-svetootacka-psihoterapija/11/

Грех је последица неприродног покрета наше воље, која се уместо према Богу окреће према твари. Зато јелинска реч за грех ἀμαρτία (амартиа) означава промашај мете, циља. Човек непрестано настоји да се оствари као личност, али уместо да постане личност, он се индивидуализује. Дакле, уместо да живо и опитно доживи себе у заједници са Богом и другима, и још више као део створеног света, човек се затвара у свој свет који пројектује његов ум. Другим речима уместо да гледамо у стварност око себе ми навлачимо својеврсне virtual reality наочаре и живимо у свету који заправо нема везе са стварношћу. Замислите човека који носи такве наочаре и покушава да обавља неке сваккодневне послове. Он ће бити као слепац који тумара тамо-амо правећи неке неразумљиве покрете, удара у намештај и људе око себе и стално се љути што његово тело није употпуности утопљено у ту виртуелну стварност. Ми смо јако слични таквом човеку, наше узбуркане емоције су реакције тела на наше мисли и одражавају стални конфликт између света у коме ми мислимо да живимо и духовне реалности које нисмо свесни. Овде је умесно условно поменути чувену Платонову алегорију о пећини из његове књиге "Држава" (goo.gl/o8kh3L). Наравно, у хришћанском смислу аутентични живот није ослобођење душе од тела, већ обожење душе и тела, целокупног човека, благодаћу Божијом. Човек који изађе из пећине својих менталних пројекција упознаје стварност на један други начин и ступа у непосредну заједницу са живим и личним Богом. Када човека окади миомир Духа Светога мењају се ставови о свету око нас. Многе ствари које су нам биле јако важне су неважне и безначајне, страхови и зебње које су нас мучили нестају и остаје једино благодарност, љубав и страх Божији (стална пажња срца да не отпадне од заједнице са Богом и врати се у пећину свог слепила и илузија).

Човек по својој природи тежи бесмртности, истинском знању, љубви и светлости али пали ум у нашој природи нам говори да сми ми извор и бесмртности и знања и љубави и зато гомиламо око себе материјална богатства, сакупљамо знања и почасти и љубав доживљавамо искључиво као емоцију која треба да задовољи нашу себичност. Наравно у таквом стању, стално смо у конфликту једни са другима. Наш свет изгледа као трагично друштво духовних зомбија који су већином духовно мртви, али се крећу као живи. У томе је дубока трагедија људског рода, посебно када нисмо чак ни свесни да живимо у заблуди и да треба да се пробудимо из сна, него покушавамо нашом ограниченом логиком да разумемо зашто нам се све то догађа. Живимо у сталном страху од смрти, бола, патње, понижења, тражимо непрестано потврду свога сопства кроз друге и када наилазимо на недовољно пажње и разумевања падамо у очајање. Корен свих ових проблема јесте управо "философија" прародитељског греха, да можемо да будемо богови сами по себи, да Бог зна да смо ми богови и да само не жели да се ми остваримо као такви. Из такве демонске логике долази мржња према Богу и бесомучно настојање да себе учинимо боговима. Наравно, са таквим дубоким подсвесним ставом, да свет постоји само нас ради и да смо ми центар тог света, неопходно улазимо у проблеме са другима који имају исте такве проблеме. Настају свађе, сукоби, ратови и цела људска историја нам показује трагику пале природе. Ми себе не видимо онаквим какви јесмо јер то можемо једино када нас обасја благодат Божија, већ правимо унутрашњу пројекцију себе у свом уму, постављамо велика очекивања пред собом, нама владају амбиције и похлепа и други око нас постају потенцијални непријатељи и препрека за наше циљеве. 

Помињете свесно упадање у грех. Онај који је упознао духовно грех као болест своје душе не греши свесно, већ по рђавој навици и палој природи и зато је потребан напор (подвиг) оснажен благодаћу Божијом да се вратимо у природно стање. Ову борбу описује нам апостол Павле у Рим 7.18-19 и 22-25: "Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени....Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човјеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха."

Човек се својим силама не може ослободити закона греха који је у нама. То је могуће једино у заједници са Богом који васцелу творевину преко свога Светог Духа напаја животворним енергијама за које треба да отворимо своје срце. У тој синергији (садејству) нашег труда да се ослободимо рђавих навика и Божије благодати која по мери нашег труда делује у нама од телесног постајемо духовни и у нашим удовима почиње да делује духовни закон љубави Божије. То је основа хришћанског подвига и кључ за разумевање покајања. Оно што називамо библијским језиком Божијим опроштајем је загрљај Божије љубави која несметано делује у нашим срцима јер смо га отворили за ту љубав (која је енергија Духа Светога) и одбацили рђава дела која су наше срце иначе држали затвореним. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Говорећи о деловању греха и благодати Божије навео бих неколико глава из Подвижничког стослова Св. Дијадоха фотичког, из Добротољубља. Добро је подсетити се ових мудрих речи, које долазе из непосредног духовног искуства светитеља:

ПОДВИЖНИЧКО СЛОВО, ПОДЕЉЕНО НА СТО ДЕЛАТНИХ ПОГЛАВЉА, ИСПУЊЕНИХ ПОЗНАЊЕМ И ДУХОВНИМ РАСУЂИВАЊЕМ

Благодат и грех у нама, пре и после крштења
Св. Дијадох фотички, 

.....

76. Како Дух истине и дух прелести дејствују у души пре и после крштења.
Неки су измислили да се благодат и грех, тј. Дух истине и дух прелести заједно крију у уму оних који се
крштавају. Стога, кажу, један позива ум на добро, а други на оно што је супротно. Ја сам, међутим, из
Светога Писма и (искуства) умног чула разумео да пре крштења благодат споља усмерава душу на
добро, док се сатана гнезди у самим њеним дубинама, покушавајући да уму загради све десне излазе. Од
тренутка, пак, када се препорађамо у крштењу демон излази напоље, а благодат улази унутра. Стога
налазимо да је некада над душом господарила прелест, док после крштења над њом господари истина. И
након тога сатана дејствује на душу по прежњем, а често и горе него раније. Ипак, он није саприсутан
благодати (далеко било), већ на неки начин ствара димну завесу пред умом преко телесне влажности и
пријатности бесловесних сласти. Све то бива по попуштењу Божијем како би човек постигао
наслађивање добром тек пошто прође кроз буру, огањ и искушење. Јер, речено је: Прођосмо кроз огањ и
воду и извео си нас у покој (Пс.65,12).

77. Начин деловања Божије благодати у души.
Од самог тренутка крштења, како рекох, благодат почиње тајно да пребива у самој дубини ума, кријући
своје присуство и од самог његовог чула. Ономе, пак, ко почне да љуби Бога свим својим произвољењем,
она на неизрецив начин кроз чуло ума беседи са душом, саопштавајући јој један део својих добара. Онај
ко жели да заувек у себи задржи тај проналазак са великом радошћу решава да се одрекне свих
садашњих добара. Он, наиме, хоће да стекне поље на коме је нашао сакривено благо живота (Мт.13,44).
Наиме, онај ко се одрекне свег животног богатства у себи налази место на коме се сакрила благодат
Божија. По мери напредовања душе и Божански дар (благодати) открива у уму своју благотворност.
Међутим, тада Господ допушта да и демони могу више да узнемиравају душу како би је научио да
расуђујући разликује добро од зла и како би је учинио смиренијом. Јер, подвргавајући се таквим
искушењима, она се покрива великим стидом од срамоте због демонских помисли.

78. Кроз крштење се Свети Дух усељава у срце, док се зли дух изгони. Међутим, тиме се склоност
ка греху не уништава потпуно.
Са образом Божијим у нас је [усађен] умни покрет душе. Тело је, пак, на неки начин њен дом. Међутим,
Адамовим преступом су се оскрнавиле не само наравствене црте душе, већ је и наше тело постало
подложно пропадању? Стога се Свесвети Бог Слово оваплотио. Кроз своје сопствено крштење, Он нам
као Бог дарива воду спасења којом се препорађамо. Јер, ми се препорађамо у води, дејством Светог и
Животворног Духа. Стога се одмах очишћујемо и по души и по телу, уколико Богу приступамо са пуним
расположењем. При томе се Дух Свети усељава у нас, изгонећи грех (или оца греха), будући да је
немогуће да би при јединству и простоти (који су особене црте душе) заједно пребивају оба лица, као што
неки мисле. Осим тога, где ће се наћи место за лице лукавог када се Божанска благодат кроз свето
крштење у некој безмерној љубави споји са цртама образа Божијег, [чинећи] залог његовог подобија?
Јер, какву заједницу има светлост с тамом (2.Кор.6,14). Према томе, ми који ходимо стазом свештених
подвига, верујемо да се бањом нетрулежности (Тит.3,5) многооблична змија избацује из дубина ума.
Ипак, немојмо се чудити ако и после крштења опет заједно са добрим помислима наилазе и зле. Јер,
бања освећења скида прљавштину греха, али не уништава двојственост наших жеља и не спречава
демонима да војују против нас и да нам говоре заводљиве речи. Ми, наиме, треба да силом Божијом,
наоружавши се оружјем правде, сачувамо оно што нисмо успели да задржимо док смо се налазили у
природном стању.

79. Благодат делује преко чула ума, а сатана преко телесних чула и пожуде.
Сатана се, како рекох, светим крштењем избацује из душе. Ипак, њему се, из наведених разлога,
допушта да на њу дејствује преко тела. Благодат Божија се усељава у саму дубину душе, тј. у ум. Јер,
речено је: Сва је слава кћери цареве унутра, тј. невидљива за демоне (Пс.44,14). Према томе, када се са
топлином сећамо Бога, ми осећамо да Божанствена љубав као поток избија из саме дубине нашег срца.
Напротив, зли дуси нападају телесна чула и гнезде се у њима. Они на оне чија душа још није одрасла
најлакше делују преко тела, које им је доступно. На тај начин, како каже божанствени апостол, наш се ум
увек наслађује законом Духа, док се телесна чула радо предају сластољубивим склоностима (Рим.7,22).
Отуда код оних који ревносно напредују у познању, благодат преко чула ума и само тело радује
неизрецивим весељем. Уколико, пак, нађу да немарно и безбрижно ходимо стазом благочашћа, демони,
тј. убице плене нашу душу преко телесних чула, насилно је вукући ка ономе што не жели.

80. [Реч] против оних који говоре да благодат и грех заједно обитавају у срцу крштених.
Они који говоре да два лица, тј. Дух благодати и дух греха, заједно пребивају у срцима верујућих у
потврду свог мишљења узимају речи јеванђелисте: Светлост светли у тами, и тама је не обузе
(Јн.1,5). Они изводе закључак да се Божанствена светлост нимало не оскрнављује заједничким
пребивањем са лукавим, тј. да се Божанствена светлост на неки начин приближила ђаволској тами.
Међутим, речи истог Јеванђеља их изобличавају и показују да не мудрују сагласно са Светим Писмом.
Бог Слово, истинита Светлост је благоизволео да се јави творевини у свом Телу. По свом безграничном
човекољубљу Он је у нама запалио светлост свог светог познања, које мудрост света није обухватило.
Она, наиме, није познала светлост Божију с обзиром да је телесно мудровање непријатељство Богу
(Рим.8,7). Због тога је Богослов и употребио сличан израз. Рекавши још неколико речи, дивни муж
наводи: Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази у свет. Он као да каже да
та светлост руководи и оживотворава. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна.
Својима дође, и своји га не примише. ? онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима
који верују у име Његово (Јн. 1,9-12). Објашњавајући реч - не примише [тј. не познаше], премудри Павле
говори: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као
што мене достиже Христос Исус (Фил.3,12). Према томе, јеванђелист не говори да сатана није познао
светлост истиниту (та, он јој је био туђ од самог почетка), него достојно оповргава људе који због свог
помраченог срца не желе да приђу светлости Божијег познања, иако слушају о силама и чудима
Његовим.

81. Постоје две врсте злих духова: истанчани, који војују против душе, и груби, који више делују
на тело.
Учење [духовног] познања нам саопштава да постоје две врсте злих духова: једни су истанчани, а други
грубо-вештаствени. Истанчани ратују против душе, док груби обично плене тело посредством неких
срамних сласних покрета. Стога се духови који нападају на душу увек противе и онима који нападају на
тело, премда се подједнако старају да нашкоде људима. Уколико благодат не обитава у човеку, зли  
духови се, слично змији, гнезде у дубини срца, не дозвољавајући души да се уздигне и пожели добро.
Када, пак, благодат тајно обитава у уму, они као неки тамни облаци пролећу деловима срца,
претварајући се у греховне страсти и у разноврсне привиде и маштања, како би путем успомена и
сањарења расејавали ум и одвлачили га од општења са благодаћу. Према томе, када нас духови који
нападају на душу распаљују на душевне страсти, понајпре на самомњење и гордост (тј. мајку свих зала),
ми треба да помишљамо на [предстојеће] распадање свога тела. На тај начин ћемо постидети надменост
самољубивог самоузношења. Слично треба да чинимо и када демони који ратују против тела наше срце
наводе на ускипелост срамним похотама. То сећање силно разара све нападе злих духова, [враћајући]
нас на сећање на Бога. Међутим, уколико поводом сећања на смрт демони почну да нам подмећу мисао
о ништавности људске природе, која због распадања у себи нема ничег доброг (с обзиром да они воле да
узвраћају онима који их муче сличним мислима), ми треба да се сетимо части и славе Царства небеског,
не заборављајући, уосталом, да у мислима држимо страхоту нелицемерног Суда Божијег. На тај начин
ћемо одбити и малодушну безнадежност, [у исто време] пружајући чврстину и снагу за супротстављање
нашем срцу, које је склоно лакомислености.

82. У срцу оних који имају благодат не може да буде ђаво. Против њих он војује посредством тела.
Господ нас у Светом Јеванђељу учи да сатана, уколико при повратку свој дом нађе пометен и украшен
(тј. бесплодно [људско] срце), узима седам других духова, горих од себе. Он тада улази у дом и у њему
се гнезди, чинећи да је потоње стање човека горе неголи прво (Лк.11,25). Из тога треба схватити да
сатана не може ући у дубину душе и у њу се настанити све док Дух Свети обитава у нама. И божанствени
Павле учи истом схватању ствари. На основу подвижничког (опитног) сведочанства видећи њену суштину
(тј. каква је у пуној истини), он говори: Радујем се закону Божијему по унутрашњем човеку, али видим
други закон у удима својим који се бори против закона ума мога, и поробљава ме законом греха који је у
удима мојим (Рим.7,22-23). О онима, пак, који су напредовали у животу по духу, он говори даље: Никакве,
дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по телу него по духу. Јер, закон Духа живота
у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти (Рим.8,1-2). Да би, опет, показао да сатана из тела
војује на душу која је постала причесна Светом Духу, он на другом месту говори: Стојте, дакле,
опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за
јеванђеље мира, ? изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле
нечастивога, и кацигу спасења узмите, и мач Духа, који је реч Божија (Еф.6.14-17). Међутим, једна је
ствар поробљеност, а друга - борба. Прва означава неко насилно узимање под власт, а друга указује на
равноправно супротстављање. Стога апостол и говори да ђаво огњеним стрелама напада на душе које у
себи носе Христа Господа. Онај ко не може рукама да дохвати свог противника, обично против њега
користи стреле. Водећи борбу са њим издалека он хоће да га повреди летом стреле. Будући да због
присуства благодати више не може да се као раније гнезди у уму, сатана се гнезди у телу преко
похотљиве влажности и њених прохтева, покушавајући да превари душу. Стога треба исушивати тело,
како се ум, повучен похотљивом влажношћу, не би хватао на мамац сладострашћа и падао. Из самих
речи апостола се можемо лако уверити да ум подвижника стоји под дејством Божанске светлости, због
чега служи Божијем закону и њиме се наслађује. Тело, пак, будући склоно злу, [прихвата] потчињавање
злим духовима, услед чега бива привучено да служи њиховим злим наговарањима. Из тога је само по
себи јасно да ум није неко опште обитавалиште за Бога и ђавола. Јер, како бих ја могао умом мојим да
служим закону Божијем, а телом закону греховном кад се ум мој у потпуној слободи не би противио
демонима (радо се покоравајући благом деловању благодати) и кад тело у исто време не би било
привлачено пријатним мирисом бесловесних сласти услед, како сам рекао, попуштења да се у телима
подвижника угнезди зао дух? Апостол говори: Јер знам да добро не живи у мени, тј. у телу мојему
(Рим.7,18). На тај начин, демони се боре против ума оних који се посредством подвига супротстављају
греху (будући да апостол не говори о себи), старајући се да тело разнеже и раслабе пријатним
покретима, наводећи га на уживање. Јер, њима је, по праведном попуштењу, допуштено да се сакрију у
дубину тела чак и оних који се крепко подвизавају против греха, будући да се произвољење људског
мудровања увек налази на проби. Онај ко још у овом животу, посредством подвижничких трудова, може
да умре, најзад сав постаје дом Духа Светога. Он је и пре смрти већ васкрсао. Такав је био и сам
блажени Павле. Такви су били и бивају сви подвижници који су се подвизавали савршеним подвигом и
који се подвизавају против греха.

83. Како се сматра да из срца излазе помисли које сеје сатана.
Срце из самог себе износи како добре, тако и лоше помисли. Уосталом, зле помисли оно не изводи из
сопствене природе: неке од њих има стога што се сећање на зло код њега, услед ранијих прелести,
претворило у навику, док се већи њихов део, и притом најгорих, зачиње под злим утицајем демона. Ми,
међутим, осећамо као да излазе из срца. Због тога су неки помислили да у нашем уму заједно пребивају
благодат и грех. Као потврду [свог мишљења] они приводе и речи Господа: ? што излази из уста излази
из срца, и оно погани човека. Јер, из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, и остало
(Мт.15,18-19). Међутим, они не знају да наш ум, под дејством неког тананог чула, усваја зле помисли које
у њега убацују зли духови. И само тело, склоно угађању себи, још више (премда не знамо како) на њих
наговара душу, будући да је са њом заједно срасло. Јер, тело безмерно воли угодности које пружа
прелест. Из тог разлога изгледају да помисли које у душу убацују демони излазе из срца. Ми их у ствари
усвајамо када желимо да се њима насладимо. Господ је наведене речи и изрекао као прекор, како
сведочи само Божанствено Јеванђеље. Јер, онај ко се наслађује помислима које лукави сатана у њега
убацује и ко сећање на њих уписује у своје срце, очигледно показује да их потом већ порађа из
сопственог [ума].

84. Пример из Светог Писма који показује да благодат и ђаво не могу заједно да пребивају у срцу.
Господ у Јеванђељу говори да јаки не може бити избачен из свог дома уколико га не свеже онај ко је још
јачи од њега. Тек он ће отети све његово и избацити га (Мт.12,29). Како ће после такве срамоте онај ко је
избачен моћи поново да уђе и да пребива заједно са правим господарем дома, који са својим домом
располаже по својој вољи? И који цар би тиранина који је устао на њега хтео да заједно са собом држи у
царским одајама? Зар га неће он одмах посећи, или везаног предати својим војницима на заслужене муке
и најстрашнију смрт?

85. Доказ исте тврдње из искуства духовног живота, тј. на основу дејства благодати у ономе ко
напредује.
Онај ко на основу тога што ми заједно помишљамо и о добру и о злу закључује да Дух Свети и ђаво могу
заједно да обитавају у људском уму, треба да зна да се [слична појава] дешава стога што још нисмо
окусили и видели да је благ Господ (Пс.33,9). Јер, у почетку, како сам већ говорио, благодат скрива своје
присуство у крштенима, очекујући произвољење душе. Када се већ човек потпуно обрати Богу, она
неизрецивим неким чулом открива срцу своје присуство. И она поново очекује кретање душе,
попуштајући у међувремену да демонске стреле погађају саму дубину њеног осећања како би са топлијим
произвољењем и најсмиренијим расположењем искала Бога. Уколико човек најзад са тврдом одлучношћу
почне да испуњава заповести и непрестано призива Господа Исуса, огањ свете благодати ће се
прострети и на спољашња чула срца, видно истребљујући трње на људској њиви. Услед тога ће се и
ђаволски савети и наговарања зауставити негде далеко од тог места (тј. од срца са благодаћу), само
лако дотичући страсни део душе. ? када се човек својим подвизима обуче у све врлине, и нарочито у
врлину нестицања, благодат озарује целокупно његово биће у неком најдубљем осећању, разгоревајући
у њему најтоплију љубав према Богу. Тада се и стреле ђаволске гасе још пре него што достигну до
телесних чула. Вејање Духа Светог срце испуњава дубоким миром, а огњене ђаволске стреле се гасе још
док лете ваздухом. Уосталом, понекад Бог допушта да се чак и човек који је достигао ту меру подвргава
злом дејству демона, остављајући његов ум на неко време неосветљеним како наша самовласност [тј.
воља] не би била сасвим везана узама благодати, будући да грех треба да се побеђује подвигом и
будући да човек још увек треба да напредује у духовном искуству. Јер, оно што се сматра савршеним код
ученика (тј. напредак до самог врха лествице која је показана Јакову), ни издалека није савршено у
поређењу са богатством Бога, који поучава љубави која ревнује за напредовање.

(....)

[Ana B.]

Htela bih jos da dodam da mnogo znaci kad se molimo za bliznje i oni za nas, jer nas molitva oslobadja dok nas greh zavodi i zarobljava. Tek kad shvatimo koliko smo nemocni i nista bolji od drugih imamo pravo smirenje i ponekad je potrebno da se i drugi moli za nas, a isto tako kad se molimo za drugog to mu pomaze da se izbori sa svojim slabostima i privuce blagodat Boziju.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, grigorije22 рече

Imao bih jedno pitanje u vezi slave. Blizi se Sveti Jovan Krstitelj slava koju slavi moja porodica, domacin slave je moj otac. Stvar je u tome da u Bosni odakle je njegovo poreklo ljudi nikada nisu Svetog Jovana slavili posno. I nasi preci ga nikada posno nisu slavili. 2006 godine kada je slava pala u petak moj otac je pomerio slavski rucak za subotu. Medjutim, ove godine on je resio da mrsnu trpezu da u petak. Prvo pitanje bi bilo da li Crkva daje slobodu vernicima da slavski rucak sa posnog prenose na mrsni dan? I drugo, na koji nacin da uticem na oca da promeni svoju odluku da sada za 20 januar u petak da mrsnu trpezu?

Веома је важно да се стално подсећамо да слављење славе, тј. нашег светитеља заштитника мора да буде у оквирима литургијског живота и самим тим и правила Цркве. Зато је добро да сви чланови породице ујутро на на дан славе на Св. Литургији активно учествују и да се причесте, а после да радост коју су доживели на Литургији пренесу и у свој дом. Потпуно је неважно да ли је дан посни или мрсни јер се на славски ручак не окупљамо да бисмо се преједали и препијали, као што је случај код људи који не живе црквеним животом. Важно је да поделимо радост што смо заједно и да испоштујемо нашег светитеља заштитника тако што ћемо држати и правила поста Цркве ако дан славе пада у посни дан. Ако се на дан славе не иде на Литургију и још се не причестимо и ако још поврх тога ради обиља хране кршимо и правила поста, то више није хришћанска слава која нам је остала од наших предака, већ једно светско окупљање без икаквог духовног смисла. Славу која пада у посни дан прослављати са мрсном храном је такође и лицемерно, јер тобоже припремамо ручак у славу светитеља који је засијао својим врлинским животом у Цркви, а истовремено кршимо правила поста те исте Цркве и то ради угађања стомаку или светске сујете да нам слава буде што обилнија. Не само да сами грешимо, већ и госте који нам долазе принуђавамо да крше правила поста. Тиме се засигурно не одаје част светитељу.

Померање славских дана у мрсне дане такође није исправно јер не славимо светитеља онда када се он литургијски прославља него налазимо изговор како бисмо припремили што богатију гозбу за тело. Зато поручите оцу, ако жели да прослави Св. Јована како приличи, нека спреми и славу онако како следује по правилима Цркве и имаће помоћ и заштиту свог светитеља заштитника.

[Goran123]

хвала Оче на одговору, можете ли ово објаснити

...Треће, катихумени су нам они који су пали у кривицу, или убиство, или који други тешки грех. Њима није дозвољено да се причесте Светим Тајнама, него им се само дозвољава слушање светих речи.

 

Да ли њима епископ или свештеник забране да се причешћују или би они сами то требали ако знају да су учинили тешки гријех, ако схватате шта вас желим питати. Ко их сврста у катихумене.