Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 23 часа, Goran123 рече

Oče, a sta podrazumijevate pod "sopstvenim svetom individualne poboznosti"? Oprostite

Хришћанска вера је вера заједнице и Царство небеско задобијамо не тражењем неког свог самосталног, одвојеног (индивидуалног) односа са Богом, већ опитујући Бога у заједници са другим. Зато да би заживели таквим животом треба да се боримо против страсти које нас стално индивидуализују и одвајају, како од Бога, тако од ближњих. Свој однос са Богом треба да остваримо као личност којој други није нешто страно (конкуренција или опасност) већ део нашег постојања. Ту је и богословска разлика између личности и индивидуе. Управо у томе разумевамо смисао две највеће заповести које су неодвојиве једна од друге тј. нема љубави према Богу без љубави према ближњем и обрнуто. Индивидуализација човека који је у конфликту са другим људима, са природом и који стално настоји да свет прилагоди и потчини себи је последица пада. Човек није такав створен. 

Проблем пијетизма јесте да Бога "доживљавамо" кроз осећања која су подложна нашим страстима и тражимо пут ка вечном животу у коме не зависимо од других, у коме ћемо као индивидуа вечно постојати. Као што нема обожења без Бога, нема ни обожења без других. Царство небеско није у изолованом блаженству у коме други не постоји. Напротив тражење таквог "блаженства" води у пакао, у стање у коме човек суштински нити жели, нити је способан за заједницу ни са Богом ни са ближњима. У индивидуалистичком схватању Бог постаје пројекција нашег ума, односно нашег себичног "ја" што је случај у разним религиозним системима у којима религија удаљује човека од истине и уводи га у свет имагинације и прелести. Уколико човек тражи Бога, а себе не реализује као део Цркве (Тела Христовог) са дубоком свешћу о својим обавезама, одговорношћу (у породици, манастиру, друштву), дакле, у љубави према ближњима, и за Богом трага искључиво кроз своје индивидуалне емотивне доживљаје, никада неће наћи живога Бога јер, једноставно, такав Бог не постоји. У разумевању обожења као смисла човековог живота сусрет са Богом је улазак у нови начин постојања, човек остајући твар постаје вечан, постаје "причасник божанске природе" (уп. 1 Пет 1.4) преко нетварних божанских енергија. 

Бог Отац кога нам је открио његов Син Јединородни и кога познајемо само у Духу Светоме суштински се разликује од "богова" у другим религиозно-философским системима, било оних који човека гледају као потпуно самосталну јединку која не зависи од других или оних који га утапају у безличност и вуку у ништавило. Наш Бог је тамо где су двоје или троје сабрани у његово име, односно у (евхаристијској) заједници (уп. Мт. 18.20) јер и сам Бог постоји само у вечносушној заједници са својим Сином и Духом Светим. Наш подвиг, стога, има за циљ да нас ослободи од себичног начина живота у греху и страстима како бисмо потпуније учествовали у тој заједници. Хришћански подвиг није успостављање индивидуалног односа са Богом у коме други и заједница нису потребни, већ личног односа. Хришћански мистицизам, исихазам. и монашки живот нису зато бег од других, већ сусрет са Богом кроз заједницу са другима, у борби са својим страстима и непрестаном молитвом. Зато је Св. Евхаристија тајна над тајнама без које никакав морални начин живота или мистицизам немају смисла сами за себе. Причешћу прилазимо не тако што самостално процењујемо нашу достојност (јер никада нисмо достојни Бога, ако смо већ на том моралистичком терену), већ са покајањем - живом свешћу о својој пролазности и немоћи и чврстом вером да једино са другим члановима тела Христовог улазимо у тајну вечног живота. Богу прилазимо као лекару, а не да бисмо примили одликовање за наше трудове. Колико је самовољно удаљавање од причешћа опасно, толико је опасно и да му прилазимо лакомислено без покајања. Спасавамо се једино кроз друге и ако нисмо у стању да друге заволимо у Христу и са њима живимо у љубави, нема ни спасења.

У Царству небеском нема индивидуалаца јер у вечности напросто неће бити индивидуалног постојања у коме сада живимо, крећући се релацијама ја-ти, моје-твоје - јер сви ћемо бити Христос. У њему ћемо бити и многи и један истовремено (уп. Гал. 3. 27-29). Крштењем смо већ закорачили у такав начин постојања, након телесне смрти настављамо да живимо у Христу, али још непотпуно, а тек након свеопштег Васкрсења, ако Бог да, треба да у потпуности заживимо у тој реалности. Трагична подељеност човека која је ушла у наш живот прародитељским грехом и проширила се на сву твар, биће коначно превазиђена победом над последњим непријатељем - смрћу јер ће "Бог бити све у свему" (уп. 1Кор 15.24-28), да се оствари пуноћа времена када ће све бити састављено у Христу, и оно што је на небу и оно што је на земљи, све у Њему (Еф. 1.10).

[Goran123]

Pomoz Bog oče, šta se misli pod sledecim: Jer kad mi griješimo navalice, pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grijehe; Nego strašno čekanje suda, i revnost ognja koji će da pojede one koji se suprote. (Jevrejima 10, 26,27) i pod idućim: Jer nije moguće one koji su jednom prosvijetljeni, i okusili dara nebeskoga, postali zajedničari Duha Svetoga, I okusili dobre riječi Božije, i sile onoga svijeta, i otpali, Opet obnoviti na pokajanje, jer sami sebe nanovo raspinju i ruže Sina Božijega.( Jevrejima 6, 4,5,6)

 Ako možete objasnite ove stihove.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 10 часа, Goran123 рече

Pomoz Bog Oce, 

Citat: "A kao najbolji odgovor na pitanje: kojima treba odobriti - ili onima koji se pričešćuju često ili retko? - neka budu reči Svetog Jovana Zlatousta: ,,Ni jednima, ni drugima...,nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, sa čistim srcem, sa besprekornim životom. Takvi neka pristupaju svagda. A koji nisu takvi-nijedanput! Zašto? Zato što oni navlače na sebe sud, osudu, kaznu i mučenje..." 

Ne razumijem Oče, zar nije čovjek nedostojan Svetog Pričešća ako misli da ima cisto srce i da zivi besprekornim zivotom? Ne shvatam ovo objasnjenje Svetog Jovana Zlatoustog.

Важно је да ове речи разумемо са расуђивањем. Светитељ овде указује да причешћу не треба да прилазе они који су грех прихватили као природни начин постојања. Још од апостолских времена они који не живе по заповестима Господњим нису припуштани чаши зато што живот у греху деформише човека и чини га неспособним за заједницу са Богом и другима, ако се не покаје тј. не промени начин живота и размишљања. У 1Кор глави 5-ој говори се о случају Коринтског блудника. Према тумачењима овог места највероватније да је реч о вези између мушкарца и бивше жене његовог оца, или пак удовице његовог оца. У сваком случају, реч је о примеру човека који је био верник али који је живео у греху на саблазан заједнице којој је био припадао. Апостол поучава Коринћане да га се клоне како се његово зло не би проширило у заједници верника. Хришћани су се строго држали строгозаповести које је Бог дао још у Старом Завету и они који су свесно и упорно живели у греху не само да нису учествовали у евхаристијској заједници, већ је и вернима било забрањено да са њима опште, не из мржње или презира, већ да би пали разумео да ако прихвати живот у греху да не може да живи заједно са својим ближњим и пријатељима као раније. У 1Кор 5.11 стоји: " А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете." Коринћани су вероватно били у недоумици јер како да не опште са братом који је живео у греху, а истовремено да живе међу незнабошцима. Зато Апостол каже "А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих" (уп. 1 Кор 5.12-13). И данас смо дужни да се од оних који су у Цркви и крену да је изнутра руше и скрнаве било погрешним учењима или расколом, потпуно одвојимо и ништа немамо са њима док се не врате у црквени поредак. Такав однос није неопходан са онима "који су вани" тј. који нису у Цркви јер "њима ће судити Бог". 

Живот у Христу је схватан веома озбиљно и они који су без покајања живели у греху нису могли да учествују у заједничким обедима, а самим тим ни у Евхаристији. Црквена правила која се тичу живота хришћана с временом уводе читав низ епитимија за одређене грехове. Епитимије нису казне, већ труд који треба да човеку помогне да изађе из греха и врати се у евхаристијску заједницу. Из раних црквених текстова сазнајемо да је онима који су пали у грех забрањивано причешће док нису прошли покајну дисциплину (клечање, плакање испред цркве) и постепено се вратили у редован живот хришћанске заједнице. Заједнице су биле мале и они који су се враћали у заједницу са Црквом исповедали су свој грех пред свима и примани су кроз покајање. Када је од Константиновог времена дошло до уласка великог броја људи у Цркву и дисциплина Цркве је мењана. Обичаји који су постојали међу малим заједницама данас су највише сачувани у монашкој традицији. 

Из овог кратког прегледа можемо да закључимо да у Светој Евхаристији редовно треба да учествују само они који живе у оквирима хришћанских правила живота. Оне које посрну Црква не одбацује, али је потребно да се кроз покајање врате у заједницу, јер ако се причешћују живећи лицемерно Причешће примају на суд и осуду, о чему и говори Св. Златоуст и многи други светитељи. Јасно је да треба направити разлику између свакодневних сагрешења и слабости са којима се боримо кроз живот у сталном покајању и због којих се не треба удаљавати од свете чаше, и оних грехова који човека изводе из заједнице и онеспособљују за учешће у чаши. У првом случају верни треба да се причешћују редовно када учествују на Литургији прилазећи Господу са вером, надом и љубављу, а у другом случају потребно је да се човек покајном дисциплином (епитимијом) најпре врати у црквену заједницу и да променом свог начина живота учини себе способним да чистог срца (савести) учествује у Евхаристији. Причешће није магија и на оне који живе распусним животом без покајања једноставно не само да не делује, него бива на суд и осуду јер "не разликују Тела и Крви Господње" (уп. 1. Кор. 11. 27-29).

Овде је важно да ово не тумачимо моралистички. Богу нису потребни наши подвизи покајања и ако моралистички гледамо на достојност, НИКО НИЈЕ ДОСТОЈАН, како и стоји у молитви Херувимске песме "Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити – велико је и страшно и самим Небеским Силама...." Сви ми носимо палу људску природу и грешимо. Говорећи овде о достојности, мислимо пре свега на да све што је створено суштински је неприступно Богу, али како даље у молитви стоји, захваљујући томе што је сам Син Божији постао човек, нама су отворене двери вечног живота. Овде се мисли на онтолошку недостојност, коју сви носимо и која није препрека да учествујемо у Евхаристији. Евхаристија је, штавише, ништа друго него једини начин да приступимо Богу (достојно), јер прилазимо у Христу, односно присаједињујемо се Христу у коме једино имамо приступ Богу Оцу у заједници Духа Светога. Оно што се често меша са греховношћу (недостојношћу) коју сви носимо са својом палом природом, јесте када човек грех и страсти прихвати као свој природни начин постојања. У таквом стању грех деформише човека толико да он често није ни свестан свог пада, паралисан је грехом, не труди се да изађе из тог неприродног начина постојања или га чак оправдава, и самим тим, као такав  не може да приступа Причешћу и присаједини се Христу уколико се не покаје. Евхаристија је истворемено и средство, и циљ и знак заједнице са Богом. Без заједнице са ближњима у Цркви не можемо имати ни заједницу са Богом у светој чаши.

Веома је важно да ово разумемо са расуђивањем. Данас се суочавамо са две крајности. С једне стране греху се приступа моралистички (фарисејски) и често под изговором недостсојности редовно не примамо Причешће, иако је то лек вечног живота који нам сам Бог даје. С друге стране, поједини који отворено живе у греху и не труде се да изађу из њега и промене се, у некој претераној слободи која прелази у дрскост и неосетљивост према Богу, причешћивање и поред таквог живота правдају милостивошћу Божијом. Бог је дошао не ради праведника, већ ради грешника који се кају. Обично се ове последње речи заборављају, као да се оне подразумевају, али није увек тако и они који не живе у покајању тј. који се не боре да изађу из неприродног (греховног) начина постојања сами себе изолују од Бога и доводе свој вечни животу у питање. Зато смо позвани да стално живимо у покајању и сваки дан чинимо нови почетак.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 23 часа, Goran123 рече

Pomoz Bog Oče, izvinite na dosadi.

Moze li covjek bez ovoga " Prava ljubav je jedino kada ljubav ne trazi svoje, kada volis nekoga  bez ikakve logike. To je i prava sloboda. E zato sam hrišćanin." pristupiti Svetom Pričešću tj. ako nema u sebi hrišćanske ljubavi. I sta je zapravo ljubav, mislim na to kakvo je to osjećanje, sta covjek osjeća (u srcu). I sta znaci voliti, kako se covjek osjeca kada voli nekoga. Sta je karakterno za ljubav? Oprostite Oče

Светом Причешћу прилазимо са "вером, надом и љубављу", прилазимо са дубоком свешћу да смо ништавни и пролазни, духовно слепи и примамо Христа који нам се даје у љубави, кушамо вечни живот и из "небића" нашег палог постојања улазимо у истинско постојање. Шта лепше рећи о љубави него што је Апостол Павле рекао у својој "Химни љубави" 1Кор 13. Из његових речи видимо да љубав о којој он говори није осећање, већ начин живота "Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи - Љубав никад не престаје." Никада се толико много није говорило о љубави као данас, али у највећем броју случајева љубав се своди на емоције или на телесне односе. За нас хришћане љубав је начин на који ми (треба да) постојимо и као личности и као Црква. Зато у Јн 13.35 Господ и каже: "По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом." Љубав Божија извире из Евхаристије као наше живе заједнице у Богу и с друге стране изграђује нас као евхаристијску заједницу. Не можемо трпети, не завидити, не гордити се, не чинити зло, а све то Бога ради, а да у нама нема Духа Светога. Из животног искуства знамо да постоје људи који не познају Христа али живе добрим и честитим животом. Човек је створен као добар и за добро, али љубав таквог човека долази од природе. Љубав Божија је дар Духа Светога и надилази човекове природне пориве да живи у љубави са другима. 

Господ каже: "Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас; останите у љубави мојој. Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповијести Оца мојега и остајем у љубави његовој....И ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима." (Јн 15.9-10; 17.26) Овим речима Он нам говори о љубави као начину постојања самог Бога и зато нам Апостол Јован каже у (1Јов 4.7-8) "Љубљени, љубимо једни друге; јер је љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав." Љубав је зато онтолошка категорија, а не само питање етике. Онај који има љубави Божије, он истински познаје Бога и кроз Бога све друго. Та љубав, односно заједничарење у божанским енергијама човеку који по својој природи не може да позна ни Бога ни суштину ствари око себе, отвара очи и он не познаје "гимнастиком ума" већ љубављу. Тек када истински заволимо неког или нешто у Христу ми то (у)познајемо.

Љубав Божија се задобија животом у покајању (тј. сталном принуђавању себе да се променимо и вратимо Богу), удаљавањем од греха и страсти. Човеков ум који је стално расејан и живи на сталној ветрометини помисли не може да лако окуси љубави Божије која долази једино у сабраности ума и срца, у тишини. Зато, иако знамо шта нас Христос и његови апостоли уче о љубави, ми то врло брзо заборављамо, гневимо се, превазносимо над другима, живимо у немиру срца и душевном немару. То показује да још није у нама стално заживела она љубав Христова са којом долази мир срца и бестрасно-страсна, саможртвена љубав према Богу и ближњима и да само с времена на време, када се "вратимо себи" опитујемо ту велику тајну. Борећи се да заиста упознамо љубав Божију, потребно је да непрестано принуђавамо своју палу вољу на вршење заповести Божијих, а ум да стално враћамо у сабраност (трезвење) у коме нас помисли неће стално бацати тамо-амо. Својим трудом (подвигом) ми треба да отворимо двери срца за Божију благодат, а са њом ће доћи и љубав, и мир и радост и сви дарови Божији које ми сами својим силама ни на који начин не можемо задобити.

[-Владимир-]

@Архимандрит Сава Јањић

Дивна беседа за дане поста. Хвала. 

[Goran123]

пре 20 часа, Архимандрит Сава Јањић рече

Важно је да ове речи разумемо са расуђивањем. Светитељ овде указује да причешћу не треба да прилазе они који су грех прихватили као природни начин постојања. Још од апостолских времена они који не живе по заповестима Господњим нису припуштани чаши зато што живот у греху деформише човека и чини га неспособним за заједницу са Богом и другима, ако се не покаје тј. не промени начин живота и размишљања. У 1Кор глави 5-ој говори се о случају Коринтског блудника. Према тумачењима овог места највероватније да је реч о вези између мушкарца и бивше жене његовог оца, или пак удовице његовог оца. У сваком случају, реч је о примеру човека који је био верник али који је живео у греху на саблазан заједнице којој је био припадао. Апостол поучава Коринћане да га се клоне како се његово зло не би проширило у заједници верника. Хришћани су се строго држали строгозаповести које је Бог дао још у Старом Завету и они који су свесно и упорно живели у греху не само да нису учествовали у евхаристијској заједници, већ је и вернима било забрањено да са њима опште, не из мржње или презира, већ да би пали разумео да ако прихвати живот у греху да не може да живи заједно са својим ближњим и пријатељима као раније. У 1Кор 5.11 стоји: " А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете." Коринћани су вероватно били у недоумици јер како да не опште са братом који је живео у греху, а истовремено да живе међу незнабошцима. Зато Апостол каже "А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих" (уп. 1 Кор 5.12-13). И данас смо дужни да се од оних који су у Цркви и крену да је изнутра руше и скрнаве било погрешним учењима или расколом, потпуно одвојимо и ништа немамо са њима док се не врате у црквени поредак. Такав однос није неопходан са онима "који су вани" тј. који нису у Цркви јер "њима ће судити Бог". 

Живот у Христу је схватан веома озбиљно и они који су без покајања живели у греху нису могли да учествују у заједничким обедима, а самим тим ни у Евхаристији. Црквена правила која се тичу живота хришћана с временом уводе читав низ епитимија за одређене грехове. Епитимије нису казне, већ труд који треба да човеку помогне да изађе из греха и врати се у евхаристијску заједницу. Из раних црквених текстова сазнајемо да је онима који су пали у грех забрањивано причешће док нису прошли покајну дисциплину (клечање, плакање испред цркве) и постепено се вратили у редован живот хришћанске заједнице. Заједнице су биле мале и они који су се враћали у заједницу са Црквом исповедали су свој грех пред свима и примани су кроз покајање. Када је од Константиновог времена дошло до уласка великог броја људи у Цркву и дисциплина Цркве је мењана. Обичаји који су постојали међу малим заједницама данас су највише сачувани у монашкој традицији. 

Из овог кратког прегледа можемо да закључимо да у Светој Евхаристији редовно треба да учествују само они који живе у оквирима хришћанских правила живота. Оне које посрну Црква не одбацује, али је потребно да се кроз покајање врате у заједницу, јер ако се причешћују живећи лицемерно Причешће примају на суд и осуду, о чему и говори Св. Златоуст и многи други светитељи. Јасно је да треба направити разлику између свакодневних сагрешења и слабости са којима се боримо кроз живот у сталном покајању и због којих се не треба удаљавати од свете чаше, и оних грехова који човека изводе из заједнице и онеспособљују за учешће у чаши. У првом случају верни треба да се причешћују редовно када учествују на Литургији прилазећи Господу са вером, надом и љубављу, а у другом случају потребно је да се човек покајном дисциплином (епитимијом) најпре врати у црквену заједницу и да променом свог начина живота учини себе способним да чистог срца (савести) учествује у Евхаристији. Причешће није магија и на оне који живе распусним животом без покајања једноставно не само да не делује, него бива на суд и осуду јер "не разликују Тела и Крви Господње" (уп. 1. Кор. 11. 27-29).

Овде је важно да ово не тумачимо моралистички. Богу нису потребни наши подвизи покајања и ако моралистички гледамо на достојност, НИКО НИЈЕ ДОСТОЈАН, како и стоји у молитви Херувимске песме "Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити – велико је и страшно и самим Небеским Силама...." Сви ми носимо палу људску природу и грешимо. Говорећи овде о достојности, мислимо пре свега на да све што је створено суштински је неприступно Богу, али како даље у молитви стоји, захваљујући томе што је сам Син Божији постао човек, нама су отворене двери вечног живота. Овде се мисли на онтолошку недостојност, коју сви носимо и која није препрека да учествујемо у Евхаристији. Евхаристија је, штавише, ништа друго него једини начин да приступимо Богу (достојно), јер прилазимо у Христу, односно присаједињујемо се Христу у коме једино имамо приступ Богу Оцу у заједници Духа Светога. Оно што се често меша са греховношћу (недостојношћу) коју сви носимо са својом палом природом, јесте када човек грех и страсти прихвати као свој природни начин постојања. У таквом стању грех деформише човека толико да он често није ни свестан свог пада, паралисан је грехом, не труди се да изађе из тог неприродног начина постојања или га чак оправдава, и самим тим, као такав  не може да приступа Причешћу и присаједини се Христу уколико се не покаје. Евхаристија је истворемено и средство, и циљ и знак заједнице са Богом. Без заједнице са ближњима у Цркви не можемо имати ни заједницу са Богом у светој чаши.

Веома је важно да ово разумемо са расуђивањем. Данас се суочавамо са две крајности. С једне стране греху се приступа моралистички (фарисејски) и често под изговором недостсојности редовно не примамо Причешће, иако је то лек вечног живота који нам сам Бог даје. С друге стране, поједини који отворено живе у греху и не труде се да изађу из њега и промене се, у некој претераној слободи која прелази у дрскост и неосетљивост према Богу, причешћивање и поред таквог живота правдају милостивошћу Божијом. Бог је дошао не ради праведника, већ ради грешника који се кају. Обично се ове последње речи заборављају, као да се оне подразумевају, али није увек тако и они који не живе у покајању тј. који се не боре да изађу из неприродног (греховног) начина постојања сами себе изолују од Бога и доводе свој вечни животу у питање. Зато смо позвани да стално живимо у покајању и сваки дан чинимо нови почетак.

 

Hvala Oče na odgovoru

[Goran123]

Pomoz Bog Oce, u molitvi pred Sveto Pricesce se cita: "...Jer necu kazati Tajnu neprijateljima Tvojim; niti ću ti dati celiv kao Juda..." a ja sam jednom prilikom pricao svojim drugovima u razredu koji su bili muslimani o Svetom Pricescu, govorio sam im o tome da se hleb i vino pretvaraju u telo i krv Gospoda Isusa Hrista i da mi to jedemo, na sta su oni lose odreagovali. Gadilo im se. Da li sam pogrijesio?

[Ивановић]

Поштовани оче Саво,

Читајући причу о великом инквизитору Достојевског, размишљао сам о томе да ли је ова прича упућена само римокатолицима или смо сви ми у опасности да постанемо велики инквизитори. Да ли покушај стварања неког православног идентитета код човјека или у цијелом једном народу може довести до неког вида прелести у духовном животу. Рецимо, стално се граде нови храмови, народ слави славу, епископи и свештеници су у одличним односима са властима, црква по истраживању јавног мњења има највеће повјерење у народу, итд. И већина је задовољна и одушевљена тим стањем. Али, гдје је ту Христос? Зар он није казао:''Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње!'' Како не изгубити Христа у свом том савременом погледу на вјеру које нам се нуди?

[Goran123]

On 12/9/2016 at 17:09, Архимандрит Сава Јањић рече

Хришћанска вера је вера заједнице и Царство небеско задобијамо не тражењем неког свог самосталног, одвојеног (индивидуалног) односа са Богом, већ опитујући Бога у заједници са другим. Зато да би заживели таквим животом треба да се боримо против страсти које нас стално индивидуализују и одвајају, како од Бога, тако од ближњих. Свој однос са Богом треба да остваримо као личност којој други није нешто страно (конкуренција или опасност) већ део нашег постојања. Ту је и богословска разлика између личности и индивидуе. Управо у томе разумевамо смисао две највеће заповести које су неодвојиве једна од друге тј. нема љубави према Богу без љубави према ближњем и обрнуто. Индивидуализација човека који је у конфликту са другим људима, са природом и који стално настоји да свет прилагоди и потчини себи је последица пада. Човек није такав створен. 

Проблем пијетизма јесте да Бога "доживљавамо" кроз осећања која су подложна нашим страстима и тражимо пут ка вечном животу у коме не зависимо од других, у коме ћемо као индивидуа вечно постојати. Као што нема обожења без Бога, нема ни обожења без других. Царство небеско није у изолованом блаженству у коме други не постоји. Напротив тражење таквог "блаженства" води у пакао, у стање у коме човек суштински нити жели, нити је способан за заједницу ни са Богом ни са ближњима. У индивидуалистичком схватању Бог постаје пројекција нашег ума, односно нашег себичног "ја" што је случај у разним религиозним системима у којима религија удаљује човека од истине и уводи га у свет имагинације и прелести. Уколико човек тражи Бога, а себе не реализује као део Цркве (Тела Христовог) са дубоком свешћу о својим обавезама, одговорношћу (у породици, манастиру, друштву), дакле, у љубави према ближњима, и за Богом трага искључиво кроз своје индивидуалне емотивне доживљаје, никада неће наћи живога Бога јер, једноставно, такав Бог не постоји. У разумевању обожења као смисла човековог живота сусрет са Богом је улазак у нови начин постојања, човек остајући твар постаје вечан, постаје "причасник божанске природе" (уп. 1 Пет 1.4) преко нетварних божанских енергија. 

Бог Отац кога нам је открио његов Син Јединородни и кога познајемо само у Духу Светоме суштински се разликује од "богова" у другим религиозно-философским системима, било оних који човека гледају као потпуно самосталну јединку која не зависи од других или оних који га утапају у безличност и вуку у ништавило. Наш Бог је тамо где су двоје или троје сабрани у његово име, односно у (евхаристијској) заједници (уп. Мт. 18.20) јер и сам Бог постоји само у вечносушној заједници са својим Сином и Духом Светим. Наш подвиг, стога, има за циљ да нас ослободи од себичног начина живота у греху и страстима како бисмо потпуније учествовали у тој заједници. Хришћански подвиг није успостављање индивидуалног односа са Богом у коме други и заједница нису потребни, већ личног односа. Хришћански мистицизам, исихазам. и монашки живот нису зато бег од других, већ сусрет са Богом кроз заједницу са другима, у борби са својим страстима и непрестаном молитвом. Зато је Св. Евхаристија тајна над тајнама без које никакав морални начин живота или мистицизам немају смисла сами за себе. Причешћу прилазимо не тако што самостално процењујемо нашу достојност (јер никада нисмо достојни Бога, ако смо већ на том моралистичком терену), већ са покајањем - живом свешћу о својој пролазности и немоћи и чврстом вером да једино са другим члановима тела Христовог улазимо у тајну вечног живота. Богу прилазимо као лекару, а не да бисмо примили одликовање за наше трудове. Колико је самовољно удаљавање од причешћа опасно, толико је опасно и да му прилазимо лакомислено без покајања. Спасавамо се једино кроз друге и ако нисмо у стању да друге заволимо у Христу и са њима живимо у љубави, нема ни спасења.

У Царству небеском нема индивидуалаца јер у вечности напросто неће бити индивидуалног постојања у коме сада живимо, крећући се релацијама ја-ти, моје-твоје - јер сви ћемо бити Христос. У њему ћемо бити и многи и један истовремено (уп. Гал. 3. 27-29). Крштењем смо већ закорачили у такав начин постојања, након телесне смрти настављамо да живимо у Христу, али још непотпуно, а тек након свеопштег Васкрсења, ако Бог да, треба да у потпуности заживимо у тој реалности. Трагична подељеност човека која је ушла у наш живот прародитељским грехом и проширила се на сву твар, биће коначно превазиђена победом над последњим непријатељем - смрћу јер ће "Бог бити све у свему" (уп. 1Кор 15.24-28), да се оствари пуноћа времена када ће све бити састављено у Христу, и оно што је на небу и оно што је на земљи, све у Њему (Еф. 1.10).

Oče, razlog zbog koga nisam prilazio Svetom Pričešću nije bila moja dostojnost(tako da kazem) zbog nekih dela ili nedela,  nego zbog toga sto ne osjecam blagodat nikako, ni mir, ni radost u Duhu Svetome pa zbog toga nisam pristupao Svetoj Čaši, uplašio sam se da sam pohulio i na Duha Svetoga, sto ne osjecam Blagodati nikako, zbog toga sam se smatrao nedostojnim i nisam pristupao Svetoj Čaši. Danas sam se pričestio. I sta znaci voliti nekoga u Hristu? Ja mislim da ne volim na taj nacin jer ne osjecam blagodat. Prije kao da sam zivio u Hristu jer sam osjecao Blagodat ponekad. Sad se osjecam kao da sam samo telesan a ne i duhovan i ne osjecam Blagodat, osjecam se kao da ne zivim duhovnim zivotom, postim ja, idem u crkvu, ali nekako kao da je sve to moralizam, nemam duhovnog vida, duhovnog osjecaja, blagodati, tako se osjecam, duhovno tupim. Sta vi mislite oče, o svemu ovome?

[Goran123]

On 12/9/2016 at 21:50, Архимандрит Сава Јањић рече

Важно је да ове речи разумемо са расуђивањем. Светитељ овде указује да причешћу не треба да прилазе они који су грех прихватили као природни начин постојања. Још од апостолских времена они који не живе по заповестима Господњим нису припуштани чаши зато што живот у греху деформише човека и чини га неспособним за заједницу са Богом и другима, ако се не покаје тј. не промени начин живота и размишљања. У 1Кор глави 5-ој говори се о случају Коринтског блудника. Према тумачењима овог места највероватније да је реч о вези између мушкарца и бивше жене његовог оца, или пак удовице његовог оца. У сваком случају, реч је о примеру човека који је био верник али који је живео у греху на саблазан заједнице којој је био припадао. Апостол поучава Коринћане да га се клоне како се његово зло не би проширило у заједници верника. Хришћани су се строго држали строгозаповести које је Бог дао још у Старом Завету и они који су свесно и упорно живели у греху не само да нису учествовали у евхаристијској заједници, већ је и вернима било забрањено да са њима опште, не из мржње или презира, већ да би пали разумео да ако прихвати живот у греху да не може да живи заједно са својим ближњим и пријатељима као раније. У 1Кор 5.11 стоји: " А сад вам написах да се не мијешате с неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и да не једете." Коринћани су вероватно били у недоумици јер како да не опште са братом који је живео у греху, а истовремено да живе међу незнабошцима. Зато Апостол каже "А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих" (уп. 1 Кор 5.12-13). И данас смо дужни да се од оних који су у Цркви и крену да је изнутра руше и скрнаве било погрешним учењима или расколом, потпуно одвојимо и ништа немамо са њима док се не врате у црквени поредак. Такав однос није неопходан са онима "који су вани" тј. који нису у Цркви јер "њима ће судити Бог". 

 

Веома је важно да ово разумемо са расуђивањем. Данас се суочавамо са две крајности. С једне стране греху се приступа моралистички (фарисејски) и често под изговором недостсојности редовно не примамо Причешће, иако је то лек вечног живота који нам сам Бог даје. С друге стране, поједини који отворено живе у греху и не труде се да изађу из њега и промене се, у некој претераној слободи која прелази у дрскост и неосетљивост према Богу, причешћивање и поред таквог живота правдају милостивошћу Божијом. Бог је дошао не ради праведника, већ ради грешника који се кају. Обично се ове последње речи заборављају, као да се оне подразумевају, али није увек тако и они који не живе у покајању тј. који се не боре да изађу из неприродног (греховног) начина постојања сами себе изолују од Бога и доводе свој вечни животу у питање. Зато смо позвани да стално живимо у покајању и сваки дан чинимо нови почетак.

 

Oče ja imam strica koji ide u crkvu skoro svake nedelje(cesto) a mislim da ima nesto sa rastavljenom zenom,i on to ponekad javno govori, ne bas direktno, ali daje do znanja, a i on ima svoju zenu, nek mi Bog oprosti ako je ovo osuda, ali kakav odnos trebam imati sa njim, i sta mogu uciniti za njega?

[Goran123]

On 12/9/2016 at 21:50, Архимандрит Сава Јањић рече

Без заједнице са ближњима у Цркви не можемо имати ни заједницу са Богом у светој чаши.

 

Na kakvu zajednicu se misli? Oprostite

[Ana B.]

Oce Savo, zaboravite na pitanje previse je naporno. Ko smo mi da sudimo o drugom i da ga menjamo. Mozda jedino da nam objasnite malo o tom odnosu prema roditeljima kakav treba da bude. Svako dobro!

[Zoran Đurović]

Драги о. Саво, мислим да су се овде појавили неки провокатори. Упутите их на мене... 

[Milan Nikolic]

Ако дословно не крварите за другог, ни не знате шта је љубав. Мора да се искали у оваквом свету.

[Milan Nikolic]

пре 12 минута, Goran123 рече

Na kakvu zajednicu se misli? Oprostite

Дозволи мени убогом да ти кажем. Благостање које тражиш и љубав коју желиш осетићеш када припомогнеш гладном, а таквих увек има у реду за причешће.