Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 23 часа, Ненад. рече

Pomaže Bog, oče.

Imam pitanje (ili mi treba savet, ne znam koje od ova dva), koje, nadam se, neće zvučati zlonamerno. Naime, danas sam na društvenim mrežama naišao na gramatu koju je naš patrijarh namenio Draganu Lj. Vučićeviću, poznatijem kao vlasnik nazovi novina Informer. Radilo se valjda o doniranju za živopis neke crkve u Železniku. Besan nisam, pogotovu jer je početak posta. Takođe, toliko sam već star da nisam više naivan, i svestan sam, da Crkva kao heterogena institucija ima takve i drugačije osobe među sobom, a i da, pre svega, nije moje da sudim. Ali šta reći kad počne jedna od najmoćnijih institucija da sarađuje i hvali čoveka, čiji je jedini posao da truje ljude nekad čak i direktnim lažima, da seje strah i mržnju, kao što to čini svojim istupima. Na stranu da i samo njegovo pojavljivanje u javnosti ne oduševljava, jer je daleko od kulturnog, civilizovanog i vaspitanog, što društvena odgovornost i podrazumeva. Setimo se samo one afere o porno snimcima hrvatske predsednice, mislim, šta reći, samo im treba sajt otvoriti. I to nije jedina 'nepravilnost' koju uočavamo, čak i u mom lokalitetu događa se svašta naočigled svih. Kako se izboriti s takvim stvarima i da li se treba s njima uopšte boriti? Slati protestna pisma nekome? Šta činiti? A pre svega, kako kanalisati unutrašnju bol u takvim slučajevima. 

Hvala unapred na savetima i odgovoru, i svako dobro želim vama, i vašoj sabraći u Dečanima.

Бог вам помогао брате,

Грамата је у овом случају дата за помоћ у фрескописању цркве, а не за новинарство. Веома је важно да разумемо да Црква не суди људе, ни када их награђује за неко конкретно дело, али ни када некога кори због недоличног понашања. Признањем неког доброг дела она подстиче на врлину, а укором позива на покајање. У оба случаја Црква поступа с љубављу, а не доносећи суд о било ком човеку. Последњи суд је увек Божији суд јер Бог једини познаје срце сваког човека. Ми никада не знамо да ли ће се неко до краја свог живота покајати и променити, нити да ли ћемо и ми сами остати у заједници са Богом, или ћемо је, не дао Бог, изгубити. Зато нас Господ учи да не судимо како не бисмо сами били осуђени, јер када год узмемо да процењујемо некога као личност и смештамо га у неку категорију врлине или порока, већ смо сами себе осудили јер смо узели на себе оно што припада једино Богу. Борба са потребом да просудимо дела других једна је од најтежих у нашем духовном животу, јер ми и сами као слаби људи суђењем других на известан начин увек имамо потребу да оправдамо сами себе. Ниједан човек не би био у стању да препозна неки грех или порок да га сам нема у себи, ако не у делу, онда у помисли или подсвести. Мала деца не примећују зло око себе и на све гледају безазлено, јер зло још нису окусили опитно у свом животу, али постепеним старењем свако од нас на свој начин проживљава трагедију пале човекове природе коју сви делимо. Све оно што чине неки људи и ми бисмо можда и сами учинили када бисмо се нашли у сличним околностима и нико не може да гарантује да је отпоран на било коју страст пале човекове природе. Отуда су древни подвижници љубави Божије говорили: "Данас је сагрешио брат мој, а ја ћу можда сутра" и молили су се једни за друге у страху Божијем да и сами не изгубе благодат Духа Светога. Зато су древни оци, као дубоки познаваоци човекове пале природе били јако опрезни када је требало донети суд о било коме. Навео бих две приче из Отачника, које су јако поучне за све нас, посебно у ове дане поста: 

(Из живота Аве Пиора): "Окупи се једном приликом сабор у Скиту у вези са једним братом који беше сагрешио, те оци говораху; а ава Пиор ћуташе, а затим устане и изађе па, узевши једну врећу, напуни је песком и обеси је на плећа; и ставивши у једну крпу мало песка, носаше га пред собом. Па када га оци упиташе о чему се ради, он рече: - Ова врећа у којој је много песка то су моја сагрешења, јер их је много; и оставио сам их иза себе, да не бих трпео због њих и плакао. А ево, ово мало сагрешења мога брата је преда мном, њима се бавим осуђујући их. А не треба тако да чиним, већ треба своје да ставим преда се и о њима да се старам и да молим Бога да ми опрости. Тада оци устадоше и рекоше: - Заиста, ово је пут спасења."

(Из живота Аве Мојсија) "Догоди се једном у Скиту да некакав монах падне у грех, па пошто се састане сабор, пошаљу по аву Мојсија. Но овај не хтеде да дође, па му презвитер пошаље поруку, говорећи: - Дођи, јер те народ чека. И он устане и дође. Па узме једну пробушену кошару, напуни је песком и понесе је. А браћа, која му беху изашла у сусрет, упиташе: - Шта је то, оче? А старац им одговори: - Моји греси су иза мене и расипају се а ја их не видим; а дошао сам данас да судим о туђим гресима. А они, чувши то, не рекоше ништа ономе брату и опростише му."

У оба примера видимо како су древни египатски оци дубоко разумевали да смо сви ми међусобно повезани, пре свега зато што смо сви створени као иконе Божије и познани смо да у себи остваримо пуноћу лика Божијег, али исто због тога што сви носимо исту палу природу, јер смо сви сагрешили у Адаму. Православна Црква преношење првородног греха не види као преношење кривице (као што је случај код Римокатолика), већ као чињеницу да сви наслеђујемо од праотаца исту палу љуску природу, која је посрнула, постала трулежна и смртна. Без обзира да смо сви ми посебне личности, као носиоци исте природе нераскидиво смо повезани са другима и зато када један од нас посрне, сви патимо и страдамо, ако осећамо ту тајну. Ову природу, са свим својим ранама, узео је вољно сам оваплоћени Син Божији, Христос Господ и исцелио је учинивши је у својој личности Богочовека вечно причасном божанској природи, примивши чак и смрт да би смрћу победио силу смрти у палој природи човека. Зато једино у Христу налазимо истинску слободу од греха, смрти и ђавола. Сами, без обзира колико се трудили никада не бисмо могли да избегнемо замку страсти и грехова, који ће нама владати све док не узрастемо у Христу у безмерну меру свога раста и бесмртног узрастања. Зато без обзира на све тешкоће које често једни од других трпимо у овом животу треба да се трудимо да једни друге гледамо из ове перспективе, као већ искупљене у Христу Господу и све позване да у Христу нађемо истински смисао вечног живота. Тај смисао живота није у индивидуалном спасењу или некој индивидуалној праведности или било каквом моралистичком усавршавању, већ у томе да делатно и опитно љубављу заживимо као браћа у Христу, као удови једног тела, Цркве Христове. Тек тада ћемо бити избављени од пале природе и греха. Чему онда труд, када нас је Христос већ спасао? Труд у борби са грехом и страстима је потребан не Богу, него нама, да бисмо у својим срцима дали места Богу, да бисмо заживели Духом Светим који нам је дат као залог Светим Крштењем и којим у Христу бивамо усиновљени самом Богу Оцу. Зато наше спасење, односно наш вечни удео у радости Царства Божијег, пре свега зависи од нас самих, али и од нашег односа према ближњима. Љубав није питање емоција према Богу или другима, већ начин нашег живота и какав је наш однос према Богу и ближњем, а свети нас уче да богољубља нема без човекољубља, као ни истинског човекољубља без љубави према Богу. О тој чудесној тајни љубави нас посебно учи Апостол Павле у својој незаборавној Химни љубави (1 Кор, 13).

Искрено благодарим на поздравима и вама и свима желим благословен почетак Божићног поста.

[Архимандрит Сава Јањић]

On ‎22‎.‎11‎.‎2016‎. at 13:35, Goran123 рече

Hvala Oce na odgovoru, a ako sumnjamo da li treba da se molimo?

Наравно, сетимо се речи "Верујем Господе, помози моме неверју" Мк 9.24 Предлажем да прочитате беседу Св. Владике Николаја о немоћи неверовања и моћи вере https://svetosavlje.org/omilije/23/

[Архимандрит Сава Јањић]

On ‎23‎.‎11‎.‎2016‎. at 18:45, Goran123 рече

Koju biste mi preporucili knjigu Oce, od Svetog Ignjatija Brjancaninova i Svetog Teofana Zatvornika, neku laganu, kao za pocetnike? (Oprostite mi sto pisem latinicom, nemam cirilicu, a naporno mi na google translate-u da kucam slovo po slovo)

Предложио бих да читате "Аскетске огледе" Св. Игнатија Брјанчанинова. Можете их наћи на интернету на https://svetosavlje.org/asketski-ogledi/ Једна од најбољих књига о Исусовој молитви и умећу умног делања јесте Зборник валамског схи-игумана Харитона. Овде ћете наћи посебно важне цитате Св. Теофана Затворника и Св. Игнатија и осталих отаца о молитви и значају умног делања https://svetosavlje.org/umno-delanje-o-molitvi-isusovoj/

Они и остали оци нас уче да је молитва начин живота и односа према Богу и свему што нас окружује. Молитва је стално хођење пред Богом, стално бдење ума у клети срца. Нажалост, пали човек је центар свог постојања пренео у (раз)ум који је одвојен од срца као духовног средишта човековог бића. Зато је важно да се молитвом као начином живота у сабраности (трезвењу) стално враћамо срцу и не дозволимо уму да лута по безначајним стварима, да се бави осуђивањем и уводи нас у страсти и грехове. Ум треба вратити својој природној делатности, а учитељи тиховања нас уче да је то стално заједничарење са Богом у молитви. Шта год радили треба да будемо сабрани у срцу и да благодаримо Богу. Трудећи се у овом делању више ћемо примећивати чудесну премудрост Божију свуда око нас и јасније ћемо сагледавати лик Христов у ближњима, мање ћемо осуђивати и постаћемо дубље свесни пролазности свега створеног и пада човекове природе. Тада ће се постепено смиривати непрестани ток помисли који нас уводи у немир и расејаност и у наше срце ће се полако уселити Христов мир. О томе нас уче сви делатници молитве. Молитвени живот је неодвојив од евхаристијског живота јер не можемо живети евхаристијски (благодарно) ако смо расејани и ако о Богу мислимо само на Литургији или с времена на време. Читав човеков живот треба да буде литургијски. То је тајна будућег начина живота коју смо позвани да у овоме животу окусимо по мери наше љубави и труда. На умно делање нису позвани само монаси и свештеници, већ сви верници.

У почетку је важно да се враћамо молитви и сабраности увек када год одлутамо или паднемо у расејаност или униније. У оној мери колико свако од нас направи места Богу у свом срцу Господ ће доћи и уселиће се у нас Духом својим Светим. Зато наша вера није философија или етичко учење, већ пре свега опитно познање Бога и треба да се пројављује у сили и Духу, а не у пролазним речима овога света, како нас учи Апостол у Првој посланици Коринћанима.

Јако је занимљиво колико отпор постоји према молитви и умном делању, а изговор се најчешће тражи у томе да је то само за изабране и да смо ми недостојни, па ваљда зато треба да живимо у расејаности и не мислимо на Бога. Господ није дошао ради изабраних него да спасе оне који су пали и подигне немоћне, а како да нас подигне када ми то чак и не тражимо од њега и не вапимо својим срцем већ мудрујемо светском мудрошћу, а силе се Божије одричемо. Они који су само започели да упознавају утеху молитве као сталног хођења пред Богом, па макар и у најмањој мери, дубоко осећају колика се сила крије иза ње и какав се нови свет отвара пред нама, а они који су окусили Духа Светога у сили уче нас да том узрастању нема краја и да ће вечно трајати. Имајући у виду превртљивост наше природе која је склона самообмани (прелести) јако је важно да се саветујемо са искуснијима, и да се стално у смирењу враћамо духовним учитељима и њиховим речима, ако немамо некога да нас надгледа у нашем духовном животу. Молитва није као јога или нека посебна техника, већ почива на покајању и као таква је неодвојива од љубави према ближњима и тражи од нас бескрајно трпљење и спремност да праштамо и тражимо опроштај. Ономе који куца, Господ ће отворити двери и неће га оставити. Важно је да чврсто верујемо у то и да се трудимо по својим моћима, а остало је све на Господу.

[Икар Губелкијан]

1 hour ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Бог вам помогао брате,

Грамата је у овом случају дата за помоћ у фрескописању цркве, а не за новинарство. Веома је важно да разумемо да Црква не суди људе, ни када их награђује за неко конкретно дело, али ни када некога кори због недоличног понашања. Признањем неког доброг дела она подстиче на врлину, а укором позива на покајање. У оба случаја Црква поступа с љубављу, а не доносећи суд о било ком човеку. Последњи суд је увек Божији суд јер Бог једини познаје срце сваког човека. Ми никада не знамо да ли ће се неко до краја свог живота покајати и променити, нити да ли ћемо и ми сами остати у заједници са Богом, или ћемо је, не дао Бог, изгубити. Зато нас Господ учи да не судимо како не бисмо сами били осуђени, јер када год узмемо да процењујемо некога као личност и смештамо га у неку категорију врлине или порока, већ смо сами себе осудили јер смо узели на себе оно што припада једино Богу. Борба са потребом да просудимо дела других једна је од најтежих у нашем духовном животу, јер ми и сами као слаби људи суђењем других на известан начин увек имамо потребу да оправдамо сами себе. Ниједан човек не би био у стању да препозна неки грех или порок да га сам нема у себи, ако не у делу, онда у помисли или подсвести. Мала деца не примећују зло око себе и на све гледају безазлено, јер зло још нису окусили опитно у свом животу, али постепеним старењем свако од нас на свој начин проживљава трагедију пале човекове природе коју сви делимо. Све оно што чине неки људи и ми бисмо можда и сами учинили када бисмо се нашли у сличним околностима и нико не може да гарантује да је отпоран на било коју страст пале човекове природе. Отуда су древни подвижници љубави Божије говорили: "Данас је сагрешио брат мој, а ја ћу можда сутра" и молили су се једни за друге у страху Божијем да и сами не изгубе благодат Духа Светога. Зато су древни оци, као дубоки познаваоци човекове пале природе били јако опрезни када је требало донети суд о било коме. Навео бих две приче из Отачника, које су јако поучне за све нас, посебно у ове дане поста: 

(Из живота Аве Пиора): "Окупи се једном приликом сабор у Скиту у вези са једним братом који беше сагрешио, те оци говораху; а ава Пиор ћуташе, а затим устане и изађе па, узевши једну врећу, напуни је песком и обеси је на плећа; и ставивши у једну крпу мало песка, носаше га пред собом. Па када га оци упиташе о чему се ради, он рече: - Ова врећа у којој је много песка то су моја сагрешења, јер их је много; и оставио сам их иза себе, да не бих трпео због њих и плакао. А ево, ово мало сагрешења мога брата је преда мном, њима се бавим осуђујући их. А не треба тако да чиним, већ треба своје да ставим преда се и о њима да се старам и да молим Бога да ми опрости. Тада оци устадоше и рекоше: - Заиста, ово је пут спасења."

(Из живота Аве Мојсија) "Догоди се једном у Скиту да некакав монах падне у грех, па пошто се састане сабор, пошаљу по аву Мојсија. Но овај не хтеде да дође, па му презвитер пошаље поруку, говорећи: - Дођи, јер те народ чека. И он устане и дође. Па узме једну пробушену кошару, напуни је песком и понесе је. А браћа, која му беху изашла у сусрет, упиташе: - Шта је то, оче? А старац им одговори: - Моји греси су иза мене и расипају се а ја их не видим; а дошао сам данас да судим о туђим гресима. А они, чувши то, не рекоше ништа ономе брату и опростише му."

У оба примера видимо како су древни египатски оци дубоко разумевали да смо сви ми међусобно повезани, пре свега зато што смо сви створени као иконе Божије и познани смо да у себи остваримо пуноћу лика Божијег, али исто због тога што сви носимо исту палу природу, јер смо сви сагрешили у Адаму. Православна Црква преношење првородног греха не види као преношење кривице (као што је случај код Римокатолика), већ као чињеницу да сви наслеђујемо од праотаца исту палу љуску природу, која је посрнула, постала трулежна и смртна. Без обзира да смо сви ми посебне личности, као носиоци исте природе нераскидиво смо повезани са другима и зато када један од нас посрне, сви патимо и страдамо, ако осећамо ту тајну. Ову природу, са свим својим ранама, узео је вољно сам оваплоћени Син Божији, Христос Господ и исцелио је учинивши је у својој личности Богочовека вечно причасном божанској природи, примивши чак и смрт да би смрћу победио силу смрти у палој природи човека. Зато једино у Христу налазимо истинску слободу од греха, смрти и ђавола. Сами, без обзира колико се трудили никада не бисмо могли да избегнемо замку страсти и грехова, који ће нама владати све док не узрастемо у Христу у безмерну меру свога раста и бесмртног узрастања. Зато без обзира на све тешкоће које често једни од других трпимо у овом животу треба да се трудимо да једни друге гледамо из ове перспективе, као већ искупљене у Христу Господу и све позване да у Христу нађемо истински смисао вечног живота. Тај смисао живота није у индивидуалном спасењу или некој индивидуалној праведности или било каквом моралистичком усавршавању, већ у томе да делатно и опитно љубављу заживимо као браћа у Христу, као удови једног тела, Цркве Христове. Тек тада ћемо бити избављени од пале природе и греха. Чему онда труд, када нас је Христос већ спасао? Труд у борби са грехом и страстима је потребан не Богу, него нама, да бисмо у својим срцима дали места Богу, да бисмо заживели Духом Светим који нам је дат као залог Светим Крштењем и којим у Христу бивамо усиновљени самом Богу Оцу. Зато наше спасење, односно наш вечни удео у радости Царства Божијег, пре свега зависи од нас самих, али и од нашег односа према ближњима. Љубав није питање емоција према Богу или другима, већ начин нашег живота и какав је наш однос према Богу и ближњем, а свети нас уче да богољубља нема без човекољубља, као ни истинског човекољубља без љубави према Богу. О тој чудесној тајни љубави нас посебно учи Апостол Павле у својој незаборавној Химни љубави (1 Кор, 13).

Искрено благодарим на поздравима и вама и свима желим благословен почетак Божићног поста.

Hvala od srca na izdvojenom vremenu i mudrim rečima.

 

Svako dobro.

[Архимандрит Сава Јањић]

On ‎22‎.‎11‎.‎2016‎. at 20:28, Goran123 рече

Pomoz Bog Oce, mozete li mi odgovoriti da li Srpska Pravoslavna crkva vrsi sluzbe, Liturgiju- svetosavski, ili postoje neke izmjene?

Бог вам помогао. У свакој канонској православној Цркви служи се канонска и благодатна Св. Литургија и у то немојте сумњати. Смутња око служења "по новом" или "по старом" долазi с једне стране од самог ђавола који људе још неутврђене у вери подстиче на ревност без разума, па олако суде како ко служи, а с друге стране и од непознавања Св. Литургије и њеног историјског развоја. Да ли данас служимо на исти начин као што су служили Апостоли? Наравно да не. Да ли служимо на исти начин као што је служио Св. Јован Златоусти? Одговор је опет не. Да ли служимо идентично као Св. Сава у 13. веку? Одговор је исти. Али, да ли служимо исту Св. Литургију у благодати Духа Светога? Одговор је ДА, јер Св. Литургија је свештенодејство самог Христа, Првосвештеника, "који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје" како се каже у молитви Херувимске песме. Свештеници и верни народ саслужују Христу који Духом Светим врши тајну која свештено изображава његов принос васцеле творевине Богу Оцу. Исти и цели Христос је био у Литургији која је служена у 3. веку и оној у 13. веку, као што је и данас када се она врши у канонским православним епархијама.

Како је Црква Христова проходила свој историјски пут од апостолских времена до данас, тако се развијао сам чин служења св. Литургије. У почетку служило се у скромним условима, а потом од времена цара Константина у велелепним храмовима, па је и Литургија добијала свечанију форму. Источна, православна Литургија развијала се посебно на традицијама Јерусалимске литургије Св. Јакова, кападокијске литургијске традиције Св. Василија Великог и антиохијске традиције коју је Св. Јован Златоуст пренео у цркву Царског града. Литургија је у Св. Софији била повезана и са царским ритуалом и с временом су се посебно развили входови, улазак архиепископа и цара у храм (Мали вход) и свечано доношење предложених дарова (Велики вход) уз певање херувимске песме. Део богослужења пре уласка свештенослужитеља у храм (садашњег Малог входа) тзв. енарксис (који се састојао од антифона и јектенија) служен је пре почетка Литургије, било у форми литије (ако се ишло до неког храма у Цариграду да се тамо служи) или у самој припрати (нартексу) Велике Цркве. Зато је Литургија почињала свечаним уласком у храм и благословом "Мир свима" који је произносио са горњег места архиепископ. Међутим, с временом овај предначални део је спојен са Литургијом. Слично се развила с временом и проскомидија, која је у почетку била једноставна радња. О развоју источне православне Литургије писане су многе књиге и важно је да знамо да је постојао један константан литургијски развој самог текста Литугрије и начина како су одређене свештене радње вршене. Ипак, сама срж Литургије остала је иста од апостолских времена. Тај поредак је следећи: верни народ са својим предстојатељем (Епископом, свештеником) окупљао се заједно у храм, читани су текстови из Старог завета, апостолске посланице и Јеванђеље, а Епископ је  беседом поучавао народ. Читане су молитве и прозбе за опроштај грехова и мир у Цркви. Потом су сви једни другим праштали пољупцем мира и дарови које су верници били донели (хлеб и вино) приношени на место где је предстојатељ узносио анафору (Молитву приношења) позивајући их речима:"Заблагодаримо Господу" и "Горе (имајмо) срца". У евхаристијској молитви свештенослужитељ је призивао благодат Духа Светога да освети предложене дарове, а потом су узношене молитве за живе и упокојене, да би се на крају службе сви причестили Светим тајнама и изашли у миру. Ова форма Литургије заједничка је свим древним литургијама, па и оној којој данас служимо.

Најранији богослужбени текст Литургије је тзв. Кодекс Барберини из 8. века, који је сачуван у древном манастиру Гротаферата код Рима (где се још служи источним обредом). И након овог текста дошло је до промена да би постепено текстови литургија Св. Василија и Св. Јована Златоуста, као и Пређеосвећене Литургије били утврђени у данашњем облику. И поред тога у разним помесним Црквама постоје специфичне праксе и начини како се одређене радње врше. На нашу, српску праксу служења Литургије утицаји су долазили и из Цркава са јелинског говорног подручја, као и из Руске Цркве. Наравно, пракса служења коју је примио Св. Сава дошла је из Константинопоља, као што су пре тога и Руси крајем 10 века примили константинопољску Литургију у Кијевској Русији.

Ми у манастиру Високи Дечани имамо сачуван Служабник (текст Св. Литургије и других свештених радњи) из 14. века и са својим текстом и рубрикама (упутствима за вршење одређених радњи) он је сличнији ономе што неки по незнању називају "новим начином служења" зато што су с временом у нашу праксу ушли одређени обичаји из Руске Цркве. Будући да су рубрике (упутства за служење) на Истоку увек биле оскудне јер се подразумевало да се зна како се врше одређене радње, данас је јако тешко реконструисати до детаља како се служило, али је најважније да знамо да су данашње форме служења било под извесним руским или грчким утицајима једнако исправне и део су нашег богатог литургијског наслеђа, као што се негде пева предањски (византијски) напев, а негде Мокрањчев хорски. Што се тиче читања молитава, оне молитве које свештеник у име верног народа у множини узноси Богу Оцу у Христу Господу увек су читане наглас јер су то молитве целог сабрања, док су личне молитве којима се свештеник моли за укрепљење за служење пред олтаром Господњим читане тише. Будући да су цркве биле велике, још у 6. веку видимо у списима цара Јустинијана да се почела развијати пракса тихог читања молитава (што због величине цркава, а није било озвучења, а што због старости и снаге свештенослужитеља). Сам Јустинијан наређује да се молитве читају гласно како је то била пракса од раније када не само да су молитве читане гласно, него су и поједини епископи састављали своје молитве анафоре, па су неке од њих заживеле у пракси Цркве. Никако не разумем због чега се непотребно прави проблем око читања молитава. Замислите чин крштења или венчања у коме би свештеник у себи читао све молитве. Наравно да тако не бива, и зато је добро где постоји могућност да се молитве целог сабрања читају гласно и разговетно и да се верни народ сабере на ове речи, посебно на евхаристијску молитву узношења. Али ако неко чита и тише и то је у реду јер свако чини по својој снази, али и савести и разумевању Свете Литургије. Св. Ава Јустин је редовно служио на српском и оставио нам је један од најлепших превода литургијских текстова како би верни народ могао да разуме лепоту Литургије. Предивне молитве, нарочито на Василијевој Литургији садрже целокупно богословље наше Цркве. Не треба бежати од нашег језика. Ако се служи на језику који народ недовољно не разуме или претерано тихо, Литургија може да постане приватни чин свештеника, а народу да се остави да само слуша појање појаца, што није добро јер не освештава дарове сам свештеник него сам Христос Духом светим делује у садејству свештеника и верног народа. Зато сам свештеник у Православној Цркви не може да служи Литургију.

Такође, не заборавимо да је Литургија не само принос дарова уз благодарење (евхаристију) Богу Оцу, у Христу Духом Светим, већ и сједињење са Богом примањем освештаних дарова као Тела и Крви Христове. У древној Цркви толико је било необично да се неко ко учествује у приносу не причести као што је необично да неко дође на свечану вечеру, а ништа не окуси. Ми долазимо у цркву да бисмо показали да смо једно у Христу и да бисмо примањем Тајни примили освећење као удови Тела Христовог. Зато Литургија није служба као јутрење или вечерње, већ нешто сасвим посебно, па не говоримо да неко присуствује Литургији него УЧЕСТВУЈЕ у њој. Ово се често заборавља, што из немара, што из нездравог смирења. Христовим тајнама прилазимо не као да добијамо награду, већ да бисмо примили "лек бесмртности" и исцелили душу. Једино они којима је епископ или свештеник одредио да се не причешћују док не промене свој начин живота, не приступају тајнама. Свако лично и самовољно одвајање од причешћа није добро јер Господ је дошао да бисмо га примили, а не да бисмо живели у сопственом свету индивидуалне побожности. Наравно, учешће у тајнама подразумева да цео наш живот треба да буде труд да живимо богоугодно и да се стално спремамо за сусрет са Господом.

Црква никада није третирала Литургију као неку магијску радњу и сваки свештенослужитељ (Епископ пре свега) има слободу да служи у оквирима литургијског предања. Зато се Сабори никада нису ни бавили начином служења Литургије јер Црква дише Духом Светим и Литургија је жива радња, а не нека формула који магијски доноси благодат. Нажалост, у данашњем нецрквеном менталитету оних који олако причају о Литургији, уноси се непотребна смутња јер управо стварање подела око начина служења одгони благодат Божију. У православној традицији чак и поједини древни манастири (посебно у грчким срединама) имају своје нарочите традиције и литургијске обичаје. Правило је да се свој типик не носи никоме у госте и да се свако прилагоди пракси својих домаћина. Тако је било вековима када су разне Цркве имале своје литургије и служили су на разним језицима, чак и једно време са различитим пасхалијама (времену служења Васкрса, док то није утврђено на Никејском сабору), али то ништа није сметало да се литургијски живи у пуноћи заједнице коју имамо у Господу Христу.

Зато смо дужни да читамо о Литургији и упознамо се са њеним значењем и историјом, али још више да живимо Литургију целим својим животом јер је ово тајна која се наставља и као хришћани треба да евхаристијски живимо свакога тренутка благодарећи Господу на свему и за све.

[Хаџи Срђан]

Помаже Бог! 

Оче благословите,

Имам једно питање у вези светог писма тачније тамо где Господ објашњава да грех не улази на уста већ из срца па набраја грехове итд... и то ми је јасно где је Господ ставио акценат и на шта морамо да обратимо пажњу тј на страсти. Како да одговоримо људима који често се изговарају овима речима из светог писма а кад не посте? Хвала!

[aliluja]

Poštovani Oče Savo.... 

Kada govorimo o osudi bližnjeg.. Šta to zaista znači? Da li je osuda njegovog ponašanja jednaka osudi njegove ličnosti? Odnosno da li je osuda nečijeg ponašanja - osudjivanje bližnjeg? 

Hvala unapred! 

[aliluja]

пре 12 часа, Хаџи Срђан рече

Помаже Бог! 

Оче благословите,

Имам једно питање у вези светог писма тачније тамо где Господ објашњава да грех не улази на уста већ из срца па набраја грехове итд... и то ми је јасно где је Господ ставио акценат и на шта морамо да обратимо пажњу тј на страсти. Како да одговоримо људима који често се изговарају овима речима из светог писма а кад не посте? Хвала!

Dodaću samo jedan komentar, dok otac Sava ne nadje vremena da nam adekvatno odgovori na tvoje dobro pitanje... 

Imala sam ekstremne situacije gde mi je moja svekrva govorila kad je primetila .. iako je ništa nisam pitala.. niti pričala da postim.. To ništa ne vredi ako čovek nije u redu.. Greh ne ulazi na usta... Ko veruje u Boga taj se može pomoliti bilo gde.. U crkvi su ovakvi.. onakvi... ništa to ne vredi .. itd.... Pošto ja poznajem njen stav prema tome,  koji ona veruje da je pravi,  završila sam sa njom celu diskusiju u jednoj rečenici.. gde se je skroz povukla.. Počela je opet govoriti da post ništa neće pomoći...da čovek treba da vodi računa kakav je i tako dalje... (uh.. uh..).. Rekla sam joj samo :  "Onaj ko ne može da se suzdrži od hrane, neće znati ni od ružne reči.."... To mi je u pravom momentu  došlo u misao... Bogu hvala.. i završena je bila cela diskusija... Mirno i tiho sam joj rekla..

Pozdrav 

[Goku]

Интересантно је (мада невезано за тему) колико неки људи који не посте имају потребу да људе који посте одврате од тога. Као да им је то нека лична побједа. Сигуран сам да смо сви доживјели овај Алилујин примјер од мање или више блиских особа. Запитате ли се зашто је то тако? (реторичко питање, није неопходно да оца Саву замарам са овим)

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 20 часа, Хаџи Срђан рече

Помаже Бог! 

Оче благословите,

Имам једно питање у вези светог писма тачније тамо где Господ објашњава да грех не улази на уста већ из срца па набраја грехове итд... и то ми је јасно где је Господ ставио акценат и на шта морамо да обратимо пажњу тј на страсти. Како да одговоримо људима који често се изговарају овима речима из светог писма а кад не посте? Хвала!

Бог вам помогао,

Тачније у Еванђељу по Матеју 15.11 стоји: "Не погани човјека што улази у уста: него што излази из уста оно погани човјека". Ове речи треба сагледати у контексту расправе коју књижевници и фарисеји воде са Господом око "предања старих". Наиме јеврејски духовници су непрестано поред оних заповести које су добили од Мојсеја (Тора) стално уводили и нове обичаје, а и старим заповестима давали су површан и јуридички симисао. Смисао заповести из Торе (Петокњижја) јесте да васпита у јеврејском народу љубав према Богу. Одређене радње и обичаји имали су задатак да верне Јевреје стално подсећају на заједницу и верност Богу. У томе је смисао постова, разликовања разне врсте хране, начина молитве, ритуалног прања руку и купања итд. Све заповести упућују на чистоту срца које треба да буде отворено за Бога и за ближњег. Нажалост, у јеврејском роду је већ у Христово време толико преовладало другачије схватање ових обичаја да су они постали сврха самим себи. Тако фарисеји и књижевници и са њима велики број Јевреја нису препознали живог Бога који се међу њима појавио у људској природи, већ су га осудили као "разрушитеља древних предања", као јеретика и новатора, а садукеји као опасног политичког супарника који је могао да доведе у знак питања власт свештенства и храмовни ритуал који је за њих био национални идол и средство велике зараде због ходочасника. 

Господ им у Мт. 15.3 каже "Зашто и ви преступате заповијест Божију за предање своје?" и наводи им пример како су нашли начин да се избегне помоћ родитељима под видом обавезе према Богу. Зато он ово предање не назива ОТАЧКИМ већ ВАШИМ тј. њиховим и цитира им пророка Исаију који прекорева њихове претке који му се приближавају устима и уснама га поштују, а срца њу њихова далеко од Бога (Ис 29.13).

Могли смо већ видети како су фарисеји осуђивали Христове ученике што једу класје, што не перу (ритуално) руке пре оброка и за многе друге ствари. Зато им и Господ говори да непогани човека оно што улази у уста, већ оно што излази из уста тј. не храна сама по себи, већ разне помисли и речи које долазе из срца које се удаљило од Бога. У Мт. 15.19 Господ конкретно каже шта погани човека: зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле. Поука је јасна. Господ овим није говорио да треба укидати правила о исхрани уколико она служе човеку да своје срце очисти од зла и мржње и испуни га љубављу према Богу и ближњем, што је и циљ поста. Свака храна је благословена и треба је са благодарношћу, по мери узимати, делећи је са онима који је немају.

Смисао поста који је наследила и Црква Христова од Старозаветне цркве, али у новом смислу јесте да нас подсећа на Господа. Средом се сећамо издаје Јудине и превртљивости и слабости људске природе. Петак је дан у који је Господ, Цар славе, био распет на крсту и пострадао за наше спасење. Држећи пост у ове дане подсећамо се да не живимо само о хлебу, већ о свакој речи која долази из уста Господњих (Мт. 4.4) и да је истинска храна наша сам Господ који нам се даје у Евхаристији и речју својом храни наше срце и ум. Човек у својој палој природи стално покушава да себе трагично оствари као самодовољну и самоодрживу јединку, а то није могуће. То је управо довело и до пада прародитељског када су Адам и Ева пожелели "да буду као Бог" сами по себи и својој природи, а не у заједници са Богом. Умерено уздржавање од претеране хране и држање одређених правила која је Црква одредила помаже нам да живимо у сталном сећању на Бога и на ближње. Древни хришћани су од вишка новца који би иначе потрошили за скупљу храну давали сиромашнима у време поста.

Нажалост ми живимо у времену у коме су многе заповести Господње постале само форма као у време фарисеја и неретко баш у време поста повређујемо своје ближње и понашамо се грубо и охоло управо када је потребно да смиримо срце пред Богом да бисмо могли да боље осетимо оне који живе поред нас и њихове потребе. Зато свођење поста на кулинарске акробације представља потпно отуђење од истинског смисла поста. Мрсна храна је некада била и скупља па је више приличило да се једе поврће и простија храна у посно време. Такође, пост не можемо сводити на једну аскетску дисциплину. У разним религијама постоји пракса уздржавања од хране ради постизања већих аскетских подвига. Међутим, ми знамо да ђаво ништа ни једе и не спава, али опет је оно што јесте. Отуда је тајна поста и уздржања увек била у умерености и исправан подвиг не мери се по својој спољашњој форми (строгоћи), већ по томе колико смо постећи у стању да покажемо више љубави и трпљења према ближњима, колико мање осуђујемо, мање се гневимо и више имамо времена и пажње коју можемо посветити онима око нас. 

Овоме, духовном, смислу поста стално се треба враћати, не пренебрегавајући правила Цркве која треба држати по својим моћима и по благослову наших духовних руководитеља. Црква је увек била снисходљива према онима који су болесни и слаби јер болест сама по себи смирава човека ако је човек са трпељивошћу носи. Време поста такође је и време милосрђа. Хришћани су одвајкада прикупљали на својим недељним и празничним службама помоћ за оне који су у невољи. Помоћ не мора бити само у новцу. После литургија добро би било да пастири вернике, посебно млађе, подстакну да одвоје нешто од свог времена и обиђу болесне парохијане или да се организује нека помоћ или моба за оне који су сиромашнији и живе у оскудици. Добро организоване парохије имају и народне кухиње. Може то да се врло једноставно организује, само је потребна добра воља и време које смо спремни да издвојимо и поделимо га са другима. Сећам се и данас једне парохије у Атини у којој су жене парохијанке редовно на чреду служиле храну за оне који су у оскудици, а храна је и ношена старима који нису у стању да купе намирнице. Овде у нашој Епархији захваљујући труду првенствено једне протинице, дивне жене и мајке, ради већ годинама 6 народних кухиња у којима дневно 2000 најсиромашнијих добијају топли оброк. Она је организовала и отварање фарме и пољопривредног газдинства, па и пекаре тако да се данас кухиње једним делом саме издржавају. Хвала Богу и помоћи добрих људи и организација које прилажу помоћ да би се ово добро дело наставило.

Данас многи стари људи нису у стању да себи приуште некога ко би се бринуо о њима, а то је управо нешто у чему би могли парохијани једни другима да помогну. Уместо да трчимо одмах кућама на богате "посне" трпезе требало би поразмислити да ли у селу или градској четврти где се простире наша парохија има оних који немају ни новца ни снаге да направе оброк и који живе у оскудици и беди. Пост без милосрђа је потпуно бесмислен и претвара се у својеврсни "национални обичај" па се поносимо богатим славским посним трпезама док само иза зида сиромашни људи, хришћани или они који то нису, немају ни хлеба да једу. Христове речи о којима говоримо управо нас упућују на то. "Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине," каже Господ Спаситељ (Мт. 12.7).

 

[Tavita]

On 21. November 2016 at 13:42, Tavita рече

Помаже Бог, оче. Благословите!

Од 2011.године, мјесеца септембра, живим и студирам, а од 2014. године, кад сам апсолвирала студије и радим у Аустрији.
Док сам живјела у Бањој Луци била сам редовна у цркви. Кад сам се преселила у Аустрију, то је постало изузетно тешко. Престала сам да идем у цркву, да живим црквено. Апсолутно нисам водила никакав црквени живот, већ сам све своје снаге усмјерила у завршетак студија, доцније проналазак посла и сам посао.
Крајем фебруара ове године сам поново кренула у цркву (у Салцбуршку парохију) и почела да живим литургијским животом. Да се трудим у јутарњем и вечерњем правилу, читам Псалтир, Св Писмо, да постим, да се причешћујем....да у оквирима својих снага, уздајући се у Божију помоћ радим на себи. Тај рад на себи је изузетно тежак, поготово кад човјек млад, одвојен од најближих сам живи у туђини. Онда сјета, туга, меланхолија и мисли о бесмислу знају да буду необично јаке, упорне и да ”тероришу” ум и душу. Поред тих сталних ”гошћа” непријатељски расположених, долазе ту и тамо и ванредна искушења, као што је саобраћајни удес итд.
Колико могу (будући да живим 85 километара удаљена од Салцбурга и морам возом да путујем у цркву) сам редовна на Литургијама. До прије мјесец дана је то било сваке недеље. Прошли мјесец ме је умор сустигао па сам пар Литургија пропустила. Немам духовника, а питања и дилеме духовне тематике се роје. Оци из Салцбуршке цркве су преокупирани обавезама и једноставно имају јако мало времена са једне стране, а ја радим пуно и живим у мјесту које је 85 километара удаљено од цркве, што и мени оставља јако мало или нимало времена, са друге стране.
Имате ли неки савјет како да пронађем духовника? Мора ли духовник да буде у физичкој близини или је сасвим довољно ако активан контакт са истим одржавам преко медија (интернета, како је данас уобичајено), а да се сусрети и исповијести сведу на неколико пута годишње? Схватам да можда и нисам још ”стасала” за духовника, но исто тако осјећам велику потребу за духовним водством.

Унапријед Вам велика хвала!

Слава Богу за све!
Амин!

Помаже Бог, оче. Благословите!

Слутим да не налазите времена да одговорите на сва питања. Ипак бих Вас замолила да, кад будете могли, одговорите.
Хтјела бих да се осврнем на горепоменута питања и недоумице које се ”роје”. Прије постављања било каквог питања, сама себе упитам да ли ми је одговор на исто од духовне користи или не. Углавном се ради о дилемама које се тичу мог актуелног духовног ”проблема” (=стања). Литургијским животом се неке од њих разјашњавају. Та сазнања су мање или нимало мислена и манифестују се миром и извјесном сигурношћу. Велики дио њих, међутим, остаје отворен. Духовник би ми био од велике помоћи у том погледу и вјероватно у погледима којих тренутно ни свјесна нисам.
Господ зна шта нам треба много прије но нам то и затреба и истога постанемо свјесни. ВЈерујем да је исто и са мојом потребом за духовником. Још вјерујем да, ако бих се искрено и са чврстом вјером молила за духовника, ГОспод би послао. Да ми је битно само да се молим (са вјером) и добићу све што ми је потребно.
Свако изграђује личносан, индивидуалан однос са Господом. Сам Господ је духовник, уколико смо довољно искрени, ”осјетљиви”... Но бука овога свијета чини уши тврдима на тихи глас Господњи.
То би била нека моја запажања и искуства. Оно у шта сам увјерена је да сам слаба. И да би ми добро дошао духовник. А и Ваш одговор.

Велика Вам хвала унапријед!

Слава Богу за све!
АМин!

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 19 часа, aliluja рече

Poštovani Oče Savo.... 

Kada govorimo o osudi bližnjeg.. Šta to zaista znači? Da li je osuda njegovog ponašanja jednaka osudi njegove ličnosti? Odnosno da li je osuda nečijeg ponašanja - osudjivanje bližnjeg? 

Hvala unapred! 

Иако клеветање и осуђивање имају слично значење и често се користе у истом смислу, ипак постоји разлика. Наравно, и једно и друго су страсти, неразумни и неприродни покрети душе који долазе како од ђавола (древног клеветника), тако и од наше пале природе и човековог самољубља и гордости. 

Клеветање је празнословље о другим људима, њиховим погрешкама (стварним или измишљеним), а осуђивање је када некога презремо и класификујемо као лошег и поквареног и на тај начин уместо љубављу одговоримо страшћу на слабост другога.

Као одрасли људи не можемо а да не приметимо да неке ствари око нас нису у реду, али као хришћани требало би да васпитавамо (подвизавамо) себе тако да не коментаришемо поступке других лица ако нисмо лично одговорни за њих. Данас је просто незамисливо да најобичнији разговор не постане прилика за претресање поступака политичара, епископа, свештеника, комшија итд. Нажалост, такво празнословље и расејавање наших разумних (словесних) енергија у нашу душу уноси пометњу, још већу расејаност и мрак. Као последица, у срцу се укорењују горчина, незадовољство, гнев и мржња. Када боље поразмислимо, критиковањем других и претресањем њихових поступака, посебно ако се нас ни у чему дирекно не тичу, сасвим је непотребно и пројављује празноћу и расејаност у нашем срцу. Чак и у случају када се нешто директно нас тиче, много је боље уздржати се од коментара и ширења прича и покушати да видимо како да ми на то искушење одговоримо на један здрав и целисходан начин, молитвом, трпљењем и љубављу. Тако ћемо бити у могућности не само да и сами лакше прођемо искушење, већ и да помогнемо другима. Ако своје срце затрујемо мржњом, не само да ћемо себе довести у још тежу и мрачнију ситуацију, него нећемо моћи ни ближњима да помогнемо, а посебно онима који нам чине неправду. Бићемо двоструки губитници. У случајевима где смо директно одговорни (за васпитање деце, за своју породицу, за посао који заједно са другима радимо) треба да реагујемо, али не празнословљем већ трудом да прво сачувамо или задобијемо мир у срцу, а потом да онога који греши с љубављу исправимо. Ако другога било клевећемо или га исправљамо у гневу двострук грех правимо и себи наносимо још већу беду.

Једна од најтежих ствари јесте да зауздамо свој језик и да научимо да разговарамо са другима тако што нећемо некога клеветати или осуђивати. Управо се у разумној употреби језика и показује духовно здравље човека. Поред поста од хране треба постити и језиком не дозвољавајући му да злослови о другоме или празнослови. Добро је вежбати се свремена на време, а онда све чешће да не говоримо уопште о онима који нису присутни. С временом ћемо уз Божију помоћ да се навикнемо да разговарамо без клеветања и осуђивања и да наше речи буду мудре и одговорне. Али и даље од тога, није потребно само зауздати језик већ и мисли. Када Господ говори пред фарисејима и књижевницима, често се у Еванђељу помиње "а они помислише у срцима својим". Код Господа нигде не видимо да помишља у срцу своме јер Христос није имао страсне помисли, јер у њему није било греха. Човек у свом палом стању налази се у једном константном жамору помисли које пролазе нашим умом и гледају да се угнезде у срцу и преточе у греховна дела. Управо је циљ молитвеног (трезвеног) начина живота да узмемо под контролу наш ум уз Божију помоћ и не дозволимо му да прима греховне и страсне помисли, већ да може да користи своју логосну способност на један здрав и користан начин. Мала деца још немају помисли јер још нису упознали грех и заживели страстима. Зато нас Господ упућује да будемо као деца безазлени, јер ако не будемо као деца нећемо ући у Царство небеско (уп. Мт 18.3) Тачније, како Апостол каже Браћо, не будите дјеца умом, него злоћом дјетињите, а умом будите савршени." 1Кор 14.20, односно како каже у посланици Римљанима "да будемо мудри за добро, а безазлени за зло" (Рим. 16.19).

Што се тиче осуђивања, када не само оцењујемо поступке других, већ другога као личност класификујемо (судимо) на основу сопствених страсних осећања и помисли, треба одмах рећи да је то велики грех јер тиме узимамо на себе оно што припада једино суду Божијем. Ми можемо да будемо свесни да нешто што други ради представља зло и штету другима, али не бисмо смели да потрчимо да тог човека осудимо као злог јер никада не знамо како ће он, и како ћемо ми завршити овај живот и какав ћемо и ми и он дати одговор на Суду Божијем. Господ кори фарисеје и књижевнике, али их не клевеће или осуђује. Његов праведни гнев није последица страсти, већ долази из љубави. Да бисмо задобили такво стање и другога могли да претрпимо или исправимо са љубављу треба да се озбиљно суочимо са својом природом. Нажалост, данас већина људи живи у потпуној расејаности ума и срца. Живимо као да смо на неком ауто-пилоту, па страсти и грехови нас стално вуку на ову или ону страну. Иако се трудимо да себи угодимо на разне начине, заправо не познајемо себе нити смо заиста свесни својих слабости јер чим неко може да нас лако увреди или разгневи, то показује да у нама нема истинског познања сопствених слабости. Ово је јако важно јер то није питање неке аскетске дисциплине или усавршавања, већ у томе се крије кључ како решити наше проблеме у свакодневном животу, како сачувати брак и породицу, како сачувати мир у заједници у којој живимо и радимо. Зато је борба са страстима и грехом суштински важна за наш живот у Христу и овај подвиг је немогућ без благодати Божије, која опет долази само тамо где је тражимо, јер Господ помаже само тамо где његову помоћ тражимо. Они који се подвизавају само ради неког моралног савршенства често су као окречени гробови и немају ни истинске љубави, ни познања својих слабости. Они живе да би добијали почасти и поштвање од других и тако наркотизовали своју свест и савест да су изнутра духовно трули. Такви су били фарисеји и књижевници у Христово време. Зато наш подвиг треба да буде у смирењу пред Богом и уз стално тражње Божије помоћи да бисмо духовно оздравили и били онаквима какве нас је Бог створио, а не онаквим каквим нас обликују наше страсти и грехови.

[Архимандрит Сава Јањић]

пре 9 часа, aliluja рече

Dodaću samo jedan komentar, dok otac Sava ne nadje vremena da nam adekvatno odgovori na tvoje dobro pitanje... 

Imala sam ekstremne situacije gde mi je moja svekrva govorila kad je primetila .. iako je ništa nisam pitala.. niti pričala da postim.. To ništa ne vredi ako čovek nije u redu.. Greh ne ulazi na usta... Ko veruje u Boga taj se može pomoliti bilo gde.. U crkvi su ovakvi.. onakvi... ništa to ne vredi .. itd.... Pošto ja poznajem njen stav prema tome,  koji ona veruje da je pravi,  završila sam sa njom celu diskusiju u jednoj rečenici.. gde se je skroz povukla.. Počela je opet govoriti da post ništa neće pomoći...da čovek treba da vodi računa kakav je i tako dalje... (uh.. uh..).. Rekla sam joj samo :  "Onaj ko ne može da se suzdrži od hrane, neće znati ni od ružne reči.."... To mi je u pravom momentu  došlo u misao... Bogu hvala.. i završena je bila cela diskusija... Mirno i tiho sam joj rekla..

Pozdrav 

Уздржање није ништа друго него разумно и умерено коришћење наших природних способности. Треба сваки дан да правимо нови почетак и да не падамо у беду ако посренемо. Не смемо да заборавимо да човеков ум није створен да функционише онако како смо сви ми навикли, као један воденични млин који меље све што у њега уђе. Човек је биће које повезује видљиве и невидљиве светове и по својим разумним моћима сличан је анђелима. Међутим, ми због својих страсти и грехова не живимо словесно и не користимо своје богомдане енергије на целисходан начин. Све је то узрок бројних аномалија и проблема који човеков живот претварају у једну константну буру помисли, искушња, сукоба са другима и несрећа. Зато је благоразумна употреба језика веома важна и треба јој посветити посебну пажњу, посебно у време постова јер постимо не само уздржањем од хране, већ и од сваке ружне и празне речи.

[Архимандрит Сава Јањић]

On 11/21/2016 at 13:42, Tavita рече

Помаже Бог, оче. Благословите!

Од 2011.године, мјесеца септембра, живим и студирам, а од 2014. године, кад сам апсолвирала студије и радим у Аустрији.
Док сам живјела у Бањој Луци била сам редовна у цркви. Кад сам се преселила у Аустрију, то је постало изузетно тешко. Престала сам да идем у цркву, да живим црквено. Апсолутно нисам водила никакав црквени живот, већ сам све своје снаге усмјерила у завршетак студија, доцније проналазак посла и сам посао.
Крајем фебруара ове године сам поново кренула у цркву (у Салцбуршку парохију) и почела да живим литургијским животом. Да се трудим у јутарњем и вечерњем правилу, читам Псалтир, Св Писмо, да постим, да се причешћујем....да у оквирима својих снага, уздајући се у Божију помоћ радим на себи. Тај рад на себи је изузетно тежак, поготово кад човјек млад, одвојен од најближих сам живи у туђини. Онда сјета, туга, меланхолија и мисли о бесмислу знају да буду необично јаке, упорне и да ”тероришу” ум и душу. Поред тих сталних ”гошћа” непријатељски расположених, долазе ту и тамо и ванредна искушења, као што је саобраћајни удес итд.
Колико могу (будући да живим 85 километара удаљена од Салцбурга и морам возом да путујем у цркву) сам редовна на Литургијама. До прије мјесец дана је то било сваке недеље. Прошли мјесец ме је умор сустигао па сам пар Литургија пропустила. Немам духовника, а питања и дилеме духовне тематике се роје. Оци из Салцбуршке цркве су преокупирани обавезама и једноставно имају јако мало времена са једне стране, а ја радим пуно и живим у мјесту које је 85 километара удаљено од цркве, што и мени оставља јако мало или нимало времена, са друге стране.
Имате ли неки савјет како да пронађем духовника? Мора ли духовник да буде у физичкој близини или је сасвим довољно ако активан контакт са истим одржавам преко медија (интернета, како је данас уобичајено), а да се сусрети и исповијести сведу на неколико пута годишње? Схватам да можда и нисам још ”стасала” за духовника, но исто тако осјећам велику потребу за духовним водством.

Унапријед Вам велика хвала!

Слава Богу за све!
Амин!

Опростите, молим вас, због припрема за славу пропустио сам некако ову поруку. 

Веома је важно да идете у цркву и учествујете у евхаристијском животу што је редовније могуће. Сасвим разумем да са таквим удаљеностима није лако доћи до храма али не заборавимо да је Господ увек уз нас када му се искрено у срцу обратимо. Зато је добро да када год не можете да стигнете на службе да то време издвојите и посветите молитви. На пример, служба траје толико и толико, и ви толико времена одредите да потпуно посветите време молитви (било из молитвеника, или Исусовој молитви коју ћете једноставно без маштања понављати сабирајући се умом и срцем на речи молитве). Господ вас засигурно неће оставити. Што се тиче духовника, најбоље би било да имате неког свештеника кога лично можете да посетите и да се са њим с времена на време саветујете. Данас се често јавља обичај да очекујемо од духовника да су као психолози који су увек на дохват. Заправо, дужност духовног руководитеља требало би да имају они који су од Епископа одређени за то, превасходно парохијски свештеници где год је то могуће. Најважнија дужност сваког пастира јесте да брине о свом стаду. Све остало је споредно јер пастирска служба тражи целог човека. Будући да смо као људи јако склони самообмани добро је да своја осећања када год можемо проверавамо са свештеником (духовником). Не треба тражити од исповедника неке посебне савете и технике. Некада је довољно да вас само саслуша и једноставно посаветује. 

Духовни живот је заправо врло једноставан, али ми га често компликујемо јер се у нашој глави стално роје помисли и недоумице. Златно правило јесте да оно што можете да урадите и што сте дужни учините, а оно што не можете и што није до вас, тиме се немојте много мучити. Није на свакоме да решава све проблеме под капом небеском. Духовно знање није интелектуално знање које се стиче учењем и читањем, већ духовно искуство које долази из тишине ума, када смиримо помисли и бивамо сабрани у свему што радимо. Тајна је управо у тој једноставности. Када нешто радите концентишите се на тај посао и одбацујте помисли. Трудите се да стално чувате свест да је Господ у вашем срцу и ако посао дозвољава тихо у себи и не привлачећи пажњу других понављајте молитву. Када једете то чините са благодарношћу и молитвено, када нешто чистите и перете такође се саберите на оно што радите уз свест да то чините пред очима Господњим. Наш проблем јесте да све што радимо, радимо расејано. Када једемо, ми размишљамо шта ћемо радити после, када радимо лутамо умом и често погрешимо. Просте послове сматрамо губитком времена и стално прикупљамо масу непотребних информације које наш ум држе у конфузији. Заправо једноставност живота и сабраност на сваки покрет и корак уз молитвено сећање на Бога је пут који нас води тишини ума и истинском познању Бога. Када тако будемо живели полако ће многа питања која нас муче постати сувишна. Она долазе управо из расејаности ума и знатижеље и подстичу нас да губимо корисно време на многим беспотребним стварима.

Иако се живот у манастиру разликује од онога у свету, напоменуо бих да је у обављању ових једноставних дужности без непотребног размишљања и маштања управо кључ за смиривање ума. Наравно, ви морате сами да доносите одлуке, док у манастиру добијате послушање. Немогуће је овај начин живота применити у свету јер бисте морали у потпуности да изађете из тог начина живота. Зато се трудите да одлуке доносите у миру, да не журите са одлучивањем и да се по потреби саветујете са другим. Некада када сте у недоумици, ако са истинском вером у Бога затражите савет од било које особе у коју имате поверења, Бог ће вас упутити на Њему знане начине. Нама велики немир у срцу ствара управо то што не тражимо савет од Бога ни од других, већ само верујемо себи и стално смо распети у размишљању шта смо могли да учинимо или шта смо учинили и о томе шта морамо да учинимо, гневимо се због поступака других и због сопствених поступака јер себе стално гледамо вишим него што јесмо и то нам ствара константну муку.

Једноставност живота у Христу јесте да живимо у садашњем времену и у дубокој молитвеној свести да Бог брине о нама, слично као што је дете безбрижно јер зна да о њему брину родитељи. Спокојство детета у мајчином наручју је најбоља слика душе која се препустила Богу и чврсто се узда у њега. Тада ћемо у миру доносити одлуке и нећемо бити у сталној пометњи ума. Молитва не сме да буде размишљање и маштање (било у сликама или рационално размишљање). Суштина молитве јесте у сталном хођењу пред Богом. Као када човек дише, то не радимо свесно већ је то аутоматски процес, као што је и куцање нашег срца. Ми смо стално свесни да срце ради и да дишемо иако о томе не размишљамо рационално. Тако и молитва треба да буде један повратак природном стању ума у коме ум не лута већ једноставно пребива пред лицем Божијим, некада уз речи, а некада и без њих. Најдубља молитва јесте једноставно молитва без икаквих речи када у тишини ума једноставно живимо у присуству Божијем. Трудите се да са таквим вежбањем одбаците непотребне бриге, самосажаљење или горчину и благодарите на свему са дубоком свешћу да је управо овај живот који живите велики дар Божији. Не треба гледати на друге и мучити себе што нисте на другом месту или што није нешто другачије. Вероватно када би било тако, не бисте били срећни. Истинска радост у Богу јесте у благодарности на ономе што нам је дато и што верујемо да је управо најбоље за нас. Са таквим настројењем срца ћете се најбоље суочавати са свим проблемима јер наше муке долазе управо због тога што не можемо да прихватимо дар живота какав јесте. Некада је то крст који не долази као казна, већ нама неразумљиви знак љубави Божије. Ту је велики испит наше вере и поверења у Бога и зато се молимо да нас Бог не уведе у искушење. Али и тада без обзира колико је тешко треба да му благодаримо. Из сведочанства многих светих примера можемо да научимо да су ове душе управо кроз крст и страдање упознали дубину љубави Божије.

Не заборавимо да се духовна зрелост се не показује у неком чудноватом понашању које привлачи пажњу. Благодат Божију не треба тражити у неким посебним осећањима која неретко изазивамо својим маштањем и умишљањем да смо постали неко и нешто. Благодат се препознаје по миру који се усељава у срце и који је дар Божији онима који му се у смирењу и простоти срца препуштају.

[Tavita]

Хвала Вам, оче, много! Одговорили сте ми и на нека непостављена питања.