Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Биљана 1234]

Оче Саво,

у средини у којој живим, у већини су римокатолици. Дође ми понекад пријатељица. Веома је побожна. Кад је сколе тешки дани она се моли говорећи: ``Само Ти знаш, само Ти помоћи можеш``. Никад не разговарамо о различитости, о молитви, увек У овом свету људи много. И сами православни, па тешко да се некад сложе.

Отуд опет питања о ономе после смрти шта бива, тачно да се прикаже и објасни. Отуд питања о причешћивању и исповедању. О Љубави питања непресушна.

Различити су стилови дискурса о вери. Од позивањана теолошке теме, до осета Божије Љубави, до поштовања традиције..понекад и као нека врста верског фанатизма, секташења.и не умем више да се сетим

Не знам, које су форме у савременом свету, којима можемо опет једни друге саслушати, и признати различитост као опцију свеодрживости света онаквог какав познајемо, и какав смо домислили? А да се не заврши формулацијомза и против екуменизма, шта је то верска толеранција..ко има плаве очи а ко зелене...не замерите, чини ми се превише образаца и матрица одједаред..слабашан ми ум.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Када Πравославна Црква догматски и саборски треба да јавно посведочи своју веру, то мора да буде јасно и недвосмислено и у складу са предањем које вековима постоји. Међутим, пошто већина обичних људи, како православних, тако и римокатолика не познају довољно догматске разлике које нас деле, није ни препоручљиво ни корисно улазити у расправе у којима можемо једни друге да нехотице повредимо. Таквим ревновањем нећемо угодити Богу, а иноверне нећемо засигурно привући православљу острашћеном ревношћу. Овде бих навео један одломак из књиге Старца Софронија Сахарова о Старцу Силуану, који мислим да може бити поучан за све:

".....Немогуће је не приметити једну изванредну црту старчевог карактера, наиме његов однос према сваком ко друкчије мисли. Он је искрено и дубоко желео да разуме сваког човека у најбољем смислу речи, и да не повреди у њему оно што је за њега свето. Увек је остајао оно што је био. Био је дубоко убеђен да је "спасење у Христовом смирењу". Ради ове смирености он се трудио свом душом да разуме свакога са добре стране. Имао је истанчан осећај да у сваком човеку препозна његово одушевљење, његову способност да воли Христа.

Сећамо се једног његовог разговора са неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимандрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

 - Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

 Саслушавши га, старац га упита:

 - Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?

- Да, верују.

 - А да ли поштују Мајку Божију?

 -Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

- Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

- Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?

- Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

- Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, и онда ће се Господ радовати због њих, па ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати......"

----

Дакле, поука овог текста јесте да своју веру треба пра свега да сведочимо љубављу, али да притом не прелазимо границе које одређује православна вера. Старац напомиње да треба показивати љубав према иновернима, посебно обичним људима који и сами не познају догматске разлике које нас деле, али им ипак треба с расуђивањем указати да "у нечему греше и да те грешке треба да исправе". Римокатолика или протестанта Православљу неће привући огорчени језик пун острашћене ревности која није по резуму већ љубав и богатство православне духовности које треба сами да сведочимо у свом животу. Као и у много чему другоме, да бисмо помогли другоме, треба да најпре себе исправимо и утврдимо у вери. 

Завршио бих, стога, са мојом омиљеном изреком Св. Григорија Богослова:

"Καθαρθήναι δει πρώτον, εἲτα καθάραι· σοφισθήναι, καί εἲτα σοφίσαι· γενέσθαι φῶς, καί φωτίσαι· ἐγγίσαι Θεώ, καί προσαγαγείν ἂλλους· ἀγιασθήναι, καί ἀγιάσθαι"
 (Треба себе прво очистити, а онда чистити (друге), (себе) умудрити, а онда умудривати (друге), постати светлост, а потом просветљивати (људе), приближити себе Богу, па приводити (друге), (себе) осветити, а онда освећивати (друге).

[Desiderius Erasmus]

O. Savo, u kontekstu Vaseljenskih sabora, kako da razumemo kanone koji za određene prestupe kažu da laik koji ih čini treba da bude odlučen od Crkve, a za isti prestup pripadnik klera treba da bude samo svrgnut sa funkcije, ali ne i odlučen? Nisu li to dupli standardi?

 

[Архимандрит Сава Јањић]

2 hours ago, Desiderius Erasmus рече

O. Savo, u kontekstu Vaseljenskih sabora, kako da razumemo kanone koji za određene prestupe kažu da laik koji ih čini treba da bude odlučen od Crkve, a za isti prestup pripadnik klera treba da bude samo svrgnut sa funkcije, ali ne i odlučen? Nisu li to dupli standardi?

 

Не знам тачно на које каноне мислите, али колико се сећам неких примера нико не може бити кажњен за исти преступ два пута. Према томе, клирик губи свој чин али не бива одлучен, јер би то подразумевало две казне. Претпостављам да су каноничари негде обрадити ово питање, па ако нађем послаћу вам. 

[Desiderius Erasmus]

36 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Не знам тачно на које каноне мислите, али колико се сећам неких примера нико не може бити кажњен за исти преступ два пута. Према томе, клирик губи свој чин али не бива одлучен, јер би то подразумевало две казне. Претпостављам да су каноничари негде обрадити ово питање, па ако нађем послаћу вам.

Ovo su zapravo kanoni Svetih Apostola, ali mislim da sam na slične formulacije nailazio i čitajući kanone 7. Vaseljenskog Sabora:

"If any bishop, presbyter, or deacon, or any one of the sacerdotal order, shall eat flesh, with the blood of the life thereof, or anything killed by beasts, or that dies of itself, let him be deposed. For the law has forbidden this. If he be a layman, let him be excommunicated."

"If any clergyman shall strike anyone in a contest, and kill him with one blow, let him be deposed for his violence. If a layman do so, let him be excommunicated."

"If any of the clergy be found fasting on the Lord's day [i.e. Sunday], or on the Sabbath [i.e. Saturday], excepting the one only [i.e. Holy Saturday], let him be deposed. If a layman, let him be excommunicated."

"If any bishop, presbyter, or deacon, or reader, or singer, does not fast the holy Quadragesimal fast of Easter, or the fourth day, or the day of Preparation, let him be deposed, unless he be hindered by some bodily infirmity. If he be a layman, let him be excommunicated."

"If any bishop, presbyter, or deacon, or any one of the list of clergy, keeps fast or festival with the Jews, or receives from them any of the gifts of their feasts, as unleavened bread, any such things, let him be deposed. If he be a layman, let him be excommunicated."

"If any clergyman or layman shall enter into a synagogue of Jews or heretics to pray, let the former be deposed and let the latter be excommunicated."

"If any bishop, presbyter, or deacon, or any one of the list of clergy, keeps fast or festival with the Jews, or receives from them any of the gifts of their feasts, as unleavened bread, any such things, let him be deposed. If he be a layman, let him be excommunicated."






 

[Desiderius Erasmus]

Ovo je iz 5. kanona 7. vaseljenskog Sabora:

"And if any one shall appear to have acted as a go-between in so shameful and godless a traffic, he also, if he be a cleric, shall be removed from his degree; if he be a layman or a monk, let him be excommunicated."

Ovo iz 9. kanona:

"And if anyone is found hiding such books, if he be a bishop or presbyter or deacon, let him be deposed; but if he be a monk or layman, let him be anathema."

 

Ipak mi je to malkice nepravedno: laik biva potpuno odlučen od života Crkve, a klirik samo postane laik.

 

[Desiderius Erasmus]

Kada ste već tu, o. Savo, ima i jedno pitanjce koje sam postavio dok ste bili na Kritu, pa ako ste voljni...

 

[Архимандрит Сава Јањић]

46 minutes ago, Desiderius Erasmus рече

Ovo su zapravo kanoni Svetih Apostola, ali mislim da sam na slične formulacije nailazio i čitajući kanone 7. Vaseljenskog Sabora:

"If any bishop, presbyter, or deacon, or any one of the sacerdotal order, shall eat flesh, with the blood of the life thereof, or anything killed by beasts, or that dies of itself, let him be deposed. For the law has forbidden this. If he be a layman, let him be excommunicated."......

Мислим да је ово питање објашњено у 25. апостолском правилу и у 3. правилу Св. Василија, а помиње се још и у неким другим правилима сабора:

Правило 25. Светих апостола
Епископ, или презвитер или ђакон који се затече у блудочинству, или да је погазио заклетву, или у крађи, нека се свргне, али не треба и да се одлучи, јер св. Писмо каже: не свети се два пута за исту ствар (Наум 1.9). Тако исто и остали клирици.

(Ἐπίσκοπος, ἢ πρεσβύτερος, ἢ διάκονος ἐπὶ πορνείᾳ, ἢ ἐπιορκίᾳ, ἢ κλοπῇ ἁλούς, καθαιρείσθω, καὶ μὴ ἀφοριζέσθω· λέγει γὰρ ἡ γραφή· Οὐκ ἐκδικήσεις δὶς ἐπὶ τὸ αὐτό. Ὡσαύτως καὶ οἱ λοιποὶ κληρικοί.)

(Ап. 29, 30; 1. Вас. 9; Трул. 4, 21; Неокес. 1, 8; Картаг. 27; Васил. вел. 3, 32, 51, 70, 82)

Правило треће Св. Василија

Ако ђакон почини прељубу након што је примио ђаконски чин, треба да буде уклоњен са службе, али након што је враћен у положај лаика не сме му се забрањивати причешће. Јер постоји старо правило да они који су отпали са свог положаја треба да буду подвргнути само овом облику казне, следујући, милслим, древном закону: "Не свети се два пута за исту ствар". (Наум 1.9)

(Διάκονος, μετὰ τὴν διακονίαν πορνεύσας, ἀπόβλητος μὲν τῆς διακονίας ἔσται· εἰς δὲ τὸν τῶν λαϊκῶν ἀπωσθεὶς τόπον, τῆς κοινωνίας οὐκ εἰρχθήσεται. διότι ἀρχαῖός ἐστι κανὼν τοὺς ἀπὸ βαθμοῦ πεπτωκότας τούτῳ μόνῳ τῷ τρόπῳ τῆς κολάσεως ὑποβάλλεσθαι· ἀκολουθησάντων, ὡς οἶμαι, τῶν ἐξ ἀρχῆς τῷ νόμῳ ἐκείνῳ τῷ, Οὐκ ἐκδικήσεις δὶς ἐπὶ τὸ αὐτό·)

[Ronald]

On 9.7.2016. at 0:42, Архимандрит Сава Јањић рече

Као православни хришћани свесни смо да постоје разни видови људске сексуалности, с обзиром на палу људску природу, али исто тако је добро познато да Православна Црква благословеним сматра само телесни однос између мушкарца и жене, и то искључиво у светој тајни брака.

Бог је човека створио као икону Божију и образац по коме је човек створен јесте сам Христос, оваплоћени Син Божији, којим је и ради кога је све створено. Дубоко верујемо да је Христос мерило човекове личности и према хришћанској вери човек није створен ради самога себе, већ да би преко њега васцела творевина у Христу, Богочовеку, ушла у вечно постојање. Човек је створен и као полно биће (1 Мој 1.26-27 и 1Мој 2.18-25), односно као мушкарац и жена, што сам Христос потврђује у Мк 10.6-9  „У почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човјек оца својега и матер и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. Тако више нису двоје него једно тијело. А што је Бог саставио човек да не раставља”. Читава јудео-хришћанска традиција експлицитно и недвосмислено сведочи да телесна заједница коју је Бог благословио може да благословено постоји само између мушкарца и жене, и отуда је ова заједница као света тајна брака - икона Христа и Цркве. Ово посебно разрађује апостол Павле који говори: “Мужеви волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу…Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви” ( Ефес,5,25 и 32).

Како онда објаснити да у природи постоје истополне везе не само међу људима, већ и међу неким животињским врстама? Одговор треба потражити у тајни пале природе која је са прародитељским падом ушла у неприродан и аномални начин постојања. Човекова пала природа отвара могућност за различите полне склоности и друге неуобичајене начине понашања, које постоје било из одређене генетске предиспозиције или као последица друштвеног и културног утицаја. У Цркви се полни живот пре свега посматра у контексту заједнице са Богом и ближњима и треба да буде заснован на одговорности према заједници (породици и друштву) те стога није питање себичног уживања или опредељења. Уосталом, управо та одговорност и правилно коришћење слободе човека разликује од животиња.

Човек је у Христу позван да надиђе не само своју палу природу, већ и своје биолошко постојање. Када Господа у Мт 22-33 фарисеји питају чија ће жена бити она која је следећи Мојсејево правило имала за мужеве седморицу браће, он одговара: „Варате се, не знајући Писма ни силе Божије. Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу.“ Дакле, ни Богом благословени однос човека и жене, након свеопштег васкрсења неће постојати и људи ће живети сасвим другачијим видом телесног постојања. Зато, брак између мушкарца и жене, иако благословен од Бога, припада само овом свету и веку и не улази као такав у вечност, јер ће у вечности сви бити у сједињени у Христу. Штавише, апостол Павле нас учи да самим крштењем у Христа већ улазимо у тај нови, будући начин постојања у коме „нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу.“ (Гал 3.28, уп. Кол 3.11).

Брак је у Цркви тајна која регулише живот мушкарца и жене у породици, али у једном привременом стању подељености људског рода на различите полове. Иако телесни живот у браку не постоји само ради размножавања људског рода, већ је израз љубави мушкарца и жене у Христу, брак за свој циљ има пре свега изградњу Цркве и усмерен је ка есхатону, те зато је породица мала, домаћа црква. То је нешто сасвим другачије од сексуалности која постоји сама за себе, као једна од главних карактеристика и „потреба“ палог човека. Читава идеја живота у Христу јесте да надиђемо себични начин постојања који је заснован на нашим страстима и да са другима у Цркви изградимо заједницу љубави, која се наставља и након овога света и века. Отуда велики значај пријатељства, верности, пожртвовања, љубави према ближњем, милосрђа и других хришћанских врлина, којим себе од једне индивидуе која је рођена у координатама пале природе, страсти и греха изграђујемо у Христу као целовита личност.

Сексуалност, као само један од разних сегмената човековог телесног постојања, сам по себи не одређује човека. Другим речима, човек није створен да би његов полни идентитет био главни елемент његовог личног постојања. Оно што некога чини људском личношћу и иконом Божијом није примарно чињеница да ли је рођен као мушкарац или као жена или поседује неку недефинисану свест о својој сексуалности (што такође постоји у палој природи човека, посебно у случајевима трансродних особа). Ово је веома важно у разумевању хришћанског учења. Човека као личност пре свега одређује чињеница колико је себе изградио у Христу, колико се охристовио и остварио као личност у заједници љубави - Цркви. Управо зато у монашкој традицији Цркве монаси и монахиње тежећи да још у овом свету и веку заживе реалношћу есхатона, свесно се одричу телесног живота да би што потпуније ушли у ову реалност, која већ и овде и сада постоји, али ће по васкрсењу бити потпуна.

Враћајући се вашем питању, проблем данашњег западног човека јесте у томе што живимо у крајње секуларизованом, пост-хришћанском свету, у коме се доскора општеважећи јудеохришћански морал замењује потпуним одсуством традиционалне моралности. Постављање сексуалности као кључног елемента човековог идентитета, посебно у контексту пале човекове природе, неминовно доводи до низа погрешних опредељења и недоумица, које суштински човека могу да доведу у колизију са основним учењима и правилима хришћанске вере. Ти проблеми се не могу решити „прилагођавањем“ учења Цркве палој човековој природи, већ Црква има улогу да стално позива на живот у Христу који превазилази палу природу. Нашој браћи и сестрама који су запали у ову врсту недоумице треба помоћи да осете вредност живота и дарова које им је Бог даровао и не презирати их или допуштати да дођу на руб очајања или самоубиства. Сваком човеку је потребна љубав, а она се не исцрпљује само у емотивном или сексуалном животу, већ подразумева много више од тога.

Према мишљењима неких научника мушкарац је „по природи“ полигамно биће. Да ли то значи да треба легализовати полигамију, као што је случај у неким другим религијама? Поимање педофилије, на пример, зависи од културе и постојећих моралних норми. У неким исламским земљама (посебно у руралним просторима) уобичајено је код људи да по угледу на Мухамеда узимају за жену девојчицу од 6 година и да са њом телесно опште већ од 9. године, што је у хришћанском моралу потпуно незамисливо и у већини земаља света представља такође и законски кажњиво дело. Кроз историју су постојали различити морални системи, а у неким од њих, нпр. у старој Грчкој један специфичан вид педофилије је био део образовања и друштвено прихватљивих норми. Враћајући се апостолу Павлу можемо да кажемо да, прихватање пале природе као мерила живота  у суштини представља последицу идолатријског односа према страстима и греху, те стога није и не може бити прихватљиво за хришћанство. (уп. Рим 1. 21-28).

Такође, и брак који постоји у разним религијама и културама кроз историју, чак и кроз историју хришћанских друштава, пролазио је различите форме. Још до почетка прошлог века било је уобичајено да у патријархалним срединама родитељи договарају брак између своје деце као савез међу породицама. Међу владарима и племством брак је био пре свега вид уговора сарадње и савезништва. Идеја о браку као романтичној вези мушкарца и жене, која је опевана у књижевности, веома често није имала везе са реалношћу свакодневног живота и најчешће је била под јаким стегама обавезе и дужности према породици и друштву. Данас опет имамо другу крајност. Брак је често искључиво заснован на емотивној вези без одговарајуће свести о одговорности према породици и када та емотивна веза дође у кризу имамо све чешће случајеве развода или прељубе. 

Данас се у науци, такође, све више говори о томе да разне врсте аномалног понашања нису последица само човековог погрешног избора, него и урођених болести или генетских предиспозиција. На пример скенирањем мозга масовних убица и психопата могу се приметити јасно уочљиве разлике у односу на уобичајени мозак човека који је у стању да пројави емпатију на нормалан начин. Истовремено је познато да аномално понашање изазива и органске поремећаје у организму те жртве сексуалног насиља и других видова насиља у породици веома често постану насилници и криминалци. То све само још више потврђује да не можемо олако судити о другима и да суд треба препустити Богу. Црква Христова је ипак у обавези да чува норме понашања које вековима представљају темељ човековог живота у заједници, а то се пре свега односи на јачање свести о значају породице у контексту Богом благословеног брака.

У хришћанској традицији Православне Цркве зато не постоји могућност да се истополне везе на било који начин прихвате као благословене и Црква ће наставити да подстиче своје вернике да се боре са страстима и не повлађују им. Читава аскетска традиција Цркве говори о борби са страстима и пружа многе корисне савете како да избегнемо грех и остваримо себе као целовите личности у Христу. Треба имати у виду да када говори о греху Црква не прави разлику између тзв. природних и неприродних грехова, јер сваки грех је неприродан и води духовној смрти. У 1Кор 6.9-10 Апостол Павле каже: „Или не знате да неправедници неће наслиједити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници (по многим преводиоцима реч μαλακοί указује на оне склоне педофилији) ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије.“ Слично је и у 1Тим 1.9-10. У том контесксту насиље и језик мржње против људи који се јавно називају грешницима или настраним особама, потпуно је нехришћански и неретко долази од људи који и сами имају проблем са репресијом сопствених сексуалних проблема, о чему говоре многи духовници и психолози. Према свакоме смо дужни да показујемо милосрђе и да помогнемо онима који посрћу на било који начин.

Зато оне који се боре са бешчасним страстима (πάθη της ἀθυμίας, како се називају у светоотачкој литератури) не треба презирати, сматрати мање вредним, повређивати их или одбацивати и треба им пружити сваку пастирску помоћ да изнесу свој крст, служећи Цркви по својим даровима. Много је међу светитељима наше Цркве оних који су задобили благодат Божију управо у борби са својим страстима и слабостима. Међутим, оне који противно учењу Цркве упражњавају ове страсти сматрајући их легитимним делом своје личности или их пропагирају као саблазан верницима, посебно деци, Црква не може прихватити у евхаристијску заједницу, док не промене начин живота тј. не покају се. Зато у данашње време када све постаје допуштено и доступно Црква и сви ми у њој имамо огромну одговорност да чувамо оне вредности које представљају темељ живота у Христу.
 

Hvala Oce Savo.

Posto ste rekli da je Gospod stvorio polove, mislite li da je to radio ciljano kroz evoluciju i da mi vise ne evoluiramo ili da necemo vise evoluirati na primer u asexualnost i samoreprodukciju. Na nizim nivoima evolucionog stabla i dalje imamo asexualno razmnozavanje ili kod gljiva i vise vrsta polova, a to su svakako nasi preci. U evolucionoj biologiji je najzagonetnije pitanje evolucije sexualnosti i polnosti, jer asexualnost ima svojih prednosti posto ni sex nije zdrav, moglo bi se reci da ima vise mana nego prednosti. Medjutim adaptacija jeste tu najpodobiji odgovor jer je omogucila bolje prilagodjavanje zbog varijeteta koji dobijamo kroz roditelje i zbog cega su sve nove jedinke razlicite sto nije slucaj sa klonovima kod asexualne reprodukcije. Sta ako bi sutra ponovo evoluirali u asexualna bespolna bica usled spoljasnjih okolnost, onda ne bi bilo ni potrebe za svetom tajnom braka, jer bi svi bili isti. Kulturna evolucija svakako ubrzava i biolosku jer je broj spermatozoida kod muskarca danas prosjecno nizi za 20% nego prije. 50 godina. Takodje u svakoj generaciji jedan odsto muskarca dozivi mutaciju kojom svoju spolnost smanjuje za 10%. Brajan Sajks misli da bi muskarci mogli izumrijeti za oko 125 000 godina jer su po njemu muskarci modifikovane zene. U kojem je vijeku brak proglasen Svetom tajnom? 

[Милан Ракић]

3 hours ago, Desiderius Erasmus рече

"If any bishop, presbyter, or deacon, or any one of the sacerdotal order, shall eat flesh, with the blood of the life thereof, or anything killed by beasts, or that dies of itself, let him be deposed. For the law has forbidden this. If he be a layman, let him be excommunicated."

"If any clergyman shall strike anyone in a contest, and kill him with one blow, let him be deposed for his violence. If a layman do so, let him be excommunicated."

"If any of the clergy be found fasting on the Lord's day [i.e. Sunday], or on the Sabbath [i.e. Saturday], excepting the one only [i.e. Holy Saturday], let him be deposed. If a layman, let him be excommunicated."

"If any bishop, presbyter, or deacon, or reader, or singer, does not fast the holy Quadragesimal fast of Easter, or the fourth day, or the day of Preparation, let him be deposed, unless he be hindered by some bodily infirmity. If he be a layman, let him be excommunicated."

"If any bishop, presbyter, or deacon, or any one of the list of clergy, keeps fast or festival with the Jews, or receives from them any of the gifts of their feasts, as unleavened bread, any such things, let him be deposed. If he be a layman, let him be excommunicated."

"If any clergyman or layman shall enter into a synagogue of Jews or heretics to pray, let the former be deposed and let the latter be excommunicated."

"If any bishop, presbyter, or deacon, or any one of the list of clergy, keeps fast or festival with the Jews, or receives from them any of the gifts of their feasts, as unleavened bread, any such things, let him be deposed. If he be a layman, let him be excommunicated."

 

3 hours ago, Desiderius Erasmus рече

"And if any one shall appear to have acted as a go-between in so shameful and godless a traffic, he also, if he be a cleric, shall be removed from his degree; if he be a layman or a monk, let him be excommunicated."

 

3 hours ago, Desiderius Erasmus рече

"And if anyone is found hiding such books, if he be a bishop or presbyter or deacon, let him be deposed; but if he be a monk or layman, let him be anathema."

Без да ме погрешно схватиш, али је каноника у Срба захваљујући еп. Никодиму (Милашу) и на концу "јакој" катедри Канонског права на Правословном богословском факултету била толико "плодна", да, колико знам не постоји нити један (битан) канонички текст који није преведен на српски говорни језик, нити се у том контексту, не може наћи на "мрежи свих мрежа".

С тим у вези, ову агору посећују и небогослови, тако да би било необично лепо и сврсисходно да, пошто већ живимо у ареалу српског језика и питања постављамо на истом. Хвала!

[Архимандрит Сава Јањић]

(настављам размишљања на већ започету тему од јуче)

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, ЊЕН ОДНОС И ДИЈАЛОГ СА ДРУГИМ ХРИШЋАНИМА

ДРУГИ ДЕО

ПОСТЕПЕНО ОТУЂИВАЊЕ ХРИШЋАНСКОГ ИСТОКА И ЗАПАДА

У прошлом наставку смо највише говорили о два кључна римокатоличка учења која представљају озбиљан проблем за Православну Цркву и доводе у питање колико, догматски гледано, можемо заиста прихватити да је Римокатоличка црква сачувала пуноћу континуитета са Једном Светом Католичанском и Апостолском Црквом. 

Постоје, наравно, и друге разлике, које су мање значајне, али које нимало нису безначајне: учење о створеној благодати, учење о чистилишту и вечном вештаственом пакленом огњу, преношење првородног греха као кривице, заслуге светититеља у Цркви и њихов значај за спасење, учење о задовољењу правде Божије. Сва ова учења су мање или више обликовала специфичности римокатоличке духовности од почетка Средњег века до данас, тако да се може с правом рећи да би се западни хришћанин из 4. или 5. века нашао пред многим недоумицама уколико би се појавио на данашњем римокатоличком западу. 

С друге стране, ми православни, мора да будемо свесни да су и пре раскола са Западом постојале одређене разлике у литургијским обичајима, у менталитету као и у богословском приступу разумевању одређених учења Цркве, али све то није задирало у саму суштину јединства Цркве. Чињеница је да би се један источни православни хришћанин из Сирије из, рецимо, 4 века, прилично необично осећао приликом посете православној браћи у Галији или Британији, не само због различитог језика већ и због неких другачијих локалних обичаја, али засигурно не би помислио да то није Једна Света Саборна и Апостолска Црква. Разлике у црквеним обичајима које су постојале једноставно су прихватане, као, уосталом разлике у језику и у менталитету између првенствено спекулативно оријентисаног Истока и практично настројеног Запада. 

Познато је да су у 4. и 5. веку, па и касније, бројни православни хришћани са Запада путовали на Исток да упознају монаштво у Египту или виде Св. Симеона Столпника и чувене подвижнике у Сирији. Из житија Св. Арсенија Великог сазнајемо да су тадашње хришћанске госпође из Рима долазиле до Египта не би ли чуле поуке великих стараца о којима се надалеко причало. Западна монахиња Егерија нам је из тог времена оставила занимљива сведочанства о литургијским пасхалним обичајима у Цркви Јерусалимској,  а из живота Св. Меланије, Св. Јеронима и других можемо више да сазнамо о једном кругу образованих римских хришћана који је показивао посебно интересовање за традицију Истока. Још од цара Константина и његове мајке царице Јелене долази до наглог развоја ходочашћа и до интензивнијих веза између западних и источних хришћана. Образованији људи тог времена још су добро познавали и грчки и латински језик. Све до седмог века, латински је био језик администрације и војске на Истоку, и тек касније, а посебно у периоду иконоборства, када долази до правог хладног рата између тада православног Запада и претежно иконоборачког Истока, може се видети нагло продубљивање и културних али и богословских разлика. Након иконоборачке кризе, Исток је изашао оснажен победом Православља, а хришћански Запад је себе већ видео као део културног и цивилизационог круга германских краљевина Запада, посебно Франака који су 800 године добили од папе миропомазаног владара, чиме је почело постојање конкурентске Римске царевине на Западу и чиме је дат коначни ударац римском (ромејском) културном и цивилизацијском универзализму. Губитак овог културно-политичког универзализма и идеје обнове Римског царства Истока и Запада под једним владаром (што је донекле постигао Јустинијан) утицало је и на разумевање хришћанског универзализма.

Све је то допринело да разлике које су до тада толерисане, и поред повремених међусобних критика, сада постану много озбиљније. То се нарочито догодило када је западно хришћанство постепеним политичким и културним отуђењем од ромејског Истока почело да тражи свој богословски пут под већим утицајем философских система, што је довело до развоја схоластике и бројних учења која су  била потпуно страна источним хришћанима. Богословље Августина, Аристотелова и Платонова философија посебно су утицали на обликовање западног богословља. На Истоку, с друге стране, још од цара Ираклија у 7. веку губи се постепено идеја политичког и културног континуитета Римске државе и Ромејско царство на Истоку упркос свом имену, све се више обликује као једно јелино-центрично друштво. Муслиманска освајања су још више допринела да се након пада Сирије, Египта и богате Северне Африке сва политичка и црквена моћ концентрише у Константинопољу и да источне древне патријаршије постану само сенка некадашњих великих катедри. С друге стране, претходно отпали и осуђени од Цркве монофизити у Сирији и Египту нису претерано трагично доживели промену власти из рука Ромеја (које су сматрали отпадницима од вере) у руке Муслимана. Отуда су некадашње источне римске провинције тако брзо пале под исламску власт. Утицај секуларних философских система на Истоку био је много мањи и више се манифестовао још од ранијих векова кроз утицај неоплатонизма на Оригена, Евагрија, што је касније и саборски осуђено. 

Сви ови политички и културни фактори у великој мери су допринели кристализацији одређених проблема који су се одразили на разумевање црквеног јединства. За православни Исток Црква је била искључиво оно што је било у границама владавине ромејског василевса који је био заштитник правоверја. У то време је било врло мало интересовања, на пример, о тзв. Цркви од Истока коју су проширили следбеници свргнутог цариградског патријарха Несторија после Сабора у Ефесу 431. год и  која је проширила своју мисију најпре кроз Сасанидско царство, а потом широм Арабије и индијског потконтинента, путем свиле кроз средњу Азију па све до Кине. https://en.wikipedia.org/wiki/Church_of_the_East

Занимљиво је да је Црква од Истока обухватала све до 13. века просторно много већу територију него православна грчко-латинска Црква на Западу. Монголска освајања задала су овој Цркви најтежи ударац и тек недавно су ови хришћани привукли мало више пажње када су се нашли на мети исламиста на просторима Мосула (Ирак). Ово је веома занимљиво питање због перспективе у историји хришћанства. За Цркву на просторима Ромејског Царства и западних краљевина које су настале на развалинама некадашњег Западног римског царства, хришћани на Истоку били су једноставно јеретици, чије су вође након саборских осуда протерани у источне крајеве Царства, где су потом нашли уточиште код сасанидских владара и касније муслиманских и других владара и, парадоксално, уз често више толеранције него у самој Ромејској империји у којој су државна идеологија и православље били чврсто повезани. 

ПРАВОСЛАВЉЕ И ПРОТЕСТАНТИЗАМ

У контексту међухришћанског (екуменског) дијалога од почетка двадесетог века, поставља се питање колико је такав дијалог уопште постојао у прошлости и какав је облик имао.

Познато је, на пример, да је у време настанка протестантизма било покушаја успостављања контаката између протестаната са Православном Црквом. Веома су занимљива три одговора цариградског патријарха Јеремије II лутеранским богословима у Тибингену (1576-1581. године) која, иако немају формални статус васељенских ороса представљају веома важно сведочење Православне Цркве у односу на протестантизам. Ко чита на енглеском занимљиво је погледати сајт http://www.angelfire.com/ny4/djw/lutheran-orthodox.html

У контексту православно-протестантских односа не може се избећи помињање занимљиве и за многе контроверзне личности Кирила Лукариса (1572-1638) који је слично као и његов наследник у двадесетом веку, контроверзни патријарх Мелетије Метаксакис, у току свог живота био и на цариградском и александријском патријаршијском престолу (а слични су и по другим стварима, што је посебна тема). Лукарис је заправо покушао да спроведе калвинистичку реформу Православне Цркве јер је успоставио јаке односе са својим пријатељима на западу. Он је послао многе младе грчке богослове на универзитете у Швајцарску, северну Холандију и Енглеску. Године 1629. објавио је и своје Исповедање (калвинистичког садржаја прилагођено језику и изразима уобичајеним у Православној Цркви), а које је убрзо преведено на латински, француски, немачки и енглески. Лукарисов ентузијазам за калвинистичко учење и покушаји реформе православља довели су до реакције Цркве. Најпре је његово учење осуђено на локалном сабору у Цариграду 1638. године, а потом 1642 на сабору у Јашију, а коначна осуда дошла је 1672. године на сабору у Јерусалиму на позив Патријарха Доситеја где су калвинистичка учења потпуно одбачена и осуђена као јерес.

Одговори патријарха Јеремије Лутеранцима такође су потврђена су на поменутом сабору источних патријарха у Јерусалиму 1672. године и могу се сматрати као званични и саборни став Православне Цркве према протестантизму. Из последовања поменутог Јерусалимског сабора грчко-говорне патријаршије осудиле су Лутеранизам и Калвинизам као јереси, сасвим је легитимно питање на којим богословским основама Православна Црква обнавља дијалог са протестантима у оквиру Светског савета Цркава у двадесетом веку и то на темељима до тада непознате тзв. "крштењске теологије" која се заснива на тражењу минимума сагласности.

Дакле, поред већ постојећих саборских осуда на Васељенским саборима, на којима су осуђене, између осталих, најважније јереси (аријанство, несторијанство, монофизитизам и монотелитизам), Православна Црква се саборски, како смо видели, изразила и о протестантизму (лутеранству и калвинизму).

ДА ЛИ ЈЕ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ДО САДА ОСУДИЛА ПОГРШНА РИМОКАТОЛИЧКА УЧЕЊА

Међу православним хришћанима може се чути врло често мишљење да не постоји валидна саборска осуда римокатоличких учења, изузевши Велики Фотијев сабор 879-880 где је, како смо претходно објаснили, осуђено самовољно мењање Символа вере, али се није улазило у суштину учења Filioque. Прошли пут смо само оквирно поменули Лионски унионистички сабор, али важно је поменути све саборске римокатоличке Саборе чије су дефиниције о исхођењу Духа Светога крајње проблематичне за православну тријадологију:  

1. Четврти латерански сабор 1215. (где се каже да Отац нема порекло ни из кога, Син само из Оца, а Дух свети једнако из обојице)
2. Други Лионски сабор (2 седница) 1274 (где се каже да „Дух Свети исходи вечно из Оца и Сина, али не као из два принципа, већ из једнога, не као две спирације (исхођења) већ једне.“
3. Флорентински сабор (6. седница) поводом унионистичког документа Laetentur Caeli  из 1439. где се каже „Исповедамо да свети учитељи и Оци кажу да Дух Свети происходи из Оца кроз Сина, што подразумева, да је Син, као и Отац, оно исто што Грци називају „узроком“, а Латини „принципом“ постојања Светог Духа… А пошто је Отац сам дао свом јединородном Сину, кроз рађање, све што Отац има осим то што је Отац, сам Син вечно поседује од Оца од кога се вечно рађа управо то да из Свети Дух исходи из Сина“
4. Флорентински сабор (8. седница) 1439. „Дух Свети исходи вечно из Оца и Сина и има своју природу и постојање истовремено (simul) из Оца и из Сина. Он исходи вечно из обојице као из једног принципа и једне спирације (исхођења)…А пошто је отац рађањем дао свом јединородном Сину све што припада Оцу, осим да буде Отац, Син такође вечно од Оца, из кога се вечно рађа, има и то да из њега (Сина) исходи Дух Свети“.
5. Флорентински сабор (11 седница) документ Cantate Domino из 1442. године о унији са Коптима и Етиопљанима где се опет понавља веровање да Дух Свети исходи из Оца и из Сина, као из једног принципа. „Све што Свети дух поседује Он има од Оца заједно са Сином. Али Отац и Син нису два принципа Духа Светога, већ један принцип, као што Отац и Син и Свети дух нису три принципа стварања, већ један принцип“.

Православна Црква није после ових крајње проблематичних римокатоличких догматских дефиниција остала у ћутању, као што неки сматрају, већ се саборски огласила кроз саборе општег ауторитета, нарочито оне који су сазивани у време Св. Григорија Паламе (1341, 1351, 1368) на којима је поред дефинисања разлике између божанске суштине и божанских енергија, јасно изнесено учење Православне Цркве о исхођењу Духа Светога, посебно у Томосу Св. Григорија Паламе 1351. године. Након ових Сабора Православна Црква је јасније дефинисала три начина исхођења односно пројављивања Духа Светога. Ево кратког прегледа, јер тема је веома комплексна.

1. Ипостасно исхођење у вечности које подразумева да Дух Свети исходи (ἐκπορεύεται) вечно само од Оца, што је и садржано у Символу вере.
2. Вечно произлажење, пројављивање Духа по енергији (дејству) „кατ' ενέργειαν πρόοδος του Αγίου Πνεύματος“ од Оца кроз Сина. Ово бива у контексту заједничке суштине (οὐσία) коју Дух Свети добијајући само од Оца као личност тј. ипостас (ὑπόστασις), прима такође и од Сина (ὁυσιωδώς) тј. по томе што све три ипостаси поседују исту суштину (природу), о чему раније говоре Св. Кирил Александријски и Максим Исповедник. У том смислу верујемо да је Дух Свети не само Дух Очев, већ и Дух који почива на Сину и Дух Сина. Св. Григорије у свом Другом аподиктичком слову о исхођењу Св. Духа богомудро говори о „Духу Синовљевом који од вечности исходи из Оца и у Сину природно постоји и почива, и зато се назива Дух Синов, али се не каже се да је Дух од Сина“ (Ἔστι γάρ τοῦ Υἱοῦ τό Πνεῦμα ὡς ἐξ αἰώνων καί εἰς αἰῶνας ἐκ τοῦ Πατρός ἐκπορευόμενον καί ἐν Υἱῷ φυσικῶς ὑπάρχον καί ἀναπαυόμενον˙ καί διά τοῦτο Πνεῦμα μέν Υἱοῦ λέγεται, ἐκ δέ τοῦ Υἱοῦ οὐ λέγεται). На основу ове врло важне разлике може се условно рећи да постоји својеврсни filioque и у православном богословљу, али искључиво на нивоу суштине (природе Божије) и никако на ипостасном нивоу, о чему управо уче латински богослови, тврдећи да Дух вечно исходи из Оца и Сина као једног принципа (начала) чиме се мешају ипостасна својства божанских личности. То је суштинска разлика два богословска система.
3. Слање Духа Светога у времену, од Оца преко Сина, свету, у икономији (домостроју) спасења, јер се од Оца Дух Свети преко Сина даје апостолима. Духом Светим Син се објављује Свету као оваплоћени Логос Божији и Дух Свети дошавши на апостоле, непрестано изграђује и одржава Цркву као Тело Христово.

Поред ових Паламитских сабора истина вере, посебно у вези исхођења Духа Светога и учествовању у нествореним божанским енергијама, потврђена је на Сабору у Цариграду 1484. године којим је одбачена лажна унија у Фиренци и сва неправославна учења која су тамо потписана од стране латиномислећих јерарха. Већ, смо поменули саборе источних патријараха из 17. века који су одбацили протестантска учења и коначно Сабор од 1872. који је посебно осудио етнофилетизам као еклисијалну јерес.

------

Дакле, можемо да закључимо да су погрешна учења како оријенталних, неправославних дохалкидонских и послехалкидонских хришћана, затим погрешно римокатоличко учење о исхођењу Духа Светога и протестантска учења САБОРСКИ већ јасно осуђена у Православној Цркви. Самим тим, ако следујемо светоотачком искуству не можемо говорити о пуноћи црквености код ових конфесија и заједница, без обзира колико су исправних веровања оне сачувале од заједничког православног предања. Отуда се питање односа између Једне Свете Саборне и Апостолске и Православне Цркве и осталих хришћана поставља као најважнија тема Цркве нашег времена. Управо ово питање је од кључног значаја за сам формат тзв. екуменског дијалога, његове циљеве и оправданост.

Али, о томе у следећем посту…..
 

[Zoran Đurović]

On 8/6/2016 at 11:24, Desiderius Erasmus рече

25 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

посту…..
 

Оче Саво, може и у мрсу! Не остављајте све за посне дане...

[kopitar]

O. Savo kad čitam ovo o razlici kako se shvaća proizilaženje Duha Svetoga , meni se običnom laiku čini moguća i jedna i druga varijanta... zašto bi se dragi Bog ljutio na nas ako smo malo pogrešili te bi smo zbog toga smatrali da jedna od crkava nepotpuna , zar nismo po krštenju svi jedno Kristovo Mistično Tijelo...oprostite zbog moje priprostosti jer nemam neko veliko obrazovanje, osim velike želje da budemo jedno .

[Архимандрит Сава Јањић]

44 minutes ago, kopitar рече

O. Savo kad čitam ovo o razlici kako se shvaća proizilaženje Duha Svetoga , meni se običnom laiku čini moguća i jedna i druga varijanta... zašto bi se dragi Bog ljutio na nas ako smo malo pogrešili te bi smo zbog toga smatrali da jedna od crkava nepotpuna , zar nismo po krštenju svi jedno Kristovo Mistično Tijelo...oprostite zbog moje priprostosti jer nemam neko veliko obrazovanje, osim velike želje da budemo jedno .

Сасвим вас разумем јер бих и сам највише волео да су сви који верују у Христа сачували апостолску веру, али нажалост, добро знамо да није тако. Идеја да се јединство свих хришћана обнови на основама минимума сасгласности у вери није нова и посебно је афирмисана у оквиру тзв. Светског савета цркава као "крштењска теологија" (baptismal theology). "Крштењска теологија" је практично прихваћена у Светском савету цркава од стране "Комисије за веру и поредак" прихватањем документа са називом "Крштење, Евхаристија, Служење" у Лими 1982. Најкраће речено, јединство Цркве се по тој теологији темељи на чињеници да су њени чланови сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светог Духа. Све остале разлике не утичу суштински на црквено јединство. Треба напоменути да код многих чланова Савета постоји уверење да јединство Цркве већ постоји, али га само треба видљиво пројавити. Проблем је у томе што протестантске чланице у ССЦ јединство Цркве виде засновано на "теорији грана" (branch theory) што православни учесници у ССЦ никада нису могли да признају јер је то потпуно страно аутентичном православном учењу и свести да смо ми Једна и неподељена Света Саборна и Апостолска Црква.  

Православно учешће у Савету од самог почетка било је, барем код оних који су у ССЦ ушли са искреним намерама, мотивисано искреним сведочењем православне вере (на пример код Флоровског). Нажалост, до данас се показало да неправославне чланице Савета нису спремне да се врате заједничком православном предању, а неке су чак још више одступиле од основних принципа хришћанске вере и живота, одступивши и од самог Светог Писма. Штавише, данас постоји уверење и код многих православних који су раније и били поборници учешћа у Светском савету цркава, да је реч о једној превазиђеној организацији, у коју чак ни протестанти више не верују и чији се рад мање више исцрпљује у процедуралним питањима. Занимљиво је да Римокатолици никада нису ушли у ССЦ јер себе крајње доследно сматрају Једном Католичанском Црквом и јединство Цркве не виде у тражењу богословског минимума сагласности "са другим црквама", већ превасходно у васпостављању заједнице са римским епископом, што је у овој или оној форми био и остао главни стожер римокатоличке еклисиологије. 

[Архимандрит Сава Јањић]

9 hours ago, Ronald рече

Hvala Oce Savo.

Posto ste rekli da je Gospod stvorio polove, mislite li da je to radio ciljano kroz evoluciju i da mi vise ne evoluiramo ili da necemo vise evoluirati na primer u asexualnost i samoreprodukciju. Na nizim nivoima evolucionog stabla i dalje imamo asexualno razmnozavanje ili kod gljiva i vise vrsta polova, a to su svakako nasi preci. U evolucionoj biologiji je najzagonetnije pitanje evolucije sexualnosti i polnosti, jer asexualnost ima svojih prednosti posto ni sex nije zdrav, moglo bi se reci da ima vise mana nego prednosti. Medjutim adaptacija jeste tu najpodobiji odgovor jer je omogucila bolje prilagodjavanje zbog varijeteta koji dobijamo kroz roditelje i zbog cega su sve nove jedinke razlicite sto nije slucaj sa klonovima kod asexualne reprodukcije. Sta ako bi sutra ponovo evoluirali u asexualna bespolna bica usled spoljasnjih okolnost, onda ne bi bilo ni potrebe za svetom tajnom braka, jer bi svi bili isti. Kulturna evolucija svakako ubrzava i biolosku jer je broj spermatozoida kod muskarca danas prosjecno nizi za 20% nego prije. 50 godina. Takodje u svakoj generaciji jedan odsto muskarca dozivi mutaciju kojom svoju spolnost smanjuje za 10%. Brajan Sajks misli da bi muskarci mogli izumrijeti za oko 125 000 godina jer su po njemu muskarci modifikovane zene. U kojem je vijeku brak proglasen Svetom tajnom? 

У Светом Писму јасно видимо да је Бог створио човека, као мушкарца и жену, али, ипак ово није крајњи циљ онога што је Бог предвечно намерио са човеком. Коначни циљ јесте да се кроз човека, односно кроз Богочовека Христа, васцела твар приведе у вечну заједницу са Богом. Ако можемо условно говорити о хришћанском поимању еволуције до стварања човека, као круне стварања видљивог света, у нашој вери не постоји никаква основа да говоримо о томе да се еволуција може наставити након човека. Након Другог доласка Господњег и васкрсења људи ће бити телесни, али њихова телесност биће другачија од ове која је заснована на нашој биологији. Ово за нас хришћане није питање еволутивног развоја, већ тајна пуноће постојања у Христу. На основу Светог Писма и предања наше Цркве можемо да закључимо да после Васкрсења неће бити никакве репродукције јер по већ поменутим речима апостола, али и самог Господа неће бити ни мушког ни женског и људи ће бити као анђели (уп. "Јер кад из мртвих васкрсну, нити се жене ни удају, него су као анђели на небесима." Мк 12.25). Све остало су спекулације које нас одводе у "science fiction". Уосталом, свакоме је остављено да верује по својој савести и слободном убеђењу.