Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Vasa L.]

Oce Savo sta mislite o ovom slucaju Dejan Puzigaca alijas monah Sava,

i da li postoje neke provere prilikom stupanja u monastvo u smislu,

da li je covek na nekoj poternici za ubistvo, ili je tezak psihijatrijski bolesnik itd.?

I da li moze da se proveri o kakovoj je to Pravoslavnoj Crkvi u Kataru rec i kako su i da li su uopste zamonasili tog coveka?

 

http://www.blic.rs/vesti/hronika/izrucen-osudjeni-za-ubistvo-tatona-puzigaca-iz-grcke-kao-monah-sproveden-u-zatvor/sxkrfnr

[Архимандрит Сава Јањић]

10 minutes ago, Vasa L. рече

Oce Savo sta mislite o ovom slucaju Dejan Puzigaca alijas monah Sava,

i da li postoje neke provere prilikom stupanja u monastvo u smislu,

da li je covek na nekoj poternici za ubistvo, ili je tezak psihijatrijski bolesnik itd.?

I da li moze da se proveri o kakovoj je to Pravoslavnoj Crkvi u Kataru rec i kako su i da li su uopste zamonasili tog coveka?

 

http://www.blic.rs/vesti/hronika/izrucen-osudjeni-za-ubistvo-tatona-puzigaca-iz-grcke-kao-monah-sproveden-u-zatvor/sxkrfnr

О овом случају знам онолико колико и сви они који су прочитали вест. Лично ми изгледа јако сумњиво јер, данас, лутајући монаси нису реткост. Такође постоји приличан број оних који се лажно представљају као монаси и само носе монашку одећу. Таквих има и на простору Србије, у парацрквеним групама које немају везе са канонском Православном Црквом. Сваки монах који путује ван свог манастира и Епархије у иностранство требало би да има писмени благослов игумана и ако је у свештеном чину тзв. мирно писмо надлежног Епископа које потврђује да је у свези клира одређене Епархије и помесне Цркве и да није под црквеном забраном.

Према правилима, барем онима која вреде у нашем манастиру, да би неко уопште дошао на неколико дана у манастир у посету мора да има препоруку или некога кога добро знамо или канонског парохијског свештеника. Да би неко постао искушеник треба да у манастиру проведе неколико месеци на провери и морамо добро да се упознамо да ли такво лице има неких здравствених проблема који могу да буду сметња и да ли може да се нормално уклопи у заједницу, па тек онда процењујемо да ли може да остане и замонаши се, када за то сазре време. Монаси из других манастира могу да долазе у посету или на одређено време, али само са благословом свог игумана или Епископа. Према правилу које смо усвојили након вишегодишњег искуства, у наше монашко братство нисмо у могућности да примимо монахе који су замонашени у другим манастирима. Оваква правила вреде у већини општежитељних манастира у Православној Цркви. 

[Чунга Лунга]

Oce Savo, molim Vas da mi odgovorite na sledece pitanje.

Sta da uradi zena, koja je oduvek u veri, kada je pred brakom sa muskarcem, koji joj u potpunosti u svemu odgvovara i ljubav postoji, ali koji nije u veri, nije ni krsten, ne zanima ga delatno hriscanstvo, iako kaze da veruje u Boga? Nije krsten i kaze da ga to ne zanima, znaci nema vencanja u crkvi. Sta da uradi ona? Da li da odustane od venacanja sa njim ili da zarad braka odustane od vencanja u crkvi, iako je to za nju nezamislivo da uradi?

[Архимандрит Сава Јањић]

19 hours ago, Марина Савковић рече

Oce Savo, molim Vas da mi odgovorite na sledece pitanje.

Sta da uradi zena, koja je oduvek u veri, kada je pred brakom sa muskarcem, koji joj u potpunosti u svemu odgvovara i ljubav postoji, ali koji nije u veri, nije ni krsten, ne zanima ga delatno hriscanstvo, iako kaze da veruje u Boga? Nije krsten i kaze da ga to ne zanima, znaci nema vencanja u crkvi. Sta da uradi ona? Da li da odustane od venacanja sa njim ili da zarad braka odustane od vencanja u crkvi, iako je to za nju nezamislivo da uradi?

Искрено речено, ту постоји проблем. Наша вера није само нека приватна ствар, рецимо као неки хоби, и да се особи са којом желимо да живимо то може да се свиђа или не свиђа. Хришћанска вера, ако се живи на прави начин је кључна ствар нашег живота и све што чинимо радимо у светлу те наше вере у Христа. Тако је и са браком. Брак није само неко правно повезивање човека и жене, нити је само питање репродукције, већ је пре свега света тајна која подразумева да две особе које су у вери одлуче да живе заједно, али тако што ће њихов заједнички живот, као једног тела, бити икона живота у Христу. Ако се неко обрати Христу док је већ у грађанском браку са другом особом то је нешто сасвим друго и тада љубављу и молитвом треба чинити све што је могуће да се светлост вере појави и у срцу другог супружника. Хришћани на љубав човека и жене не треба да гледају искључиво као на биолошки процес, као на телесну и душевну привлачност, већ пре свега на спремност да обоје у заједничкој вери узрастају у љубави према Богу. Наша вера нас учи да нема истинске љубави према ближњима без љубави према Богу. Може да постоји привлачност, верност и друге особине које су везане за човеков биолошки састав и сличне особине налазимо и код животиња, али љубав у хришћанском смислу нема пуноћу без љубави према Богу која супружнике и сједињује светотајински. Дакле, ако се љубав и брак искључиво гледају на телесном и душевном нивоу супружници неће бити суштински везани оном духовном споном која је неопходна да би им тај начин живота био на спасење и живот вечни. 

У овом конкретном случају мислим да треба бити стрпљив и да човеку кога је та жена заволела треба искрено рећи да је њена вера за њу веома важан део њене личности и да он, ако је истински воли, треба и да је разуме и прихвати као целовиту личност са којом ће поделити целог себе. То није питање формалности, тј. да он како би дошло до брака прихвати да се крсти и венча у цркви само да би се испунио тај предуслов. Веома је важно да обоје живо осете да их не повезује само оно спољашње већ да су и духовно блиски.

[Јанко]

Оче, благословите.

Праштајте ми на допуни питања, јер ово може бити поприлично збуњујуће за људе који тек намеравају у брак. Са једне стране требало би да је јасно теоријски то што сте изложили, и да је то савршен пут. Са друге стране, у пракси стање буде другачије, а налетеће и на цитат из Павлове прве посланице Коринћанима:

"12 Осталима говорим ја а не Господ: ако који брат има жену која није верница, и она се приволи живети с њим, да је не оставља.
13 И жена ако има мужа који није верник, и он се приволи живети с њом, да га не оставља.
14 Јер се посвети муж који није верник женом која је верница, и посвети се жена која није верница мужем који је верник; јер би иначе деца ваша била нечиста, а сад су света.
15 Ако ли се онај који није верник раздваја, нека се раздвоји, јер брат или сестра у том случају нису везани. Бог нас позва да у миру живимо.
16 Јер што знаш, жено, да ли ћеш ти мужа спасити? - или шта знаш, мужу, да ли ћеш ти жену спасти?
17 Само како је коме Господ уделио онако нека живи, по позиву што је од Бога примио. Тако ја по свим црквама учим."

 

Ја непрекидно благодарим Богу што ми је дао верујућу жену и што плодове наше љубави већ видим као литургијски освешћене Хришћане, као што видим и колико је трновит пут како нама, тако неупоредиво више онима који имају некрштеног/неверујућег животног сапутника.

Ипак, истине ради видео сам и крај једног живота где је љубав крштене жене и дозвола мужа да слободно одлази на Литургије и причешћује се као и крсти децу и води их у цркву са собом довела до тога да се муж пред крај живота, у болести, крсти, причести и мирно упокоји. Наравно, и неупоредиво више њих који су своју везу завршили грађанским разводом...

Дакле, ако можете мало бацити светла и на другу страну медаље...

[Архимандрит Сава Јањић]

5 hours ago, Јанко рече

Оче, благословите.

Праштајте ми на допуни питања, јер ово може бити поприлично збуњујуће за људе који тек намеравају у брак. Са једне стране требало би да је јасно теоријски то што сте изложили, и да је то савршен пут. Са друге стране, у пракси стањебуде другачије, а налетеће и на цитат из Павлове прве посланице Коринћанима:

"12 Осталима говорим ја а не Господ: ако који брат има жену која није верница, и она се приволи живети с њим, да је не оставља.
13 И жена ако има мужа који није верник, и он се приволи живети с њом, да га не оставља.
14 Јер се посвети муж који није верник женом која је верница, и посвети се жена која није верница мужем који је верник; јер би иначе деца ваша била нечиста, а сад су света.
15 Ако ли се онај који није верник раздваја, нека се раздвоји, јер брат или сестра у том случају нису везани. Бог нас позва да у миру живимо.
16 Јер што знаш, жено, да ли ћеш ти мужа спасити? - или шта знаш, мужу, да ли ћеш ти жену спасти?
17 Само како је коме Господ уделио онако нека живи, по позиву што је од Бога примио. Тако ја по свим црквама учим."

 

Ја непрекидно благодарим Богу што ми је дао верујућу жену и што плодове наше љубави већ видим као литургијски освешћене Хришћане, као што видим и колико је трновит пут како нама, тако неупоредиво више онима који имају некрштеног/неверујућег животног сапутника.

Ипак, истине ради видео сам и крај једног живота где је љубав крштене жене и дозвола мужа да слободно одлази на Литургије и причешћује се као и крсти децу и води их у цркву са собом довела до тога да се муж пред крај живота, у болести, крсти, причести и мирно упокоји. Наравно, и неупоредиво више њих који су своју везу завршили грађанским разводом...

Дакле, ако можете мало бацити светла и на другу страну медаље...

Посебно сам нагласио да је реч о избору који треба направити пре ступања у брак. Ако су супружници већ у браку и једно од њих двоје се обрати, наравно да не треба раскидати заједнички живот и да треба наставити живети са својим супругом или супружницом, пре свега због деце, али исто тако да би Бог призвао спасењу и онога који није у вери. Међутим, када се двоје младих људи налазе пред одлуком да започну брачни живот, мислим и сведочим традицију Цркве да није добро свесно ићи у брачну заједницу са супружником који не само није у вери него је и противан Богу и заповестима Божијим. Наравно, постоји увек могућност да и такав живот доведе до обраћења другога и до срећног и благословеног брака, али, нажалост, најчешћи су случајеви у којима није тако. Постоје дакле изузеци успешних заједница који су из једне телесне заједнице узрасли у обзиљну духовну везу у Христу, али то не може да буде правило нити савет.

И сам познајем супружнике који су започели свој брачни живот грађанским браком и да је у међувремену обраћење једнога од њих довело до обраћења другога и да су на крају одлучили да за свој заједнички живот добију благослов Цркве. Сада, када нема много некрштених душа и када хришћанин или хришћанка који обзиљно живе свој живот у Христу желе да ступе у брак крајње је пожељно да њихова супружница или супружник такође буду у вери, како би њихова заједница од самог почетка била благословена. Света тајна брака је часна и поштована у Цркви и има смисао само у евхаристијском контексту, као заједница мушкарца и жене који желе да живе свој живот у Христу у брачној заједници, делећи једни са другим све у Христу, јер то је суштина хришћанског брака. Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања.

Наравно, као монах не претендујем да могу да дам најбоље правило али покушавам да размишљам на основу онога што сам успео да научим у познанству и контакту са људима који су ми тражили савет.

[Јанко]

4 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

Ово може да изгледа као теорија али ако нам је приоритет живот у Христу, а тек потом све друго, наравно да томе све треба бити подређено. Проблем данашњег секуларизованог друштва јесте да се вера често доживљава као помоћно средство да живимо боље и срећније наш земаљски живот. Ако баш све не иде како треба многи се онда и разочарају јер очекују од Бога да им дарује срећу. То је погрешна перспектива и можемо говорити у том случају више о животу у Христу као средству, а не као циљу нашег постојања.

Тачно у центар, као и увек! Управо, питање је колико смо заиста свесни/освешћени шта је истински живот у Христу...

Неизмерно благодарим.

[Јелена011]

Brate Janko, samo da dopunim tvoju dopunu...

Cak i da pricamo o "crkvenim" ljudima, svi smo mi drugaciji. Mozda se mladi ponekad zalete i na svoju i na tudju spremnost na promenu.

Jer sam vidjala mnoge "crkvene brakove" verujucih ljudi da su se raspali jer su imali drugacije vidjenje vere, zivota, svega... Idu u istu crkvu, pricescuju se iz iste case a imaju suprotne stavove po nekim zivotnim pitanjima i po pitanjima vere, a nisu spremni da se menjaju i usaglasavaju nego svako vuce na svoju stranu.

Vecina je krstenih ljudi, neki i idu u crkvu ono par puta godisnje, ali daleko smo mi od "homogene zajednice", mozes naci dijametralne stavove kod vernika i to je tesko uklopiti.

 

[Архимандрит Сава Јањић]

Такође бих додао да одлуци да се склопи црквени брак мора да претходи озбиљна духовна припрема. Брак је као и монашки завет, обавеза коју преузимамо пред Богом и завет да ћемо Господу служити не више као индивидуе већ у заједници са другима. И брак и монаштво у суштини подразумевају одрицање од свог ега и сопствених себичних жеља. Велики проблем у времену у коме живимо јесте да многи улазе у брак више у налету осећања привлачности, а мање са свешћу да је реч о обавези и посебној врсти подвига. Отуда је предбрачни испит постао форма, а све више је захтева за црквеним разводима који се, нажалост, олако дају, а потом се опет трчи у нове црквене бракове, као да је реч о грађанском уговору. Православна Црква је дозволили могућност другог брака као крајње снисхођење да се не би живело у греху, а не као нешто што је уобичајено и део редовне процедуре. Отуда и разлика између обреда свете тајне брака и другобрачног обреда који је покајног карактера. У општој атмосфери секуларизације све чешће се не прави разлика и црквени бракови се своде на свадбени ритуал, а разводи бракова постају све више слични бракоразводним парницама на грађанским судовима. Ово је јако опасно. Црквени брак је нешто за што се треба духовно припремити и бити свестан да се од супружника тражи подвиг да одрже заједницу љубави и да до краја остану посвећени једно другоме гледајући пре свега на своју заједницу као заједницу која је запечаћена крвљу Христовом. Зато би обред свете тајне брака требало обављати пре свега у литургијском контексту јер је то и коначни смисао те заједнице. Причешћем Телом и Крвљу Христовом супружници примају на себе завет и обавезу да живе у Христу као једно тело и деле све радости и туге као један у Христу. Ако се брак тако не схвати можемо радије говорити о кохабитацији две особе било због међусобне привлачности или неких других интереса. Наравно, то више нема везе са Светом Тајном брака.

Када се брак сагледа у овој, евхаристијској перспективи, он није суштински различит од монаштва јер у монаштву главни подвиг није да човек живи без брака, у неким натприродним аскетским трудовима (као да је то Богу потребно), већ да се пре свега научи да живи заједно са другима и да се одрекне своје воље ради љубави према другоме и заједници у којој живи, а пре свега ради Христа. Подвиг служи томе да нас научи да живимо евхаристијски, да делимо и благодаримо дарове које нам је Бог дао. То је најтежи подвиг јер имамо источне аскете који мало једу и спавају, али тешко могу да живе са другима. Циљ хришћанског подвига није постизање одређених аскетских способности, већ оспособљавање себе за заједницу, за љубав, за то да другога доживљавамо заиста као део свог бића и да чувамо ту заједницу по цену наше највеће жртве. То је најтежи подвиг јер све друго лакше иде. Тако је и у браку. Треба бити спреман прихватити другога са свим слабостима Христа ради и ради светиње брака као освештаног начина живота човека и жене у Христу.

[Јанко]

3 minutes ago, Архимандрит Сава Јањић рече

И брак и монаштво у суштини подразумевају одрицање од свог ега и сопствених себичних жеља. Велики проблем у времену у коме живимо јесте да многи улазе у брак више у налету осећања привлачности, а мање са свешћу да је реч о обавези и посебној врсти подвига.

Заиста, по питању ега највећи проблем је што - уместо са хришћанском жељом за подвигом и осећањем обавезе преузете пред Богом према другоме - млади улазе са надом да ће некако, својом снагом и/или уз Божију помоћ, променити друге а не себе. "Укалупити" их у свој образац, уместо пригрлити са свим врлинама и манама, као што је Христос пригрлио све нас. Треба се упитати одмах на почетку - да ли могу заувек бити са њим/њом оваквим/оваквом, а да се ништа не промени код другога?

[Архимандрит Сава Јањић]

8 minutes ago, Јелена011 рече

Brate Janko, samo da dopunim tvoju dopunu...

Cak i da pricamo o "crkvenim" ljudima, svi smo mi drugaciji. Mozda se mladi ponekad zalete i na svoju i na tudju spremnost na promenu.

Jer sam vidjala mnoge "crkvene brakove" verujucih ljudi da su se raspali jer su imali drugacije vidjenje vere, zivota, svega... Idu u istu crkvu, pricescuju se iz iste case a imaju suprotne stavove po nekim zivotnim pitanjima i po pitanjima vere, a nisu spremni da se menjaju i usaglasavaju nego svako vuce na svoju stranu.

Vecina je krstenih ljudi, neki i idu u crkvu ono par puta godisnje, ali daleko smo mi od "homogene zajednice", mozes naci dijametralne stavove kod vernika i to je tesko uklopiti.

 

Како у браку, тако и у манастиру, сви смо различити и наш циљ није да будемо идентични и да други буде слика наше личности. Управо та намера да другога волимо само у оној мери у којој нам је сличан и слаже се са нашим ставовима је у темељу погрешан. Најтеже је волети другога у различитости, а сваки човек је непоновљива личност. Ако се у браку очекује да жена у свему буде она која ће прихватати све оно што жели њен муж, плашим се да то неће бити права заједница љубави. Човек јесте глава жени у том смислу да има већу одговорност и бригу и треба да покаже већу жртву, а не да буде тиранин и деспот, а жена слушкиња која треба да се покорава хировима мужа. Такође вреди и у обрнутом случају. Жена треба да победи потребу да влада својим мужем и да заједно са својим мужем изграђује заједницу и породицу. Највише неслоге, а и развода настаје када супружници након првобитног периода заљубљености схвате да су различите личности и почну да прихватају помисли да их онај други спречава у томе да постану целовите личности. То је озбиљан проблем. У браку мушкарац више не живи сам за себе, као ни жена. Они су једно тело у Христу и не би требало да буде "моје" и "твоје" већ "наше". Деца нису наставак биолошког постојања оца и мајке која треба да остваре оно што њихови родитељинису постигли, већ су то слободне личности којима родитељи треба да помогну да нађу своју слободу у Христу и развију себе у христоподобне личности. Тако је и у манастиру, монаси и монахиње улазе у манастир као појеидначне личности и уграђују себе у братство или сестринство као једно тело. Ту нема и не сме да буде индивидуалних амбиција, себичних жеља које нису у служби изградње заједнице и међусобне слоге. Сви случајеви напуштања манастира су мање-више последица тога што монах или монахиња помисле да их заједница спутава да постану оно што они мисле да треба да буду, а заправо заборављају да су својим заветом умрли старом човеку и себе свесно и слободно уградили у заједнцу која је носилац њиховог личног постојања. И у браку и у манастиру и уопште у Цркви Христовој ми смо позвани да умремо старом начину постојања и да заживимо новим. Спасење није награда за добра дела већ нови начин постојања који се потврђује у нашем односу према Богу и кроз Бога према ближњима. Све остало је морализам.

Хришћанство је вера која већ и у овом времену и простору закорачује у есхатон. Ми крштењем умиремо старом човеку и рађамо се у Христу у коме нема "ни Грка ни Јеврејина, ни мушког и женског" (уп. Гал 3.28-29). Овде се не говори о будућем веку, већ о нашем животу у Христу који започиње још овде. Зато смо позвани да надиђемо наша биолошка ограничења, да надиђемо своје индивидуално постојање изградњом личности која свој смисао једино види у Телу Христовом у Цркви. Овде се хришћанство суштински разликује од религија (јер хришћанство и није религија) које заправо имају за циљ да нам олакшају овај живот, смање патњу, дају одговоре који ће смирити наше страхове и омогуће да живимо срећније и успешније. Хришћанство у коме се изгуби ова димензија постаје једна од религија и губи свој смисао и не може се назвати истинским животом у Христу. Ако заборавимо да смо пролазници у овом свету, да смо само путници ка пуноћи Царства небеског и да само као Тело Христово истински постојимо и живимо новим животом, наша вера ће постати хоби или оно што су комунисти звали "опијумом за народ". Зато стално треба да се враћамо Еванђељу и Христовим и апостоским поукама.

[Јелена011]

Potpuno se slazem oce, hvala vam na ovim recima bas ste lepo objasnili ono sto sam htela da kazem.

Ja sam se samo nadovezala na Janka, da nije problem ni kad su supruznici jedan ucrkovljen drugi ne. Taj nas ego, nase ja koje misli da je u pravu, moze da postoji i medju crkvenim ljudima. Svedoci smo da ima raznih ljudi koji ulaze u Crkvu i imaju svoja shvatanja pa cak i vere i svega oko vere, zivota prakticnog. I da ukoliko neko nije spreman da se menja i uz drugoga uzrasta u zajednistvu dzabe i da su na primer iz iste parohije. Ako ne postoji ta spremnost da nam drugi bude ispred nasih zelja, nasih vidjenja, misljenja, stavova, dzabe i ako smo ucrkovljeni.

Kad rekoh homogena zajednica, nisam mislila na to da svi treba da budemo isti, nego da postoje brojna pitanja i da u Crkvi ne postoji jednomislije nego jednodusnost. E sad ako se nadju dvoje koji razlicito misle, ali nisu jednodusni, ne dozvoljavaju drugom razlicitost nego misle da su oni u pravu eto problema.

[Архимандрит Сава Јањић]

18 minutes ago, Јелена011 рече

Potpuno se slazem oce, hvala vam na ovim recima bas ste lepo objasnili ono sto sam htela da kazem.

Ja sam se samo nadovezala na Janka, da nije problem ni kad su supruznici jedan ucrkovljen drugi ne. Taj nas ego, nase ja koje misli da je u pravu, moze da postoji i medju crkvenim ljudima. Svedoci smo da ima raznih ljudi koji ulaze u Crkvu i imaju svoja shvatanja pa cak i vere i svega oko vere, zivota prakticnog. I da ukoliko neko nije spreman da se menja i uz drugoga uzrasta u zajednistvu dzabe i da su na primer iz iste parohije. Ako ne postoji ta spremnost da nam drugi bude ispred nasih zelja, nasih vidjenja, misljenja, stavova, dzabe i ako smo ucrkovljeni.

Kad rekoh homogena zajednica, nisam mislila na to da svi treba da budemo isti, nego da postoje brojna pitanja i da u Crkvi ne postoji jednomislije nego jednodusnost. E sad ako se nadju dvoje koji razlicito misle, ali nisu jednodusni, ne dozvoljavaju drugom razlicitost nego misle da su oni u pravu eto problema.

Да, лепо сте рекли, наш циљ јесте једнодушност да заједно обитавамо у благодатној заједници Духа Светога и да своје међусобне разлике надилазимо љубављу и трпљењем, Христа ради. Брак је велики подвиг, можда и већи него монаштво у много чему. Али и један и други вид заједнице апсолутно нема смисла уколико за свој циљ нема Христа. Када у човеку заживи истинска љубав онда један другог чини већим и жртвује се за другога. То се не доживљава као губитак већ као добитак. Док нама владају страсти, посебно егоизам, свако попуштање другоме се види као пораз и "други" је само средство помоције наше личне болесне индивидуалности. Наравно, свака заједница заснована на томе осуђена је на пропаст. Зато је подвиг, тј. пре свега борба за егоизмом и свим осталим страстима које произилазе из њега, једини начин да се очува и брачна и монашка заједница. У својим главама о љубави Св. Максим Исповедник не говори о емоцијама, нити пише љубавну поезију, већ говори конкретно о томе како се боримо против помисли, против страсти и посебно највећих међу њима самољубља и гордости. Искуство Цркве показује да је истинска љубав у Христу могућа једино ако се ослободимо владавине страсти и греха јер онда срце човека испуњава божанска благодат и осећања која су далеко изнад пролазних емоција. Љубави зато нема без борбе и подвига. А љубав за хришћане је неодвојива од Бога јер "Бог је љубав" каже Апостол љубави (1 Јов 4.8). Љубав зато за нас није апстракција или хемијска формула, већ аутентични лични начин постојања у Богу. Живећи са другим љубимо Бога у другоме и у другоме остварујемо себе као целовиту личност. Овако схваћена света тајна брака омогућава највећи духовни узлет ка Богу и заједницу са Њим. 

[Чунга Лунга]

Oce Savo, Jelena i Janko, neizmerno vam hvala na svemu sto ste napisali. Blagoslov Boziji da bude sa vama!

Kada je zena u veri, Boga oseca od malena, brak vidi skroz isto tako kako ga je otac Sava predstavio i takodje zna i sve sto je Janko napisao koristeci prvu poslanicu svetog apostola Pavla Korincanima, prihvatajuci i do tada za nju nove istine koje je Jelena iznela, a naspram sebe ima takvog muskarca na kojem Bogu zahvaljuje svako vece pred spavanje (jer Ga je za bas takvog, njoj u svemu slicnog, molila u dugim godinama apsolutnog samovanja i On joj ga konacno posla sa bas svim njegovim brojnim osobinama koje je od Njega izmolila, uskrativski joj jedino molbu da budu jednaki i u verskim pogledima; kao i on sto je dugo godina bio sam i vec bez nade da ce sresti nekog sa kim bi zeleo da zasnuje porodicu), ali koji za Bozic, Vaskrs, krstenje i crkveno vencanje kaze da mu nista ne znace i da tu nista ne oseca, veoma joj je onda tesko (tesko i pretesko) znati sta uraditi sa ovim za nju najvaznijim zivotnim korakom, pa odatle i potreba za pitanjem i trazenje saveta, pomoci...

 

[Биљана 1234]

Драга Марина, не замерите што ћу се укљуити са шар реченица.

Живела сам 2'0 година у браку са човеком који није веровао..Мислила сам, никад не знамо кад ће се коме отворити духовне очи, а верујем да свако има свој начин,Љубав Божија је блага, и речи Његове су тихе

Неки пут, верујем, деси се то..заједница промени човека..сви се боримо..тако то иде..а неки пут је човек превише ироничан и скептичан и обузет стварима овог света..Можемо и наћи алиби, као био је рат, па бомбардовање, па хиперинфлација, па свакаква чуда, али свако у дибини себе зна да је то само једна кажа, коју понављамо, да бисмо оправдали тугу и разочарење

Желим да кажем да се ствари усложњавају када дођу деца--Моја ћерка је пре неки дан напунила 21 годину..знате имам искуство различитих приступа у васпитању..далеко то може да оде..веома далеко

Моје дете је самостално,, таква је њена природа...разговарамо о  свему...причам о вери, о Христу, о Животу..и опет се Надам...није крштена, а све види како треба , и воли како треба,и чује ...и пева у црквеном хору.и најтеже ми да да мирно саслушам њене речи о томе да се крстити може човек који не осећа да је према Богу погрешио..не умем да јој објасним..превазилази то мене....

и сад..молим се Мајци Божијој да чува душу чисту детета мог...не знам шта бих вам више рекла Марина...Будите пажљиви и нежни и тихи у срцу свом, и верујте и надајте се да ћете уз помоћ Божију доћи до решења