Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Желео бих да поделим са члановима нашег форума мој данашњи интервју за ПОЛИТИКУ. Сутрадан би и у онлајн издању Политике требало да се појави цео текст. Ипак сматрам да је важно да вас и вечерас упознам са целим текстом који је постављен на Званични сајт наше Епархије http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/intervju-arhimandrita-save-igumana-decanskog-za-dnevni-list-politika-kosovo-se-brani-i-trplj-0

 

Косово се брани и трпљењем

Архимандрит Сава Јањић, игуман Високих Дечана, једног од најзначајнијих српских манастира, говори за „Политику” о пријему Косова у Унеско, заштити светиње и вери која их одржава и чува.

 

 

(следи целовит текст интевјуа архимандрита Саве)

 

Када у истом дану, на капији или око Манастира Дечани, сретнете војника Кфора с пушком у руци, а потом се чујете или сретнете с неким страним дипломатом који вам каже да Косово треба да уђе у Унеско, како се осећате?

 

Чињеница да су наше светиње под посебним режимом заштите и на листи угоржених светских споменика културе, суштински је у раскораку са евентуалним статусом Косова у УНЕСКУ. Наравно, нама је заштита КФОР-а који штити наш манастир неопходна јер смо иако „под заштитом УНЕСКА“ неколико пута нападани гранатама последњих година. Мишљење неких који сматрају да ће Косово бити одговорније према заштити наших светиња ако уђе у УНЕСКО, суштински је постављено на погрешним премисама. Наравно, на Косову и Метохији има много Албанаца који те светиње не би нападали и унiштавали, али нисам до сада упознао много оних који су спремни да јавно признају да су то српске светиње, иако то добро знају. Овде је у питању озбиљан проблем њиховог схватања идентитета. Ако се идентитет гради на негирању другога неизбежно се долази у ситуацију коју смо видели у погрому 2004.године када су не појединци, већ 50.000 већином младих Албанаца уништавали хришћанску баштину наше Цркве, а истовремено говорили да су цркве њихове. Зато се албански представници се свим силама труде да покажу да су део Европе и да Албанци никада нису уништавали цркве, а посвуда видимо још рушевине храмова, раскопане гробове и поломљене крстове. Ово што се десило након рата је незабележено у историји савременог света. Имали смо и светске ратове у којима је уништено много објеката културе, на хиљаде цркава и синагога, имали смо и ратове на простору бивше Југославије, на пример у Босни и Херцеговини, где се неупоредиво више страдало, али само на Косову и Метохији након рата се наставило са рушењем српских богомоља и уништавањем гробаља, и то, нажалост, и поред међународног присуства. Ово најбоље показује какве моралне и цивилизационе препоруке Косово има за УНЕСКО, а ко је спреман да чује схватиће.

 

Како и зашто је део међународне заједнице доспео у шизофрену косовску ситуацију у којој очигледне вредности предаје онима који су их уништвали? Је ли то страх, инерција, незнање, одсуство бриге за угрожене, светски интерес...

 

Мислим да подршка тих земаља уласку Косова у УНЕСКО нема никакве везе са културом, већ је реч о намиривању одређених политичких интереса, пошто је Косово морало да прихвати Суд за ратне злочине и Заједницу српских општина, иако, како видимо сваког дана све се чини да се то опструира коришћењем сузавца, што је опет незабележено ни у једном демократском друштву. Некада је албански народ имао "бесу", а сада се не поштују чак ни договори направљени у међународном присуству. Сви народи бивше Југославије пролазе тешку моралну кризу и долази до јачања екстремизма због сиромаштва и беде, али коришћење отвореног насиља на овакав начин, против сопствених институција, само показује да су ти исти спремни још горе да поступе против других и понове нападе на хришћанске светиње. С међународне стране имамо један политички прагматизам јер Косово клизи све више у екстремизам и верски фундаментализам, што показују и њихови и косовски извештаји. Ипак потпуно је неправедно да у свему томе наше светиње и духовна баштина постане колатерална штета. Зато стално помињемо да без обзира шта се десило у Паризу на гласању, а против смо уласка Косова у УНЕСКО одлучно и аргументовано, питање институционалне заштите наших светиња мора да буде регулисано дугорочно у Бриселском дијалогу. А на међународној заједници јесте да види како да се ти споразуми спроведу у стварности.

 

Да вам је неко 19. марта 2004. рекао, администрација у Приштини ће за дванаесет година бити на вратима пријема у организацију која је симбол заштите, чувања и вредновања светске културне баштине - како би реаговали?

 

Од 2004. године мене ништа више не може на зачуди. Јавна је тајна да су ти нереди били и организовани или барем прећутно подржани од стране оних у косовским институцијама који нам сада великодушно обећавају заштиту и помоћ. Лицемерје је увек било део локалне политичке (не)културе овог простора, само је жалосно да отворене лажи и пропаганда коју шири косовска влада користећи сваку прилику да минимизује послератно уништавање хришћанских српских светиња, може још увек да прође у свету. Много тога смо прошли у историји али важно је да изнесемо и свој став. Увек ће бити оних који ће, ако барем ништа друго, чути други глас и видети поново слике које су заборавили или неће да виде, а које ми често виђамо тамо где наше светиње и гробља још леже у рушевинама.

 

Да ли је ово само политика? Зашто су светиње на Косову и Метохији толико важне за наш народ?

 

Данас је политика у свим сегментима живота. И наше право да кажемо истину неки називају политиком, иако ми нисмо ничији гласноговорници, већ сведочимо реалност у којој живимо не само последњих 15 година, већ и много дуже. УНЕСКО би евентуалним пријемом Косова показао да је коначно постао једна политичка филијала разних центара моћи који се преко наших глава сукобљавају, што није добро и може да води губитку било каквог кредибилитета те организације, ако попусти под тим притисцима. За једне је питање УНЕСКА и Косова само политичко питање, али за нас је то питање нашег живота и наших светиња које нама нису само неки “споменици културе”, већ жива места богослужења, монашког живота, простор у коме се сваког дана сусрећемо са Господом и где вековима сведочимо веру у њега. Тако је и са Косовом. Оно неоспорно има и политички и географски значај, али Косово је за нас више од географије и политике. То је символ наше вере у Христа, а не обезбоженог национализма који нас је и довео у ову ситуацију. На Косову се не само живи, већ се Косовом живи вером која је на овом простору изградила све оно што је од највеће цивилизацијске вредности. Наше светиње су светионици у магли нашег вишегодишњег лутања, који нас подсећају шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо ако не желимо да завршимо на маргинама историје. Зато се Косово пре свега брани истином, љубављу, добротом и трпљењем. У противном можемо да постанемо исти као они који од Косова праве нешто друго и што је нама страно.

 

Да ли су се држава и црква прекасно укључиле у борбу да Косово не уђе у Унеско?

 

Ми се не трудимо само да покажемо да Косово не треба да буде чланица УНЕСКА јер ми који овде живимо сваког дана сведочимо ову стварност страдања нашег народа и светиња већ годинама у свим нашим разговорима са међународним представницима. За нас то није политичка кампања у коју треба да се укључујемо, већ сведочење наше живе вере коју пре свега сведочимо вером, нашим литургијским окупљањима у храмовима и на рушевинама оних светиња које су уништене и још леже у рушевинама као Богородичина црква у Мушутишту или манастир Свете Тројице. Већ смо више пута показали да не желимо конфликт нити зло другоме, што смо и делатно у рату показивали, бранећи све који страдају, без обзира на веру и нацију. Ми смо спремни на дијалог и своје ставове нисмо мењали као политичка одела јер нису засновани на идеологији већ на нашој вери у Бога који је једино мерило истине и правде. Држава чини своје и знам да има доста преданих људи који се труде да пренесу ову нашу косовску реалност свету. Можда једино у медијима није било више говора о томе, али колико ја знам, активности на томе да се укаже на штетност и опасност уласка Косова у УНЕСКО, посебно без јасног механизма заштите наших светиња, одавно је тема бројних разговора.

 

Ваш глас се пажљиво слуша и на њега се чекало, безмало до последњег тренутка. Да ли се плашите, за судбину свога братства и свога Манастира?

 

Ако бисмо сваки дан говорили у медијима постали бисмо политичари, а то није наше занимање. Наш Владика Теодосије јасно је изнео став у свом недавном Саопштењу и ово што ја говорим није само моје мишљење, већ мишљење свих нас који овде живимо. Да се плашимо не бисмо остали у манастиру, који је већ четири пута у последњих 15 година био под гранатама албанских екстремиста. Не би сестре у Девичу живеле у светињи која је два пута спаљена од стране њихових комшија. Хришћанин треба да живи у нади и вери у Бога без обзира каква је ситуација јер наш оптимизам не извире из политичких околности, већ из вере у Бога који је постао човек, био распет и васкрсао. Многима је то апсурд, али то је наша философија живота, која је овај народ и одржала у току 5 векова османске окупације. Данашња “отрежњујућа размишљања” појединих интелектуалаца долазе из исте оне идеолошке школе која је од краја Другог светског рата систематски радила на обезбожењу нашег народа. Зар из тих редова нису и произашли они чије рачуне овај народ већ годинама скупо плаћа.

 

Хоће ли бити репресалија ако Косово на Генералној скупштини ипак не буде примљено у Унеско? Одузимње земље, административна пресија, однос према гето заједницама, даља опструкција повратка?

 

На Косову се никада ништа не може предвидети. Нама није циљ да икога провоцирамо и сматрамо да као што косовски Албанци имају право да износе своје ставове, имамо и ми. За нас ово није утакмица Србија-Албанија, већ део једног вишевековног сведочења које ће се наставити без обзира на гласање у Генералној скупштини или неком другом политичком форуму. Своју земљу, права свог верног народа бранићемо као и до сада користећи сва расположива правна средстава, стално указујући да на крају свих сукоба мора да се ипак седне за сто и договори. Они који мисле да само силом нешто могу да узму и присвоје видеће да ће себе још више компромитовати, а ми немамо где осим да опстојимо овде где смо сада. Нико нас на то не присиљава, јер смо дошли из разних крајева да служимо Богу, борећи се једино молитвом и истином, а Господ је једном рекао “истина ће вас ослободити” Јован 8.32. А знамо да је Божија увек последња.

 

интервју водио Живојин Ракочевић

[Борис84]

Оче Саво, замолио бих Вас да ми одговорите на једно питање.

Шта бива са душом дементних људи после смрти? Да ли ће Господ, кад дође час васкрсења мртвих, да васкрсне не само тела него и душе ових људи, онакве какве су биле пре него што су постали дементни?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, замолио бих Вас да ми одговорите на једно питање.

Шта бива са душом дементних људи после смрти? Да ли ће Господ, кад дође час васкрсења мртвих, да васкрсне не само тела него и душе ових људи, онакве какве су биле пре него што су постали дементни?

 

Ментална болест као и друге последице пале природе неће постојати у Царству небеском после Васкрсења. Живећемо ако Бог да оном природом коју је Христос на крсту исцелио као удови Његовог Тела.

[Архимандрит Сава Јањић]

Видео запис о страдању Срба и наших светиња на Косову и Метохији после 1999. године. Продукција Министарства иностраних послова Србије са синхронизацијом на енглеском језику
 

 

краћа верзија

[МилошБГ]

Oce Savo,da li i danas smatrate neodmerenim,nepotrebnim ili kakvim vec nastupom mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija na skupu u Beogradu protiv Briselskog sporazuma?

Da li smatrate da je SPC trebala zustrije,energicnije,jasnije povodom tog sporazuma po kome je vlada Srbije potpisala da nece remetiti na bilo koji nacin ulazak tkzv drzave Kosovo u medjunarodne institucije svih vrsta,sto je glavni okidac danasnje borbe koje imamo protiv ulaska "Kosova" u Unesco?

 

Cini mi se da ste hvalili jednom prilikom na tvitteru taj Briselski sporazum u smislu pomirenja,normalnog zivota itd (prastajte ako sam pogresio),kako vam on sad sa ovog stanovista se cini? Dakle Srbija mora da dopusti "Kosovu" dalje napredovanje,ulazak u medjunarodne institucije,a sa druge strane Albanci posle svih tih dogadjanja koje je nazalost drzava Srbija po sporazumu prihvatila i odrzala danas izjavljuju da ipak nece postovati Briselski sporazum.

 

I na kraju da li smatrate ili ne da je za prijem 'Kosova" u Unesco najkrivlji osim naravno globalne nepravde i upravo taj Briselski sporazum? I kako posmatrate da se Srbija protivi vise prijemu "Kosova" u Unesco,a da se ne protivi ili u puno manjoj meri da se protivila Briselskom sporazumu koji da ponovim jos jednom omogucuje "Kosovu" prijem i dalje napredovanje u svim medjunarodnim,svetskim,ekonomskim,sportskim institucijama na svetu,sto je de fakto samo po sebi okidac za sve ovo danas.

 

Hvala Oce Savo.I pomenite

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo,da li i danas smatrate neodmerenim,nepotrebnim ili kakvim vec nastupom mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija na skupu u Beogradu protiv Briselskog sporazuma?

Da li smatrate da je SPC trebala zustrije,energicnije,jasnije povodom tog sporazuma po kome je vlada Srbije potpisala da nece remetiti na bilo koji nacin ulazak tkzv drzave Kosovo u medjunarodne institucije svih vrsta,sto je glavni okidac danasnje borbe koje imamo protiv ulaska "Kosova" u Unesco?

 

Cini mi se da ste hvalili jednom prilikom na tvitteru taj Briselski sporazum u smislu pomirenja,normalnog zivota itd (prastajte ako sam pogresio),kako vam on sad sa ovog stanovista se cini? Dakle Srbija mora da dopusti "Kosovu" dalje napredovanje,ulazak u medjunarodne institucije,a sa druge strane Albanci posle svih tih dogadjanja koje je nazalost drzava Srbija po sporazumu prihvatila i odrzala danas izjavljuju da ipak nece postovati Briselski sporazum.

 

I na kraju da li smatrate ili ne da je za prijem 'Kosova" u Unesco najkrivlji osim naravno globalne nepravde i upravo taj Briselski sporazum? I kako posmatrate da se Srbija protivi vise prijemu "Kosova" u Unesco,a da se ne protivi ili u puno manjoj meri da se protivila Briselskom sporazumu koji da ponovim jos jednom omogucuje "Kosovu" prijem i dalje napredovanje u svim medjunarodnim,svetskim,ekonomskim,sportskim institucijama na svetu,sto je de fakto samo po sebi okidac za sve ovo danas.

 

Hvala Oce Savo.I pomenite

 

Не бих да коментаришем ставове других, посебно не наших уважених архијереја који све што су радили и раде, то чине из своје велике љубави и бриге за Косово и Метохију, наш верни народ и светиње. Моје прве појмове о Православљу и разумевању цркве и Евхаристије научио сам управо од ова два наша архијереја, као млад студент који је редовно ишао на њихова предавања и био уз њих у манастиру Ваведење у Београду, где су они окупљали младе у време пре него што су постали Епископи. Владика Амфилохије је као млад студент често боравио у Дечанима и увек се враћао Косову са љубављу и бригом, а као егзарх Пећког трона посебно брине о Пећкој Патријаршији. Владика Атанасије познаје Косово и Метохију боље него било ко други јер је од младости, али и касније, посебно након рата прошао многа села и обишао сваки крај Косова и Метохије. Њихова забринутост за Косово и Метохију је оправдана и разумљива и зато редовно сарађују са Владиком Теодосијем и свима нама око бројних питања. Њихово мишљење је веома важно и Владике Амфилохије и Теодосије као садашњи чланови Синода врло активно раде на бројним питањима везаним за питање Косова и Метохије заједно са Његовом Светошћу и осталим архијерејима. Владика Атанасије је посебно ангажован око припреме новог издања "Задужбина Косова и Метохије" јер је он био главни и одговорни уредник првог издања из 1987.год.

 

Наша Црква је у недавном обраћању држави изнела јасан став да Бриселски дијалог има смисла само уколико води бољем животу нашег народа, очувању наших светиња и решавању бројних практичних проблема са којима се ми суочавамо. Црвена линија преко које нико не сме да пређе и на што ће Црква најоштрије да реагује јесте питање статуса КиМ јер је за нашу Цркву то био и биће увек део Србије. За сада имамо веома чврста уверавања државног врха да циљ Бриселског дијалога није неко признање КИМ већ изналажење најбољих начина како да се у условима када на овом делу Србије не функционише пуни уставно-правни поредак Србије омогући бољи и сигурнији живот наших људи. У том смислу се појавила и идеја Заједнице српских општина, која има задатак да српске општине на чијем простору живи око 80% садашњих Срба на КИМ, још више повеже уз јасно дефинисане одговорности и Статут. Посебно је важно питање здравства, школства и могућност да Србија несметано улаже у српске општине на КИМ ради развоја инфраструктуре и отварања радних места што би требало да задржи наше млађе становништво на овом простору. Тренутно је договорено постојање Заједнице али остаје велики труд на томе да се она конституише и да јој се дају овлашћења која ће бити од значаја и која ће нам помоћи да регулишемо питања Срба у тим општинама и, колико је год могуће, и оних који не живе на простору тих општина, дакле целе српске заједнице на КИМ. У том смислу Бриселски споразум има смисао.

 

Од самог почетка смо указивали да је веома важно да се у Бриселски процес укључи и питање српске духовне и културне баштине јер само оно што се тамо договори је обавеза и за Албанце и за саму међународну заједницу, тачније у овом случају ЕУ и САД који спонзоришу ове разговоре. Србија је већ затражила разговор о овој теми, али Косово из извесних разлога одбија да то прихвати јер желе да добију статус УНЕСКА под сваку цену и што пре. Ми то видимо као велику опасност јер иако УНЕСКО сам не штити никога већ ради са државама или ентитетима који баштину штите  преко свог локалног законодавства, садашња ситуација није нимало задовољавајућа. Иако имамо извесне елементе заштите (специјалне зоне, признање СПЦ у Уставу Косова, признање Косова да је СПЦ једина православна Црква на КИМ у новом закону о верским слободама итд) закони могу да се и промене и важно је да се међународно гарантују наши механизми институционалне заштите (посебно практична питања) који су једним делом договорени 2007 у Бечу приликом Ахтисаријевих разговора али остаје још детаља. Наш приоритет је не само физичка заштита, већ заштита нашег идентитета, историје, наших непокретних и покретних добара, ко ће вршити конзервацију фресака, ко ће одобравати и радити пројекте и много тога другог, то је врло велика тема).

 

Тренутно главна два приоритета Србије у Бриселском процесу јесу Заједница српских општина и заштита српског духовног и културног наслеђа. Иак је чланство у УНЕСКУ веома важно питање јер преко њега Приштина покушава да учврсти своју самопроглашену независност, нама су посебно важни механизми заштите из поменутих разлога. Тренутно је процес дијалога у кризи због опструкције Приштине да прихвати Заједницу српских општина. Пошто је ЕУ веома важно да не дозволи ескалацију сукоба на Балкану, верујем да ће се дијалог убрзо наставити. Неће бити лако као и сви разговори али боримо се и то је најважније. 

 

Морам да кажем да Србија није имала великих алтернатива како да регулише своја права и интересе на овом делу Србије који већ де факто функционише највећим делом независно од Београда, тј. практично као окупирана територија. Једна могућност била је подела Косова, али многи не знају да већина Срба живи јужно од Ибра и да су наше најважније светиње не само јужно од Ибра већ потпуно окружене већински албанским становништвом и њихово напуштање би било и историјски и морално неодговорно па је Црква увек била против тога. Ситуација није била нимало лака и дошло се до закључка да је бриселски дијалог најбољи модел без обзира на све слабости и опасности које доноси овај дијалог. Мислим да би било добро да је више у процес од почетка укључен и УН али с обзиром на реалност да је овај део Европе под политичким утицајем ЕУ било је нереално остварити други модел.

 

Још је много труда пред свима нама и искрено се надам да ће људи који тренутно воде дијалог и они који посебно раде на техничким питањима преговора, посебно Марко Ђурић, Дејан Павићевић и други са њима остати веома предани овом послу. На недавном скупу у Председништву Србије државно руководство је јавно изјавило пред врхом СПЦ који су циљеви и методи Бриселског дијалога. Ту су поред Патријарха били и Митрополит Амфилохије и Еп. Теодосије и други архијереји. Истовремено, државни врх је свестан да би сваки излазак Бриселског дијалога ван оквира који су прихватљиви за Цркву и народ, наишао на оштро противљење не само наших архијереја већ и највећег дела нашег народа. Сви у Србији желе бољи живот и Црква разуме да највећи део трговинске размене и инвестиција иде са ЕУ, али Србија полаже веома велики значај сарадњи са Русијом, посебно у економским и енергетским питањима и то је сада посебно била тема разговора у Москви.

 

На крају бих навео речи Св. Саве, иако неки тврде да ово нису његове аутентичне речи. Било како било, речено је добро и јасно и то је судбина нашег народа, коју визуелно осликава и наш дечански храм који споља изгледа као романичка катедрала, а изнутра и душом и срцем је велика светиња Православне Цркве и дом нашег заштитника Св. Краља Стефана:

 

“А били смо, најпре, у недоумици. Исток је мислио да смо ми Запад, а Запад да смо исток. Неки од нас су погрешно схватили наше место у овом сукобу струја, па су викали: ми нисмо ни једна ни друга страна; а неки да смо ми искључиво једна или друга; а, ми смо, кажем ти Иринеју, судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку и да признајемо изнад себе само Небески Јерусалим, а на Земљи никога!“ – Свети Сава Иринеју XIII век

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Саво, је ли дозвољено молити се за самоубице, за преминуле а који су били друге вере, за људе који су умрли чинећи грех ( нпр. прејели се па умрли)?

Опростите и хвала Вам.

 

Бог вам помогао. Треба да се молимо за све, а Богу да препустимо суд. По правилима Цркве они који нису били лечени од душевних болести и који су починили самоубиство из неких личних разлога обично се црквено не сахрањују. Међутим, много је оних који су то починили у болести и дубоком душевном растројству и онда Епископ може да дозволи да се обави опело и сахрана. У Цркви верујемо да је живот дар Божији и да одузимање живота из неких идеолошких, философких или личних разлога није добро и представља страшан грех према нама самима и онима који нас воле. За самоубице се треба молити Богу да им Бог подари милосст јер је он Судија свих и познаје срца свих људи. Што се тиче људи друге вере за њих се молимо Богу али се они не помињу на проскомидији јер нису чланови наше Цркве. Молимо се за њих у нади да ће им Гопспод подарити милост на начин који ми не можемо да разуемемо.

 

Неки људи самоубиство доживљавају као највиши акт слободе али то је због тога што своју личност гледају као индивидуе и не разумеју да ми сами себи нисмо ни дали живот и да смо као личности живо уткани у тело Цркве, породице и заједнице у којој живио. Зато је самоубиство одувек сматрано великим грехом јер подразуева да онај који га чини у свесном стању, а да није душевно неурачунљив, свесно презире дар живота који нам је Бог дао. Самоубиством човек не решава проблем већ улази у свет палих духова и још веће патње и зато је важно да помогнемо свима онима који се боре да сачувају дар живота који нам је Бог дао и молимо се за оне који су пали и извршили то дело да им Бог подари милост. Здравље тела треба разумно чувати јер нам је и оно дато на дар. Неодговоран однос према свом здрављу и улудо жртвовање свог живота у авантурама такође представља грех и неодговоран однос према животу.

[Кратос]

Pomaže Bog o.Savo imao bih jedno pitanje.Kada je Satana zbačen s neba tj kada on od Lucifera postaje Satana?

[Milan Nikolic]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Оче Саво, покренула се на форуму расправа о питању: Који је савремени теолошки поглед на локацију "Небеса"?

 

Приметио сам да је главна црта у једној тврдњи, да небеса, у смислу онога где анђели живе, заправо нису посебна створена суштина. Небеса се изједначавају са Божијим Бићем, а створена суштина се ограничава на земаљску, евентуално на земаљско-небеску, али опет веома чудно - као да творевина припада већ нечем нествореном.

 

Приметио сам да велику упорност - у таквим схватањима - имају они који иначе негирају стварно постојање посебне категорије коју називамо душом. Занима ме колико је питање о овоме, о ,,небесима'', битно за саму теологију у егзистенцијалном смислу? Да ли је ирелевантно шта ко мисли о небесима или је ипак битно како то питање схватамо?

 

 

Овде можете погледати расправу:

https://www.pouke.org/forum/topic/41032-%D0%BA%D0%BE%D1%98%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4-%D0%BD%D0%B0-%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D1%83/

[Архимандрит Сава Јањић]

Поводом настојања самопроглашене "државе" Косова да уђе у УНЕСКО снимио сам краћи (8 мин) видео запис на јутјубу објашњавајући кључне разлоге зашто би ово било лоше за нашу Цркву и народ.

 

 

Српски превод овог текста је следећи:

 

Порука архимандрита Саве Јањића, игумана српског православног манастира Високи Дечани, првог споменика светске културне баштине УНЕСКО на Косову и Метохији:

 

Користим ову прилику да пренесем најдубљу забринутост поводом настојања Косова да постане члан УНЕСКО, што је изазвало велику бригу у нашој Цркви и заједници. Будући да је Косово и Метохија још од 13. века духовно седиште Српске православне цркве, са гробницама и моштима наших Архиепископа у нашим нашим најзначајнијим светињама, наш превасходни циљ увек је био да заштитимо ове светиње. Управо су због опасности са којом се наше светиње, нарочито све четири са листе Светске баштине УНЕСКО на Косову, суочавају у последњих шеснаест година, био и разлог зашто су оне уписане и на листу Светске културне баштине у опасности. Редовни напади, вербалне провокације у општој атмосфери нетолеранције учинили су неопходним да наши најзначајнији објекти на Косову и Метохији, још остану под посебним безбедносним режимом полиције и међународних мировних снага.

 

Нажалост, након рата на Косову, за разлику од осталих грађанских ратова у бившој Југославији, посебно оног у БиХ, где је вандализам над верским објектима заустављен након окончања непријатељстава, 150 српских православних цркава и скоро 400 српских православних хришћанских гробаља на Косову и Метохији су уништени или тешко оштећени од почетка мировне мисије УН на Косову и Метохији у у јуну 1999. За само два дана у марту 2004. године, 34 наше светиње су запалиле хиљаде албанских изгредника. У то време нисмо имали никакве помоћи од тадашњих косовских лидера, који су још на власти, и тадашњих косовских привремених институција, осим од међународних снага КФОР-а предвођених НАТО савезом, који су заштитили наше најзначајније светиње. Само мој манастир, из 14. века је био нападнут гранатама четири пута од завршетка косовског рата 1999. године и то је и разлог зашто је наш манастир још под јаком заштитом НАТО снага.

 

Наравно, можемо рећи да је све то прошлост, али акти сталног вандализма против наших цркава и манастира се настављају и до сада косовске власти нису у стању да их зауставе у једној свеопштој атмосфери анти-српског расположења које распирују медији и неодговорне изјаве појединаца. Само пре неколико дана две српске цркве су проваљене. Посебно нас вређају покушаји неких албанских интелектуалаца на Косову који активно раде на историјском ревизионизму и покушавају да фалсификују историју и промене идентитет наших светиња, иако су бројни међународни историчари писали о овим бисерима хришћанске традиције, које су саградили српски средњовековни владари и који представљају важан део европске средњовековне историје. Многи млади косовски Албанци још уче у школама да смо ми, српски монаси који овде живимо стотинама година, окупирали оно што они називају албанским споменицима и црквама, што је историјски апсурдно и додатно подстиче етничку и верску нетолеранцију.

 

Ми смо озбиљно забринути због евентуалног косовског чланства у УНЕСКУ, не зато што смо против промоције културе и образовања на Косову и Метохији, већ превасходно због тога што је веома тешко за нас да верујемо косовским институцијама. Невероватан раскорак који се види између њихових званичних изјава у којима нам обећавају пуну заштиту у својим изјавама за међународне медије и најновији, крајње дискриминаторни нацрти закона о културној баштини и стратегији на Косову, дају потпуно другачију слику шта косовске власти могу да учине ако им се додели пуни статус у УНЕСКУ. Уместо да делује као механизам заштите УНЕСКО чланство може лако да постане механизам културне репресије на Косову и Метохији.

 

Као Црква ми нисмо мотивисани политичким разлозима, иако Србија и многе земље које нису признале косовску независност остају и даље дубоко забринуте да би чланство Косова у организацијама као што је УНЕСКО могло да буде преседан који би охрабрио сепаратизам у другим земљама. Косово још нису признале ни све земље чланице ЕУ и оно није члан многих међународних организација, управо из тог разлога. Коначно, наше наслеђе није само наслеђе наше Цркве, већ наслеђе целокупног српског народа, које смо чували и бринули се о њему вековима, посебно у току петовековне османске власти на Балкану.

 

Зато ми као Црква верујемо да би чланство Косова у УНЕСКУ требало да буде одложено док Београд и Приштина, у оквиру дијалога у Бриселу који се одвија под покровитељством ЕУ, јасно не дефинишу механизме институционалне заштите наших светиња на Косову и Метохији, уз све међународне гаранције. Ово треба учинити како би се избегло да наше светиње постану мете националиста и историјских ревизиониста, јер је садашње косовско законодавство неадекватно и може бити једнострано мењано. На пример, идеја промене имена наших објеката у УНЕСКУ у „Српски Православни средњовековни споменике на Косову“ могао би бити први корак у позитивном правцу, чиме би се јасно указало на верску припадност ових објеката, као што је случај са Јерменским манастирима у Ирану (који су под тим именом већ уписани на листу УНЕСКО).

 

Бриселски дијалог између Београда и Приштине је суштински важан процес чији је циљ да промовише поверење и реши сва практична питања са којима се суочавају наше заједнице. Коначно, и Београд и Приштина гледају према европској будућности региона и ми као Црква чврсто верујемо да наше српско православно наслеђе на Косову и Метохији не би смело да буде камен спотицања и предмет политичке конфронтације, већ пре свега мост између заједница и народа добре воље који гледају у правцу своје заједничке будућности у Европи. То је, заправо, и прави смисао верских и културних споменика било где у свету – да промовишу разумевање и поверење, а не оно што је супротно томе. 

 

Наша Црква гледа у будућност, али ми на Косову и Метохији не можемо заборавити ране прошлости. Као што је наш манастир пружао заштиту албанским избеглицама са Косова који су страдали за време рата, ми јако добро знамо колико је жалосно и тешко за многе српске избеглице које су морале да напусте Косово након рата и још нису у могућности да се врате на Косово и Метохију, шеснаест година након завршетка непријатељстава. Многе наше цркве још од 1999.г леже у рушевинама и треба их обновити, многа гробља треба поправити и помоћи свима на Косову и Метохији и у ширем региону да живе у миру и међусобном разумевању. Зато остајемо отворени за дијалог. У том контексту, свака политичка одлука која може да угрози могућност дијалога била би штетна за све.

 

Са овом поруком изражавам искрену наду у име наше Цркве да ће УНЕСКО одложити пријем Косова у ову организацију и охрабрити дијалог и заштити културну баштину, посебно у овом делу света где је она још угрожена.

[Архимандрит Сава Јањић]

Хвала Вам Оче, а још једно питање: ако се човјек оскрнави у сну које молитве се читају, да ли се може читати само прва или само друга молитва против оскрнављења( Св. Василија Великог), да ли се може читати само друга молитва, или се морају обије?

Опростите

 

Свака молитва је корисна. Све пише у молитвенику. Више молитве никада није на штету.

[Чунга Лунга]

Pomaze Bog i blagoslovite, oce!

 

Da li je istina da postoji nacin da se dusa krstenog Pravoslavca, ali nedelatnog, koji se nikada nije ispovedio, ni pricestio, koji je ziveo u grehovima, kao i svi ljudi, moze spasiti posle smrti na taj nacin sto ce neko ostavljati cetrdeset liturgija prilog za tu dusu i ime te preminule osobe?

[Кратос]

Samo da pozdravim o.Savu i da ga podsetim i zamolim da mi odgovori na pitanje koje sam davno postavio a vezano za pada Lucifera.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче ако можете да одг. На једно питање: Мојој снахи је данас пришла циганка и свашта јој рекла,да има терет на себи, рекла је да јој је прво слово у имену М што је истина и рекла јој је да ће се некоме њеном десити нешто лоше и да је потражи за седам дана на истом мјесту гдје су се среле, тј. Гдје јој је пришла,има ли разлога за страх? Хвала Вам!

 

Чувајте се врачара. И када нешто кажу што обично не би могли да знају то кажу на основу демонског надахнућа. Врачарије немају снагу над хришћанима уколико им не верујемо. Ако бисте поверовали и ушли у даљи контакт са њима могу само да кажем да је то јако опасно и може да доведе до озбиљних последица и невоља. Једноставно их треба игнорисати и клонити их се и наравно, исповедити се свештенику. Најбоље средство против магије јесте редован евхаристијски живот и молитва, наравно уз исправан хришћански живот. Зле силе могу да делују на човека само у оној мери колико им човек у свом срцу остави простора, својим страстима, помислима или недостатком вере у Бога.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog o.Savo imao bih jedno pitanje.Kada je Satana zbačen s neba tj kada on od Lucifera postaje Satana?

 

Предање о Луциферу (на латинском значи Лучоноша, светлоноша) потиче из Старог завета. На јеврејском се користи реч ”хелел הֵילֵל” што означава сијање, блистање. Отуда се код пророка Исаије говори о ”звезди даници” тј ”звезди зорњачи” односно у преводу Септуагинте ἑωσφόρος. Уп. Ис 14, 12-15 ”Како паде с неба, звијездо данице, кћери зорина (הֵילֵל בֶּן-שָׁחַר (Helel ben Shaḥar)? како се обори на земљу који си газио народе? А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну.”

 

Иако се историјски овај пасус по свему судећи односи на цара Вавилонског у црквеном предању постоји веровање да се односи и на онога који стоји иза сваке горде силе овога света. Заправо реч је о самом Сатани, клеветнику и по предању првом међу анђелима који се побунио против Бога. Код пророка Језекиља имамо такође важан пасус на ову тему: „Био си у Едему врту Божјем; покривало те је свако драго камење: сарад, топаз, дијаманат, хрисолит, оних, јаспид, сафир, карбункул, смарагд и злато; онај дан кад си се родио начињени ти бише бубњи твоји и свирале. Ти си био херувим, помазан да заклањаш; и ја те поставих; ти бјеше на светој гори Божијој, хођаше посред камења огњенога. Савршен бјеше на путевима својим од дана кад се роди докле се не нађе безакоње на теби. Од мноштва трговине своје напунио си се изнутра насиља, и гријешио си; зато ћу те бацити као нечистоту с горе Божје, и затрћу те између камења огњенога, херувиме заклањачу! Срце се твоје понесе љепотом твојом, ти поквари мудрост своју свјетлошћу својом; бацићу те на земљу, пред цареве ћу те положити да те гледају. Од мноштва безакоња својега, од неправде у трговини својој оскврнио си светињу своју; зато ћу извести огањ испред тебе, који ће те прождријети, и обратићу те у пепео на земљи пред свјема који те гледају. Сви који те познају међу народима препашће се од тебе; бићеш страхота, и неће те бити довијека". (уп. Јез, 28, 11-19) Иако су ове речи упућене цару Тирскоме, ипак видимо да се реч Божија односи на нешто што је много више од саме историјске личности.

 

У Књизи Откровења имамо много прецизније назнаке (уп. Отк 20, 7-10): „И кад се наврши хиљада година биће пуштен сатана из тамнице своје, И изићи ће да вара народе што су на четири краја земље, Гога и Магога, да их скупи за битку, чији је број као пијесак морски. И изиђоше на ширину земље, и опколише стан светих, и град вољени; и сиђе огањ са неба од Бога, и поједе их. И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, гдје је и звијер и лажни пророк: и биће мучени дан и ноћ у вијекове вијекова. И видјех велики, бијели пријесто, и Онога што сједи на њему, од чијега лица побјеже земља и небо, и мјеста им се не нађе.“

 

Исаијине и Језекиљеве речи се истовремено односе и на одређене историјске личности, али у контексту Новог Завета, и то не само књиге Откровења где се, као што смо видели конкретно говори о деловању нечастивог, постоји јасно предање о постојању сила у поднебесју и пророци не говоре само о историјским личностима него о ономе који преко њих влада овим светом. У Еф 6.12 Апостол народа каже „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју.“ И сам Језекиљ говори „о помазаном херувиму који закриљује“ (у јеврејском тексту) 28.14 као што стоји у руском преводу јеврејског текста „Ты был помазанным херувимом, чтобы осенять, и Я поставил тебя на то; ты был на святой горе Божией“. Исаија указује на његову намеру да се узнесе на само небо тј. постане једнак Богу и да „више звијезда Божијих подигне престо свој“ тј. да се узвиси изнад свих анђела.

 

Коначну потврду пада Сатаниног даје нам сам Господ у Лк 10.18 где каже: „И видех Сатану који као муња паде са небеса“, а Господ ово говори својим ученицима управо у контексту њиховог поноса што им се и демони покоравају, указујући на тај начин да је управо гордост збацила Сатану са неба.

 

Као што је и пре појаве Божијег откровења преко јеврејског народа и коначно преко самог оваплоћеног Сина Божијег Бог оставио у колективном архетипском памћењу човечанства трагове овог догађаја није ни чудо да ово предање постоји и пре доласка Јевреја и обећану земљу.

 

У древној хананској митологији јутарња звезда је био бог Атар који је покушао да заузме трон бога Бала и потом је збачен у подземни свет којим влада. Такође постоји и још старије предање о нижем богу Хелелу (заправо Зорњачи) који је хтео да сруши врховног бога Ела који је живео на једној планини на северу (вероватно на Ермону). Хелел је хтео да се узвиси над свим осталим божанствима и бачен је у дубину. Постоје студије о тим митолошким предањима које су Јевреји затекли у Ханану приликом доласка на те просторе и вероватно је дошло до међусобног прожимања ових предања.

 

Велики проблем код неверујућих људи јесте када нађу на извесне елементе нашег хришћанског предања у митологији, одмах им се намеће мисао да је заправо хришћанско предање настало под утицајем те митологије. Међутим, ми хришћани то гледамо из потпуно друге перспективе. У колективном памћењу човечанства постоји очигледно очекивање доласка Бога на земљу, постоје одређена архетипска сећања, претсказања и пророштва, која су замагљена и помешана са људским предањима и тако је дошло до формирања разних митологија и религија. Имамо велике сличности међу митовима о постању света који јако подсећају на прве главе Књиге постања. Разлика хришћанства и тих религија јесте у томе што је по нашем веровању сам Син Божији постао човек и открио нам истину о Богу Оцу и подарио нам Духа Светога који нам помаже да узрастамо у познању истине. Хришћанство није људска религија, већ богооткривена истина коју је открио сам Богочовек Христос и коју Црква сведочи у сталном надахнућу Духа Светога.

 

У Светом писму се о ђаволу и демонима говори као реално постојећим бићима и Сатани као првом међу њима на више места: Сатана је у Првој књизи Дневника 21.1 навео Давида да из гордости изброји војску и народ што је изазвало гнев Божији. У књизи о Јову видимо да Сатана куша Јова. Код пророка Захарије 3.1-2 имамо пример где Сатана клевеће првосвештеника. У Премудрости Соломоновим сазнајемо да је грех дошао у свет преко ђавоље зависти (2.24). У Еф. 2.2 стоји „У којима некада ходисте по духу овога свијета, по кнезу који влада у ваздуху (κατὰ τὸν ἄρχοντα τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος), по духу који сада дјејствује у синовима противљења,“. Апостол Павле Сатану назива „богом овога света“ „У њима бог овога свијета (ὁ θεὸς τοῦ αἰῶνος τούτου) ослијепи разум невјерника. да им не засвијетли свјетлост јеванђеља славе Христа, који је икона Бога невидљивога.“ У посланици Јудиној говори се о расправи Сатане са архангелом Михајлом Јуда 1.9 „А Михаило Арханђел, када препирући се са ђаволом говораше о Мојсејевом тијелу, не усуди се изрећи хулнога суда, него рече: Господ нека ти запријети!“ Коначно у књизи Откровења имамо  више пута помињање ђавола који је Сатана (12.9; 20.2) итд. Уосталом, сам Господ истерује демоне из ђавоиманих људи сведочећи да је реч о стварним бићима, а не о пројекцијама болесног човековог ума.

 

Коначно о Сатани говоре многи свети оци и учитељи Цркве укључујући Оригена, Златоуста, Јеронима, Амвросија, Авустина, Иринеја, Тертулијана, Кипријана и многе друге. Наравно, не постоји јасно дефинисано и описано предање о демонским силама јер наша вера пре свега гледа ка Христу. Иако смо свесни постојања злих сила веома је опасно бавити се њима јер свако размишљање о свету палих духова и поготово општење са тим бићима одвлачи човека у просторе зла и њиховог утицаја. Отуда је Црква посебно од својих почетака овоме врло мало пажње посвећивала, што видимо готово у потпуном одусуству иконографских представа света палих духова од времена када долази до развоја хришћанске иконографије (о томе сам већ раније писао http://goo.gl/eZKLvI ). Тек касније на средњовековном западу долази до посебног бављења овом темом, што је великим делом страно источном хришћанству. Зато увек треба да гледамо ка Христу јер је наша вера, вера радости и наде која се злу супротставља добрим и поуздањем у силу Божију.