Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Zoran Đurović]

 

Хвала вам оче на овом тексту. Колико могу да видим, тумачење св. Јеронима не одступа суштински од тумачења Теофилакта Охридског, који се опет ослања на Св. Јована Златоустог. Погледајмо шта каже св. Теофилакт:

 

Драги о. Саво, са овим одговором нисам задовољан. Осврнућу се чим будем имао времена. Али, овде ми изгледа да је настала некаква папазијанија. У овим стварима ми немамо ама баш никаквог  консензуса, тако да морамо одвојено да посматрамо случаје. Чак и у оквиру једног аутора. Стекао сам утисак да желите да направите једну општу причу, али она не постоји чак ни код Теофилакта као ни код Зигабена, који су неки главни синоптичари византијске традиције. Због тога ја предлажем испитивање од случаја до случаја. Никакве везе нема Јероним са Теофилактом. Златоусти да, али Јероним не. Наш задатак није да ускладимо текстове него да их разумемо, чак и када су они међусобно контрадикторни. Такав је и овај текст који сам привео - ту је Јероним сам са собом у проблему. Није он Хегел па да мисли доследно. Дакле, моја је препорука: што више опреза. Чини ми се да смо превише робови наших догматских предубеђења тако да ови текстови за нас не служе за обогаћење него за потврђивање онога што смо већ знали. А то није тако. Верујте ми, ја сам неко ко сваког дана сазнаје.    

[Архимандрит Сава Јањић]

Драги о. Саво, са овим одговором нисам задовољан. Осврнућу се чим будем имао времена. Али, овде ми изгледа да је настала некаква папазијанија. У овим стварима ми немамо ама баш никаквог  консензуса, тако да морамо одвојено да посматрамо случаје. Чак и у оквиру једног аутора. Стекао сам утисак да желите да направите једну општу причу, али она не постоји чак ни код Теофилакта као ни код Зигабена, који су неки главни синоптичари византијске традиције. Због тога ја предлажем испитивање од случаја до случаја. Никакве везе нема Јероним са Теофилактом. Златоусти да, али Јероним не. Наш задатак није да ускладимо текстове него да их разумемо, чак и када су они међусобно контрадикторни. Такав је и овај текст који сам привео - ту је Јероним сам са собом у проблему. Није он Хегел па да мисли доследно. Дакле, моја је препорука: што више опреза. Чини ми се да смо превише робови наших догматских предубеђења тако да ови текстови за нас не служе за обогаћење него за потврђивање онога што смо већ знали. А то није тако. Верујте ми, ја сам неко ко сваког дана сазнаје.    

 

Драги оче, Теофилакта сам поменуо јер ми је први дошао под руку, а и због тога јер је говорио о васкрслима и помињао је истовремено и свети и небески Јерусалим мислећи на град у коме је Христос пострадао, а не на есхатолошки Јерусалим, као што ћемо видети да Јероним то није искључивао.

 

Текст Св. Јеронима, који сте цитирали, ми је јако нејасан, посебно реченица:

 

"Ако су Аврам, Исаак и Јаков у паклу, ко је у царству небеском?... Чак и ако се Лазар представља у Аврамовом наручју и у месту освежења, шта има слично ад (infernus) са царством небеским? Пре Христа Аврам је у аду; после Христа разбојник је у рају." Si Abraham, Isaac et Iacob in inferno, quis in caelorum regno?... Quodsi Lazarus videtur in sinu Abraham locoque refrigerii, quid simile infernus et regna caelorum? Ante Christum Abraham apud inferos; post Christum latro in paradiso.

 

Говорећи о наручју Авраамовом и дајући као пример и иконографске представе желео сам да кажем да треба направити разлику између ада и пакла (чега нема код Јеронима, има само inferno), "наручја Авраамова" који се представља као рај са дрвећем и зеленилом (као место свежине) од есхатолошког Новог Јерусалима, "новог неба и земље" о којима се говори у Откровењу. У "наручју Авраамовом" праведници још нису васкрсли. Христовим васкрсењем у свет умрлих улази сам Творац живота и изводи праведнике из "сенке смрти" у нови живот и ад постаје место наде (наравно, не за све, као што видимо из приче о убогом Лазару и богаташу). Изгледа из овога што следи да и св. Јероним сматра да ово није било свеопште васкрсење и Парусија, већ је било видљиво само "заслужним"

 

У Јеронимовом Commentarium in Evangelium Matthaei из Мињеове Patrologia Latina, нашао сам управо коментар овог догађаја описаног у Еванђељу по Матеју (Мт 27.53). У поређењу са текстом који сте претходно цитирали види се да Јероним овде није баш био сигуран да ли је реч о небеском или земаљском Јерусалиму и, што је нарочито занимљиво, објашњава да то није било опште васкрсење (надам се да сам тачно превео):

 

“И многа тела светих који су спавали усташе. И изађоше из гробова после његовог васкрсења, отидоше у свети град и јавише се многима. Као што је Лазар мртав васкрсао, тако су и многа тела светих васкрсла како би објавили Господа васкрслог. Иако гробови бејаху отворени они нису устали пре него што је Господ васкрсао, како би он био прворођени  у васкрсењу из мртвих. Свети град у коме су виђени након што су устали можемо разумети или као небески Јерусалим или овај земаљски, који је некада био свети. Tако се и Матеј називао цариником, не зато што је као Апостол остао цариник, већ ради јасноће говора. Јер град Јерусалим звао се Светим због Храма и Светиње над Светињама, како би се разликовао од других градова у којима су се поштовали идоли. Када се каже „и показаше се многима“ то је да покаже да то није било опште васкрсење које сви треба да виде, већ посебно многима које су као такво могли да виде само они који су заслужили.

 

"Et multa corpora sanctorum qui dormirant surexerunt. Et exeuntes de monumentis post resurrectionem ejus, venerunt in sanctam civitatem et apparrarerunt multim. Quomodo Lazarus mortuos resurrexit, sic et multa corpora sanctorum resurexerunt, ut Dominum ostederent resurgentem. Et tamen cum monumenta aperta sint, non antea resurrexerunt, quam Dominus resurgeret, ut esset primogenitus resurrectionis ex mortuis. Sanctam autem civitatem in qua visi sunt resurgentes, aut Jerusolymam coelestam intelligamus, aut hauc terrenam, quae anta sancta fuerat. Sicut et Mattheus appellatur publicanus, non quod et Apostolus adhuc permaneat publicanus, sed quod pristinum vocabulum teneat. Sancta appellamur civitas Jerusalem propter templum et sancta sanctrorum, et ob distintctionem aliarum urbium, in quibus idola colebantur. Quando varo dicitur, apparuerant multis, ostenditur non generalis fuisse resurrectio, quae omnibus apareret, sed specialis ad plurimos, ut hic viderent qui cernere merebantur." (MPL026  Lib IV, Cap XXVII 237-238 стр. 215)

 

http://www.documentacatholicaomnia.eu/04z/z_0347-0420__Hieronymus__Commentariorum_In_Evangelium_Matthaei_Libri_Quattuor__MLT.pdf.html

[Zoran Đurović]

 

Драги оче, Теофилакта сам поменуо јер ми је први дошао под руку, а и због тога јер је говорио о васкрслима и помињао је истовремено и свети и небески Јерусалим мислећи на град у коме је Христос пострадао, а не на есхатолошки Јерусалим, као што ћемо видети да Јероним то није искључивао.

 

Текст Св. Јеронима, који сте цитирали, ми је јако нејасан, посебно реченица:

 

"Ако су Аврам, Исаак и Јаков у паклу, ко је у царству небеском?... Чак и ако се Лазар представља у Аврамовом наручју и у месту освежења, шта има слично ад (infernus) са царством небеским? Пре Христа Аврам је у аду; после Христа разбојник је у рају." Si Abraham, Isaac et Iacob in inferno, quis in caelorum regno?... Quodsi Lazarus videtur in sinu Abraham locoque refrigerii, quid simile infernus et regna caelorum? Ante Christum Abraham apud inferos; post Christum latro in paradiso.

 

Говорећи о наручју Авраамовом и дајући као пример и иконографске представе желео сам да кажем да треба направити разлику између ада и пакла (чега нема код Јеронима, има само inferno), "наручја Авраамова" који се представља као рај са дрвећем и зеленилом (као место свежине) од есхатолошког Новог Јерусалима, "новог неба и земље" о којима се говори у Откровењу. У "наручју Авраамовом" праведници још нису васкрсли. Христовим васкрсењем у свет умрлих улази сам Творац живота и изводи праведнике из "сенке смрти" у нови живот и ад постаје место наде (наравно, не за све, као што видимо из приче о убогом Лазару и богаташу). Изгледа из овога што следи да и св. Јероним сматра да ово није било свеопште васкрсење и Парусија, већ је било видљиво само "заслужним"

 

У Јеронимовом Commentarium in Evangelium Matthaei из Мињеове Patrologia Latina, нашао сам управо коментар овог догађаја описаног у Еванђељу по Матеју (Мт 27.53). У поређењу са текстом који сте претходно цитирали види се да Јероним овде није баш био сигуран да ли је реч о небеском или земаљском Јерусалиму и, што је нарочито занимљиво, објашњава да то није било опште васкрсење (надам се да сам тачно превео):

 

“И многа тела светих који су спавали усташе. И изађоше из гробова после његовог васкрсења, отидоше у свети град и јавише се многима. Као што је Лазар мртав васкрсао, тако су и многа тела светих васкрсла како би објавили Господа васкрслог. Иако гробови бејаху отворени они нису устали пре него што је Господ васкрсао, како би он био прворођени  у васкрсењу из мртвих. Свети град у коме су виђени након што су устали можемо разумети или као небески Јерусалим или овај земаљски, који је некада био свети. Tако се и Матеј називао цариником, не зато што је као Апостол остао цариник, већ ради јасноће говора. Јер град Јерусалим звао се Светим због Храма и Светиње над Светињама, како би се разликовао од других градова у којима су се поштовали идоли. Када се каже „и показаше се многима“ то је да покаже да то није било опште васкрсење које сви треба да виде, већ посебно многима које су као такво могли да виде само они који су заслужили.

 

"Et multa corpora sanctorum qui dormirant surexerunt. Et exeuntes de monumentis post resurrectionem ejus, venerunt in sanctam civitatem et apparrarerunt multim. Quomodo Lazarus mortuos resurrexit, sic et multa corpora sanctorum resurexerunt, ut Dominum ostederent resurgentem. Et tamen cum monumenta aperta sint, non antea resurrexerunt, quam Dominus resurgeret, ut esset primogenitus resurrectionis ex mortuis. Sanctam autem civitatem in qua visi sunt resurgentes, aut Jerusolymam coelestam intelligamus, aut hauc terrenam, quae anta sancta fuerat. Sicut et Mattheus appellatur publicanus, non quod et Apostolus adhuc permaneat publicanus, sed quod pristinum vocabulum teneat. Sancta appellamur civitas Jerusalem propter templum et sancta sanctrorum, et ob distintctionem aliarum urbium, in quibus idola colebantur. Quando varo dicitur, apparuerant multis, ostenditur non generalis fuisse resurrectio, quae omnibus apareret, sed specialis ad plurimos, ut hic viderent qui cernere merebantur." (MPL026  Lib IV, Cap XXVII 237-238 стр. 215)

 

http://www.documentacatholicaomnia.eu/04z/z_0347-0420__Hieronymus__Commentariorum_In_Evangelium_Matthaei_Libri_Quattuor__MLT.pdf.html

 

Ово је одлично! Без хармонизација. Јасно је да код самог Јеронима имамо две опције. Но, чак ни она из писма не говори о парусији, односно она је лимитирана на многе који су тада у њој учествовали. Небески пак Јерусалим јесте есхатолошки, нема неког другог. Могуће је да је неко критиковао Јеронима због идентификације св. Града са Небеским Јерусалимом, па је он због тога касније дао ово тумачење на Мт., мада је можда и сам он га елаборирао кад је имао више времена. За његову прву опцију сам напоменуо само да је није истерао до краја, али би то било превише за очекивати. - Јавићу се око хада у Јеронима, о томе сам писао у мојој тези, а иначе га Августин у томе није следио. Велики поздрав!    

[Zoran Đurović]

Предање зна за линију која тврди сасвим јасно да су са Хр васкрсли многи у телима и да су са њиме после отишли у телима на небо. Навео сам Јеронима. Још експлицитнији је св. Ремигије, а преносим га према св. Томи Аквинском («св.» да мало нервирам праве православце). Текст се налази у Catena Aurea.

Али, неко ће се питати шта се десило са онима који су саваскрсли када је васкрсао Господ. Треба да верујемо да су васкрсли да би били сведоци васкрсења Господњег. Неки су казали да су они потом опет умрли, и претворли у пепео, као што се догодило са Лазаром и другима које је Господ васкрсао. Међутим, не може се никако дати за право онима који то тврде, јер би у том случају он приредио више муке онима који су саваскрсли, када би се вратили одмах да умру, него да нису васкрсли. Оно што треба ми да верујемо без икакве сумње је да су они, који су васкрсли из мртвих када је васкрсао Господ, када је он узашао на небо, и сами једнако отишли са њиме.

 

Remigius. Quaeret autem aliquis quid de illis factum sit qui resurgente domino surrexerunt. Credendum quippe est quoniam ideo surrexerunt ut testes essent dominicae resurrectionis. Quidam autem dixerunt, quod iterum mortui sunt, et in cinerem conversi, sicut et Lazarus, et ceteri quos dominus resuscitavit. Sed istorum dictis nullo modo est fides accommodanda: quoniam maius illis esset tormentum qui surrexerunt, si iterum mortui essent, quam si non resurgerent. Incunctanter ergo credere debemus quia qui resurgente domino a mortuis resurrexerunt, ascendente eo ad caelos, et ipsi pariter ascenderunt.

 

Ово је била, дакле, „делимична“ парусија. Али права парусија. Резервисана за многе. Ја бих рекао за све, али то немам експлицитно речено у предању. Било би сасвим неразумно сада делити ово васкрсење, које је комплетно, од Другог доласка. Шта би то значило? Да ће ови поново да васкрсну? Да су „полуваскрсли“ па ће им парусија нешто ново донети? Да нису са Хр отишли са десне Оца? Да је Хр на неком нижем небу? Онда ће да сиђе са њега, да нас све покупи и да нас попне на неко више, „есхатолошко“? - У све ове бесмислице ћемо запасти ако поделимо Царство небеско у коме је Син Човечији од есхатона. Нема неки Небески Јерусалим нижег реда па ће есхатолошки Небески Јерусалим бити нешто друго. Јероним јасно  вели да су ови са телима ушли у Небески Јерусалим. Е, сад како то може да буде, то је наш проблем, није Јеронимов.

Св. Тома наводи и нашег Златоуста који вели да је су ови ушли са телима у земаљски Јерусалим, али да је васкрсење било реално и quod futurae resurrectionis erat indicium. Доказ, потврда, откривење - то је indicium. Златоусти то чини када вели да је „мало“ чудо било васкрсење Лазара, а да је ово много веће. Ако размишљамо са св. Јованом, видећемо да нема тензије око земаљског и небеског Јерусалима. У земаљском се ови показују да би се видело да Хр васкрсење није било фантазија, да није плод имагинације хистеричних жена. Једанпут извршена ова улога, они иду са Хр у небески Јерусалим. Можда зато у богонадахнутог Матеја стоји Свети Град? Да не бисмо помислили како су само у земаљском били и после помрли, како наводи Ремигије да су држали неки, него су онда отишли и у архетипски Свети Град.

Понављам, само је наш проблем што не капирамо како васкрсли у телима су у Небеском Јерусалиму, на било који начин да схватимо тај Јерусалим. Наиме, темпорално, то је будући Град који тек треба, из наше перспективе да дође, или пак тополошки, да је он изнад нашег неба. У оба случаја је тешко разумети како у телима могу људи да буду тамо.

Битно из ове писамско-предањске линије је разумети да је васкрсење погодило многе, али је то у колизији са свеопштим васкрсењем. Мени изгледа да је та колизија последица наше перспективе у којој егзистирамо. Не можемо, зато што сада битишемо да уклавиримо како смо могли да се вазнесемо на крсту заједно са Спасом. Како смо могли тада да васкрнемо ако смо се родили после 2.000 година, да питамо по матрици Никодимовој?

 

Међутим, ми недоследност налазимо и у Матеја 27, 50-4: А Исус опет повика из свега гласа, и испусти дух. И гле, завеса храма раздре се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. А капетан и који с њим чуваху Исуса, видевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај беше Син Божији.

 

Мт сажима овде феномене. Ис умире, дешава се распад система и исповест официра. Међутим, овај је могао да види само земљотрес, али не и све остало (τὰ γενόμενα), како нас Мт убеђује. Није видео цепање завесе, устајање тела... Овај извештај је донео проблеме Оцима, тако да имамо линију која тврди да су се гробови отворили, али да су мртви сачекали да се Ис дигне, јер је он првенац из мртвих. После његовог васкрсења ови иду у Јерусалим. Понављам, то капетан није могао да види. А шта ако јесте? То је дискурс кога смо се дотакли о експресном васкрсењу, непосредном, које се збива са смрћу. Исповест римљанина не би била разумљива ако би само на земљотрес рекао да је онај Син Божији. Јер остале ствари (τὰ γενόμενα) које овај види би недостајале у Мт извештају. Завесу сигурно није могао да види, јер је она била у Храму у Граду. Једино остаје да је видео отварање гробова и устајање мртвих. Само то „остало“ је могло да увери римљанина. Земљотресе је већ видео, али устајање из мртвих није. Опет, све је логично јер је гробље било ван града. Ван Јерусалима су убили Исуса. И због тога сада ови мртви иду да посведоче у Јерусалиму васкрсење. А после иду па-па са Ис на Небо.

 

 

У овом кључу Мт извештај може да функционише. Нема потребе убацивати чекање, како су неки Оци покушали да превазиђу овај проблем. Наравно да остаје проблем са Хр телом које треба да се погребе и да васкрсне. Но, то је историја која важи и за нас. Он је на крсту васкрсао. Као што смо и ми са њиме васкрсли. Ванвременско васкрсење, о коме смо говорили. Због тога је смислено што Мт говори да су они кад је издахнуо васкрсли, иако каже μετὰ τὴν ἔγερσιν αὐτοῦ, после његовог устајања. Васкрсење светих је уклопљено у приповест о смрти Ис. И чини ми се историјским, а не некаквом алегоријом. „После“ (μετὰ са акузативом) значи временско одређење, али може да буде и логичко. По сили његовог васкрсења. Мада, из оног што тврдим, нема потребе ни за каквом историзацијом и хронологијом факата, јер је Он онда васкрсао кад је умро. Зато су свети са њиме могли устати на крсту. Зато и фантастична слика Парусије где се на Небу појављује Знак, тј. Крст. Јер директно се срећемо са њиме када се пробудимо. Ис је свој Крст понео на Небо. И због тога нема ништа друго да видимо, до ли Крст.

[Архимандрит Сава Јањић]

Мислим да се у нашој дискусији углавном вртимо око кључног питања – да ли постоји привремени период између физичке смрти и васкрсења, или заправо одмах након смрти бива васкрсење и улазак у есхатолошко царство Христово. Отац Зоран је већ више пута изнео о томе свој став, што видимо и у његовој претходној поруци.

 

Већ смо размотрили више теорија у вези овог питања, укључујући и разлику у перспективи времена. Иако од самог почетка дискусије нисам подржавао идеју да након смрти одмах бива васкрсење, покушао сам ипак нађем одговарајућу логичку основу за ово размишљање и дошли смо до дискусије о две временске перспективе. Они који су пратили ову тему од почетка, сећају се да сам изнео хипотетичко размишљање да у случају да васкрсење сваког човека који оде из овога света бива истовремено праћено његовим васкрсењем, то је могуће само у случају да временска димензија у којој живимо и умиремо није компатибилна са временском димензијом у коју човек улази одмах након телесне смрти. Да подсетим, дакле, појединачне смрти у линеарном, историјском времену и простору у коме живимо, заправо по тој хипотези, коинцидирају у једном тренутку и сва васкрсења бивају истовремено, што је заправо ништа друго него Парусија и Суд. Они који су још у овом животу чекају то као будући догађај, а они који одлазе из овог света то доживљавају као непосредну реалност у вечном САДА. Ова теорија, како смо видели, може да има неке основе у разлици схватања нашег времена и еона, посебно ако се ослонимо на учење Св. Максима Исповедника, који, колико ми је познато, није био заступник идеје да васкрсавамо у еону одмах након телесне смрти.

 

Прегледом светоотачких размишљања на ову тему, мислим да смо дошли до закључка да нема јасне основе да се ово размишљање прихвати као утемељено на предању, колико год оно било занимљиво и колико нас год ослобађало даљих спекулација у којој форми човек преживљава између телесне смрти и васкрсења, односно да ли и каква душа постоји након смрти тела. Заправо, главни генератор идеје о непосредном васкрсењу, управо је био покушај да се направи отклон од платонизма, тј. да се избегне платонистичка идеја по којој се човек састоји од смртног и трулежног тела и вечне душе (која по платоничарима предпостоји и нашем настанку и која је вечна сама по себи). Проблем је у томе што платонизам систематски руши суштинске темеље хришћанства јер у потпуности релативизује и обесмишљује васкрсење, како Христово, тако и свих нас, и самим тим , потпуно је неприхватљив за хришћанство. Отуда се посебно од средине 20тог века у либералнијим римокатоличким и протестантским круговима развија све интензивније размишљање о томе да непосредно након смрти васкрсавамо и да то није контрадикторно са очекивањем Другог доласка Господњег и Свеопштим Васкрсењем, јер заправо контрадикција је привидна будући да почива на разлици поимања две димензије времена о којима размишљамо. Један од разлога зашто до овога долази баш у тим круговима западних хришћана јесте чињеница да је смисао васкрсења великим делом тамо изгубљен. Спасење и вечни живот се види као живот разоваплоћених душа које на небеским облацима блаженствују слушајући анђелске химне у вечности. Велики број људи на Западу је престао да верује и у васкрсење Христово и још више у васкрсење тела оних који су умрли. Заправо, платонизам је увелико заменио  аутентично хришћанско и библијско поимање наше вере. На православном Истоку ситуација је другачија јер је Васкрсење одувек остао кључни догађај нашег спасења, али под западним утицајем и инсистирања на томе да је душа сама по себи бесмртна доводи нас мање-више у сличну опасност. Хришћанство спасење не види у спасењу само душе, већ у новој твари, новом небу и земљи где очекујемо да вечно живимо у једном новом начину телесности. Како је покојни Антоније Блум говорио, хришћанство је једини прави материјализам јер материји даје ново достојанство и смисао.

 

Отуда сматрам да морамо да се вратимо пре свега сведочанствима из Св. Писма и светоотачкој традицији (без обзира колико код неких Св. Отаца можемо да видимо мање или веће утицаје (нео)платонизма). Другим речима, привремени период (међупериод) између физичке смрти и Парусије дефинитивно постоји на један посебан начин, иако о њему имамо врло оскудна сведочанства, али то засигурно није свет платонистичких душа које самостално постоје без тела и којима васкрсење није потребно.

 

Управо због морамо да се вратимо сведочанствима Св. Писма, јер она експлицитно негирају идеју непосредног васкрсења након физичке смрти и указују да уснули на известан начин и даље живе у присуству Божијем, али и у перспективи времена које иде у правцу Парусије и Свеопштег Васкрсења кога и они чекају, и не само уснули, већ и светитељи и анђели. Да бисмо дошли до тога потребно је да се подсетимо антропологије Старог и Новог Завета тј. шта је човек, од чега се састоји, да бисмо могли да разумемо шта са њим бива после телесне смрти.

 

Велики број хришћана, нажалост и међу Православнима, данас једноставно сматра да након смрти долази до простог одвајања душе и тела. Тело труне у гробу, а душа наставља свој живот са свим осећањима, сећањима, практично као и пре само без тела које напушта. Одмах се постављају многа питања. Ако је тако било и пре Христа и после Христа, која је сврха Његовог доласка и победе над смрћу? И наравно, која је сврха васкрсења јер ако је човек заправо душа огрнута телом, а тело се најчешће поистовећује са палом човековом природом, телом које болује, пати греши, зашто нам је уопште потребно тело? За платонизам тело је „оков душе“, а човек је заправо душа која је бесмртна сама по себи. У чему је онда победа над смрћу, ако је душа бесмртна? Зар не бисмо могли да живимо вечно као бесмртне душе? Када Господ каже да ћемо бити као анђели у вечном животу (уп. Мт. 22.30) да ли мисли да ћемо заправо живети као бестелесне душе? Зашто је васкрсење уопште оно толико важно и какво ће бити васкрсло тело? Све су ово сасвим логична питања и више пута смо се сусретали са њима на овом форуму.

 

Новозаветни концепт душе заснован је на старозаветној традицији. У преводу Седамдесеторице употребљена је реч (ψυχή, психи) коју су јелински философи још и пре користили и која је код њих имала потпуно другачије значење, посебно у платонистичким круговима. Због тога је настало не мало конфузија у разлици између библијског (јеврејског) и јелинског схватања душе.

 

Реч која се најчешће преводи као ψυχή је заправо јеврејска реч NEPHESH (нефеш) и појављује се око 700 пута у канонским књигама Старог Завета. Читајући пажљиво Стари Завет можемо да приметимо да се ова реч користи са разним значењима (живот, дах живота, личност, срце, ум, створење, човек). Па и данас за некога кажемо да је добра душа тј. добар човек или да у неком месту има толико и толико душа тј. људи. Дефинитивно притом не мислимо за разоваплоћене душе у платонистичком смислу. NEPHESH се (занимљиво) не појављује прво у контексту стварања човека. У 20. стиху 1Књиге Мојсејеве, Књиге Постања, каже се: „нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље“ (ἐξαγαγέτω τὰ ὕδατα ἑρπετὰ ψυχῶν ζωσῶν καὶ πετεινὰ πετόμενα ἐπὶ τῆς γῆς). Дакле, појављује се појам „душа жива“ (нефеш хаја, на јеверејском, да пређем на ћирилицу). У 24 стиху стоји „нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звијери земаљске по врстама њиховијем“ са истим значењем као и у претходном стиху.  У 30. стиху се спомиње „све што се миче и у чему има душа жива“) . Прво помињање човека као душе јавља се тек у 2. глави књиге Постања стих 7 „А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.“ (καὶ ἔπλασεν ὁ Θεὸς τὸν ἄνθρωπον, χοῦν ἀπὸ τῆς γῆς, καὶ ἐνεφύσησεν εἰς τὸ πρόσωπον αὐτοῦ πνοὴν ζωῆς, καὶ ἐγένετο ὁ ἄνθρωπος εἰς ψυχὴν ζῶσαν. Овај стих је веома важан јер нам говори од чега се човек састоји. Дакле, састоји се од праха земаљаског (материје, елемената) јев. (апар мин хадама, χοῦν ἀπὸ τῆς γῆς), животног даха (нишмат хајим, πνοὴν ζωῆς) и ово двоје чини човека живом душом (ψυχὴ ζῶσα, нефеш хаја). Жива душа је, заправо, живо биће, као и животиње које се исто тако претходно називају. Једина разлика јесте што му је Бог удахнуо „дах живота“. Тело и дах животни који му је Бог подарио сједињени су у човеку као души живој. Предходно у 1.26 сазнајемо да га је Бог створио по свом лику (икони) и прилици (обличју) „Ποιήσωμεν άνθρωπον κατ' εικόνα ημετέραν και καθ' ομοίωσιν“. У јеврејском тексту имамо две врло сличне речи (салме – слика, лик) и (демут – обличје, сличност). Човеков дах живота и тело које је добио од праха земаљског су спојени у нову целину (као на пример што хидроген и кисеоник чине воду). Свети Оци су икону Божију превенствено видели у човековој слободној личности, јер ниједно друго биће није створено као икона Божија. Закључак из овог прегледа јесте да је ДУША ЖИВА која је човек постао заправо ништа друго него сам човек као психофизичка целина. Овде нема ни трага платонистичког дуализма вечне и непромењиве душе и смртног и распадљивог тела. Седамдесеторица су управо НЕФЕШ, а не НИШМА (дах) превели као ПСИХИ, Дах живота није нека божанска супстанца, већ животворни творачки дах Божији којим је једно материјално створење постало живо створење и то по лику самог Творца. Отуда и име Адам јер (адама) на јеврејском значи земља, дакле први човек је био Земљанко. То, по свему судећи, није лично име и означава на својеврстан начин, генерички, људски род.

 

У другим књигама Старог Завета НЕФЕШ означава и човека и људски род и личност и живот. НЕФЕШ може да згреши, умре, осећа, изгуби заједницу са Богом. НЕФЕШ којим се означава човек као личност у овим књигама живи животом који му је Бог дао и бива душа жива. Када умре он постаје мртва душа. Код пророка Језекиља 18.4 и 20. стоји „ἡ ψυχὴ ἡ ἁμαρτάνουσα, αὕτη ἀποθανεῖται.“ (душа која сагреши, умреће). У књизи Проповедника (Εκκλησιαστής 9.5-6 се каже да „мртви не знају ништа (νεκροὶ οὐκ εἰσὶ γινώσκοντες οὐδέν), нити имају икакве награде, јер се заборавља и спомен на њих… Давно је нестало њихове љубави, мржње и зависти и немају удело ни у чем што бива под сунцем“ У Пс 6.5 стоји: „јер међу мртвима ко те се сећа, у аду ко ће те исповедати (хвалити) ὅτι οὐκ ἔστιν ἐν τῷ θανάτῳ ὁ μνημονεύων σου· ἐν δὲ τῷ ῞ᾼδῃ τίς ἐξομολογήσεταί σοι“. Или у Пс 88.10 „Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? или ће мртви устати и тебе славити?“ У Пс 94.17 се каже „Кад ми Господ не би био помоћник, брзо би се душа моја преселила у ад (у јеверејском тексту „преселила у ћутање)“. У Пс 145.4 псалмопевац каже „Изиђе из њега дух (у јев. тексту руах), и врати се у земљу своју: тај дан пропадну све помисли његове.“ (ἐξελεύσεται τὸ πνεῦμα αὐτοῦ. καὶ ἐπιστρέψει εἰς τὴν γῆν αὐτοῦ· ἐν ἐκείνῃ τῇ ἡμέρᾳ ἀπολοῦνται πάντες οἱ διαλογισμοὶ αὐτοῦ.) Дакле, можемо да закључимо да у Старом Завету АПСОЛУТНО нема појма бесмртне душе. Човек је психофизичка целина и умирањем тела човек више није душа жива НЕФЕШ. Шеол је место ћутања, таме, невиђења, незнања. То је најстарији ниво старозаветног предања.

 

У Шеолу се, истина, у неким СЗ текстовима помињу сенке (rephaim) које немају ни личности ни снаге. Имамо пример врачаре из Ендора која је позвала дух Самуила који разговара са Саулом (1 Царевима гл. 28). Ови духови се помињу и код Ис 14.9; 26.14; у Премудрости Соломоновим 2.18, 9.18, 21.16, у књизи о Јову 26.5). Врло је тешко повезати ова бића са појмом душе, која би остала да живи у свету мртвих после смрти човека. У Септуагинти се (rephaim)  преводе као ιατροί или γίγαντες, али никада као душе (ψυχαίς). Не смемо заборавити да се сваки покушај општења са упокојеним строго забрањује као магија.

 

Имамо и примера наговештаја будуће наде нпр. Ис 26.19 што је заправо пророчанство будућег васкрсења: „Оживјеће мртви твоји, и моје ће мртво тијело устати. Пробудите се, и пјевајте који станујете у праху; јер је твоја роса роса на трави, и земља ће изметнути мртваце.“ (ἀναστήσονται οἱ νεκροί, καὶ ἐγερθήσονται οἱ ἐν τοῖς μνημείοις, καὶ εὐφρανθήσονται οἱ ἐν τῇ γῇ· ἡ γὰρ δρόσος ἡ παρὰ σοῦ ἴαμα αὐτοῖς ἐστιν, ἡ δὲ γῆ τῶν ἀσεβῶν πεσεῖται.) Јеврејски текст на овом месту је другачији и гласи на крају: „…. Јер је твоја роса роса на трави и ти чиниш да ће земља духова (арец рефаим) пропасти“ Превод Септуагинте је ту најексплицитнији „Васкрснуће (устаће) мртви и биће подигнути они у гробовима и радоваће се на земљи јер је твоја роса њихово исцелење, а земља нечастивих ће пропасти“. Као што видимо, постоје приличне разлике између јеврејског и грчког текста. Српски Вуков и Даничићев превод засигурно не може да се користи за озбиљније анализе, ако немамо у виду јеврејски и грчки текст (штета што ми Срби немамо превод на српски ни са јеврејског ни са грчког). Пророчког карактера је и Пс 48.14-15 „као овце су стављени у ад, смрт ће их напасати; и ујутро ће праведни владати њима и помоћ њихова овештаће у аду, из славе своје избачени бише. Али Бог ће избавити душу моју из руке адове, када ме прихвати“„ὡς πρόβατα ἐν ᾅδῃ ἔθεντο, θάνατος ποιμανεῖ αὐτούς· καὶ κατακυριεύσουσιν αὐτῶν οἱ εὐθεῖς τὸ πρωΐ, καὶ ἡ βοήθεια αὐτῶν παλαιωθήσεται ἐν τῷ ᾅδῃ, ἐκ τῆς δόξης αὐτῶν ἐξώσθησαν. πλὴν ὁ Θεὸς λυτρώσεται τὴν ψυχήν μου ἐκ χειρὸς ᾅδου, ὅταν λαμβάνῃ με.“ У јеврејском тексту значење је потпуно другачије и немамо поруку наде „као овце биће закључане у шеол, смрт ће им бити пастир и праведници ће од јутра њима владати. Изгубиће силу, шеол ће бити њихово обиталиште“. 

 

Јасније назнаке да човек после смрти не остаје само безлична сенка налазе се посебно у књизи Проповедника 12.7 „καὶ ἐπιστρέψῃ ὁ χοῦς ἐπὶ τὴν γῆν, ὡς ἦν, καὶ τὸ πνεῦμα ἐπιστρέψῃ πρὸς τὸν Θεόν, ὃς ἔδωκεν αὐτό.“ (и вратиће се прах у земљу, што је био, а дух (пневма, руах) ће се вратити Богу“. У тој глави ове књиге се помиње да је човек по смрти отишао „у свој вечни дом“ ὅτι ἐπορεύθη ὁ ἄνθρωπος εἰς οἶκον αἰῶνος αὐτοῦ и да ће „све што је учињено Бог извести на суд, у свему што је превиђено, било добро или лоше“ ὅτι σύμπαν τὸ ποίημα ὁ Θεὸς ἄξει ἐν κρίσει, ἐν παντὶ παρεωραμένῳ, ἐὰν ἀγαθὸν καὶ ἐὰν πονηρόν. Ова књига је из 3. века пре Христа и, и иако је део СЗ канона разликује се по много чему од осталих књига. Ипак ни у њој се не помиње бесмртна душа (ψυχή). Сличне идеје преживљавања после смрти налазимо и у псевдо-епиграфској  4. Књизи Макавеја 13.17 где се каже „после наше смрти на исти начин Аваам, Исаак и Јаков ће нас примити и сви наши оци ће нас славити“ (ουτως θανόντας ημας Αβραάμ και Ισαάκ και Ιακώβ υποδέξονται, και πάντες οι πατέρες επαινέσουσιν). Овде морамо да имамо у виду да није реч о канонској књизи Старог завета и да се овај стих може схватити више символично тј. да ће бити прибројани својим прецима у Шеолу (аду) и да ће њихов спомен бити слављен. 

 

Ову анализу бих завршио закључком да душа (нефеш, ψυχή) и дух, дах (руах, πνεύμα) представљају два кључна појма која указују на нематеријални аспект човековог постојања у Старом Завету.  Ниједан од њих не одговара појму платонистичке душе која претпостоји настанку човека, која је сама по себи бесмртна и по смрти прелази у друго тело. НЕФЕШ, дакле, означава пре свега лични аспект постојања створења као живог бића (пре свега код човека, али се помиње и код животиња). РУАХ је више животна енергија, дах живота. Оба појма се често помињу у врло сличном значењу, међутим човек је у старозаветном тексту ипак јасно приказан као психофизичка целина и нема јасних показатеља да човек наставља да живи у аду као у овом свету.

 

Шта је са овим појмовима у Новом завету? Оно што се преводи као ДУША (ΨΥΧΗ, NEPHESH) означава пре свега личност, човека (1Пет 3.20 „осам душа се спасоше водом), сам живот (Јн 13.38 „положити душу тј. живот), компоненту човековог постојања независног од тела, али различитог од духа (Јев 4.12 „душа и дух“), оно што остаје од човека када се тело распадне (Мт. 10.28) „. И не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; него се више бојте онога који може и душу и тијело погубити у паклу.“ Доста је и других примера, али мање или више сви улазе у ове категорије. Душа је заправо лични аспект човековог постојања. 

 

С друге стране ДУХ (ΠΝΕΥΜΑ, RUACH) у Новом Завету означава Светог Духа у више примера које нема потребе да наводимо, затим, дах (2 Сол 2.8), такође се помињу и нечисти духови и демони на више места, али и анђели као духови, дух означава осећање, жеље независно од тела (1Кор 5.3 2 „одсутан у телу али присутан духом“. Налазимо места где се дух врло јасно разликује од тела, нпр 1. Кор 5.5 „Да се такав преда сатани на мучење тијела, да би се дух спасао у дан Господа Исуса.“ Или Јев 12.23 („и духовима савршених праведника“)

 

Не можемо, а да не приметимо да се у Новозаветном тексту више наглашава да је човек иако психофизичка целина ипак целина у којој се врло јасно разликују душа или дух од тела. Да ли је то утицај платонизма? Засигурно да није, јер човек је заправо створен као биће које је телесним саставом рекапитулација минералног, биљног и животињског света, а својом душом (духом) је ближи анђелском свету. Управо зато сам Син Божији постаје човек како би спасао и видљиви и невидљиви свет кроз човека, чинећи га у себи Новом Твари. Међутим, спој душе (духа) са телом је врло специфичан у Новом завету и дијаметрално је  супротан платонистичком схватању да се смрћу душа једноставно ослобађа тела као окова и заправо наставља да постоји и то аутентичнијим начином живота. Под утицајем платонизма многи гностички текстови заправо су пад човека у еденском врту тумачили као пад душе у заједницу са телом (посебно у контексту кожних хаљина „χιτῶνας δερματίνους“ (1Мој 3.21).

 

Дакле, душевни аспект човековог бића и те како постоји, он је носилац човекове личности и не распада се заједно са телом, иако без тела не представља целог човека. Ово је потпуно други концепт схватања душе од платонистичког. На који начин постоји могућност да тај лични аспект човековог постојања наставља да живи и након физичке смрти наставићу у следећој поруци. Мислим да је то кључно за оно што желим да кажем, а то је да после човекове телесне смрти ипак не долази до васкрсења тела.

[Zoran Đurović]

 

Мислим да се у нашој дискусији углавном вртимо око кључног питања – да ли постоји привремени период између физичке смрти и васкрсења, или заправо одмах након смрти бива васкрсење и улазак у есхатолошко царство Христово. Отац Зоран је већ више пута изнео о томе свој став, што видимо и у његовој претходној поруци.

Одличан текст! Има мноштво изванредних места, а и леп је обрачун са платонизмом у нас.

Али... остаје проблем оног саваскрсавања о коме говори Писмо, а видесмо и неки Оци, и да је то васкрсење било комплет. Мене интересује, драги о. Саво, ваш осврт на тај проблем. Ко је и како васкрсао? Питања сам већ у посту поставио тако да их не понављам. - А ово ваше је заиста било одлично промишљање. Велики поздрав из Роме (можда што је то Вечни град и ја стално размишљам о овој есхатологији  )!    

[Milan Nikolic]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Претпостављам да ћете наставити у светлу питања ,,познања у личности''. Иако се многи данас упуштају у извесне дефиниције о личности, изгледа да до сада немамо праву анализу тога.

 

Мене је заинтригирао Зизјуласов цитат: ,,Осим уопштеног начела разликовања између суштине Божије, која је у потпуности непојамна, и Његовог личносно-тројичног постојања (= бића), које нам се открива кроз Духа Светога, свети Оци нам не пружају одговор на питање: шта значи познати Бога „у личности Исуса Христа", и шта значи познати Га као Тројицу личности. Оваква анализа није била потребна у епохи светих Отаца, али то не значи да никад није била потребна. Напротив, дужност догматике јесте да приступи тумачењу догмата - довољно је само да не изневери или не изопачи дух светих Отаца. Јер, сви велики свети Оци су, тумачећи своје претходнике, на основу потреба својих епоха приступали анализи основних богословских појмова.''

 

Због тога сам пре неколико година поставио питање, односно тему под називом ,,Анализа познања Бога као Тројицу личности'' https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,19202.msg329302.html#msg329302

Ту није било одговора - тј. није било праве анализе -, али занимљиво је да је одмах почела извесна искра расправе - дилема око нечега што чини човека.

 

Видимо неку сложеност, ту су срце, ум и душа. Тада сам могао да закључим једино следеће: ,,Човек је заиста специфично биће које може примити Бога у себе.''

[Архимандрит Сава Јањић]

Одличан текст! Има мноштво изванредних места, а и леп је обрачун са платонизмом у нас.

Али... остаје проблем оног саваскрсавања о коме говори Писмо, а видесмо и неки Оци, и да је то васкрсење било комплет. Мене интересује, драги о. Саво, ваш осврт на тај проблем. Ко је и како васкрсао? Питања сам већ у посту поставио тако да их не понављам. - А ово ваше је заиста било одлично промишљање. Велики поздрав из Роме (можда што је то Вечни град и ја стално размишљам о овој есхатологији  )!    

 

Размишљајући даље о нашој теми указао бих на чињеницу да је веома важно направити разлику шта се дешавало са онима који су умирали пре Христовог васкрсења и Вазнесења и са онима који умиру после тога, односно шта је ту Христово страдање и Васкрсење променило.

 

Господ је пострадавши на крсту сишао духом у ад, према 1Пет 3.18-19  „усмрћен тијелом (плоти), а оживјевши духом, којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници….“ („θανατωθεὶς μὲν σαρκὶ, ζωοποιηθεὶς δὲ πνεύματι· ἐν ᾧ καὶ τοῖς ἐν φυλακῇ πνεύμασι πορευθεὶς ἐκήρυξεν…“) Силазак Христа у ад је заправо победа над смрћу и ђаволом јер Господ  има „кључеве од ада и смрти“ (уп. Отк.1.18 и Еф. 4.8) "Када Господ Христос би распет, ђаво би свезан, и смрт би умртвљена, а душе које су у аду биле држане, ослободише се уза" (сједални гл.7 Октоих). „Као једини моћан и силан, Христос оплени ад, и све осмрћене подиже са Собом, уништивши силом крста страх од осуде“ (сједален, Цветни триод). Имајући у виду предање Цркве ово се не односи на васкрсење оних који су били у аду. Апостол Петар нам такође каже да се ради тога и мртвима проповедало еванђеље (εις τούτο γαρ και νεκροϊς εύηγγελίσθη), да приме суд по човеку телом, а да живе по Богу духом (1 Пет 4.6). Ово је веома важно „да живе по Богу духом - ζῶσι δὲ κατὰ Θεὸν πνεύματι“  По Клименту Александријском Господ силази у ад ради проповедања Еванђеља (Stromata VI, PG 9 268 Α). Такође и Св. Иринеј Лиионски каже да је Господ проповедао Еванђеље у аду (evengelizantem et illis adventum suum) „објављујући и онима свој долазак“ (Contra haeres. IV, 27, 2). Онима који су препознали Христа као свог Спаситеља отворена су врата раја и са старозаветним праведницима они су узведени у рај, који означава присуство Божије. Господ није сишао само онима који су били у „наручју Авраамовом“ где је био убоги Лазар, већ у најдубље просторе „κατελθόντα εἰς τὰ κατώτατα“ (descendit ad inferos)  где је према еванђелској причи био охоли богаташ.

 

Наиме, мртви до Христовог спасоносног страдања и победе над адом сви су одлазили у ад (шеол), што одговара старозаветном предању о смрти. О томе сазнајемо из приче о убогом Лазару и богаташу, о чему нам говори сам Господ у Лк 16.20-30. Из приче, која свакако није само дидактичког карактера, сазнајемо да праведнике након смрти анђели односе у „наручје Авраамово“ (εἰς τὸν κόλπον Ἀβραάμ) које је место утехе и наде, а неправедни бивају однесени у ад (шеол) „ἐν τῷ ᾅδῃ“, што је еквивалент доњих простора ада „τὰ κατώτατα“. Само раздвајање на својеврсни горњи и доњи ад је на известан начин суд јер праведници бивају награђени утехом, а неправедни већ осећају предукус вечне осуде. У самој дубини ада је тартарски мрак где су у оковима „анђели који сагрешише“ уп. 2 Пет 2.4 где се каже „Јер кад Бог не поштедје анђеле који сагријешише, него их баци у окове мрака тартарског, и предаде да се чувају за суд“ (ζόφου ταρταρώσας παρέδωκεν εἰς κρίσιν τηρουμένους). Из Отк 20.7 сазнајемо да ће после „хиљадугодишњег периода“ (дакле, извесног времена) Сатана бити ослобођен из тамнице и тада ће уследити драматични догађаји краја историје која ће се завршити победом Христовом и Парусијом. Из еванђелске приче о Лазару и богаташу видимо да умрли у потпуности чувају свест, сећање, па чак и телесне осећаје (жеђи, врућине од огња). Иако је реч о аду, ипак нема потпуне раздвојености. Богаташ види из даљине (ἀπὸ μακρόθεν) Лазара у наручју Авраама, али је међу њима велика провалија (χάσμα μέγα). Дакле до Христовог страдања сви су ишли у ад, али праведници су били у „наручју Авраамовом“. 

 

Након Христовог васкрсења и силаска у ад и победе над смрћу врата ада бивају уништена и душе праведника Господ из ада преводи у рај. У православној традицији управо је то иконографска представа Христовог Васкрсења. Христос на чувеној фресци васкрсења у цариградској Хори динамично преводи Адама и Еву изнад поломљених врата раја, видимо старозаветне праведнике са њим. „Наручје Авраамово“ које је до дата било у просторима ада (шеола) постаје део раја и у иконографији се душе у наручју Авраама, покајани разбојник и други свети и праведници (као што сам показао у једној од претходних порука) сликају међу дрвећем и зеленилом, што означава рај, не онај некадашњи еденски, већ рај као место покоја и Божијег присуства и утехе. 

 

 

У аду остају само они који нису прихватили и познали Христа као Бога. У овим привременим обиталиштима умрли ће чекати васкрсење. У Јн. 5.29 Господ каже: „И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.“ Дакле праведници и они у „наручју Авраама“ чекаће „васкрсење за живот“, а они који нису прихватили Господа чекаће „васкрсење на суд“. Дакле овај рај у коме обитавају духови праведника још није нова земља и небо о коме се говори у Отк гл. 21, већ „место покоја, место светло, место зеленила, место мира, одакле побеже болест, туга и уздисање“. Наше покојнике испраћамо управо са молитвом да им Господ до свеопштег васкрсења подари удео у том месту покоја.

 

Наравно, кључно питање око кога смо водили дискусију јесте у каквом облику покојници бораве у рају. Из приче о Лазару и богаташу, ако је прихватимо не само као дидактичну причу, видимо да су они свесном стању, иако без тела. Једино објашњење јесте да су они тамо присутни својим духом или оним што обично називамо душом (али наравно не у платонистичком смислу). Осећаји блаженства, мира, спокоја, хладовите атмосфере раја и, с друге стране, бола, патње и огњене врућине у аду, показују (уколико дословно тумачимо параволу) да душе покојника имају могућност да осећају у извесној мери оно што осећа тело. Они носе одређени облик телесности иако њихово тело остаје у гробу. О тој вези између душе (духа) и тела и након телесне смрти говорио сам још раније цитирајући нека размишљања Св. Григорија Ниског (одговор http://goo.gl/q3eVp8 у вези са његовим делом „De anima et resurrectione). Ако како дух или душа функционишу без тела? На који начин се наставља континуитет личности човека који је психофизичка целина? Једино објашњење јесте да праведници остају у „памјати Божијој“ (Μνήμη Θεού) као сталном проживљавању присуства Божијег. (Убоги Лазар се помиње по имену што је јако важно, а богаташ не јер греховни живот човека чини на известан начин безличним за Бога). 

 

Дакле, по телесној смрти праведници духом одлазе у присуство Божије и обитавају у рајским насељима заједно са светима чекајући васкрсење и живот будућег века. Господ чува њихову личност у својој вечној памјати. Џон Полкингхорн (John Polkinghorne) енглески научник и физичар који се обратио и постао англикански свештеник, дао је једну занимљиво објашњење користећи језик савремене науке и технологије. Наиме, по њему, Бог након наше телесне смрти преноси наш софтвер на свој хардвер док не дође време да нам даде нови хардвер како би на њему поново пребацио наш софтвер (God will download our software onto his hardware until the time when he gives us new hardware to run the software again for ourselves). Речено на други начин човекова личност наставља да живи у Божијој памјати, његовом присуству и заједници тј. у Телу Христовом док не добије своје васкрсло и преображено ново тело након свеопштег Васкрсења. Континуитет личности се наставља. Наравно, ново тело неће бити састављено од истих атома као ово које сада имамо јер и ово тело које сада имамо је по свом саставу другачије од оног којег смо имали када смо били деца због сталног тока и промене материје, па опет је наше тело, пошто је засновано на континуитету личности која на известан начин носи и наш геном (генетску структуру по којој се тело стално обнавља). Покојници зато и даље живе, јер је наш Бог - Бог живих, а не мртвих, али они живе у Христу и Христом у месту покоја и мира чекајући коначну завршницу спасења. Њихов живот је другачији од овога нашега и вероватно у том простору (стању) и време протиче на другачији начин, али дефинитивно немамо основа да тврдимо да су ушли у есхатонску вечност и да живе у вечном САДА у коме се надамо да ћемо живети након Свеопштег Васкрсења.

 

Имамо више места у Новом завету где нам се указује да постоји могућност да без тела будемо са Богом, иако се специфично не објашњава на који начин. Погледајмо неке примере:

 

- Лк 23.43 „Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“. Господ још није узишао на небо, али ипак на Васкршњој служби певамо и на Литургији говоримо „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у Рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, Неописиви." ("εν τάφω σωματικώς, εν Άδου δε μετά ψυχής ως Θεός, εν Παραδείσω μετά ληστού και εν θρόνω υπήρχες Χριστέ μετά Πατρός και Πνεύματος πάντα πληρών ο απερίγραπτος."). Тело покајаног разбојника очигледно није васкрсло (јер ни Христос неће васкрснути одмах него тек трећег дана), али покајани разбојник је већ тог дана био са Христом у рају. Засигурно не у васкрслом телу него духом (κατὰ Θεὸν πνεύματι, уп. 1 Пет 4.6)

 

Кључни проблем са идејом нашег science-fiction кључа паралелног времена, по коме је разбојник већ био васкрсао у другом временом нивоу и ушао у есхатон, иако је његово тело у историјском времену још висило на крсту, или било бачено у неку јаму, уводи нас у стари проблем. Христово васкрсење је био догађај у овом времену. Будућа нова земља и ново небо неће бити створени изнова, већ ће бити престворена ова садашња земља и небо, твар ће добити нова својства нетрулежности. То јасно видимо када се говори о онима који ће доживети Христову Парусију, они неће умрети него ће бити промењени (уп. 1 Кор 15.52 „Уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити. ἐν ἀτόμῳ, ἐν ῥιπῇ ὀφθαλμοῦ, ἐν τῇ ἐσχάτῃ σάλπιγγι· σαλπίσει γάρ, καὶ οἱ νεκροὶ ἐγερθήσονται ἄφθαρτοι, καὶ ἡμεῖς ἀλλαγησόμεθα“) И Христово Васкрсење је било тако, његово тело се није дезинтегрисало, већ је преображено и добило је нова својства нове твари јер је он прворођени из мртвих (πρωτότοκος ἐκ τῶν νεκρῶν) 1 Кол 1.18. То није новостворено тело док је старо негде одбачено, већ оно исто тело у коме је Господ пострадао, али промењено. 

 

- У 2 Кор 12. 2-4 у чувеном Павловом сведочанству о узношењу до „трећег неба“ у „телу или ван тела, Бог зна“ имамо сведочанство да је био узнесен у рај „ὅτι ἡρπάγη εἰς τὸν παράδεισον“. Дакле, Павле је заиста био у рају и чуо је неисказане речи, али није претходно ни умро ни васкрснуо. Дакле био је духом узнет у Божије присуство. 

 

- У Фил 1, 22-23 Апостол каже „Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље“. Из ових речи, на пример, јасно видимо да је могуће бити са Христом и ван тела. Заиста би било тешко протумачити ове стихове у смислу да Апостол верује да ће умрети и одмах васкрснути и бити са Христом. Дакле, Апостол нам сведочи да након смрти настављамо живот у Христу, додао бих, у рају, међу светима у присуству и заједници Тела Христовог, чекајући са радошћу дан Васкрсења. Будући да Апостол верује да ће после смрти бити са Христом и да је то чак много боље, то показује да је заједница светих у Христу много јачи доживљај него овде на земљи. Код Св. Игнатија Богоносца видимо са коликим жаром су мученици првих векова жарко желели да умру за Христа знајући да ће наставити да живе у његовом присуству још интензивније него овде.

 

- Следећи пример имамо у 2Кор 5, 6-8: „Стога се свагда уздамо и знамо да док боравимо у тијелу, удаљени смо од Господа;  Јер вјером ходимо а не гледањем; И постајемо смјели и више волимо отићи из тијела и настанити се код Господа, односно тачније, да се иселимо из тела и уселимо код Господа - ἐκδημῆσαι ἐκ τοῦ σώματος καὶ ἐνδημῆσαι πρὸς τὸν Κύριον“. Већ знамо колико Апостол Павле осећа одговорност и потребу да настави своју мисију у телу и овом времену и простору, али нам ове речи говоре да одласком из тела може бити заједно са Господом, а да то истовремено не значи васкрсење. Уосталом зар Апостол не би барем једном речју поменуо васкрсење, када већ говори о изласку из тела?

 

У књизи Откровења имамо још више експлицитнијих примера да ће праведници бити са Господом пре коначног васкрсења и да се то не односи на већ васкрсле телом. Нпр у Отк 6. 9-11 душе закланих (τὰς ψυχὰς τῶν ἐσφαγμένων) за реч Божију тј. мученика повикаће „Докле ћеш , Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи?.... и речено им би да почину још мало времена (ἵνα ἀναπαύσωνται ἔτι χρόνον μικρόν), докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они.“ Овде видимо да душе мученика обитавају у присуству Божијем и чекају да се испуни време. Дакле они нису у есхатону, у вечном САДА, већ чекају као и они који су на земљи Парусију. Овај аспект времена у коме живе душе мученика веома је важно сведочанство које указује да они нису већ васкрсли и ушли у вечни еон.

Уосталом, у 1 Сол, 4. 14-17 имамо непосредно сведочанство о коначном доласку Господњем и васкрсењу јер Апостол не жели „да нам остане непознато“ „Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим (уп. 1Сол 3.13). "Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути (καὶ οἱ νεκροὶ ἐν Χριστῷ ἀναστήσονται πρῶτον); А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху (ἁρπαγησόμεθα ἐν νεφέλαις εἰς ἀπάντησιν τοῦ Κυρίου εἰς ἀέρα), и тако ћемо свагда с Господом бити.“

 

Дакле, из овог размишљања могли бисмо да закључимо:

 

1. Пре Христовог страдања и Васкрсења сви умрли су ишли у ад (шеол, свет умрлих), праведници су били прибројани старозаветним праведницима у „наручју Авраама“ а неправедни су одлазили у таму ада.

 

2.Након Христовог страдања и Васкрсења, којим су разбијене двери ада, праведници иду у рај, који више није у пределима мртвих тј. у шеолу (јер у Христу су сви живи) већ је то нови рај (παράδεισος) стање наде, утехе где душе (духови) праведника доживљавају присуство и заједницу у Христу чекајући васкрсење за живот вечни. После своје смрти на Крсту Христос је сишао у ад и из њега извео праведнике, међу којима је и покајани разбојник, отварајући им врата новог раја, где ће чекати Парусију и коначно Васкрсење у нади и радости присуства Божијег. Један пасус из књиге Откровења који, сматрам, описује управо то стање јесте Отк 7, 9-17. Из целог контекста књиге Откровења јасно можемо да видимо да се још нису одиграли завршни догађаји и да је реч о душама праведника који су у рају, али још чекају васкрсење. Без обзира на комплексност и вишезначност књиге Откровења ова сведочанства не можемо једноставно игнорисати.

 

3.Неправедни после Христовог страдања и Васкрсења и даље иду у ад (шеол), који, међутим, ипак још није вечни пакао ( тј. геена или „огњено језеро λίμνη τοῦ πυρός“ о коме се нпр. говори у књизи Откровења 20.14). Неправедни очекују васкрсење на суд и вечну патњу. У аду они задржавају стање свести, као што можемо видети да је случај са охолим богаташем пре Христовог страдања и проживљавају привремено мучење. У књизи Откровења 20. 13-14 „И море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који бијаху у њима, и бише суђени сваки по дјелима својим. И смрт и пакао бише бачени у језеро огњено. Ова смрт је друга смрт.“ видимо да након прве смрти и одласка неправедних у ад, бива друга смрт и вечно мучење. Из овога закључујемо да душе неправедних бораве у аду до васкрсења, које није васкрсење за живот, већ за вечну смрт тј. одсуство заједнице са Богом. 

 

4.Рај, као привремено стање у коме почивају праведници, је према овоме што смо до сада рекли, заправо, обитавање у присуству Божијем, Шмеманов „путир вечности“. Светитељи се заиста јављају из раја (некада у телесном облику, али не и у васкрслом телу) јер још чекају васкрсење својих тела и коначну завршницу описану у Отк. 20-21. Наравно у евхаристијској заједници Цркве ми који смо још у овим пропадљивим и смртним телима и они који су у насељима праведних, у „наручју Авраама“, које је сада рај, живимо као једна Црква, општимо у заједници Христа који нас све повезује јер је кроз њега нестало разлике између живота и смрти, пошто је он Бог живих и сви који су у њему живи су. Разликује се само привремено стање у коме обитавамо.

Зато је телесна смрт оних који су себе остварили као личности у Христу и живе евхаристијски у очекивању вечне заједнице са Богом заправо само прелаз из једног стања у друго. За оне који не познају и не желе да прихвате заједницу са Христом, смрт је предворје вечне муке коју су сами изабрали и коју не могу да промене управо због свог сопственог слободног избора. Али зашто неки не желе заједницу са Христом и светлошћу и какав је то суд који пролазе након смрти? То нам објашњава апостол Јован у Јн 3.19-21 „А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена.“ Ово је велика истина и у нашем свету јер они који чине зло не могу да поднесу присуство добрих људи јер их њихова доброта изобличава и таквог обично желе да елиминишу из свог присуства.

 

5. Што се тиче душе и тела, јасно је да душа о којој се говори у Старом завету (што смо видели у претходној поруци) није платонистичка душа. Она не предпостоји нашем доласку на овај свет, нити по смрти иде у неко друго тело (метемпсихоза). Душа је део човека и носилац наше личности. Она може да на известан начин функционише без тела, што смо видели из више примера, али као таква није потпуна и зато чекамо Васкрсење. Душа сама по себи није вечна, као што ништа што је створено само по себи није вечно, али је створена од Бога да заједно са телесним аспектом нашег бића вечно постоји у Христу Господу, у вечној заједници Божијој. 

 

Након ове, већ уобичајено, подуже анализе мислим да дефинитивно не можемо да одбранимо идеју о непосредном васкрсењу после телесне смрти, а да не одемо у science-fiction сценарио, који уз све могуће напоре нема јасне основе ни у предању Св. Писма ни у отачком предању. Остајем при чврстом уверењу да је ова идеја заправо произашла из проблема који западно хришћанство има са појмом платонизма (на кога и ми православни изгледа често нисмо имуни). У намери да се укаже на значај васкрсења и да спасење није само да душом одемо на небо и слушамо ангелске хорове и харфе на облацима, али и да се избегне проблем чистилишта, који и многи римокатолички богослови сматрају за средњовековну измишљотину, западни богослови су ушли у спекулације о непосредном васкрсењу након смрти. Православна традиција се суштински није бавила много привременим стањем, већ живи у непосредној реалности евхаристијске заједнице са Христом у у којој је смрт побеђена и у коме већ почиње вечни живот, већ овде и сада и наставља се у векове векова.

 

На крају бих поменуо пар стихова из службе православног опела који указују на оно о чему сам горе говорио:

"Са дусима преминулих праведника (Μετά   πνευμάτων   δικαίων) упокој Спасе, душу слуге твога, чувајући је у блаженом животу који је у Теби Човекољупче"

"У почивалишту твоме Господе, где почивају сви твоји Светитељи (Εις την κατάπαυσιν σου, Κύριε, όπου πάντες οι Αγίοι σου  αναπαύονται), упокој и душу слуге твога, јер си ти једини човекољубац"

"Ти си Бог који је сишао у ад и ослободио окова сужње, сам и душу слуге твог Спасе упокој"

"Боже духова и свакога тела, који си смрт сатро и ђавола победио и живот свету твоме даровао, Ти сам, Господе упокој душу уснулог слуге твога у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора, одакле одбеже бол туга и уздисање (εν τόπω φωτεινώ, εν τόπω χλοερώ, εν τόπω αναψύξεως, ένθα απέδρα οδύνη, λύπη και στεναγμός) ....."

"Упокој Боже, слугу твога и смести га у рај, где хорови Светитеља, Господе и праведници сијају као светила, упокој уснулог слугу твога...."

 

Видимо како се Црква моли да се упокојени настане у земљи живих тј. упокоје у Христу јер Он је и васкрсење и живот и покој свих упокојених. (Ότι συ ει η ανάστασις, η ζωή, και η ανάπαυσις των κεκοιμημένων). За неке данас ово изгледа исувише платонистички јер се говори о упокојењу душа, али у ширем контексту  Св. Писма и Предања јасно видимо, посебно кроз књигу Откровења да на крају бива васкрсење из мртвих и вечни живот у васкрслим телима, Небески Јерусалим, нова земља и ново небо. Морамо да се ослободимо појма платонистичке душе и разумемо да душа означава лични аспект човековог постојања који у Богу наставља да живи. Истовремено, не смемо да заборавимо да је наша вечност живот у Христу, а не нека врста идеализиране реплике овоземаљског живота у васкрслим телима и некој Шангрила цветној долини. Зато вечни живот већ почиње крштењем, када светотајински умиремо старом човеку и рађамо се у новом. Наш живот, телесна смрт, очекивање васкрсења са праведницима и васкрсење само су постепене фазе у реализацији и оцелотворењу нашег вечног постојања у Христу у коме ћемо бити и ЈЕДАН и МНОГИ истовремено.

[Zoran Đurović]

 

Размишљајући даље о нашој теми указао бих на чињеницу да је веома важно направити разлику шта се дешавало са онима који су умирали пре Христовог васкрсења и Вазнесења и са онима који умиру после тога, односно шта је ту Христово страдање и Васкрсење променило.

Драги оче Саво, 

и овај одговор је више него одличан, а показује и велики труд који имате око ових питања. Јер није нешто смандрљано, импровизовано. Мени причињава велико задовољство ово промишљање, иако је тврда храна...

У вези тога - оставили сте ме без одговора на оне који су васкрсли са Христом. Знам да постоје коментатори на Западу који тврде како никаквог васкрсења није ило са Хр него је то само симбол будућег васкрсења или пак васкрсења душа. Ја сам ту пак талибански настројен. Верујем да су многи у телима васкрсли са Христом. Али се то онда коси са овом тезом о привременом рају коју сте изложили. Рају резервисаном за душе, или персоне, како бисте ви преферирали, али су као такве разоваплоћене.

Видим да сте се у овом тексту вратили на претходна промишљања. Посебно је интересантан досије о томе како разоваплоћени могу да учествују у Хр животу. Места за које сте навели да се у предању и алегоријски схватају (Откр и убоги Лазар), сада се узимају у њиховном литерарном смислу. Откр., не треба сметнути са ума, је темељ хилијазма, који се држао за православно учење у прва скоро 3 века. Није се качио књижевни род. Наиме, апокалиптичка литература је утешитељског типа. Тако, кад се каже: Докле ћеш, Господе, чекати да осветиш... је наша пројекција на небеске стварности. Из безнадежне ситуације у којима су се налазиле ове хр заједнице, настаје овај вапај. Када ће се муке прекратити, доћи икрај историје? Размислите и сами: душе, за које ви кажете да су блажене, сада траже од Господа да се крви напију својим непријатељима? Брутализујем да бисте боље могли да разумете  шта вам говорим. Та Откр слика нема никаквог упоришта у постхумној стварности. Ако неко настави да инсистира, ја кажем: Хајде да се поново вратимо православљу и, као Јеховини сведоци, верујемо у хиљадугодишње царство. Дакле, ја позивам на доследност.

Проблем Разбојника. И ви сами сте тврдили, на основу предањских трагова да није нужно да васкрсли има тело које није идентично са оним које је имао за живота и које је остало у траговима. И ја и ви смо изнели тезу да су то нова тела, јер кога је звекнула атомска бомба, од њега тешко да имамо ишта. Као прах св. Саве. Где је сада? Сигурно неће васкрснути као чипс. Дакле, Хр и Разбојник су васкрсли тог петка, кад су умрли, без обзира на судбину њихових историјских тела.

Проповед у аду је изванредно документована од митр. Алфејева. Изванредан скуп текстова (ви држите помало рестриктивну тезу о том догађају). И ја потписујем да је Ис умро и победио смрт и ђавола, а да је проповедао у паклу, хаду, како год да га назовемо, је крајње смешна идеја ако се узме буквално. То је једноставно песничка, митолошка нарација. Нешто треба да испричамо. Као што су настала јеванђеља о Ис детињству... Какве су импликације те тезе?

1) Сви мртви знају арамејски

2) Успео је све да их скупи и да им саопшти шта мисли

Колико времена треба? Јер у овој претпоставци коју предлажете, мртви имају историју, а то подразумева и време. Дакле, немогуће је да им проповеда и да их обрати, као што је тек делић у Палестини обратио. За један дан и нешто (нису 3 цела дана), није могао да обиђе све те мртве и да им стисне руку.

Друго, тиме се негира да је Хр васкрсао и у рај увео људе. А то управо негирају текстови које сте ви привели у потврду да ће разоваплоћени бити у рају. Ја нисам чуо о привременом рају. Нисам читао да је Хр одвео на аутобуску станицу старозаветнике, па ће они после да оду у рај. Павлов текст који сте привели је јасан. Он не вели: Једва чекам да одем на станицу где ћу да узмем бус да бих био са Исусом. Не, буквално каже: да будем са Њиме. Али то не подразумева, како сугеришете, разоваплоћеност Павлову.

Дакле, шта је са онима који су васкрсли са Хр.?            

[Архимандрит Сава Јањић]

@@Архимандрит Сава Јањић,

 

Претпостављам да ћете наставити у светлу питања ,,познања у личности''. Иако се многи данас упуштају у извесне дефиниције о личности, изгледа да до сада немамо праву анализу тога.

 

Мене је заинтригирао Зизјуласов цитат: ,,Осим уопштеног начела разликовања између суштине Божије, која је у потпуности непојамна, и Његовог личносно-тројичног постојања (= бића), које нам се открива кроз Духа Светога, свети Оци нам не пружају одговор на питање: шта значи познати Бога „у личности Исуса Христа", и шта значи познати Га као Тројицу личности. Оваква анализа није била потребна у епохи светих Отаца, али то не значи да никад није била потребна. Напротив, дужност догматике јесте да приступи тумачењу догмата - довољно је само да не изневери или не изопачи дух светих Отаца. Јер, сви велики свети Оци су, тумачећи своје претходнике, на основу потреба својих епоха приступали анализи основних богословских појмова.''

 

Због тога сам пре неколико година поставио питање, односно тему под називом ,,Анализа познања Бога као Тројицу личности'' https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,19202.msg329302.html#msg329302

Ту није било одговора - тј. није било праве анализе -, али занимљиво је да је одмах почела извесна искра расправе - дилема око нечега што чини човека.

 

Видимо неку сложеност, ту су срце, ум и душа. Тада сам могао да закључим једино следеће: ,,Човек је заиста специфично биће које може примити Бога у себе.''

 

Питање личности је кључно за разумевање пре свега Бога, али исто тако и човека, који је икона Божија. Ово није неко философско питање нашег времена, већ је дубоко уткано у Еванђеље и светоотачко предање и суштински је важно за наше спасење.

 

"Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави", каже Апостол Јован (Јн 1.18) и додаје... ако љубимо једни Друге, Бог у нама пребива, и љубав је његова савршена у нама. (1Јн 4.12) Из ових речи сазнајемо да нам је Јединородни Син Божији, који је у наручју Оца тј. који је са Њим једносуштан и вечносуштан, објавио Оца у својој личности, као Син Очев. У молитви анафоре Св. Василија Великог се каже да је Син икона Божије доброте, печат истоветни, Који показује у себи Оца и преко Кога се јави Дух Свети. Син Божији нам је, дакле, објавио Оца у себи, како даље сведочи Апостол љубави, рекавши „ Ја и Отац једно смо (Јн 10.30) и "Ко је видео мене, видео је Оца" (Јн 14.9). А Дух Свети, који вечно од Оца исходи, својствен је Сину и њиме се даје у времену, сведочи Сина као Сина Очевог. Без Духа Светога не можемо познати Сина Божијег као Бога, као што без Сина не можемо познати ни Оца Небескога. У свему овоме видимо да је наш Бог Бог заједнице и љубави. Наш Бог је Отац зато што је вечни Отац Сину Свом Јединородном и Син је Бог зато што је вечно-рођени Син Очев, а Дух Свети, који вечно исходи из Оца сведочи за Сина и у заједници Духа Светога познајемо тајну Божију. 

 

Наш појам личности заснован је на индивидуализму и пројектујући тај егоцентрични индивидуализам на Бога, доживљавамо тројичност као логички апсурд. У свом палом стању ми живимо као да смо самодовољне и самоодрживе монаде и чак сваки облик заједнице у таквом стању доживљавамо као губитак слободе и целине наше личности. Међутим, у Светој Тројици откривена нам је сама тајна Бога. „И ми смо познали и повјеровали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ каже Апостол (1 Јн 4.16). Љубав овде не означава емоцију, већ однос и заједницу у међузависности. Ми Бога познајемо зато што од Њега бивамо познати, зато што држимо реч Божију - "Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега; и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити". (Jн 14.23)" Зато је Син Божији објавио Бога кроз љубав, учећи нас да у љубави као богодоличном начину постојања и себе остваримо као целовите личности и задобијамо у њему живот вечни и постајемо "причасници Божије природе" (2 Пет 1.4).

 

Митрополит Пергамски је веома много о овоме писао (посебно у својим књигама Being as Communion – Биће као заједница и Communion and Otherness – Заједница и другост, као и бројним чланцима),  и зато је правилно разумевање Свете Тројице суштински важно за нас људе, како бисмо познали Бога у љубави коју треба да градимо и имамо међу собом, у Христу, Сину Његовом који нам га објави у заједници Духа Светога, у Цркви, а пре свега у Евхаристији као новом начину постојања. По тој љубави ће нас Бог познати да смо његови (уп. Јн 13.35).

[Архимандрит Сава Јањић]

Драги оче Саво, 

и овај одговор је више него одличан, а показује и велики труд који имате око ових питања. Јер није нешто смандрљано, импровизовано. Мени причињава велико задовољство ово промишљање, иако је тврда храна...

У вези тога - оставили сте ме без одговора на оне који су васкрсли са Христом. Знам да постоје коментатори на Западу који тврде како никаквог васкрсења није ило са Хр него је то само симбол будућег васкрсења или пак васкрсења душа. Ја сам ту пак талибански настројен. Верујем да су многи у телима васкрсли са Христом. Али се то онда коси са овом тезом о привременом рају коју сте изложили. Рају резервисаном за душе, или персоне, како бисте ви преферирали, али су као такве разоваплоћене.

Видим да сте се у овом тексту вратили на претходна промишљања. Посебно је интересантан досије о томе како разоваплоћени могу да учествују у Хр животу. Места за које сте навели да се у предању и алегоријски схватају (Откр и убоги Лазар), сада се узимају у њиховном литерарном смислу. Откр., не треба сметнути са ума, је темељ хилијазма, који се држао за православно учење у прва скоро 3 века. Није се качио књижевни род. Наиме, апокалиптичка литература је утешитељског типа. Тако, кад се каже: Докле ћеш, Господе, чекати да осветиш... је наша пројекција на небеске стварности. Из безнадежне ситуације у којима су се налазиле ове хр заједнице, настаје овај вапај. Када ће се муке прекратити, доћи икрај историје? Размислите и сами: душе, за које ви кажете да су блажене, сада траже од Господа да се крви напију својим непријатељима? Брутализујем да бисте боље могли да разумете  шта вам говорим. Та Откр слика нема никаквог упоришта у постхумној стварности. Ако неко настави да инсистира, ја кажем: Хајде да се поново вратимо православљу и, као Јеховини сведоци, верујемо у хиљадугодишње царство. Дакле, ја позивам на доследност.

Проблем Разбојника. И ви сами сте тврдили, на основу предањских трагова да није нужно да васкрсли има тело које није идентично са оним које је имао за живота и које је остало у траговима. И ја и ви смо изнели тезу да су то нова тела, јер кога је звекнула атомска бомба, од њега тешко да имамо ишта. Као прах св. Саве. Где је сада? Сигурно неће васкрснути као чипс. Дакле, Хр и Разбојник су васкрсли тог петка, кад су умрли, без обзира на судбину њихових историјских тела.

Проповед у аду је изванредно документована од митр. Алфејева. Изванредан скуп текстова (ви држите помало рестриктивну тезу о том догађају). И ја потписујем да је Ис умро и победио смрт и ђавола, а да је проповедао у паклу, хаду, како год да га назовемо, је крајње смешна идеја ако се узме буквално. То је једноставно песничка, митолошка нарација. Нешто треба да испричамо. Као што су настала јеванђеља о Ис детињству... Какве су импликације те тезе?

1) Сви мртви знају арамејски

2) Успео је све да их скупи и да им саопшти шта мисли

Колико времена треба? Јер у овој претпоставци коју предлажете, мртви имају историју, а то подразумева и време. Дакле, немогуће је да им проповеда и да их обрати, као што је тек делић у Палестини обратио. За један дан и нешто (нису 3 цела дана), није могао да обиђе све те мртве и да им стисне руку.

Друго, тиме се негира да је Хр васкрсао и у рај увео људе. А то управо негирају текстови које сте ви привели у потврду да ће разоваплоћени бити у рају. Ја нисам чуо о привременом рају. Нисам читао да је Хр одвео на аутобуску станицу старозаветнике, па ће они после да оду у рај. Павлов текст који сте привели је јасан. Он не вели: Једва чекам да одем на станицу где ћу да узмем бус да бих био са Исусом. Не, буквално каже: да будем са Њиме. Али то не подразумева, како сугеришете, разоваплоћеност Павлову.

Дакле, шта је са онима који су васкрсли са Хр.?            

 

Драги оче,

 

Мислим да сама чињеница да имамо врло мало, готово нимало, светоотачких коментара на оне који су устали из гробова након Христовог крста указује да на томе не можемо градити целу теорију непосредног васкрсења после смрти. Имали смо, пре тога и васкрсење Лазара које је показало да је Христос извор живота који подиже из мртвих, што је требало да утврди ученике пред његово страдање. Немамо никаквих информација ко је када је Христос издахнуо устао из гробова и шта је са њима било. Врло је могуће да су као и Лазар живели и опет умрли. То ми изгледа најлогичније и сасвим је могуће. Лазар је два пута умро, у Витанији и на Кипру.

 

Прича о убогом Лазару и богаташу наравно има дидактички смисао, али не бих се усудио да кажем да је реч о фикцији која је употребљена само да би нам показала да они који страдају бивају награђени, а они који живе лагодно у овом свету тек треба да се суоче са последицама таквог живота. То би био прилично јефтин морализам. Цела прича је изречена у маниру тадашњих јеврејских веровања шта се збива у шеолу. Господ је говорио људима свог времена и користећи језик који разумеју. Наравно, морамо бити опрезни да од ове приче не правимо дефиницију онога што се збива након смрти, али дубоко верујем да кључне ствари стоје и и имају смисла. Црквено предање и богослужења обилато говоре о силаску Христовом у ад чију је силу поразио и то је централна тема православног поимања Васкрсења Христовог.

 

Душе или духови уснулих настављају да живе на специфичан начин. Исувише је много сведочанстава да бисмо то негирали. Платонистичка душа не долази у обзир, али постоји библијски концепт душе коме треба да се вратимо. Чињеница да желимо да побегнемо од платонизма не значи да са прљавом водом из лавора треба да избацимо и дете. Хришћански појам душе је другачији од онога који имају платоничари, али да потпуно негирамо постојање душе као личног аспекта човековог постојања који наставља да живи у Богу, јако је тешко.

 

Оклевао сам да помињем књигу Откровења која се управо зато и не чита на богослужењима, не зато што није богонадахнута (јер иначе не би била у новозаветном канону) већ управо због могућих злоупотреба хилијаста. Мени ни на крај памети није било ни да алудирам на хилијазам. Помињање хиљадугодишњег периода има символички смисао одређеног временског периода, као што сам и написао. Међутим књига Откровења нам говори о ономе што би један западни теолог рекао „о животу, после живота после смрти“. Наравно, вапаје душа мученика за осветом не треба схватати дословно јер је у тој књизи много тога речено символично, али важна је поента да и они чекају жарко коначни завршетак и Васкрсење и да још нису васкрсли. Књига Откровења нам на један тајновит али врло упечатљив начин говори о завршници овога света и века.

 

Када кажете да је Христос васкрсао одмах након крсне смрти и разбојник са њим долазимо у апсурдну ситуацију јер шта је онда са Христовим „тридневним васкрсењем“ (да га тако предањски зовемо, иако је временски краће трајало). Овде није уопште безначајно шта је било са Христовим телом у гробу. Понављам онај врло важан стих из васкршње службе „У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у Рају с разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњујући, неописиви (απερίγραπτος)“. Мислим да ово не можемо да игноришемо. Христос је телом до васкрсења био заиста у гробу, душом (духом) сишао је у ад, „проповедао духовима“ у аду и извео праведнике и са њима и покајаног разбојника у рај и, поврх свега, као Син Божији био је и остао са Оцем и Духом све испуњујући као неописиви Бог“ (превод „неограничени“ није ми баш адекватан). Ваша тврдња да је Христос одмах васкрсао у новом телу, док је његово тело са ранама од клинова било у гробу „три дана“ уводи нас у потпуно апсурдну ситуацију. Након тродневног лежања у гробу Христос је васкрсао и у васкрслом, преображеном телу појавио се пред ученицима и показао им после и ране од клинова да је то заиста његово тело. Овде постоји континуитет. У вашој тврдњи (ја барем) континуитет не могу да видим. Тврдњом да је Христос одмах васкрсао долазимо у ситуацију да полагање тела у гроб као доказ и показатељ његове стварне смрти доводимо под знак питања, што вас индиректно води ка докетизму. 

 

Наравно, говорећи о Христовој проповеди у аду не замишљамо да је тамо беседио као по галилејским синагогама, цитирајући пророке и развијајући старозаветне свитке. Својим присуством он је непосредно у аду сведочио да је Син Божији и они који су га препознали изашли су из окова ада, а они који нису остали су у адској тамници. Наравно, језик Св. Писма, али и св. Отаца је често поетичан јер говоримо о догађајима који надилазе наше рационално поимање. Волим ваш смисао за хумор, али овде не мислим да је на месту. Наравно, не поричем да (нажалост) има оних који замишљају проповедање у рају у ораторском смислу, али мислим да је сувишно коментарисати такве буквализме.

 

Ако је рај, како тврдите, само место васкрслих, онда имамо само две опције:

 

1. Да сви или барем сви праведници одмах васкрсавају, што ви заступате или

2. Или да, у случају да одмах не васкрсавају, сви још бораве у аду (шеолу) или барем неком вишем нивоу ада као пре Христовог страдања и Васкрсења. Мислим да ипак у Цркви верујемо да светитељи нису у шеолу, иако чекају васкрсење.

 

Што се тиче раја, говоримо о новом обиталишту праведних који чекају васкрсење. На богослужењу певамо: „Животодавче Христе, вољно си претрпео страдање ради смртних и у ад си сишао као силни, и оне који су очекивали твој долазак, отео си као од звери моћне, рај уместо ада дао си за живот….“ Цела стихира (Ζωοδότα Χριστέ, εκουσίως Πάθος υποστάς διά θνητούς, εν Άδη δέ κατελθών ως δυνατός, τούς εκεί τήν έλευσιν μείνοντας τήν σήν, αφαρπάσας ως εκ χειρός κραταιού, Παράδεισον ανθ' Άδου, οικείν δεδώρησαι, διό καί ημίν τοίς δοξάζουσι τήν σήν τριήμερον Έγερσιν, δώρησαι ιλασμόν αμαρτιών, καί τό μέγα έλεος.) Много је примера у богослужењима и требало би ми више времена да пронађем већи број примера.

 

Рај је, како ја разумем, синоним заједнице са Богом, обитавања у наручју Божијем, у љубави Божијој. Када говоримо о душама после смрти, говоримо пре свега о личном аспекту нашег постојања који живи у памјати и љубави Божијој,  а не о душама као самосталним ентитетима који постоје у платонистичком смислу и којима тело заправо и не треба. До коначног васкрсења рај јесте покој у Божијем присуству и љубави, а након васкрсења тела рај ће бити пуноћа заједнице васкрслих са Богом.

 

Бивши папа, Бенедикт XVI је дао једно занимљиво тумачење раја у коме покојни обитавају чекајући васкрсење. Као што знамо, за разлику од Ранера он није прихватао идеју васкрсења одмах након смрти али је и велики противник самосталног постојања душа у платонистичком смислу.

 

„Сви ми доживљавао да када људи умру настављају да постоје, на известан начин, у сећању и срцима оних који су их знали и волели их. Можемо рећи да део личности наставља да живи у њима, али он личи на „сенку“ јер преживљавање у срцима њихових вољених једног дана мора да се заврши. Бог, с друге стране никада не пролази и ми сви живимо његовом љубављу. Постојимо зато што нас он љуби, зато што нас је створио и призвао у живот. Постојимо у Божијим мислима и Божијој љубави. Постојимо у целој нашој реалности, не само у нашој „сенци“. Наш спокој, нада и наш мир су управо засновани на томе: у Богу у његовим мислима и његовој љубави и то није само наша „сенка“ која преживљава већ смо радије ми сачувани и уведени у вечност целим својим бићем у њему као творцу љубави. Управо је његова љубав она која побеђује смрт и даје нам вечност и ту љубав називамо „небом“ (рајем).“ (беседа 16. август 2010.)

 

Врло слично о нашем истинском постојању у љубави Божијој говоре и савремени православни богослови, међу којима посебно Митрополит Пергамски. Рацингер упорно избегава помињање душе јер је у својој Есхатологији велики акценат ставио на побијање платонистичких ставова који су се увукли у хришћанство. Мислим да не треба да се плашимо помињања "душе" уколико је схватимо на прави начин. Човек наставља после смрти да живи у Богу као личност. И они у аду настављају да "живе" мимо Бога, као безлични анонимуси. Човек не може да постоји мимо односа (релације) са Богом, било да је она позитивна или негативна. Квалитет те релације детерминише његово стање после смрти и након васкрсења.

 

Душа или, ако већ хоћемо да избегнемо ту реч, лични аспект наше личности који постоји у "памјати Божијој" након смрти мора да прође кроз васкрсење када ће бити васпостављена пуноћа човековог психофизичког постојања на нови начин. То ће бити пуноћа живота и спасења. До тада праведници почивају у Богу у рају тј. у његовом присуству и љубави. Будући да ви инсистирате да тај међупериод између физичке смрти и васкрсења не постоји и да васкрсење бива одмах (што је за мене могуће, како рекох само у science-fiction сценарију паралелног времена), морам да кажем да се ту, како Енглези кажу "we respectfully disagree" (тј. с поштовањем се не слажемо).

[Volim_Sina_Bozjeg]

Немамо никаквих информација ко је када је Христос издахнуо устао из гробова и шта је са њима било.

 

Oce imamo predanje da su mnogi ustali iz groba kad je Hristos vaskrsao.

 

Imam jednostavno pitanje. A zasto?

[Zoran Đurović]

Ма, и ја се са вама не слажем, јер сте непоправљиви платоничар       (шалим се са вама)

Јако ми се допада то што немате одговора на саваскрсле са Христом. Јер то је битни факт који се не може уклопити у ову тезу о разоваплоћеном блаженству. И то није "један стих" на коме ја оснивам ову "тезу". Боље је да се иде на алегоризацију, како веле западни. Оци су, скоро сви, говорили о буквалном васкрсењу у телу тих "многих светаца". А да је то васкрсење једнако са Лазаревим, који је поново умро, као и са претходнима, онда не видим смисла. Јер, доста су била та појединачна устајања, а која су завршила поновним умирањем. Ремигије мисли супротно вама. И не само он. Директно и осуђује ваше мишљење. Наравно да тиме нисте анатемисани  , јер без обзира на мишљење светаца, она требају бити вагана. Али ви за ову епизоду немате никакве аргументе. Виси у ваздуху. Не види се смисленост тог догађаја. Устали се неки и вратили у гробове?

Зато кажем да је боље да прибегнете алегоризацији. Као што ја велим да је Откр алегоријска књига која припада апокалиптичком жанру. И ја онда немам проблем са хилијазмом. Ви га имате ако дођете да ми говорите о душама које траже освету... Наравно да су библијске књиге "нечисте" помешан буквални смисао са метафором. Али ред у читању треба да се зна.

Дакле, тема је ова захтевна да се пролије много још мастила и молитава.

Велики загрљај од мене (да кажем према италијанском изразу) свима вама у Дечанима!

Свако добро од Господа      

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Oce imamo predanje da su mnogi ustali iz groba kad je Hristos vaskrsao.

 

Imam jednostavno pitanje. A zasto?

 

Мислим да смо већ говорили о томе, али да поновим. Издвојио бих једног источног оца Св. Теофилакта Охридског и једног западног Св. Јеронима Стридонског.

 

“(Мт. 27, 50-53) …..Чак се и "камење", то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у "свети град", вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем. Јавивши се њима, они су се показали као образац доброг живота и обраћења, јер онај који види човека који је раније умро у страстима где обраћен узлази у свети небески град, и сам га у свему подражава и обраћа се Богу. Ови догађаји су објашњени прилично детаљно, али ти разуми да је васкрсење мртвих које се десило у време Господњег распећа, такође показало и ослобођење душа из ада. Оне који су у то време васкрсли, многи су видели, како се овај догађај не би сматрао привиђењем. Они су васкрсли ради знамења и очигледно је да су после опет помрли. Неки кажу да су они васкрсли после Васкрсења Христовог и да још нису умрли, мада не знам да ли се ово може прихватити.” (Тумачење Јеванђеља по Матеју од Св. Теофилакта Охридског, Високи Дечани 2004)

 

“И многа тела светих који су спавали усташе. И изађоше из гробова после његовог васкрсења, отидоше у свети град и јавише се многима. Као што је Лазар мртав васкрсао, тако су и многа тела светих васкрсла како би објавили Господа васкрслог. Иако гробови бејаху отворени они нису устали пре него што је Господ васкрсао, како би он био прворођени  у васкрсењу из мртвих. Свети град у коме су виђени након што су устали можемо разумети или као небески Јерусалим или овај земаљски, који је некада био свети. Tако се и Матеј називао цариником, не зато што је као Апостол остао цариник, већ ради јасноће говора. Јер град Јерусалим звао се Светим због Храма и Светиње над Светињама, како би се разликовао од других градова у којима су се поштовали идоли. Када се каже „и показаше се многима“ то је да покаже да то није било опште васкрсење које сви треба да виде, већ посебно многима које су као такво могли да виде само они који су заслужили" Св. Јероним Стридонски, Commentarium in Evangelium Matthaei (MPL026  Lib IV, Cap XXVII 237-238 стр. 215)

 

Нагласио бих чињеницу да се овај догађај спомиње само у Матејевом Еванђељу и да код Павла немамо никаквих индикација да се ово догодило. Наравно, то ништа не мора да значи само по себи, али да је реч о суштински важном догађају на коме се евентуално гради цела теорија о васкрсењу свих, Павле, чије су посланице писане по свему судећи пре него што су прибележена Еванђеља (барем у овој садашњој форми) сигурно би ово поменуо или коментарисао. 

 

Моје лично мишљење се слаже са Теофилактом. Реч је о догађају који је био посебно знамење које је указало да се догодило нешто веома посебно, отуда се завеса храмовна поцепала на двоје, земља се потресе, камење се распаде и гробови се отворише. Као што је и Лазар знамења ради био васкрсао, а потом након одређеног броја година упокојио се у Господу, тако је вероватно било и са овим који су васкрсли. Св. Јероним јасно указује да то није било опште васкрсење "non generalis fuisse resurrectio, quae omnibus apareret, sed specialis ad plurimos" тј. није било опште васкрсење које ће се свима објавити већ посебно које је било видљиво многима.

 

1Сол 4.15-17 и 1Кор 15, 51-52 нам говоре јасно да опште васкрсење долази тек касније. Према томе, овај догађај треба схватити као знамење и указање на чудесни догађај свеопштег васкрсења када ће сви умрли васкрснути телом, а они који тада буду у животу ће се променити. Овај догађај је везан за Други долазак Господњи (Парусију).

[Volim_Sina_Bozjeg]

1Сол 4.15-17 и 1Кор 15, 51-52 нам говоре јасно да опште васкрсење долази тек касније. Према томе, овај догађај треба схватити као знамење и указање на чудесни догађај свеопштег васкрсења када ће сви умрли васкрснути телом, а они који тада буду у животу ће се променити. Овај догађај је везан за Други долазак Господњи (Парусију)

 

Hvala na odgovoru sa paznjom sam procitao.

 

Kazem jos jednom, da nam svima bude jasnije, vazno je da verujemo u to, da miloscu Bozjom onaj koji Ga prihvati ima zivot u Bogu, a sto se eshatoloskog tela tice, mozemo razgovarati u okviru ovoga prvog receno.

 

Moje pitanje ide u pravcu, ako smo hologrami i ima nas samo u pamcenju Hristovom, zasto bi ijedno telo vaskrslo nakon Tela Gospodnjeg?

 

Nista drugo i nista vise od toga sve je u formi pitanja i promisljanja, da li Bog sazdaje svetiteljima eshatolosko telo ziveci na mestu onom (u Bogu)? Ja licno ne vidim ijedan jedini dobar razlog, da Hristos onima koji smrti ne okusise, ne sazdaje telo, koje se nalazi u Bogu a ne samo cuvanje licnosti kao holograme u Bozjem secanju. Takve licnosti, naravno, verujem, ne rade nista sto nije volja Bozja jer se Njoj predadose u potpunosti. Tako da imamo "javljanja svetitelja" uvek kao veoma Bogolike licnosti,i obozene ljudske svetlosti. (moj subjektivni opis).

 

Lep je Bog u svetiteljima svojim. Meni jeste ali samo zato sto svetitelje ne dozivljavam vise kao istorijske licnosti, koje Gospod vadi iz svog pammcenja, kad im se obracamo.No svetitelji zive uz i sa svojom Crkvom kao ziv deo Tela i u Telu.

 

Nemojte oce misliti da sada govorim o vasem stavu, vec davno se svi nalazimo u promisljanju i puno toga smo saznali ovim pitanjem, sto smatram posebnom privilegijom.

 

Ja licno mislim, da pojedinacno vaskrsenje ne gasi niti smeta sveopstem vaskrsenju, jer sazdati eshatolosko telo nekome ne gasi dan kad cemo docekati Drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.Cak sta vise eshatoloska tela Svetitelja su i sila i snaga, koja daje ruku coveku i poziva ga ucvrscivanju vere u cekanju vaskrsenja mrtvih i zivot buduceg veka.

 

No da ponovim ono u sta svi verujemo a to je da svi zivimo u Bogu, barem oni koji smo ga nedvosmisleno prihvatili kao svog i jedinog Boga. Milost njegova a ne nase zasluge su taj dar, koji svi ocekujemo da se desi. A to je Drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.

 

Buduci, da vi najbolje znate sta je zajednica i predukus Carstva, onda su nam vasi saveti da ljubimo jedni druge i da budemo zivi i aktivni organizam jednoga Tela, vrlo korisni, barem dok smo telesno zivi. Svetitelji izgleda tu pomoc drugima a za razliku od nas, nastavljaju i posle telesne smrti, dakle neke razlike ipak ima.

 

Hristos vaskrese.