Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Zoran Đurović]

Мораћемо очигледно да још да размишљамо о "анђелском месу" и о холограму и сличним идејама, али то су већ јако дубоке теме које заиста траже много времена. Тренутно је предамном много световнији део живота. Ујутро имам делегацију италијанског сената у Дечанима. Иако нисам у Италији као и ти оче, овде у Дечанима смо као у некој малој Италији јер стално имамо Италијане са нама, а да не помињем њихове кулинарске производе на које смо се и те како навикли. Обично нам посетиоци из Италије донесу и неко лепо италијанско вино, да нас мине жеља Ваљда да се подсетимо да смо још у телу

Поздравите ваше Италијанце и уживајте у кухињи! Нисам домаћи издајник, али ми се њихова више свиђа::: Рекох ја једном дечку овде, да нарежем мало пршуте и пипуна за  предјело. - Али оче, пост је... - Ништа не брини, ово је сан Данијеле, а светиње се не треба одрицати (ја сам по оном новотарском календару, цариграђанин)   

[Zoran Đurović]

Itekako naziva...

 A Petar reče: Ananija! Zašto napuni sotona srce tvoje da slažeš Duhu Svetome i sakriješ od novaca što uze za njivu? ⁴ Kad je bila u tebe ne beše li tvoja? I kad je prodade ne beše li u tvojoj vlasti? Zašto si dakle takvu stvar metnuo u srce svoje? Ljudima nisi slagao nego Bogu.

Размисли: Ако би то било тако како ти мислиш, зашто се Атанасије Велики и Василије Велики нису усудили да Духа назову Богом? Сиугурно су они читали Дела... Василије чак и не вели да је он једносушан са Оцем и Сином. 

Наравно да ја овим не желим да негирам божанство ДС него сам само наглашавао да се до те догме дошло дебелим размишљањем на основу неексплицитних израза. 

[Кратос]

Размисли: Ако би то било тако како ти мислиш, зашто се Атанасије Велики и Василије Велики нису усудили да Духа назову Богом? Сиугурно су они читали Дела... Василије чак и не вели да је он једносушан са Оцем и Сином.

Наравно да ја овим не желим да негирам божанство ДС него сам само наглашавао да се до те догме дошло дебелим размишљањем на основу неексплицитних израза. 

A kako su se usuđivali da ga nazovu?Ako je Vasilije tako velio nije li on onda po učenju Crkve jeretik?Zar nije učenje o Svetoj Trojici plod otkrivenja Isusa Hrista a ne plod ljudskog umovanja?

[Архимандрит Сава Јањић]

A kako su se usuđivali da ga nazovu?Ako je Vasilije tako velio nije li on onda po učenju Crkve jeretik?Zar nije učenje o Svetoj Trojici plod otkrivenja Isusa Hrista a ne plod ljudskog umovanja?

 

У Св. Писму имамо најмање 90так места где се помиње Св. Дух. Ево укратко прегледа ове важне теме.  У Св. Писму се указује се на његову Светост, што је атрибут божанства (Мт. 12.32, Јев 10.29). Такође се говори о његовој вечности (Јн 14.16), свеприсутности (Пс 139.7-8), свемоћи (Јов 33.4, Пс 104.30). Све су то атрибути божанстбва и сведочи што директно или индиректно да је Св. Дух Бог. Господ Христос чини чуда Св. Духом Мт. 12.28, а Апостол Павле нас учи да све што је Христос учинио за нас учинио је силом Св. Духа Рим. 15.18-19. Св. Дух поседује божанско свезнање 1 Кор. 2.10, Нико не зна шта је у Богу осим "Духа Божијега" 1 Кор 2.11. "А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох." Јн. 14.26. На неколико места у Св. Писму се помиње триадолошка формула и имплицитно указује на једнакост Оца, Сина и Духа Светога (по природи) нпр. 1. Кор 12.4-6. Ап. Павле благосиља тројичном формулом (2 Кор 13.14), а имамо и указивање на Св. Тројицу и у 1. Пет 1:2. Наравно, најупечатљивији пример је Мт. 28.19: "Идите... крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа". Кратос је већ горе поменуо цитат из Д.ап. 5.3 "...Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву?" где се директно помиње св. Дух у значењу Бога. Ово се посебно помиње у 1Кор 3.16 и 6.19 где се говори о телу као храму Духа Светога тј. Храму Божијем. А у Д.ап. 13.2 "А док они служаху Господу и пошћаху, рече Дух Свети: Одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које сам их позвао." где заправо Дух Свети говори као Бог. Да не идемо бескрајно далеко, у Мт. 1.20 и Лк 1.35 се помиње Дух Свети којим је извршено зачеће Логоса у телу Богородице. Преко Духа Светога Бог живи у својој деци (Еф. 2.22, 1Јн 3.24, 4.13) и Дух Свети живи у нама Рим 8.11 и 1Кор 3.16. Дакле јасно се види да не можемо имати никакву заједницу са Богом без Духа светога и да Бог у нама делује и обитава Духом светим Својим.

 

Духа Светога неки јеретици су сматрали својеврсном силом Божијом, али ми видимо у Св. Писму да Он јасно делује и говори као Личност, као једно од три ипостаси Божије. Много је примера (нпр. Д.ап. 8.29, 10.19, 11.12, 1 Тим 4.1, Јев 3.7), обраћа се чак као "Ја" у Д.ап. 10.19-20. Ми се молимо Богу Оцу у име Сина Његовог у Духу Светоме (Еф. 6.18) и живимо у Заједници Духа Св. 2Кор 13.13.

 

Сви ови примери, а много их је јасно показују да се у црквеном предању од самог почетка није никада доводило у питање ни постојање Духа Светога као личности, нити његово Божанство. Чињеница да о томе није много говорено у почетку једноставно се може објаснити да је то било толико јасно и очигледно да није било потребе да се о томе говори док у другој половини 4 и почетком петог века није дошло до јачања покрета духогобораца (Πνευματομάχοι) на челу са јеретиком Македонијем. Реч је о својеврсном огранку аријанске секте и као што су Аријанци (односно разне њихове групе и подргупе на овај или онај начин негирале божанство Сина Божијег, тако су и духоборци негирали божанство Духа. 

 

Знамо добро да је реч једносуштан (ομοούσιος) званично усвојена од стране Цркве тек у време првог Никејског Сабора 325.г. и нема је у Св. Писму, али је употребљена управо са циљем да покаже јединство личности Божијих, Оца, Сина и Духа Светога по природи. Наравно. Доста је требало труда и богословског и лингвистичког да се разјасни значење овог појма. Може се само рећи да смо ми данас навикли на овај израз и потпуно га добро разумемо у контексту целокупног богословског предања Цркве, али у време пре Никејског Сабора и после њега реч је изазвала не малу конфузију јер се не помиње у Св. Писму, а претходно су је користили само јеретици гностици, наравно у потпуно другом смислу. Пре гностика реч се не може наћи у употреби, а код њих је коришћена за тумачење њиховог учења еманације и нема везе са хришћанским значењем речи. Василид гностик из друге половине 2. века користи на пример овај израз.

 

Многе источне оце је највише бринуло то што ова реч асоцира на савелијанство, тј. да су Отац, Син и Дух свети заправо само начини пројаве једног Бога (модализам), а не три личности и да се губи њихова разлика. Не заборавимо за Исток је Бог један пре свега зато што је Отац један и овај израз им је стварао утисак да се губи разлика и тиме доводи у питање темељ веровања да је Бог један. Требало је много богословског труда, посебно отаца Кападокијаца да се објасне појмови суштине ουσία (тј. природе) и ипостаси υπόστασης (личности) на прави начин и сачува аутентично веровање Никејских отаца који су употребили реч једносуштан.

 

Отац Зоран је управо на то мислио, иако бих можда био опрезнији са изразом да се Василије и Атанасије нису "усудили" да Духа назову Богом. Сигуран сам да они то нису лично доводили у питање. Ако и има неки извор који указује на то, то је било вероватно зато што је у њихово време било много оних на Истоку који нису били прави јеретици и Аријанци, али су подозревали да се иза појма једносушност прикривено појављује и уводи у Цркву савелијанизам који фундаментално угрожава тријадологију. Такође, у то време у фокусу пажње је био пре свега однос Оца и Сина, тако да Дух Свети није толико помињан док поменути духоборци нису довели у питање његову божанску природу. Црква никада није дефинисала учење пре него што су одређене истине које су подразумеване биле довођене под знак питања, тако да је даљи развој тријадологије и христологије управо последица чињенице да су јеретици оспоравали оно у што је Црква веровала од самог почетка, али једноставно није се сматрало за потребно да се то пре тога рационално и богословски образлаже.  

[Кратос]

 

 Црква никада није дефинисала учење пре него што су одређене истине које су подразумеване биле довођене под знак питања, тако да је даљи развој тријадологије и христологије управо последица чињенице да су јеретици оспоравали оно у што је Црква веровала од самог почетка, али једноставно није се сматрало за потребно да се то пре тога рационално и богословски образлаже.  

 

Pa dakle Sveti Duh je od samoga starta smatran Bogom i nije plod umovanja nego otkrivenja.Ja sam upravo to potencirao.

[Архимандрит Сава Јањић]

Sjajno. Mišljenja sam da svako Bogoslovlje, od učenjaka do pastira koji sozercava kroz Crkvene freske, nije moguće bez Božije intervencije koja je dar "odozgo" po Njegovoj dobroti i milosti. Čovek ne može ni da voli bližnje ili Hrista bez Duha Svetoga ...kao što ni kandilo ne može da svetli bez ulja. U stvari grehovni mrak koji nosimo u sebi (a ne treba se zavaravati da je od toga bilo ko izuzet) naprosto je takve prirode da čoveku nije moguće raspoznati nikakvu realnost bez sažaljivog Gospoda koji tu tragediju ublažava ...pa recimo nešto kao veštačko disanje usta na usta nekome ko je ozbiljno postradao. Gospod diše umesto nas jer je naše stanje komatozno tokom celog ovog života. Duh Sveti voli kroz nas u meri koliko Ga zovemo ili prihvatimo. Bez intervencije Boga u svakodnevnici ...čovek je samo turobna mešina ispunjena haotičnim mislima koje nemaju temu. Sa sve većim udaljavanjem od Hrista haos u srcu i duši traži da se opredmeti, jer čovekova Bogomdana priroda po nužnosti traži oblik u kom će se ispoljavati, ali tragično udaljena od Hrista i Duha Svetog nije sposobna da razlikuje Hrišćansku vrednost (Bogoliko obličje ljudskog duha) od odvratnih surogata koje joj se nude od strane đavola. Duša tada, bolesno nesvesna, izjednačava sve odvratnosti svodeći ih između sebe u istu ravan i po nužnosti protivno Hristu... jer je On neprijatan svedok unakaženog prvolika! Prevaren od čovekoubice, ljudski duh pokušava da voli umesto Boga, odbacuje Boga jer mu je gordost postala priroda bezmalo do srži, ...ali umesto ljudi, koje je nesposoban da vidi jer Boga ne vidi, on taj smrad za koji misli da je ljubav vraća samom sebi!

(Kad kažem "bezmalo do srži" mislim da, za razliku od demona kojima je sam koren bića uništen mržnjom, kod čoveka, po Justinu Popoviću, ipak ima trun zdravog dela srži - jer u protivnom ne bi nam Gospod donosio mogućnost pokajanja.)

Već sam spomenuo negde da upravo Gospod potvrđuje ove Palamine reči u onom događaju kada ga Apostol Petar odvraća od stradanja (što bi verovatno svako od nas, ganut mogućim ishodom, isto i rekao i učinio). Gospod tu jednom za svagda objašnjava šta je čovekova priroda bez Duha Svetog: "Idi od mene sotono jer ne misliš što je Božije već što je ljudsko!" Iz ovih reči jasno je da su ljudska gledišta, emocije i patetika problematična kategorija pred Nebom. Sve je u nama bolesno od grehova! Sve je podložno zemaljskoj logici koja iz tog ropstva grehu ishodi i s toga, bez Duha Svetoga, sve je jako blisko onom mahnitom ludaku sa kojim Gospod i upoređuje ljudsko mišljenje. Otuda i poziv: "Odreci se sebe.." 

I konačno Gospod na sve stavlja tačku, (na šta posredno i Grigorije Palama ukazuje), rečima: "Bez mene ne možete ništa činiti"! Da! Ni voleti, ni misliti, ni disati... Završio bih opetovanim i  meni omiljenim rečima počivšeg profesora Dimitrija Bogdanovića: Hristova Ljubav je ljubav kojom voli čovek" što je u saglasiju sa rečima gore spomenutog svetitelja.

 

Мислим да је важно рећи да човек још није завршена личност. Ми по слабости често човека гледамо као већ самосталну, завршену личност, међутим, то није тако. Чак ни Адам као први човек није био савршен, и он је био својеврсно духовно дете. Човек је створен да буде небоземно биће, да буде мост између видљивог и невидљивог света и између створеног и нествореног света. По својим телесним компонентама ми смо сажетак материје која сачињава материјални и видљиви универзум, а по душевној компоненти нашег постојања (души) ближи смо анђелском свету. Христос као Син Божији који је постао човек по телу и сјединио божанску и човечју природу заправо је савршени прототип, Нови Адам, у коме треба да будемо оцелотворени и достигнемо коначни смисао свог постојања. Такође ми по палој природи свој идентитет видимо у свом индивидуалном биолошком постојању, свести да смо другачији од других и кроз ту перспективу гледамо и на Бога и на ближње. Отуда можемо да волимо или мрзимо, и најчешће другог доживљавамо као својеврсну претњу нашем ЈА и у сталном смо страху да не изгубимо ту самосталност која је фиктивна јер биолошки идемо ка смрти. Индивидуа не улази у вечни живот, односно да будем јаснији, пакао је вечно индивидуално постојање у неостварености човека као личности. У томе је сва мука и патња одвојености од Бога. У Богу ми себе изграђујемо као личности. Ја сам аутентична личност само у оној мери у колико сам изградио у Христу однос са ближњима и уколико њихово постојање доживљавам као и део свог постојања. У томе је тајна љубави која није емоција, сажаљење или проста емпатија. Христос нас позива да другог заиста доживимо као део себе и тај нови и аутентични начин постојања називамо евхаристијским. То није нека теорија већ најдубља духовна реалност. Ми смо оно што јесмо тек када смо сви заједно у путиру Господњем, остајемо личности, али смо истовремено сви Христос, и многи и један истовремено. То је тајна будућег века. Сви наши проблеми у овом животу долазе од тога што то често не можемо да разумемо или разумемо на погрешан начин и стално смо у конфликту са другима тражећи неку своју слободу и идентитет независно и од Бога и од других. Отуда ратови, сукоби, поделе и све несреће које нас сналазе.

 

Зато је човек без Бога заправо најтрагичније биће на свету и живот без ове перспективе је суштински у сваком погледу бесмислен. Ми јесмо створени да будемо слободни, али нашу пуну слободу тек налазимо у Христу и она се у том смислу увек афирмативно односи према Богу. Садашња наша слобода, коју Св. Максим Исповедник назива гномичка воља (γνώμη). У Богу задобијамо праву слободу и вољу која је природно тхење које означава кретање твари у складу са логосом (смислом) природе и води ка циљу нашег постојања (телос). Гномичка воља је заснована на чињеници да ми још јасно не знамо шта хоћемо и морамо да изаберемо измнеђу разних могућности. То није стварна слобода јер заправо бирамо између само једног броја могућности, а немамо могућност апсолутног избора. Ипак по својој палој природи ту гномичку вољу људи сматрају највећим изразом слободе, тј. да и Богу можемо рећи не, иако је заправо из перспективе Божије намере да човека уведе у вечност, такав погрешан човеков избор највећа трагедија и показатељ наше духовне поробљености и слепила. Зато је хришћански живот и подвиг пре свега труд да оздравимо своју вољу која се креће сумануто између разнних у суштини фиктивних избора и да је уведемо здраво постојање у заједници са Христом. Оздрављењем своје воље налазимо пут ка истинској љубави у којој други није наш непријатељ, већ наш богопозвани вечни сабрат и заједничар у Телу Христовом - Цркви. 

 

Наша вера није учење о добром животу који ће Бог наградити. То је себичан и индивидуални приступ јер спасење у том контексту видимо као ствар између наше себичне индивидуе и Бога. Међутим хришћанство није то. Наша вера јесте у томе да схватимо да се спасавамо не само у Христу, већ кроз Христа као Тело Његово, као Црква. Спасавамо се једни кроз друге и отуда наш труд, добра дела, љубав нису утилитарног карактера већ суштинског (онтолошког). Ми се присиљавамо кроз подвиг да се ослободимо самољубља и гордости не зато што то Бог хоће као неки морални предуслов да би нас увео у рајска насеља, већ да бисмо сами могли да заживимо новим животом у Христу. Он нам се даје као дар, али ми морамо да себе оспособимо да га примимо. Зато ако немамо љубави према ближњем нећемо моћи ни да постанемо заједничари те вечне радости. Као што људи који мрзе некога не подносе заједницу са њима, тако и у Царству небеском ако се неко нађе са оним кога у овом животу није могао да поднесе или га је мрзео зато што је другачији (по начину живота, идеологији и сл) неће осећати радост и заправо његов вечни удео биће вечна мука. Отуда је љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњем. Ово није етичко учење, већ сам темељ наше вере без кога нема ни спасења (тј. оцелотворења наше личности у Христу) ни истинског живота у заједници коју кроз Христа, у Светом Духу треба вечно да имамо са Оцем нашим небеским.

[RYLAH]

Извињавам се свима који су видели питање члана Арсенија, и на томе што нисмо правовремено реаговали. Пре свега се извињавам о. Сави.

 

Питање, као и пост у ком се питање цитира у негативном контексту, уклоњени су.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce,da li preterana upotreba interneta moze da bude zloupotreba ? Koliko je internet dostupan monasima u Decanima ? Da li Vi kao Arhimandrit brinete o tome da ne bude nekome vise na stetu nego na korist ?

Pre nekoliko godina sam upoznala 2 monaha sa Kosova,mozda su bili i iz Decana,ne mogu da se setim njihovih imena,jedan je imao povredu glave ,ulepsali su mi dan...Pozdravite bratstvo...

Svako dobro ...

P.s. Iskreno,ja nemam utisak da ste Vi stvarno Arhimandrit Sava Janjic...Zato prastajte na svemu...I jos nesto,mozda se administraciji nece svideti,ali zelim da pitam Vas...Da li bivsi Vladika Artemije moze da postane svetac u egzilu ? Ja licno nemam dovoljno znanja o tome,nasi mediji nisu pouzdani,bar ih ja tako dozivljavam...a slozicete se da mi nismo bili svedoci tih desavanja...i da smo kao narod potpuno odvojeni od tih nemilih dogadjaja ...Moje pitanje je-Da li neko,bilo ko,moze da postane svetac,ako nije clan crkve kakva je ova nasa  danas?

 

Ништа што постоји само по себи није лоше или добро већ то зависи од начина како нешто користимо. Авиони могу да носе и лекове и бомбе. Интернет може да буде на духовно изграђивање и корисне разговоре, али и може да нам фантастично одузме вереме и додатно нас заглупи обиљем непотребних информација. Све је у начину коришћења. Лично мислим да све треба користити одговорно. У нашем манастиру она братија која користи интернет користи га не ради својих личних занимација, већ пре свега да би обављала послове важне за манастир или у циљу учења и духовног изграђивања. Ипак, интернет не може да нам замени лични контакт, молитву и пре свега Евхаристију који су центар нашег живота. Све морамо да користимо одговорно и са расуђивањем и биће нам на корист.

 

Не знам шта вас наводи на мисао да ја нисам архимандрит Сава. Не знам ко бих други могао да будем, можда његова виртуелна пројекција у сајберспејсу, неки холограм о. Саве Управо зато користим своје име, а не неки други назив и пишем искључиво од својим личним именом. Да ли ће неко постати светитељ не могу да знам. Лично бих волео да се сви људи спасу и да се сви вечно радујемо и заувек заборавимо све наше размирице и неспоразуме у овом свету. То и Бог хоће, али нажалост не и сви људи. Они који данас сами себе искључују из Цркве и неће са њом да опште како да се вечно радују у Царству Божијем где ће бити заједно са онима за које неће ни да чују? Засигурно могу рећи да светитељи не постају светитељи без Христа и мимо Христа, а Христос се не исцрпљује у исповедању праве вере, већ и у заједници коју у Телу и Крви Господњој имамо са Црквом. Другим речима, без Цркве нема спасења. Црква није само институција, која има своје зграде и објекте, своју јерархију, имовину, возила итд. Црква је заједница свих оних у Христу који су повезани евхаристијским заједничарењем. Заиста ми је тешко да прихватим да они који себе називају православним хришћанима, а истовремено не признају нити су признати, немају општење у Евхаристији нити евхаристијски опште ни са једном православном Црквом на овој планети могу да тврде да су Црква Христова. Бог је коначни судија, али са спасењем се није играти.

 

Свештеници, Епископи и други који су у црквеном чину имају свештену благодат за Св. Тајне коју добијају од Цркве. То није дар који се даје једном и остаје као приватно власништво без обзира на однос тих људи према Цркви. Не може човек са улице да се обуче као патријарх и да га сама одећа чини оним што мисли да јесте. Он може да буде Патријарх само уколико га Црква као таквог изабере и препознаје. Црква отуда може да одузме свештени чин и монашки чин онима који су изашли из заједнице и чак да оне који неће заједницу у Христу са својом Црквом потпуно искључи из општења. То није никаква казна, већ само констатовање чињенице да су они који су се одвојили заправо изабрали свој пут, да граде своју "цркву" не на темељу Христовом, већ на темељу оних који их воде и који себе проглашавају својеврсном заменом за Христа. Према томе они који су у расколу или у јереси или који су потпуно отпали од црквене заједнице, као што је трагични случај бившег еп. Артемија и његових следбеника који иду путем отворене духовне заблуде и у њу воде многе необавештене, сами су себе лишили чина који им је Црква дала и поверила и искључили из црквене заједнице. Црквена одлука о њиховом рашчињењу и одлучењу (тј. искључењу из црквене заједнице) само је констатација Цркве која са тугом и жалошћу обавештава верни народ о чињеничном стању, да су се они заиста одвојили и да не признају светосавску Цркву и коју свакодневно цепају.

 

Наравно сви ћемо се неизмерно радовати у Господу ако се наша залутала браћа врате Цркви којој припадају, а ако у нашој Цркви и има неких проблема (а где их нема и када је било да их није било?) можемо увек да их решавамо заједно, у духу љубави, трпљења као што су радили бројни светитељи. Да је сваки светитељ који се борио за истину вере цепао Цркву и формирао своју заједницу данас бисмо имали стотине Цркава, а не једну Свету Саборну и Апостолску Цркву. Зато и Св. Ава Јустин није отишао у раскол и формирао своју црквену заједницу, већ је смирено и молитвено плакао и молио се не прекидајући везу са мајком Црквом чак и у оно време када је било много више проблема и искушења него данас. Мислим да се можемо сложити да је то црквени ауторитет који нам свима може бити пример, а посебно онима који се само речима позивају на верност његовом учењу.

 

Напомена:

Ја сам ипак одговорио и на ово питање јер знам да има много оних који  који прате форум и, верујем, када их интересује ова тема нису злонамерни, већ су погрешно обавештени.

[Goku]

Фасцинантан је, заиста, начин на који отац Сава одговара на провокативна питања, толико стрпљење (смирење) и уважавање. Знам да монасима не требају похвале из свијета, али ово говорим због свих нас, првенствено због себе који се безуспјешно трудим око овога. По мени је ова тема дефинитивно најсвјетлија тачка (међу многим свијетлим) на форуму, и овом приликом изражавам личну захвалност оцу Сави на уложеном труду и времену.

[Макрина]

Зато и Св. Ава Јустин није отишао у раскол и формирао своју црквену заједницу, већ је смирено и молитвено плакао и молио се не прекидајући везу са мајком Црквом чак и у оно време када је било много више проблема и искушења него данас. Мислим да се можемо сложити да је то црквени ауторитет који нам свима може бити пример, а посебно онима који се само речима позивају на верност његовом учењу.

 

Мати Гликерија је причала својевремено,да преподовни отац Јустин,чак и када је имао велика искушења,везана за клир наше Цркве,никада није помишљао да се одвоји од Цркве.

Људи у Цркви данас не разумеју шта је Тело Христово.Не разумеју основне еклисиолошке појмове.И међу нашом браћом и сестрама,парохијске заједнице,препознајем тајне симпатизере ове новонастале секте.То је зато што не разумеју на прави начин,поредак Цркве.

Како неко,ко се одвоји од Тела Христовог,може да буде свет?

[Zoran Đurović]

A kako su se usuđivali da ga nazovu?Ako je Vasilije tako velio nije li on onda po učenju Crkve jeretik?Zar nije učenje o Svetoj Trojici plod otkrivenja Isusa Hrista a ne plod ljudskog umovanja?

Кратос, помери се с места, какав јеретик Василије Велики? Да њега није било, као ни Атанасија, морали бисмо да чекамо дуго да се јаве они који ће нам показати да је ДС Бог. О чему се ради? Василије је био новотарац. Мењао је литургијски текст по свом нахођењу, а те новотарске доксологије су водили доживљају ДС као Бога. Због тога су се традиционалисти бунили. У  то време се јављају духоборци, секта која почиње да негира божанственост ДС, али је прихватала једносушност Сина. То је главни разлог Василијевог «политичког» ћутања. Није хтео да их погуби, а веровао је да ће временом лећи на руду. И био је у праву.

Једна групица оновремених монаха, које је надахњивао зилотски дух, оде да је' душу Григорију Богослову, говорећи како Василије не тврди да је Дух Бог, него га само приближава божанској сфери. Ко је у праву: ови софисти или Григорије који вели да је Василије доказао да је Дух Бог? Наравно, Григорије. Василије не помиње његову једносушност не из страха од монархијанизма (јер би онда и за Сина била иста опасност) него из политике као и одређеног страха због корака који се прави - он, наиме, излази ван предања. Није било ниједног оца пре који је рекао да је ДС Бог. Да је употребио израз једносушан, одмах би то значило и да је Бог. То је тада значио овај израз. Најзначајнија изјава у тој књизи је да је ДС повезан са Богом кроз заједништво природе (διὰ τὴν ἐκ φύσεως κοινωνίαν) (de spiritu sancto, 13, 30).

Други пример је Атанасије Велики који као Василије не тврди да је ДС Бог, него само да је присаједињен (ἡνωμένον)  божанству Оца и није туђ Богу (οὐ ξένον) (Писма Серапиону, 1, 12. 25).

Пример који си навео из Писма за нас Србе може да значи да се изјава односи на Бога. Али шта би рекао када бих ти написао: он је бог (θεός)? Зашто мало слово? Тако и треба превести. У Писму је само Отац Бог (има одређени члан испред именице Бог). Син и ДС могу да буду богови другог реда или по обожењу. Као што су људи или анђели названи боговима. Због тога и аријанци.

Моја је прича била следећа, јер смо расправљали о есхатологији, а ово што ја одлучно тврдим, а о. Сава много опрезније и не би могао одмах да потпише, је иста ствар коју и овде налазимо. Ствари постоје у предању али у заметку. Наша рефлексија не треба да се иживљавање над текстовима него да се бави чишћењем терена и тумачењем Писма које може да функционише. Тек кад убациш формулу Богочовек, онда ћеш моћи да разумеш на шта се односи када Писмо говори о божанским или људским делима Исусовим (али и општење својстава због једног субјекта који је Логос). Без ове формуле ништа нећеш укапирати. Али је она резултат теологије. Није ствар која експлицитно постоји у тексту. Због тога сам ја и показивао да само у есхатолошком кључу који предлажем (не само ја), могу Писма да се укапирају. Како разбојник може да уђе у рај, како је Отац Бог Аврама, Исака...

Никада ништа у цркви није постојало као здраво за готово. И аријанизам је предање, као што је то и артемизам. Али су то слепе улице, суве гране. Чувај се идеје да је све на почетку дато. Јесте, али мора да се открива. А кад се трудиш на том пољу, онда ће се увек наћи спреман талибан па да ти каже као Василију или Симеону Новом Богослову: Проклети новотарци!

Нема ништа ново под сунцем. Све јереси су већ биле, сада имамо њихове реликте, понављаче. Зар Јеховини сведоци не понављају Аријеву јерес, и то чак у појачаној форми? Зар артемити не  понављају Донатову и катарску јерес, и то чак у појачаној форми? Да. И ми се крстимо како ови људи то не могу да виде. Међутим, кад успут изгубиш срце, Бог ти и памет узме.

Овим не желим да охрабрим никакве индијанце да узму да се баве теологијом. Ту треба огроман рад и посвећеност. Отац Сава („Јањић“) је већ довољно говорио о томе наводећи Гр Богослова. То јесте тако. Морају врлине о којима говори о. Сава. То је ствар која се подразумева. Мада има изузетака (о једном случају писах, па ми скочише за очи), тако да не смемо да ово апсолутизујемо. Као што је Хр Богочовек, тако и у теологији имамо технику и живот. 

[Zoran Đurović]

A kako su se usuđivali da ga nazovu?Ako je Vasilije tako velio nije li on onda po učenju Crkve jeretik?Zar nije učenje o Svetoj Trojici plod otkrivenja Isusa Hrista a ne plod ljudskog umovanja?

Кратос, помери се с места, какав јеретик Василије Велики? Да њега није било, као ни Атанасија, морали бисмо да чекамо дуго да се јаве они који ће нам показати да је ДС Бог. О чему се ради? Василије је био новотарац. Мењао је литургијски текст по свом нахођењу, а те новотарске доксологије су водили доживљају ДС као Бога. Због тога су се традиционалисти бунили. У  то време се јављају духоборци, секта која почиње да негира божанственост ДС, али је прихватала једносушност Сина. То је главни разлог Василијевог «политичког» ћутања. Није хтео да их погуби, а веровао је да ће временом лећи на руду. И био је у праву.

Једна групица оновремених монаха, које је надахњивао зилотски дух, оде да је' душу Григорију Богослову, говорећи како Василије не тврди да је Дух Бог, него га само приближава божанској сфери. Ко је у праву: ови софисти или Григорије који вели да је Василије доказао да је Дух Бог? Наравно, Григорије. Василије не помиње његову једносушност не из страха од монархијанизма (јер би онда и за Сина била иста опасност) него из политике као и одређеног страха због корака који се прави - он, наиме, излази ван предања. Није било ниједног оца пре који је рекао да је ДС Бог. Да је употребио израз једносушан, одмах би то значило и да је Бог. То је тада значио овај израз. Најзначајнија изјава у тој књизи је да је ДС повезан са Богом кроз заједништво природе (διὰ τὴν ἐκ φύσεως κοινωνίαν) (de spiritu sancto, 13, 30).

Други пример је Атанасије Велики који као Василије не тврди да је ДС Бог, него само да је присаједињен (ἡνωμένον)  божанству Оца и није туђ Богу (οὐ ξένον) (Писма Серапиону, 1, 12. 25).

Пример који си навео из Писма за нас Србе може да значи да се изјава односи на Бога. Али шта би рекао када бих ти написао: он је бог (θεός)? Зашто мало слово? Тако и треба превести. У Писму је само Отац Бог (има одређени члан испред именице Бог). Син и ДС могу да буду богови другог реда или по обожењу. Као што су људи или анђели названи боговима. Због тога и аријанци.

Моја је прича била следећа, јер смо расправљали о есхатологији, а ово што ја одлучно тврдим, а о. Сава много опрезније и не би могао одмах да потпише, је иста ствар коју и овде налазимо. Ствари постоје у предању али у заметку. Наша рефлексија не треба да се иживљавање над текстовима него да се бави чишћењем терена и тумачењем Писма које може да функционише. Тек кад убациш формулу Богочовек, онда ћеш моћи да разумеш на шта се односи када Писмо говори о божанским или људским делима Исусовим (али и општење својстава због једног субјекта који је Логос). Без ове формуле ништа нећеш укапирати. Али је она резултат теологије. Није ствар која експлицитно постоји у тексту. Због тога сам ја и показивао да само у есхатолошком кључу који предлажем (не само ја), могу Писма да се укапирају. Како разбојник може да уђе у рај, како је Отац Бог Аврама, Исака...

Никада ништа у цркви није постојало као здраво за готово. И аријанизам је предање, као што је то и артемизам. Али су то слепе улице, суве гране. Чувај се идеје да је све на почетку дато. Јесте, али мора да се открива. А кад се трудиш на том пољу, онда ће се увек наћи спреман талибан па да ти каже као Василију или Симеону Новом Богослову: Проклети новотарци!

Нема ништа ново под сунцем. Све јереси су већ биле, сада имамо њихове реликте, понављаче. Зар Јеховини сведоци не понављају Аријеву јерес, и то чак у појачаној форми? Зар артемити не  понављају Донатову и катарску јерес, и то чак у појачаној форми? Да. И ми се крстимо како ови људи то не могу да виде. Међутим, кад успут изгубиш срце, Бог ти и памет узме.

Овим не желим да охрабрим никакве индијанце да узму да се баве теологијом. Ту треба огроман рад и посвећеност. Отац Сава („Јањић“  ) је већ довољно говорио о томе наводећи Гр Богослова. То јесте тако. Морају врлине о којима говори о. Сава. То је ствар која се подразумева. Мада има изузетака (о једном случају писах, па ми скочише за очи), тако да не смемо да ово апсолутизујемо. Као што је Хр Богочовек, тако и у теологији имамо технику и живот. 

[Кратос]

o.Savo imao bih jedno pitanje ako nije problem da ukratko odgovorite.Hristos kaže da nije došao da ukine zakon i da nijedna titla iz zakona neće nestati i da je onaj koji menja i najmanju zapovest nazvaće se najmanjim u Carstvu Nebeskom a onaj koji vrši i druge uči biće najveći.Na koji zakon Hristos misli?

[Zoran Đurović]

Црква је заједница свих оних у Христу који су повезани евхаристијским заједничарењем. Заиста ми је тешко да прихватим да они који себе називају православним хришћанима, а истовремено не признају нити су признати, немају општење у Евхаристији нити евхаристијски опште ни са једном православном Црквом на овој планети могу да тврде да су Црква Христова. Бог је коначни судија, али са спасењем се није играти.

100! за овај одговор. Бог да вас чува! 

ПС. Ја се свима извињавам на дуплираним одговорима. Мучи ме интернет.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Не знам шта вас наводи на мисао да ја нисам архимандрит Сава. Не знам ко бих други могао да будем, можда његова виртуелна пројекција у сајберспејсу, неки холограм о. Саве

 

Pa ako na ovakav hologram mislite, dok promisljamo i verujemo o licnostima koji su vec u Bogu, onda sam ja 100 procentualno sa vama u barci koja plovi

 

Inace da vam malo i laskam, izgleda da se blagodat ovog naseg Decanskog manastira izlila na vas, jer vi imate fantasticno poslusanje malog gospodara u vinogradu Onoga koji svima sluzi a da je pri tom Jedini gospodar.

 

Eto odakle vama 1000 odgovora na nasa pitanja u nepunih 20 minuta "pauze" rukovodjenja, jednog manastira kojeg kulturna evropa zeli i za svoj deo oaze, van svetovnog zivota.

 

Slava Bogu.