Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Макрина]

Онај који другог доживљава као конкуренцију и опасност већ је на путу вечне пропасти. Зато наше спасење тј. оцелотворење, започиње у овоме животу у Цркви, евхаристијски. Као када свештеник све честице са Агнецом помеша у путиру Крви Господње, сви ћемо и у вечности бити један и многи. 

Нажалост,међу нама,назовимо се хришћанима,мада смо далеко од тога,влада ова атмосфера доживљаја конкуренције и опасности.Разочарана сам сваки пут,прво у себе,када се један теолошки разговор сведе на ово приземно уместо,да у радости нађемо заједнички Истину.Па самим тим,поставила бих Вам оче једно питање:

Откуд тај апсурд,зашто осећамо лакоћу разговора и љубав на крају крајева више код људи који не иду у Цркву?

Зашто ми је срце заиграло у топлини сусрета,пре са једном младом певачицом обремењеном кафанским менталитетом?

[sanja84]

Oce Savo, koliko traje ta duhovna noc i po cemu se razlikuje od camotinje, uninija ili medicinske depresije. Posto i u depresiji ne postoje uzivanja za bilo kakvim aktivnostima. Razumem da se to javlja kod svetih ljudi, ali taj pojam uma u paklu se javlja i kod svetovnih ljudi. Oni su cesto religiozni i obracaju se Gospodu mza pomoc. Da li i za njih vazi ta poruka. Da trpe i ne ocajavaju. Postoji li kod svetovnih ljudi bolest depresije koja nije uzrokovana grehom?

[Архимандрит Сава Јањић]

Нажалост,међу нама,назовимо се хришћанима,мада смо далеко од тога,влада ова атмосфера доживљаја конкуренције и опасности.Разочарана сам сваки пут,прво у себе,када се један теолошки разговор сведе на ово приземно уместо,да у радости нађемо заједнички Истину.Па самим тим,поставила бих Вам оче једно питање:

Откуд тај апсурд,зашто осећамо лакоћу разговора и љубав на крају крајева више код људи који не иду у Цркву?

Зашто ми је срце заиграло у топлини сусрета,пре са једном младом певачицом обремењеном кафанским менталитетом?

 

Истина Христова је стално са нама, као и Његова љубав, али наш проблем јесте што наше срце није отворено да примимо тај дар. То вам је као када је вани леп и сунчан дан, а ми одлучимо да затворимо прозор, спустимо ролетне и останемо у мраку, или укључимо компјутер, погледамо неки филм и улазимо у свет виртуелне стварности. А напољу је сва лепота, сва доброта и људи са којима бисмо могли да се видимо и дружимо. То је општи проблем данашњег човека. Жели комуникацију, али не жели одговорност, не жели жртву и ни најмање није спреман да жртвује свој комфор. Решење се обично тражи у том виртуелном свету у коме смо сви као заједно, а заправо највише се дружимо сами са собом. Овакав начин живота је заправо негација евхаристијског начина постојања. Када не би било нечега да нас разоноди у тој удобно замраченој соби остали бисмо сами са собом тужни и усамљени. У овоме је суштина разлике између индивидуалног начина постојања у који нас вуче наша пала природа и личног односа са Богом и другима коме нас учи Еванђеље и сви наши светитељи. 

 

Нетолеранција, горчина, екстремни ставови, приче о белосветским заверама су као куга у размишљањима и разговорима данашњих хришћана. Негативна осећања шире негативне енергије и то преносимо на друге. Свуда око себе видимо непријатеље, неправду, лаж, а сувише смо раслабљени да се окренемо Богу и да Бога видимо у ближњима. Ту је потребан велики напор и труд да изађемо из тог лажног начина постојања. У Цркви тај напор називамо покајањем, променом начина размишљања и односа према себи, Богу и свима око нас. Нетолеранција и мржња долази пре свега од страха и недостатка вере. Људи су по природи сумњичави према свему што је другачије, према свему што не одговара калупима на које смо навикли. Хришћанин мора да буде отворен и увек спреман на дијалог. Ми смо дијалошка бића, а не монолошка. Морамо да научимо да разговарамо и да се, како то данас на Западу често кажу,  некада и сложимо да се у свему не слажемо, а да опет останемо пријатељи и браћа. Христос нас повезује у заједници која надилази идеологију и позива нас да једни друге сретнемо у љубави, љубави која је безусловна. Ако постављамо услов, да спреман сам да те заволим али само под овим или овим условима, већ смо се удаљили од Христове љубави.

 

Заправо, врло често љубав према другоме у данашње време јесте пројекција љубави према себе. Ми волимо себе у другима, а не друге као јединствене и непоновљиве личности у Христу. Чињеница да међу људима од вере често налазимо нетолеранцију и неразумевање озбиљан је показатељ да погрешно разумемо своју веру, да смо је претворили или у конфесионалну или националну идеологију. Морамо зато да се стално враћамо Еванђељу и молитвено тражимо пут ка Господу и ближњима. У противном остаћемо заувек заробљени горчином и гневом који као болест разједају нашу душу. Господ ће нам помоћи да волимо друге чак и када се не слажемо са њима, па чак и непријатеље наше. Та љубав је дар Божији и морамо да се молимо Богу да нам даде ту љубав да волимо друге онако како их он воли. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo, koliko traje ta duhovna noc i po cemu se razlikuje od camotinje, uninija ili medicinske depresije. Posto i u depresiji ne postoje uzivanja za bilo kakvim aktivnostima. Razumem da se to javlja kod svetih ljudi, ali taj pojam uma u paklu se javlja i kod svetovnih ljudi. Oni su cesto religiozni i obracaju se Gospodu mza pomoc. Da li i za njih vazi ta poruka. Da trpe i ne ocajavaju. Postoji li kod svetovnih ljudi bolest depresije koja nije uzrokovana grehom?

 

Духовна ноћ је специфично стање које се разликује од унинија или депресије. Наравно, ово стање је далеко изнад мојих личних искустава, али духовна ноћ је по свему што можемо разумети из сведочанстава светитеља посебан духовни дар. У депресији или у унинију човек не може да се задовољи никаквим занимањем или забавом, али целокупно настројење душе је негативно и колико ми је познато људи у таквим стањима немају чак снаге ни да траже утеху Божију. То је стање чамотиње или очајне патње која се у случају депресије јавља често и са суицидним мислима. Духовна ноћ тј. благодатна богоостављеност је позитивно настројење, иако човек духовно пати. Једину утеху налази у молитви и духовном плачу и жудно тражи утеху Божију. Он као да на неки начин осећа Божије присуство, али га не види и покушава да га нађе у мраку у коме се налази. Овакво стање није праћено негативним мислима, а посебно не суицидним или агресивним осећањима. Прочитајте још једном књигу Старца Силуана и видећете о чему говорим. Његове предивне мисли су писане из стања у коме његова душа трепти и вапије тражећи Бога, а истовремено воли све и нема негативан однос према другима. 

Бог је заправо стално са таквим душама али као да прикрива свој лик да би у њима изазвао још већу љубав и духовну чежњу. Ово није ствар емоција, већ дубоке онтолошке тј. суштаствене потребе човека да смисао свог живота нађе у Богу, а не у пролазним стварима. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Мало и практичне теологије Ко прати Фејсбук може да види фотке са почетка бербе грожђа јутрос у нашем дечанском винограду у Великој Хочи код Ораховца. У помоћ су нам дошли наши призренски богословци, а потом нам се придружио и Владика Теодосије. По свему судећи овогодишње вино биће прва класа.

Слике су доступне на мом фејсбук профилу https://www.facebook.com/arhimandrit.sava

[Макрина]

Мало и практичне теологије Ко прати Фејсбук може да види фотке са почетка бербе грожђа јутрос у нашем дечанском винограду у Великој Хочи код Ораховца. У помоћ су нам дошли наши призренски богословци, а потом нам се придружио и Владика Теодосије. По свему судећи овогодишње вино биће прва класа.

Слике су доступне на мом фејсбук профилу https://www.facebook.com/arhimandrit.sava

То је то

П.С.Запослите мало више малог Драгана Томанића из Краљева,мајци је душу насекирао много(то је син ,пријатељице из детинства....неће па неће да учи

Видела сам да и Хилендарци исто имају акцију бербе.

Ја лично,много волим вино из Хоче.Отац Јустин из Сочанице,пошаље понекад који литар

[Zoran Đurović]

Свештеномученик Кипријан Картагински је имао обичај, када би хтео да се бави неким теолошким проблемом, нареди свом слуги: „Дедер, дај ми ону књигу од Учитеља“. Маестро је био Тертулијан. Тако ће једног дана, унук митр. Амфилохија (назвали га Амфилохије Радовић у част блажене успомене на славног ђеда), као млад студент на БФ рећи жилавом бибиотекару Жарку Шарчевићу: Дајте ми „Есхатологију“ од Учитеља, а мислећи на аву Зорана РимскогJ).

Једна анегдота па прелазимо на Африканце: У давна времена студенти БФ Перић и Јакшић, који су се касније и замонашили, пре тог чина су били духовити, као и многи млади теолози. Дође им један млад студент, Босанац, али му идентитет нећу откривати, па их упита из чега да спрема Увод у Богословље. Ови му се нађоше ради да помогну: „Узми Духовни цинцилатор од владике Николаја; то ти је кратко, али можеш и 10 да добијеш“. Сиђе овај код Радивоја Панића у продавницу на старом БФ и затражи да купи ту књигу. Пања, одмах укапиравши, рече му: „Слушај, брате, јутрос продах задњи примерак, али сиђи ти код Шарчевића у библиотеку и читај тамо“. Оде овај тамо, Шаре са Бигом, Чанчијем и неким црногорцима у божанском примраку од дуванског дима и у ракији, рече му: „Момче, ту ти је десно каталог, па узми да нађеш ту књигу, запиши број па ћу да ти је донесем“.

Наш о. Сава (мало је рећи вредни и суптилни) је навео нека мишљења из предања где се говори да мученици директно иду на Небо, али да се ћути о њиховим телима. Другим речима, испада, према тим ауторима, да душе иду у Рај без тела, а да ће на свеопштом суду, као и сви други, примити своја преображена тела. Нема сумње да је било аутора који су тако гледали на овај проблем. Но, Африканци (Терт. и Кипр.) су изгледа говорили о васкрсењу у телима мученика. Не да душа иде у Небо.

Са једне стране, рана црква је била уверена да мученици одмах примају венце, да не чекају Парусију, а са друге, то уверење се темељило на васкрсењу првог мученика, Ис Хр, са којим су се ови саобразили и ка коме, праћени Духом Светим, иду. Позивало се и на стих из Павла, о коме сам писао (Фил 1, 23). Опет, проблем је био у уверењу да Хр долази једног дана за све, а опет да се оставе мученици у чекању или пак да се злотвори не баце у пакао. Тертулијан их је одмах бацао тамо. Код њега имамо једну базичну недоследност која не може да се пренебрегне; он Небо резервише само за мученике; то ће Кипријан одбацити и експлицитно рећи да у рај иду девственици, подвижници, тј. нормални хришћани, јер је много станова у дому Господњем. Само што ови обитавају на нижим спратовима. Али, погледајмо изблиза текстове.

У Ad Martyres, 1, 3 Терт пише: Inprimis ergo, benedicti, «nolite contristare Spiritum sanctum», qui vobiscum introiit carcerem. Si enim non vobiscum nunc introisset, nec vos illic hodie fuissetis. Et ideo date operam ut illic vobiscum perseveret et ita vos inde perducat ad Dominum. „Најпре, дакле, благословени, не желите да жалостите Духа Светог (Еф 4, 30), који је заједно са вама сишао у тамницу. Да он није сада сишао са вама, ни ви данас не бисте били тамо.  Старајте се на сваки начин да он остане са вама, и да вас отуда приведе ка Господу“.

Мучеништво је дар изабраницима (benedicti, благословенима), и тај исти Дух Свети, који је спустио Господа са Неба, сада његове подражаваоце пење тамо где је он, на Небо.

Ad Martyres, 2, 4: Quo vos, benedicti, de carcere in custodiarium, si forte, translatos existimetis. Habet tenebras, sed lumen estis ipsi. „Због тога ви, благословени, сматрајте да сте се већ из затвора преселили, вероватно, у заштићено место. Оно је мрачно, али ви сами сте светлост“.

Тамница је мрак, али из ње се иде Светлости коју ови носе са собом.

Ad Martyres, 2, 10: Nihil crus sentit in nervo, cum animus in caelo est. Totum hominem animus circumfert, et quo velit transfert. Ubi autem erit cor tuum, illic erit et thesaurus tuus. Ibi ergo sit cor nostrum, ubi volumus habere thesaurum. „Нога не осећа ништа у оковима, када је душа (ум) на небу. Душа која води целог човека, куда жели га и преноси. Јер тамо где ће бити твоја душа, тамо ће бити и благо твоје (Мт 6, 21). Нека стога наша душа буде тамо, где желимо да нађемо благо“.

Фундаментални текст, Ad Martyres, 3, 3: Bonum agonem subituri estis in quo agonothetes Deus vivus est, xystarches Spiritus Sanctus, corona aeternitatis, brabium angelicae substantiae, politia in caelis, gloria in saecula saeculorum. „Вама предстоји жестока борба (1Тим 6, 12), где је главни судија Живи Бог, а тренер Свети Дух; круна је вечни живот, награда за победу анђелска супстанца, небеско грађанство (Фил 3, 20) и слава у векове векова“.

Мученик, према Терт, одмах иде на Небо=Рај, а паралелу имамо у Разбојнику који је васкрсао са Ис. Терт нам не вели да душе иду на небо. Облаче се, напротив, у анђелско тело. То евоцира Мк 12, 25. Тамо се васкрсли називају анђелима, тј. да су као они. Опет, анђели и васкрсли су становници (истинитије за једног Латина: грађани) Небеског Јерусалима.

Морамо да имамо на уму да за Терт не постоји бестелесност. Постоји само градација у финоћи. Бог је најфинија материја. Због тога је доживео критике, и то се показало као слепа улица у коју нису после улазили хр мислиоци. Ориген је само за Бога  резервисао апсолутну нематеријалност. Због тога Терт може да мисли да се ова наша, тврда и тешка тела преображавају у фина, етерична, анђелска. Међутим, Терт је тиме увео и васкрсење пре Парусије. Он није постављао питања као што смо радили Ранер, Сава и ја. Једноставно је рекао, ови иду у рај одмах. И то са телима. Нема шта да им се придружи у есхатону.

Ове идеје Терт неће напустити ни у свом каснијем делу De resurrectione carnis. Тамо, у 43, 3-4: Et ideo subiungit, Fidentes autem et boni ducentes magis peregrinari a corpore et immorari ad dominum, scilicet ut per speciem magis incedamus quam per fidem, per rem potius quam per spem. Vides quam et hic corporum contemptum ad martyriorum praestantiam referat: nemo enim peregrinatus a corpore statim immoratur penes dominum nisi ex martyrii praerogativa, paradiso scilicet, non inferis, deversurus. „И стога он додаје: Верујући и сматрајући већим благом отићи из тела и пребивати у Господу, (2Кор 5, 8), да би ходали више по виђењу, него по вери, пре по стварности, него по нади. Ти видиш, да и овде презир према телу он реферише ка узвишености мучеништава. Јер само онај, који је отишао из тела, одмах пребива са Господом, јер по заслузи мучеништва бива послат у рај, а не у пакао“.

По привилегији мучеништва (martyrii praerogativa) одмах (statim) такав иде у рај. Хр је био мученик и одмах је васкрсао. Али не без тела. Тако и ови: De resurrectione carnis, 26, 7: Sic et apud Esaiam, Bona terrae edetis, bona carnis intellegentur, quae illam manent in regno dei reformatam et angelificatam et consecuturam quae nec oculus vidit nec auris audivit nec in cor hominis ascenderunt. „Тако и у Исаије: Јешћете земаљских добара (1, 19), што схватамо као добра тела, која се чекаји у Царству Божијем, када ће се тело (месо) поново формирати, учинити анђелским и достићи то што око није видело, ухо чуло и што није сишло у срце човечије (1Кор 2, 9) “.

Тело се неће преобразити него наново престројити (reformatam) у angelificata caro. Терт месо (caro) није ово што ми мислимо. То је тело, и како рекох, тело одређене густине. За васкрсло тело ми срећемо у Писму изразе као славно, анђелско, духовно. То су синониними који служе да га одвоје од овог нашег трулежног, душевног.

Идеју мученика на небу и у васкрслом телу подржава и св. Кипр. Он ипак отвара Небо и за друге, како рекох, не само за мученике (Liber de mortalitate). У том кратком спису Кипр иде и изнад Тертулијана. Књижица је набијена мученичким етосом који је хранио северноафричке хришћане. Нико не може да остане равнодушан пред тим сликама, тако да уметност која је у њима нам објашњава на уверљив начин зашто су хр и срљали у мучеништво. Има забрињавајућих момената. Спектакл, нерви и месо које се отвара, крв која липти. Као што многи веле данас да је Гибсон претерао у филму о Хр страдању. Ми смо потиснули смрт и бол, тако да нам је Гибсон прејака прича. Ни Кипр данас не би радо читали. Али то је било то. У аренама су побијене масе, други су уживали у тим представама. Лично мислим да се ништа није променило и да су другачији услови, исто бисмо имали и данас. И имамо у многим крајевима света. А над тим и против тога имамо Хр заповест о окретању образа! Тотално лудило, али став који је променио свет (колико-толико). Наравно, имамо и супротне примере, мученика који су се дували пљували егзекуторе и посматраче, вређали их... Но, тај модел је стављен у други план.

Имајући Павлову грозницу, Кипр вели да ЦБ само што није стигло (Regnum Dei... esse coepit in proximo (2)). Крајем овог света оно настаје: jam terrenis coelestia et magna parvis et caducis aeterna succedunt. Крајем у овом свету, долазимо у мир, спокој, стабилност и кроз смрт у бесмртност (quando expuncta hac morte ad immortalitatem venimus. Illa est enim vera pax, illa fida tranquillitas, illa stabilis et firma et perpetua securitas (3)). Понавља Павла да му је зарада умрети (Mihi vivere Christus est, et mori lucrum (7)). Не оплакујмо оне за које велимо да код Бога живе (quod quos vivere apud Deum dicimus (20)). И онда следи врхунска изјава: Ко не жели да пређе ка бољем? „Ко не жели да се измени и преобрази по Христовом лику и брже достигне небеску славу“ (Quis non mutari et transformari ad Christi speciem et ad coelestis gloriae dignitatem venire citius exoptet). И онда то утврђује Павлом (Фил 3, 20-21): Наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове (Nostra autem conversatio, inquit, in coelis est, unde et Dominum exspectamus Jesum Christum, qui transformabit corpus humilitatis nostrae conformatum corpori claritatis suae (22)). Бесмртност и трансформација по Хр фигури се достиже одмах после смрти. Кипријанова душа није разоваплоћена него у васкрслом телу. У истом параграфу вели да је Хр обећао да ће нас таквима учинити када будемо заједно са њиме „где ћемо са њиме живети у вечним насељима и наслађивати се блаженством у Небеском Царству“ (quando ut cum illo simus et cum illo in aeternis sedibus vivamus atque in regnis coelestibus gaudeamus).

Тамо је Енох био пренесен (23). За Кипр су Рај и Небеско Царство синоними (paradiso restituit et regno); тамо се враћамо кад умремо; тамо су већ патријарси, пророци, апостоли, мученици, девственици...

Следећи овај правац, Псеудо-Кипријан описује то Небеско Царство као физичко место, прелепо обиталиште, са пријатним ваздухом, цветним пољима, благом пролећном климом итд. Како је Рај материјалан, тако се да разумети да у њега одлазе васкрсле душе са финим, прослављеним телима.

Идеје које смо срели до сада немамо само у „православним“ круговима него и код гностика. Тако у Трактату о Васкрсењу (http://gnosticizm.com/nh/I,4.html или на ен. http://gnosis.org/naghamm/res.html) се тврди да смо са Ис отишли на Небеса (Спаситель поглотил смерть - (об этом) ты не догадывался, будучи в неведении - ибо он отбросил мир, который смертен. Он же трансформировался в Нерушимый Эон и вознёсся, поглотив видимое невидимым, и дал нам путь нашего бессмертия. Тогда, в самом деле, как сказал Апостол, "мы страдали с ним, и мы восстали с ним, и мы взошли на Небеса вместе с ним". Ныне же, если проявляемся мы в мире сем, неся его, то мы - его же лучи, и мы охвачены им вплоть до нашего основания, то есть, до нашей смерти в этой жизни. Мы вознесены им на Небеса, словно лучи Солнцем, не будучи удерживаемыми ничем. Это - духовное воскресение, поглощающее психиков точно так же, как и плотских).

Потврђује реалност васкрсења и да су на Тавору били васкрсли Мојсије и Илија (Затем, что есть Воскресение? Оно всегда является (само)раскрытием тех, кто уже вознёсся. Ибо если ты помнишь, прочитав в Евангелии, что явился Илия, и Моисей с ним, то не думай, что Воскресение - иллюзия. Оно - не иллюзия, но истина! В самом деле, куда больше оснований говорить, что мир сей - иллюзия, а не Воскресение, начавшее быть через нашего Господа-Спасителя, Иисуса Христа).

Васкрсење долази одозго и преображава смртно (Оно - то, чьё откровение существует, а также (оно) - трансформация вещей и преображение (их) в новый облик. Ибо нетленное нисходит на тленное. Свет светит во тьму, поглощая её. И Плерома восполняет Изъян. Это - символы и образы Воскресения).

Стога смо већ у Васкрсењу ако смо у складу са њим: Ибо тот, кто умрёт, знает о себе, что он умрёт - даже если он проживёт много лет в этой жизни, он придёт к этому - почему же (ты) не считаешь себя вознёсшимся и уже пришедшим к этому? Если ты пришёл к Воскресению, но продолжаешь жить, как простой смертный - а также как тот, кто знает, что он уже умер - почему же тогда я не ведаю твоего недостатка в поведении?

Како се из ових примера види, наш проблем је што смо научили одређене формуле и изворне текстове читамо са мало пажње. А Предање је богатије него што смо замишљали. 

[Миъа]

Помаже Бог Оче Саво!

Ако би могили да ми кажете шта је потребно све за крштење?

Да ли се у Србији сву исти обичаји што се тиче кршења?

[sanja84]

Oce Savo oprostite.. sto se tice knjige starca Siluana, tamo sam naisla na deo u kome kaze Gospod da ne ocajava da ce svi koji su makar jednom pozvali Gospoda da ce biti pomilovani. Kako to vidite?

I jos jedno pitanje. Vladika Porfirije je govorio o ne postojanju raja i pakla kao sto nam je bilo predstavljano godinama, vec o sveopstem prisustvu Bozijem, koje ce neko dozivljavati kao pakao jer ne zeli Gopoda... Eto, ako nisam prenaporna ... ako stignete i zelite mozete nam dati osvrt na te stavove.

Hvala

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Саво!

Ако би могили да ми кажете шта је потребно све за крштење?

Да ли се у Србији сву исти обичаји што се тиче кршења?

 

Бог вам помогао. О Св. Тајни крштења имате леп текст на сајту СПЦ http://www.spc.rs/sr/sveta_tajna_krshtenja Обред крштења, тј. текст самог обреда је свуда исти. Негде се врши погружењем, а где не постоје услови за погружење користи се поливање водом. То зависи од праксе у свакој парохији или манастиру, а пре свега од могућности.

 

Поред чврсте вере у Господа Христа, онај који се крсти потребно је да има и кума, који ће му помоћи у духовном узрастању. Што се тиче додатних детаља, то треба видети са парохијским свештеником у цркви где се крштење намерава обавити. Добро је пре крштења проучити сам текст овог чина, а можете га наћи у Требнику (Молитвослову). Ако га већ немате у библиотеци постоји у електронској форми на http://documents.tips/documents/-55720b77497959fc0b8c24b3.html

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce Savo oprostite.. sto se tice knjige starca Siluana, tamo sam naisla na deo u kome kaze Gospod da ne ocajava da ce svi koji su makar jednom pozvali Gospoda da ce biti pomilovani. Kako to vidite?

I jos jedno pitanje. Vladika Porfirije je govorio o ne postojanju raja i pakla kao sto nam je bilo predstavljano godinama, vec o sveopstem prisustvu Bozijem, koje ce neko dozivljavati kao pakao jer ne zeli Gopoda... Eto, ako nisam prenaporna ... ako stignete i zelite mozete nam dati osvrt na te stavove.

Hvala

 

Мислим да сам већ о томе више пута и ја говорио у својим одговорима. Непоправљиво сам опширан, па вероватно многи не стигну да прочитају моје коментаре. Рачунам, онога кога интересује прочитаће када стигне. Дакле, конкретно у вези вашег питања морам да кажем да то није став само Владике Порфирија или многих богослова нашег времена, већ став многих Светих отаца. У мом тексту од 5. децембра 2013. године сам пренео размишљања Св. Јована Дамаскина о рају и паклу. http://goo.gl/CL3iiG

 

Такође бих на ову тему препоручио и текст Александра Каломироса "Огњена река" http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ognjena_reka.htm где је такође изнесено доста ставова првенствено источних Светих Отаца о томе да Бог жели да се сви спасу и да ће све загрлити својом љубављу, али да ту љубав сви неће доживљавати као радост, него ће за оне који живе нечастивим животом то бити вечно мучење.

[Архимандрит Сава Јањић]

.......

Са једне стране, рана црква је била уверена да мученици одмах примају венце, да не чекају Парусију, а са друге, то уверење се темељило на васкрсењу првог мученика, Ис Хр, са којим су се ови саобразили и ка коме, праћени Духом Светим, иду. Позивало се и на стих из Павла, о коме сам писао (Фил 1, 23). Опет, проблем је био у уверењу да Хр долази једног дана за све, а опет да се оставе мученици у чекању или пак да се злотвори не баце у пакао. Тертулијан их је одмах бацао тамо. Код њега имамо једну базичну недоследност која не може да се пренебрегне; он Небо резервише само за мученике; то ће Кипријан одбацити и експлицитно рећи да у рај иду девственици, подвижници, тј. нормални хришћани, јер је много станова у дому Господњем. Само што ови обитавају на нижим спратовима. Али, погледајмо изблиза текстове.

У Ad Martyres, 1, 3 Терт пише: Inprimis ergo, benedicti, «nolite contristare Spiritum sanctum», qui vobiscum introiit carcerem. Si enim non vobiscum nunc introisset, nec vos illic hodie fuissetis. Et ideo date operam ut illic vobiscum perseveret et ita vos inde perducat ad Dominum. „Најпре, дакле, благословени, не желите да жалостите Духа Светог (Еф 4, 30), који је заједно са вама сишао у тамницу. Да он није сада сишао са вама, ни ви данас не бисте били тамо.  Старајте се на сваки начин да он остане са вама, и да вас отуда приведе ка Господу“.

Мучеништво је дар изабраницима (benedicti, благословенима), и тај исти Дух Свети, који је спустио Господа са Неба, сада његове подражаваоце пење тамо где је он, на Небо.

Ad Martyres, 2, 4: Quo vos, benedicti, de carcere in custodiarium, si forte, translatos existimetis. Habet tenebras, sed lumen estis ipsi. „Због тога ви, благословени, сматрајте да сте се већ из затвора преселили, вероватно, у заштићено место. Оно је мрачно, али ви сами сте светлост“....

Васкрсење долази одозго и преображава смртно (Оно - то, чьё откровение существует, а также (оно) - трансформация вещей и преображение (их) в новый облик. Ибо нетленное нисходит на тленное. Свет светит во тьму, поглощая её. И Плерома восполняет Изъян. Это - символы и образы Воскресения).

Стога смо већ у Васкрсењу ако смо у складу са њим: Ибо тот, кто умрёт, знает о себе, что он умрёт - даже если он проживёт много лет в этой жизни, он придёт к этому - почему же (ты) не считаешь себя вознёсшимся и уже пришедшим к этому? Если ты пришёл к Воскресению, но продолжаешь жить, как простой смертный - а также как тот, кто знает, что он уже умер - почему же тогда я не ведаю твоего недостатка в поведении?

Како се из ових примера види, наш проблем је што смо научили одређене формуле и изворне текстове читамо са мало пажње. А Предање је богатије него што смо замишљали. 

 

Хвала на овом занимљивом коментару, оче Зоране. Заиста, навео сам низ цитата раних отаца из којих се види да постоји веровање да мученици одмах бивају прослављени (мој текст од 8. септембра ове године http://goo.gl/fsTWc6 (одељак о мученицима је после прегледа сиријске традиције тзв. „спавања душе“) О њиховом прослављењу нема никакве сумње, као што нема сумње да су свети прослављени у Господу. Зато се не молимо за њихов покој, већ им се молимо за помоћ. Кључно питање којим се бавимо јесте да ли су светитељи прослављени већ у васкрслим телима и да ли покојни васкрсавају одмах након телесне смрти.

 

Већ сам два пута изнео у нашој дискусији размишљања о могућности да после сваке појединачне смрти у овом линеарном времену, на нивоу еона (вечности) све бива сабрано у једном тренутку тј. да сва васкрсења истовремено у вечном САДА бивају истовремено Свеопште Васкрсење. Наравно, светитељи по тој теорији одмах бивају прослављени у свом васкрслом телу, други праведници такође васкрсавају и добијају своју награду по мери љубави према Богу и ближњем, док они који су живели нечастивим животом већ доживљавају вечну патњу јер не могу да поднесу све-присуство Божије. У том случају привремени суд и Коначни суд заправо су једна реалност. Посебно сам посветио један коментар разумевању времена код Св. Максима где се показује разлика између нашег времена (хроноса) и вечности (еона) као вечног САДА и њиховог међусобног односа који оставља простора да више појединачних догађаја у овом времену буде један догађај у вечности есхатона (мој коментар 13. септембра http://goo.gl/1gvr52)

 

Ипак, морам да признам да ово богословско размишљање још тражи још доста молитвеног проучавања. Видели смо да је овај правац размишљања посебно заинтересовао низ римокатоличких теолога, посебно Карла Ранера, али и да овај став налазимо и код блаженопочившег Томаса Хопка, једног од водећи православних богослова нашег времена. Међутим, званично ни Православна ни Римокатоличка Црква нису усвојиле овај став. Ранера је посебно критиковао бивши папа Рацингер, а Православна Црква нема обичај да дефинише догматске ставове на начин као западњаци и препушта се отачком предању у коме заиста нема експлицитних ставова о васкрсењу које бива одмах после смрти. 

 

Кључни проблем у прихватању овог става јесте опасност релативизовања будућег догађаја Свеопштег Васкрсења и смисао молитава за упокојене. Поновио бих свој закључак на ово размишљање из првог коментара на ову тему (погледајте тачке закључка од 1-7 на http://goo.gl/VAgd1a) Постоји озбиљна могућност да се ово учење усклади са нашом православном традицијом и вероватно ће бити богослова који ће студиозније посветити своје време овим питањима. Црква нас позива да созерцавамо тајне Божије али молитвено и у смирењу. Богословље не би смело да се претвори у својеврсну теоретску физику у којој сада физичари говоре о 11 постојећих димензија и чудесном повезивању квантне физике са Ајнштајновом теоријом релативности. Све је у сфери логичког размишљања, а богословље није "гимнастика ума" већ и духовно познање тајне које тражи и времена и молитве.

 

Да се вратим најновијем коментару о. Зорана. На основу свега што је наведено, као и из ширег прегледа есхатологије Тертулијана искрено не можемо нигде да нађемо конкретну потврду да мученици бивају прослављени у васкрслим телима. Такође, колико сам успео да прочитам, немамо нигде ни јасно сведочанство да су се Мојсеј и Илија на Тавору јавили у васкрслим телима. Они су се јавили у телесном обличју и потом постали невидљиви, само то знамо. Говорећи о приговорима Јозефа Рацингера Ранеровој теорији поменуо сам да он наводи о више сведочанстава Св. Отаца, али и западног учитеља Томе Аквинског да је душа носи својеврсно обличје тела (anima forma corporis) Ако се сећате, на почетку ове дискусије и ја сам наводио сведочанства неких Отаца да душа носи извесну телесност пре свега зато што је материјална јер једини је Бог у потуности нематеријалан (нестворен). Такође сам помињао да тело умире, али да душа носи својеврсну информацију о телу (холограм тела) и не одлази из овога света као аутономна и самодовољна платонистичка душа, јер бисмо у противном отишли у учење да душа може сасвим самостално да постоји без тела, што је погрешно. У свом коментару о. Зоран је поменуо Тертулијанов став да душа има angelificata caro (ангелично тело, облик), што је мање више оно о чему говоримо. 

 

Тертулијан нам, искрено речено, није баш најсрећнији пример за есхатологију јер поред многих врло лепих размишљања он има и оних ставова који се косе са православном традицијом, без обзира што је снажно утицао на Кипријана и касније Августина и целу традицију латинског богословља. У есхатологији Тертулијан је веровао да ће се Христос физички вратити на земљу пре почетка хиљадугодишњег царства, златног доба мира, након кога ће уследити апокалиптични догађаји и крај овог света и века, долазак Христов и Васкрсење. Он је, дакле, буквално тумачио речи из књиге Откровења 20. 1-6. Ја сам већ навео раније да се православној традицији хиљадугодишње царство Христово гледа заправо као владавина Христа на небу са прослављеним светитељима, али пре Свеопштег Васкрсења јер се то „хиљадугодишње“ (символичан број) царство историјски завршава доласком Антихриста, Парусијом и Васкрсењем.  Идеја да Христос царује на небу са већ васкрслим светитељима, док други упокојени тек чекају васкрсење нема основа у предању и у Св. Писму. Опет морамо да идемо у паралелно постојеће димензије времена али за то немамо много светоотачких експлицитних сведочанстава. Преовлађујуће веровање у нашој Цркви јесте да и светитељи и сви други иду у један други свет, начин постојања, без физичког тела, али не као платонистичке душе, већ са душом која је и сама својеврсног етеричног, материјалног састава и носи специфичну везу са телом кога је напустила. Светитељи се из тог света, који ми обично називамо небом, или као Шмеман „путиром вечности“, јављају по слободи датом им од Бога, али још не у васкрслим телима, већ у телесном обличју. Остали се не јављају и не комуницирају са живима, али сви заједно општимо евхаристијски једни са другима у заједници Христа Господа. 

 

Апостол Павле нам говори да је био узенсен до трећег неба 2 Кор 12.2-4. „Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.“ (Οἶδα ἄνθρωπον ἐν Χριστῷ πρὸ ἐτῶν δεκατεσσάρων· εἴτε ἐν σώματι οὐκ οἶδα εἴτε ἐκτὸς τοῦ σώματος οὐκ οἶδα, ὁ Θεὸς οἶδεν· ἁρπαγέντα τὸν τοιοῦτον ἕως τρίτου οὐρανοῦ. καὶ οἶδα τὸν τοιοῦτον ἄνθρωπον· εἴτε ἐν σώματι εἴτε ἐκτὸς τοῦ σώματος οὐκ οἶδα, ὁ Θεὸς οἶδεν·  ὅτι ἡρπάγη εἰς τὸν παράδεισον καὶ ἤκουσεν ἄρρητα ῥήματα, ἃ οὐκ ἐξὸν ἀνθρώπῳ λαλῆσαι)

 

Из овога пасуса сазнајемо о човеку (Апостол по многим тумачима мисли на себе) узетог ἁρπαγέντα до трећег неба τρίτου οὐρανοῦ у телу или ван тела, он не може да каже. Он каже да је био узнесен у рај ἡρπάγη εἰς τὸν παράδεισον. Дакле, имамо пример човека који није умро нити васкрсао, али је ипак узнесен на неисказан начин на небо у рај. Мислим да овај цитат у великој мери показује да је могуће и душама упокојених праведника да буду узнесене у рај и на небо, а да то неопходно не подразумева њихово претходно васкрсење тела и улазак у пуну димензију есхатона која ће наступити тек када Христос све преда Оцу. Апостол о томе говори у 1 Кор 15, 22-28

 

„Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у своме реду: првенац Христос (Христово Васкрсење), потом, о његову доласку, они који су Христови (Васкрсење светих након Парусије); Онда крај, кад преда Царство Богу и Оцу, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу (коначни пораз ђавола).  Јер он треба да царује док не положи све непријатеље под ноге своје. Посљедњи непријатељ укинуће се - смрт. Јер све покори под ноге његове. А када каже да му је све покорено, очигледно, осим Онога који му покори све. А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори (Оцу Небеском), да буде Бог све у свему.“

 

"ὥσπερ γὰρ ἐν τῷ Ἀδὰμ πάντες ἀποθνήσκουσιν, οὕτω καὶ ἐν τῷ Χριστῷ πάντες ζωοποιηθήσονται. ἕκαστος δὲ ἐν τῷ ἰδίῳ τάγματι· ἀπαρχὴ Χριστός, ἔπειτα οἱ Χριστοῦ ἐν τῇ παρουσίᾳ αὐτοῦ· εἶτα τὸ τέλος, ὅταν παραδῷ τὴν βασιλείαν τῷ Θεῷ καὶ πατρί, ὅταν καταργήσῃ πᾶσαν ἀρχὴν καὶ πᾶσαν ἐξουσίαν καὶ δύναμιν. δεῖ γὰρ αὐτὸν βασιλεύειν ἄχρις οὗ ἂν θῇ πάντας τοὺς ἐχθροὺς ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ. ἔσχατος ἐχθρὸς καταργεῖται ὁ θάνατος· πάντα γὰρ ὑπέταξεν ὑπὸ τοὺς πόδας αὐτοῦ. ὅταν δὲ εἴπῃ ὅτι πάντα ὑποτέτακται, δῆλον ὅτι ἐκτὸς τοῦ ὑποτάξαντος αὐτῷ τὰ πάντα. ὅταν δὲ ὑποταγῇ αὐτῷ τὰ πάντα, τότε καὶ αὐτὸς ὁ υἱὸς ὑποταγήσεται τῷ ὑποτάξαντι αὐτῷ τὰ πάντα, ἵνα ᾖ ὁ Θεὸς τὰ πάντα ἐν πᾶσιν."

 

ЗАКЉУЧАК:

 

У закључку, могу да кажем да је идеја о непосредном васкрсењу упокојених веома занимљива, интелектуално изазовна, може теоретски да се образложи, као што смо видели, али за њу нема довољно јасних показатеља ни у Св. Писму ни у досадашњем предању Цркве. Просто не могу да поверујем да никоме од Св. Отаца то није откривено пре нашег времена, и да је требало да чекамо Ранера и остале да нам то приопште. Максимално смо покушали да осветлимо ову идеју из разних аспеката, али бих ипак у дубоком смирењу према светоотачком предању наше Цркве остао при ставу који сам изнео у самом почетку дискусије да након телесне смрти душевни елемент човековог бића који носи својеврсну телесност и везу са телом преживљава у извесном нама непознатом стању у коме време можда другачије пролази, али где ипак сви упокојени чекају историјски тренутак Парусије и Васкрсења. Можемо са пуном сигурношћу рећи да светитељи одлазе на небо, које означава непосредно присуство Божије (као што је ап. Павле био узнесен на треће небо), али да иако прослављени од Бога још не васкрсавају телом, већ да у слободи која им је дата од Бога слушају наше молитве и помажу нам и сами чекајући Парусију и Свеопште Васкрсење у коме ће они први примити васкрсла и преображена тела. Остали упокојени живе у привременом осећању радости предстојећег вечног живота у Христу који ће у пуноћи доживети тек након добијања новог васкрслог тела, док они нечастивог живота већ осећају одређену муку и патњу јер знају да ће заувек бити са оним којим нису и не желе да буду ни у овоме животу и са онима које су у овоме животу презирали. Црква обухвата и живе и упокојене и као Тело Христово путује као лађа ка Есхатону и вечности (еону), где ће у пуноћи Господ обухватити васцелу твар промењену, преображену, уипостазираће васцелу твар и предати је Богу Оцу. То ће бити крај историје и почетак вечног САДА које и у овом времену доживљавамо евхаристијски кроз Христа као нашег Господа и Спаситеља.

[sanja84]

Мислим да сам већ о томе више пута и ја говорио у својим одговорима. Непоправљиво сам опширан, па вероватно многи не стигну да прочитају моје коментаре. Рачунам, онога кога интересује прочитаће када стигне. Дакле, конкретно у вези вашег питања морам да кажем да то није став само Владике Порфирија или многих богослова нашег времена, већ став многих Светих отаца. У мом тексту од 5. децембра 2013. године сам пренео размишљања Св. Јована Дамаскина о рају и паклу. http://goo.gl/CL3iiG

 

Такође бих на ову тему препоручио и текст Александра Каломироса "Огњена река" http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva_Hristova/ognjena_reka.htm где је такође изнесено доста ставова првенствено источних Светих Отаца о томе да Бог жели да се сви спасу и да ће све загрлити својом љубављу, али да ту љубав сви неће доживљавати као радост, него ће за оне који живе нечастивим животом то бити вечно мучење.

 

Хвала оче и праштајте. Свакако ћу једном сести и прочитати све из почетка. Свако добро.

[Јанко]

...

Ипак, морам да признам да ово богословско размишљање још тражи још доста молитвеног проучавања.

...

Богословље не би смело да се претвори у својеврсну теоретску физику у којој сада физичари говоре о 11 постојећих димензија и чудесном повезивању квантне физике са Ајнштајновом теоријом релативности. Све је у сфери логичког размишљања, а богословље није (само - мој додатак) "гимнастика ума" већ и духовно познање тајне које тражи и времена и молитве.

 

 

8086.gif

[Архимандрит Сава Јањић]

 

8086.gif

 

 

Отприлике како каже Митрополит Калист - "Задатак хришћана није да обезбеде лаке одговоре за свако питање, већ да нас учини постепено свесним тајне. Бог није толико предмет нашег познања, колико је (и треба да буде) повод за наше дивљење"