Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

 

 

Vrlo, vrlo pažljivo sam nekoliko puta pročitao Vaš tekst. Ovde na forumumu sam već o tome čitao (možda baš od Vas) ali u njemu ne nađoh Vaš pogled, mišljenje ili razjašnjenje o onome što mi je nejasno u onoj Vašoj rečenici. Verovatno ja nisam dobro objasnio šta me zbunjuje.

Ali nije ni važno ne želim da Vam oduzimam vreme.

 

Не разумем сасвим. Говорио сам о онима који нису чули за Христа (дакле, нико им га није проповедао, немају интернет конекцију или живе у потпуној изолацији) или су погрешно о њему научили од неких јеретика, фанатика и других који фалсификују лик Спаситеља па због тога нису у њега поверовали. Да ли ти људи заувек иду у вечну погибао због стицаја околности, или нашег пропуста што им нисмо проповедали или смо им Христа проповедали неисправно (нпр. у колонијална времена уз силу оружија и окупацију долазили су и мисионари). Лично верујем да онај који тражи Бога, следи глас своје савести и труди се да чини добро другима, таквога Бог неће оставити. Наравно, неће се такав спасити ни преко своје вере у Мухамеда или у Буду или у којекаквог лажног бога или пророка, већ ће у тренутку сусрета са живим Богом, Христом, у тренутку Васкрсења препознати у Христу онога кога је тражио. У Д. ап. 17.23. Апостол Павле каже на атинском Ареопагу "Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповиједам." Ово би могла бити назнака онога о чему говорим.

За разлику од фестивалских екумениста, оних који релативизују истину православне вере и других који мисле да се до Бога може доћи кроз разне религије, чврсто мислим и верујем да се до Бога може доћи једино преко Христа. У Јн 14.6 Господ каже "Ја сам пут, истина и живот". У Јн 8.24б он каже "јер ако не повјерујете да Ја јесам, помријећете у гријесима својим." У Делима Апостолским 4.12 ап. Петар громогласно благовести "Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти." Слично и ап. Павле каже у 1Тим 2.5 "Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус."

 

Дакле нема спасења и учествовања у вечном животу осим преко Христа Спаситеља. Они који имају истиниту веру у Христа и који га познају или су га већ дубоко познали као Господа и Бога свога они ће му се и радовати када га угледају када дође као муња и осветли васцелу творевину. Шта ће бити са онима који га нису упознали за овога живота, а тражили су спасење дубином свога срца, тражећи Бога кога нису упознали. Можемо једино да верујемо у бескрајну љубав Божију да ће они у том тренутку Христа познати као свог спаситеља. Наша Црква о овом питању нема јасно дефинисано учење и суд Божији је препуштен Божијој милости. Ми само знамо од најранијих Светих Отаца да без Христа нема спасења, а пошто је Христос Црква кажемо са Св. Кипријаном "extra ecclesia nulla salus" (ван Цркве нема спасења). О границама Цркве било је доста дискусија међу савременим православним теолозима, да поменем посебно Флоровског, али то је посебна тема. Цео свет је позван да постане Црква и сједини се све у Христу. Овај козмолошки смисао спасења веома је важан и у данашње време када се наша вера често претвара у конфесионалну идеологију, нарочито код неразумно ревнујућих, настају бројни неспоразуми. Колико је год ово опасна крајност, толико је опасно и релативизовање спасења јер то нема везе са морализмом, не спашавамо се добрим делима, већ вером у Христа Спаситеља, а наша дела само су израз наше вере и љубави према Богу. Зато нема ни истините вере без дела, а пре свега без љубави. 

[Arsenija]

Oce,u odgovoru Didimu ste rekli da je zivot bez Hrista apsurdan,ali kako covek da se ne zapita-Boze,gde si,zasto te nema kad si najpotrebniji...Mi vidimo ikone,to su samo slike,Boga ne vidimo,kako onda covek od krvi i mesa,nikakav svetac,da ima tako jaku veru koja ce da mu pomogne da ga u jednom trenutku krst koji mu je namenjen u potpunosti ne slomi?Bog dopusta da stradaju dobrih ljudi,to je Bozija volja-ali kako covek da ne zapita-Boze,ne moze covek nista uciniti bez tebe,ali ako te sad nema...kad te bude bilo,bojim se da mi uopste neces biti potreban...?Da li je to hula...?Mi smo svedoci mnogih stradanja,velikih radosti,saopstavamo razne vesti...od onih o trudnoci,do onih o upokojenju...sve je to za ljude,ali moj je utisak upravo takav,da su ljudi koji pate ljuti na boga...Sta reci-ko istrpi do kraja bice mucenik?...danas ni ta rec nije mnogo popularna...

[Кратос]

Da li bi se Adam obožio da nije sagrešio?Znači da je bio poslušan Bogu i da je vršio zapovesti kako mu je Bog dao da li bi se onda desilo oboženje?

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce,u odgovoru Didimu ste rekli da je zivot bez Hrista apsurdan,ali kako covek da se ne zapita-Boze,gde si,zasto te nema kad si najpotrebniji...Mi vidimo ikone,to su samo slike,Boga ne vidimo,kako onda covek od krvi i mesa,nikakav svetac,da ima tako jaku veru koja ce da mu pomogne da ga u jednom trenutku krst koji mu je namenjen u potpunosti ne slomi?Bog dopusta da stradaju dobrih ljudi,to je Bozija volja-ali kako covek da ne zapita-Boze,ne moze covek nista uciniti bez tebe,ali ako te sad nema...kad te bude bilo,bojim se da mi uopste neces biti potreban...?Da li je to hula...?Mi smo svedoci mnogih stradanja,velikih radosti,saopstavamo razne vesti...od onih o trudnoci,do onih o upokojenju...sve je to za ljude,ali moj je utisak upravo takav,da su ljudi koji pate ljuti na boga...Sta reci-ko istrpi do kraja bice mucenik?...danas ni ta rec nije mnogo popularna...

 

Сви ми често пролазимо кроз сличне ситуације. Видимо око себе страшне трагедије и неправде и питамо се "Боже где си?" Не могу тачно да се сетим, али мислим да је у једном житију један свети човек поставио то питање и чуо глас "На крсту где страдам за тебе и цео свет". Губитак осећања Божијег присуства који се догађа или због нашег немара и духовне лењости, или у тзв. "духовној ноћи" у којој се налазио и св. Силуан Атонски веома је тешко стање. У овом другом случају реч је о посебном духовном подвигу који се даје људима дубоко посвећеним молитви и духовном животу. Умом знамо да је Бог ту поред нас, али га духовно не видимо и не осећамо, срце је празно и хладно. Ипак оно што ово друго стање разликује од првог тј. живота у духовном немару јесте да када се налазимо у "духовној ноћи" никакве разоноде овог света не могу да нас задовоље, све радости овог света су празне. За оне који живе духовним немаром је другачије, врло лако се разоноде сујетним забавама овога света и не размишљају о Богу.

 

Пре бих говорио о овом посебном духовном стању које, наравно, дубоко надилази моје искуство, али, хвала Богу имамо сведочанства светих људи. Пошто сам употребио израз "духовна ноћ" који ми се, иначе, јако свиђа, неко би можда могао да кажем да се ослањам на римокатоличког мистика Јована од Крста (Хуан де ла Круз). Иако је његова књига "Тамна ноћ" (Il noche oscura) веома занимљива и читао сам је још као студент, ипак она великим делом долази из контекста барокне западне побожности и није сасвим блиска нашем духовном менталитету. Али тема је апсолутно аутентична и сам Хуан је ма свој начин имао очигледно врло непосредан доживљај "духовне ноћи".

 

Ја бих зато радије говорио о примеру Св. Силуана Атонског, нашег светитеља Светогорца, који је сам говорио о овом стању. У тренутку када је био у дубини очаја и безнадежности да је заувек изгубио Господа, чуо је у свом срцу Његове незаборавне речи "Држи свој ум у аду и не очајавај". Читаве књиге би се могле написати о овим речима, али веома је важно да разумемо оно најважније. Господ је сво време са нама и у тим мрачним и тешким тренуцима богоостављености и сумње. Једини излаз јесте дубоко смирење, држимо свој ум у аду, тј. гледамо себе као ништавило, као биће које је из ништавила призвано у постојање и које би ако би Бог то хтео могло да се врати у непостојање. Наше постојање, наша слобода све је релативно у односу на Бога који је једини ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ, једини апсолутно слободан. У дубокој свести о нашој немоћи, духовној парализованости, нашој промењивости и раслабљености воље окрећемо свој духовни ум Богу и вапијемо "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога"  и у нама се буди један крајње необичан осећај. Колико смо год свесни наше недостојности, слабости, духовног мртвила, с друге стране осећамо да је Он увек са нама, да нисмо остављени, да у Њему имамо Живот јер он је једини пут, истина и живот. И у стању смирења у дубинама духовног ада, бивамо обасјани надом да нико неће бити остављен. Када је Господ рекао Силуану "Знаш ли да ћу ја судити свету" његово срце обасјала је велика радост. Хвала Богу да човек неће судити јер ми смо често сурови једни према другима и судимо без милости и љубави. Али Господ је судија свету и он не жели да ништа пропадне. Свест о Богу који нас тако љуби да је ради нас постао човек, истински био распет, умро и васкрсао, та свест нам даје дубоки смисао постојања.

 

Страдање праведника је тешко и ужаснути смо примерима који се дешавају око нас. Пре неколико дана сам се чуо са о. Радивојем Панићем, човеком кога знам годинама и који је заиста велики пример човека и свештеника у нашем времену, али који је недавно доживео огромну трагедију. Данима сам и ја, а верујем и сви они који га знали били потпуно духовно и људски скамењени оним што се десило. Када такви праведни и добри људи доживљавају такву трагедију, шта ми можемо да очекујемо, помислили смо осећајући и страх и тугу и збуњеност. Али када сам чуо његов глас и речи да сада имамо три анђела на небу који се моле за нас, обасјала ме је огромна радост. То су биле речи човека који је видео Христа Господа. Нека га Господ укрепи, јер дубоко верујем да ће он из овога што се десило изаћи још духовно јачи и чвршћи, а блаженопочивши његови најближи већ са анђелима се радују гледајући лице Божије. Из наше перспективе то је трагедија за коју нема људског објашњења и логике, али из перспективе човека који стварно верује, човека који заиста љуби Бога, као наш драги о. Радивоје, учимо се и ми, слаби у вери шта значи бити хришћанин у овом нашем времену.

 

Сетио сам се још једног примера. Св. Атанасије Атонски био је велики светитељ и оснивач првог монашког општежића на Атонској гори. Његова Лавра и данас је први по реду манастир и духовно седиште Атонске горе. Св. Атанасије је овај земаљски живот напустио тако што је обилазио једну грађевину која се радила за монахе, зид се обрушио и на месту га убио. Где је ту правда, где је ту био Бог. Неки лакоумни и маловерни монаси су почели да мисле да га је Бог казнио за неко њима непознато недело. Али Св. Атанасије се почео јављати и чудотворити. Данас Перивој Пресвете Богородице који је он први духовно обрадио представља плод његових молитава и његова блажена успомена сија као пример монасима и свим верницима данашњег времена.

 

Наш проблем јесте што гледамо свет око нас из перспективе наше маловерности и слабости. Отуда сумње, отуда недоумице, помисли, конфузија. Међутим, треба да се стално враћамо књизи о праведном Јову који је кроз своја страдања духовно прекаљен као злато у огњу. Да ли је он стварно историјски постојао не знамо тачно, али много је таквих у свим временима и Господ не даје свакоме оно што је дао њему. Ми слаби се зато молимо да нас Бог сачува од искушења јер знамо своју немоћ и верујемо да и Господ зна колико смо маловерни и слаби, али праведници Божији, његови изабрани кроз страдања заправо саучествују као и мученици у самом Христовом страдању и задобијају венац бесмртности. То су примери који нас испуњавају надом и показују да је велика љубав Божија.

 

Овај свет је неправедан не зато што га је Бог погрешно створио, јер имамо ратове, неправде, страдања невиних, трагедије на све стране, а посебно страдања деце и невиних. То није свет који је Бог створио већ свет у коме ми отуђени од Бога покушавамо да направимо свој рај у коме ћемо ми бити богови, и од рајског врта еденског направили смо геену. Овим светом влада кнез овог света, и сам некадашњи пали арханђел, који обликује свет на своју слику и прилику, кроз побуне, револуције, а човек је често само трагична играчка на овој великој трагичној и крвавој позорници. Ипак Господ је стално са нама и живећи евхаристијски, живећи у вери и нади и љубави све више духовним очима созерцавамо онај нови свет који ће Господ васпоставити Својим другим доласком и који већ у Христу постоји и који, свако по мери своје љубави, доживљава у Евхаристији, у заједници Цркве. То је свет који се не успоставља револуцијама, реформама, већ пре свега покајањем, а то не значи ништа друго него променом себе. "Покајте се, јер приближи се Царство небеско". Заиста, ове речи треба сваки дан да нас подсећају да Царство небеско долази, не као земаљско царство. Оно није царство владара и моћника који угњетавају друге, то није територија и политички систем, већ стално и вечно присуство Човекољубивог Богочовека Христа који ће царевати са свим онима који ће прихватити његову љубав у све векове. Никада не смемо да изгубимо ову есхатолошку перспективу јер у противном наша вера постаће или моралистички систем или нека конфесионална идеологија, а то је управо све оно што Хришћанство није и не сме да буде.

 

Не заборавимо никада, ми нисмо од овога света, иако живимо у њему. Зато бих завршио мени омиљеним речима ранохришћанског списа "Писмо Диогнету" (с краја другог века) где је све јасно и лепо речено какви хришћани треба да буду. Наше је да верујемо и примењујемо:

 

"Они (хришћани) живе у својим отаџбинама, али као дошљаци; у свему учествују, као грађани, али свако зло трпе као туђини; свака туђа земља им је отаџбина, и свака отаџбина - туђина ... У телу живе, али не живе телесно, по земљи ходе, али живе и бораве на небу". (из "Писма Диогнету", V. 5. 8).

[Arsenija]

Oce,hvala Vam na odgovoru,Vi se uvek potrudite da detaljno odgovorite i to me uvek obraduje...Pomenuli ste da su se Gospod i sveti obracali(javljali) drugim ljudima,svetiteljima koji su se toga zaista nekako i udostojili,da se kojim slucajem nesto slicno desilo i danas,sami svestenici bi takvog coveka proglasili ludim...okolnosti su drugacije,ali su neke stvari uvek iste...Nadam se da ce da mi se ukaze prilika da nekad posetim vas manastir.Svako dobro...i srecan praznik.

[kopitar]

oče Savo dali tamnu noć prolaze samo izabrani ili je trebaju proći svi ? i što je ako je ne prođu za života? dali će mo to proći u trenutku susreta sa Isusom, jer ulazimo u zajednicu svetih a nismo sveti .

[Архимандрит Сава Јањић]

И дискусија Ис са садукејима сада може да се чита у другом светлу, односно да се прати без проблема. Погледајмо текстове:

1) Мк 12, 26-27: περὶ δὲ τῶν νεκρῶν ὅτι ἐγείρονται, οὐκ ἀνέγνωτε ἐν τῇ βίβλῳ Μωϋσέως ἐπὶ τοῦ Βάτου πῶς εἶπεν αὐτῷ ὁ Θεὸς λέγων Ἐγὼ ὁ Θεὸς Ἀβραὰμ καὶ Θεὸς Ἰσαὰκ καὶ Θεὸς Ἰακώβ; οὐκ ἔστιν Θεὸς νεκρῶν ἀλλὰ ζώντων. πολὺ πλανᾶσθε.

А за мртве да васкрсавају, нисте ли читали у књигама Мојсијевим како му рече Бог код купине говорећи: Ја (сам) Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих. Много се варате.....

 

Лука уводи појашњење како су већ васкрсли они који су се удостојили друге равни постојања (другог света или века). Иако разликује два начина постојања, за оне који су били овде вели да су већ тамо. Наиме, οἱ καταξιωθέντες τυχεῖν, је аорист. Удостојени су да учествују, партиципирају. Не каже да ће учествовати. Граматика је неумољива. Дакле васкрсли су, а сада устају, односно живе. Користи презент (ἐγείρονται). Јер устајање је исто што и стајање, битисање. И он јесте њихов Бог. Јер у њему сви живе (πάντες γὰρ αὐτῷ ζῶσιν). Може се превести и са: Јер по њему (или, због њега) сви живе. Лош је синодски превод: јер су њему сви живи. Зато што то може да значи и да сам мртав али за Бога жив. Зависи од перспективе. Не, у грчком имамо глагол у презенту а не придев. Не каже текст да су они живи, не него да живе. Синод силује текст у смислу душа које живе. То је проблем Синода, али не Исусов. И онда се поново враћамо на оно што рекох за Теофилактову егзегезу која иде против Исусове. Поштујмо текст, а не нашу памет. Не замењујмо Божију реч људским предањима. То се често дешава, што због малициозности, што због предрасуда, што због 1000 других разлога. Али, када Васкрсли тумачи Писма, онда срце гори јер се она отварају.

 

Хвала вам, оче, на  овом важном доприносу нашој дискусији. Ових неколико дана доста тога је речено и мислим да смо сви који смо пратили ову тему могли да разумемо колико је есхатологија у средишту наше вере. Есхатологија је посебно важна за наше разумевање еклисиологије јер је Црква заправо догађај, динамика која повезује еоне и истовремено их надраста, али истовремено есхатологија је неодвојива од христологије јер Христос је онај који је први васкрсао и отворио двери вечности пропадљивој твари коју је ипостасно примио у заједницу са својом божанском природом. 

 

Како смо могли да видимо у богословским кретањима у римокатоличком свету, након Другог Ватиканског концила, крајем 60тих година дошло је до непосреднијег преиспитивања класичног и до тада опште усвојеног учења да се човек састоји од два јасно раздвојена ентитета - душе и тела и да се душа одваја од тела и чека у неком привременом стању крај света и Суд Божији (код римокатолика у Чистилишту), а код нас православних, након привременог суда у стању још непотпуне радости или патње, зависно од претходног живота. Видели смо да од најранијих времена код Св.Отаца постоји готово консензус да мученици и велики Божији угодници иду директно на небо, али је нејасно да ли добијају већ васкрсла тела и да ли се то односи на есхатон или неки други посебан вид вишег степена заједнице са Богом одакле и они чекају васкрсење.

 

Главни проблем овог начина гледања у вези питања шта се дешава након телесне смрти човекове јесте да смо стално у опасности да се вратимо (нео)платонизму на овај или онај начин, тј. прихватамо могућност да душа може да постоји без тела и да истовремено сачува јединственост човекове личности, осећања, свест, што у крајњој инстанци релативизује смисао и потребу васкрсења тела. Видели смо кроз учења Отаца и црквених писаца да су на различите начине покушавали да разреше ово питање. Такође сам помињао и повратак Лутера старим идејама о спавању душе који је постојао код појединих учитеља, па чак и светитеља старе сиријске традиције, што је данас општепризнато прихваћено као алегорија, а не реално веровање у „спавање душе“. 

 

Платонизам је преко неоплатоничара (посебно Плотина, Порфирија, Јамвлиха) истовремено био изазов и надахнуће за образоване хришћанске мислиоце. Посебно је био важан утицај на Оригена, а потом и на све оне који су мање или више прихватали неке од Оригенових ставова (међу њима су чак и велики Кападокијци, који су ценили Оригена у оном правилном што је учио, иако је Св. Григорије Nиски лично веровао у васпостављење свега (Αποκατάσταση των πάντων), Оригенову идеју неоплатонистичког порекла). У вези Оригенових проблематичних ставова превасходно мислим на Евагрија Понтијског и његових следбеника, који су пренаглашавањем Оригенових теологумена (Ориген их сам није наметао и мученички је страдао и умро од последица мучења) највише и допринели да Ориген постхумно буде осуђен средином 6. века). Неоплатонизам, који је поред стоицизма био преовлађујућа и најосфистициранија философија у време Римског царства, и касније је озбиљно утицао на хришћанске писце, посебно на Дионисија Ареопагита (тј. писца који је писао под његовим именом), велике хришћанске мислиоце и писце Енеја, Захарију Митилинског и Прокопија из Газе из 5. и 6. века који су ревидирали Оригенове ставове, али су били у као и пс. Дионисије у сталном интелектуалном дискурсу са неоплатонизмом који је кулминирао са Проклом крајем 5 века, који је заправио најозбиљнију синтезу неоплатонистичке философије. Св. Максим Исповедник 6-7 век, као хришћанин поникао у интелектуалним круговима Новог Рима није могао остати равнодушан према овим идејама и оне му нису биле непознате. Хришћанство је стално било у изазову како да одговори на неоплатонистичке теорије које до данас за многе представљају сам врх спекулативног философког размишљања. 

 

У неоплатонизму душа је веома важан елемент учења. Отишли бисмо јако далеко ако бисмо покушали да уђемо у неоплатонистичке лавиринте, али оно што је за нас у овом тренутку важно, а што многи хришћани данас заборављају или не знају, јесте да појам душе као аутономног ентитета у библијском и апостолском периоду не постоји. То је више животна сила која заједно са телом чини човека и отуда је васкрсење за прве хришћане било не просто поновно облачење душе у тело, већ васкрсење човека који је стварно умро. Чињеница је да је постојало веровање да душевна компонента човековог бића не нестаје физичком смрћу, али то није био платонистички став. Реч душа ψυχή помиње се на више места и у Новом Завету као и у ранохришћанским текстовима, али не у контексту платонистичке душе. Св.Иринеј Лионски из 2 века који је сам као ученик великог Поликарпа непосредно настављач апостолског предања каже да након смрти „наше душе ће бити одвојене од тела и ићи ће у неко невидљиво место које им је доделио Бог, где ће као сенке задржати обличје тела и сећање на своје остојање на земљи, али не и телесни састав“ (Adversus Haereses 5.31.2 и 2.34.1-2). Иринеј је писао ово дело око 180 године. Он је и те како био философски образован јер је разобличавао гностичке теорије, које су заправо биле покушај да се хришћанство интерпретира кроз философију. Ипак, из ових цитата можемо видети да Иринеј, као и каснији оци не губи библијски појам схватања душе која без тела нема потпуност и наглашава значај Васкрсења без кога нема вечног живота. Већ сам раније наводио Св. Григорија Ниског који је говорио о вези између душе и тела и након смрти, а слично је у новије време покушао и Rahner у својој раној фази говорећи о козмичкој телесности коју душа добија након смрти. Све су то покушаји да се сачува библијски појам личности човека као психофизичке целине. 

 

Неоплатоничари су, насупрот томе, веровали у пред-постојање душе и њену аутономну бесмртност. Посебно су разрадили поделе душе и говорили су о томе да се душа после смрти враћа ЈЕДНОМ. Плотин је нарочито писао о томе да након смрти душа улази у загробни живот који одговара начину живота који је човек водио пре смрти (посебно у Енеадама 3.4.2). Као ученици Платона веровали су у реинкарнацију, да свете душе иду у више пределе, а да нечисте душе морају да прођу очишћење пре него што опет сиђу у овај свет и уђу у ново човечје тело (Плотин је веровао да се може реинкарнирати и у животињу, а Порфирије је говорио да се може ући само у људско тело). Оне душе које се врате ЈЕДНОМ улазе у заједницу са козмичком универзалном душом и више не силазе у овај свет, барем не у овом свету јер су Јелини имали појам цикличног времена. 

 

Отуда су хришћани, који су у почетку били из скромнијих средина, а с временом из све образованијих кругова, морали да нађу одговор на ова учења. Рани оци и учитељи, како смо могли видети из мог приручног прегледа пре неколико дана нису доводили у питање постојање душе, али њихово схватање душе и те како се разликовало од (нео)платонистичког. Од тог периода до наших времена имамо готово непрекинут континуитет дуализма душе и тела, уз бројне остатке (нео)платонизма, који је увек налазио начина да инспирише хришћанске мислиоце. Дела неких саборски осуђених јеретика, као нпр. Евагрија Понтијског често су ширена под именима других писаца. Чак и у новије време имамо хришћанских мислилаца који понекад провуку неку оригенистичку идеју о човековом паду као паду душе у ропство тела. У монашким круговима овај језик дуго времена је стварао конфузију и дан данас имамо крипто-оригенизам у погрешном разумевању аскетске традиције Цркве. Тело у аутентичном новозаветном смислу није негативни појам, али разликује се телесни од духовног човека по начину живота. Ми смо позвани да надиђемо биолошки начин постојања еклисијалним начином постојања, али тело неће нестати, оно ће бити након васкрсења престворено. Нема целовитог човека без тела, а ни тела без Ваксрсења.

 

Видели смо да је идеја о индивидуалном васкрсењу коју су посебно разрадили Greshake и Rahner наишла на озбиљне критике, посебно од стране Ratzingera. Он своју критику заснива на учењу Томе Aквинског да је anima forma corporis (душа је обличје тела) тј. да су душа и тело реалности које постоје само захваљујући једно другом. Иако нису идентичне оне чине један ентитет и једно људско биће. Ratzinger сматра да душа као обличје тела никада не може у потпуности напустити везу са материјом. За њега је душа заправо реалност која означава континуитет аутентичне реалности човекове личности, а не платонистичка душа. Ratzinger верује да материјални елементи наше људске физиологије добијају карактер тела само захваљујући томе што су повезани и обликовани изражајном силом душе. Ово је јако занимљиво. Човек није за њега само психофизичка целина, где су тело и душа равноправни. Индивидуални атоми и молекули, каже Ratzinger у својој јако занимљивој књизи о Есхатологији (Eschatologie - Tod und ewiges Leben), не чине људско биће. Идентитет људског бића не зависи од њих, већ од чињенице како су обликовани душевном силом. И сама душа се на тај начин дефинише у материјалном смислу, као што се тело обликује силом душе. Душа је заправо живо тело, њен телесни израз, и зато живо тело припада неодвојиво човековом бићу. Његов идентитет је одређен не материјом, већ душом. Ја сам већ раније помињао могућност да душа након смрти носи својеврсни холограм тела, као неки код, на основу којег ће бити тело васпостављено, не оно исто јер се и за нашег живота састав тела мења, већ ново, преображено. На сличан начин на основу човековог генома долази до развоја целог тела од ембриона до одраслог човека. У том смислу, Рацингер жели да одбрани традиционалну идеју постојања привременог периода у коме не живе душе већ, душе као обличја тела која су физички умрла и леже у гробовима. Будући да је Конгрегација за доктрину вере одбацила Rahnerову теорију 1979. г. јер је изазвала конфузију око смисла молитава за упокојене, Рацингерово учење је заправо данас званично учење РК Цркве.

 

Иако ми је Хопкова теорија о васкрсењу одмах после смрти (која је без сумње дошла из западних извора) била јако привлачна, код њега нисам нашао систематског размишљања о овој теми. Читајући Ранера могли смо видети озбиљан богословски труд како да се помири идеја индивидуалног васкрсења сваког човека после смрти са јединственошћу догађаја Парусије, односно Васкрсења из мртвих који ће бити конкретан догађај на крају наше историје. Као што смо и сами могли приметити, много је цитата из НЗ који указују на непосредност Васкрсења, али истовремено имамо од најранијих хришћанских времена стално жарко очекивање доласка Христовог и Општег васкрсења. Ове две чињенице се логички могу повезати само преко категорије времена и то сам у мом тексту од посебно желео да објасним помињући могућност да појединачна васкрсења коинцидирају са Општим Васкрсењем након Парусије и да разлика постоји само у перспективи нашег линеарног времена, али не у равни еона тј. начина постојања у есхатону које је вечно САДА. У том контексту свака појединачна смрт човека у равни еона (вечности) заправо је један догађај. Наравно, то подразумева својеврсно паралелно постојање ове две категорије. Да ли уопште еон (αἰών који заправо означава αἰεί ὤν (вечно постојање) постоји изнад нашег времена (χρόνος) и какав је уопште њихов однос?

 

Размишљање о времену у овим категоријама подсећа ме на теоријску физику, али ове теме су и те како занимале богослове кроз историју наше Цркве. Циљ овог размишљања јесте да се размотри колико је то могуће постојање привременог постојања у коме душе живе, осећају, али опет без тела и нагласи непосредност и континуитет живота у Христу након смрти. Моја полазна мисао била је да је време категорија створеног света и да се никако есхатолошки αἰών не може поитоветити са надвременим и надсуштаственим постојањем Бога јер се тиме поништава разлика створеног и нествореног, а то није вечни живот у Христу и директно се коси са христологијом. Ми очекујемо да будемо обожени, али не и да се утопимо у апсолуту божанске вечности и постојања, у стилу Плотиновог повратка ЈЕДНОМ. Тиме опет долазимо у неоплатонизам, а то не желимо. Дакле еон - αἰών није ни ниво у коме постоји Бог, који је изнад свих појмова времена и постојања, али еон ипак истовремено другачији од хроноса (χρόνος) тј. нашег линеарног времена. На који начин кореспондирају ове две временске равни. То је кључ за одрживост целе идеје о коинцидирању индивидуалних васкрсења са Свеопштим Васкрсењем након Парусије. 

 

Овде морамо да се окренемо Св. Максиму Исповеднику, који је између осталог размишљао о односу хроноса и еона (тј. времена и вечности).  У разлици између хроноса и еона Максим се држи Аристотеловог полазишта да је кључни елемент који дефинише време кретање (κίνησις). О томе сам већ пре неколико дана говорио. Размишљајући о времену Аристотел је дошао до закључка да време уопште не постоји, односно да једва постоји (μόλις καὶ ἀμυδρῶς) јер његови делови (прошлост и будућност тј. пре и касније заправо не постоје док сада (νῦν) не може да се сматра делом времена, пошто би онда време било неки хипотетични збир тих „садашњих тренутака“. Видели смо то на самом почетку дискусије код Августина, који је и сам размишљао о неухватљивости времена. Могло би се рећи да је за Аристотела време заправо мера постојеће реалности. Максимово схватање времена се наравно  разликује од Аристотела. Он тврди да је еон време када кретање престане, а време је Еон када се мери својим кретањем. Тако Еон, по дефиницији, представља време без кретања, а време је Еон који се мери када је у кретању“ Περὶ διαφόρων ἀποριῶν (О разним питањима) PG 91, 1164B-C: Αἰὼν γὰρ ἐστὶν ὁ χρόνος, ὅταν στῇ τῆς κινήσεως, καὶ χρόνος ἐστὶν ὁ αἰών, ὅταν μετρῆται κινήσει φερόμενος, ὡς εἶναι τὸν μὲν αἰῶνα, ἵνα ὡς ἐν ὅρῳ περιλαβὼν εἴπω, χρόνον ἐστερημένον κινήσεως, τὸν δὲ χρόνον αἰῶνα κινήσει μετρούμενον.

 

Другим речима, ни хронос ни еон не могу да се појме независно један од другог, већ једино у односу један према другоме јер χρόνος подразумева αἰὼν и обрнуто. Знамо већ Максимово учење о пет подела: 1. Створеног и нествореног (Ακτίστου και κτιστού) 2. Умног и чулног (νοητού και αισθητού)  3. Неба и земље (ουρανού και γης) 4. Раја и икумене (света) (παραδείσου και οικουμένης) 5. Мушког и женског (άρρενος και θήλεος). У контексту ових подела, међузависност хроноса и времена подразумева шире реалности у којима они постоје. За Максима Еон је вечност, али вечност не као бесконачно линеарно време, тј. бесконачни хронос. Он се држи Аристотеловог принципа да је време описано кретањем и да као последицу кретање кроз живот доводи до пропадљивости. (уп. Аристотел „О природи“ 219a 1-2). Зато се еон не дефинише посебно као аспект времена или безвремености света који знамо. То је само по себи време у коме престаје кретање времена. Еон је, дакле, време лишено кретања Κεφάλαια διάφορα (Разна питања) PG 90, 1368C: Ὁ δὲ χρόνος, περιγραφομένη καθέστηκε κίνησις, ὅθεν καὶ ἀλλοιωτικὴ τῶν ἐν αὐτῷ καθέστηκεν ἡ κατὰ τὴν ζωὴν κίνησις. Максим јасно прави разлику и каже да Еон није нестворен, односно беспочетан, ἄναρχος. Он је време које има почетак као и све у њему, али се не може описати бројчано као наше време. Κεφάλαια Σ΄ περὶ θεολογίας (Глава 6. О богословљу), PG 90, 1085A: Ὁ μὲν γὰρ χρόνος, μετρουμένην ἔχων τὴν κίνησιν, ἀριθμῷ περιγράφεται· ὁ αἰὼν δὲ συνεπινοουμένην ἔχων τῇ ὑπάρξει τὴν πότε κατηγορίαν, πάσχει διάστασιν, ὡς ἀρχὴν τοῦ εἶναι λαβών. Εἰ δὲ χρόνος καὶ αἰὼν οὐκ ἄναρχα, πολλῷ μᾶλλον τὰ ἐν τούτοις περιεχόμενα. Зато Св. Максим користи наизглед контрадикторне изразе да изрази карактер Еона у односу на време (хронос) као што су вечно-крећуће стајање (στάσις ἀεικίνητος)  и статично-самокретање (στάσιμος ταυτοκινησία). Ове изразе користи како би изразио  могућност учествовања у пуноћи онога што се никада не завршава (ἀτέλεστος τελειότης), а за Св. Максима је то ништа друго него ОБОЖЕЊЕ (θέωσις). Максим пише да природа која почива у Богу потребује „вечнокрећуће стајање“ и „статично самокретање) крећући се вечно око Бога и само Њега (Κεφάλαια διάφορα, PG 90, 1369A: ἐν τῷ θεῷ γινομένη, στάσιν ἀεικίνητον ἕξει καὶ στάσιμον ταυτοκινησίαν, περὶ τὸ ταὐτὸν καὶ ἓν καὶ μόνον ἀϊδίως γινομένην.) Већ смо видели да Еон сам по себи „када је лишен кретања, када кретање престане, када нема више „пре“ и „после“, када престане прелазак из прошлости у будућност престаје и више не постоји као време, већ као вечно САДА, постаје вандимензионално и и не учествује у вишеструким кретањима. 

 

Управо је ово оно што је важно за нас јер човеку је дата могућност да уђе у то ВЕЧНО САДА које чини Еон у реалности обожења. У контексту наше приче о могућности асинхроног васкрсења људи који умиру у различитим деловима нашег времена, које у контексту Еона бива једна синхрона стварност, а то је ништа друго него Свеопште васкрсење које коинцидира, тј. бива истовремено. Наравно, за нас који још живимо у свету хроноса то је будућност и крај линеарног времена које тек треба да дође, али за оне који се сусрећу са Христом то је обожење, јер након васкрсења сви бивају прожети Христом, чиме се поништава аутоматски сваки појам времена и простора. У еону више нема кретања, али опет за Св. Максима то није постојање без динамике. Обожење које ће они који буду са радошћу дочекали Христа (за разлику од оних који ће то доживети као вечну муку) неће обитавати у неком статичном блаженству. То није visio beatifica Томе Аквинског, већ сусрет са љубљеним у „лудој љубави Божијој“ (θεῖος ἔρως) које је вечно-кретање (ἀεικινησία) стално узрастање без краја и без граница. Иако се, дакле, напушта пролазни свет то не значи константну статичност блаженог созерцања лица Божијег већ непрестану динамику, вечно САДА у еону постаје вечно дешавање (γίγνεσθαι).

 

Ако посматрамо однос времена (хроноса) и вечности (еона) у оваквој интеракцији, отвара се могућност да објаснимо идеју да свако појединачно упокојење и васкрсење у еону бива заправо један једини догађај, а не вишеструко васкрсење које би обесмислило сам смисао Дана Господњег и Парусије. Богочовек Христос који је изнад и времена и еона заправо истовремено је и у једној и у другој стварности (које су обе реалности створеног света), али је такође и изнад иједног и другог као Бог, који је стварајући свет створио време да би оно постало еон у коме бисмо сви вечно заједничарили у Богу. Молећи се за наше упокојене ми се молимо у хроносу, али наша молитва у реалности еона преко Христа који је изнад свих граница времена, није временски ограничена, па отуда и те како има смисла молитва за упокојене јер молитва бива увек кроз Христа. Молећи се за покојне ми не приносимо жртву задовољења Богу (како то тврде средњовековни римокатолички теолози), већ израз љубави који је истовремено и једина комуникација док се сви заједно ненађемо заједно у Христу. Међусобно молитвено сећање је крвоток нашег Тела Христовог у коме сви живимо и у овом времену и у вечности.

 

Овај покушај да се размишљање које сам изнео у ранијем посту објасни кроз схватање односа времена и еона код Св. Максима је додатни напор да проширимо нашу дискусију. За оне који нису прочитали претходни пост, доступан је на форуму: http://goo.gl/hNjvuo

[Volim_Sina_Bozjeg]

великог Поликарпа непосредно настављач апостолског предања каже да након смрти „наше душе ће бити одвојене од тела и ићи ће у неко невидљиво место које им је доделио Бог, где ће као сенке задржати обличје тела и сећање на своје остојање на земљи, али не и телесни састав

 

Oce, zasto senke? Zasto ne eshatolosko telo, ne samo sa secanjem na zemni zivot, nego kao uzneseno telo ali samo u Hristu Isusu, koje iako zemno sve zna (telo) ali nije vise rob plota, rob zemlje, vec je nebesko napredovao, blagodacom Hristovom. Napominjem da bi takvo telo moglo da bude samo u Hristosu i "cekalo" bi drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.

 

Ovde ako mozete nekako polako da me pratite (zbog mog slabog poznavanja) citat:након смрти „наше душе ће бити одвојене од тела и ићи ће у неко невидљиво место које им је доделио Бог.

Po ovom citatu,vidimo jasno da se govori  o mestu, dakle ja sam razumeo, da je rec o nekom prostoru. A to bi bilo moguce povezati i sa eshatoloskim telima.

 

Uvek su mi pred ocima pisani zapisi o Stvaranju coveka. Kad sazda Bog rukama svojim telo i udahne duh zivota, tek tada telo postaje dusa ziva. Ovde po meni ne postoji svesna dusa, koja je usla u telo,kao dodatak jelu, vec je to konacna celina svakog coveka. Pri stvaranju se ne odvaja dusa od tela, niti kao dve posebne celine, niti mogucnost sagledavanja coveka, gde telesna smrt odvaja potpuno dusu kao jednu mogucu celinu, cak i svesnu dusu.

Napominjem:  zasto sam spomenuo stvaranje, samo da se potsetimo, da smo smrtni po prirodi. Dakle smrt nas strasi, smrt kao nepobediva kategorija ako se covek osloni samo na svoju snagu, jeste ustvari od pocetka u coveku.Nisam stekao utisak da je Bog govorio o dve zasebne celine odnosno upravo mislim da tek kad je dusa u telu, moze da zivi,spava,jede,ceka......

 

Sama dusa sa zapisima,koja je svesna i razborita, mene poprilicno muci u razumevanju sustine izvora prvostvorenog coveka,jer je dusa zazivela tek kad se je Odozgo spustila u telo. ( stvaranje......i covek posta dusa Ziva.) Pre tela to nije ako gledamo sustinski prirodu covekovu.

 

Ako Bog uzima samo nase duse u sebe, onda to nije onaj obozeni i vaskrsli Bog, kojeg istorija i otkrovenje donese takvog nama da sluzi. Taj Bog nema mogucnost cuvanja coveka, vec cuva samo duse nase. Kako uspeva da cuva duse nase ako je dusa postala ziva tek kad se je spustila u telo. 

 

Ovde se javlja onda misao, da je dusa bila ziva i pre i posle covekovog tela. Dakle dogmatili smo besmrtnu dusu onda.

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce, zasto senke? Zasto ne eshatolosko telo, ne samo sa secanjem na zemni zivot, nego kao uzneseno telo ali samo u Hristu Isusu, koje iako zemno sve zna (telo) ali nije vise rob plota, rob zemlje, vec je nebesko napredovao, blagodacom Hristovom. Napominjem da bi takvo telo moglo da bude samo u Hristosu i "cekalo" bi drugi dolazak i sveopste vaskrsenje.

 

Ovde ako mozete nekako polako da me pratite (zbog mog slabog poznavanja) citat:након смрти „наше душе ће бити одвојене од тела и ићи ће у неко невидљиво место које им је доделио Бог.

Po ovom citatu,vidimo jasno da se govori  o mestu, dakle ja sam razumeo, da je rec o nekom prostoru. A to bi bilo moguce povezati i sa eshatoloskim telima.

 

Uvek su mi pred ocima pisani zapisi o Stvaranju coveka. Kad sazda Bog rukama svojim telo i udahne duh zivota, tek tada telo postaje dusa ziva. Ovde po meni ne postoji svesna dusa, koja je usla u telo,kao dodatak jelu, vec je to konacna celina svakog coveka. Pri stvaranju se ne odvaja dusa od tela, niti kao dve posebne celine, niti mogucnost sagledavanja coveka, gde telesna smrt odvaja potpuno dusu kao jednu mogucu celinu, cak i svesnu dusu.

Napominjem:  zasto sam spomenuo stvaranje, samo da se potsetimo, da smo smrtni po prirodi. Dakle smrt nas strasi, smrt kao nepobediva kategorija ako se covek osloni samo na svoju snagu, jeste ustvari od pocetka u coveku.Nisam stekao utisak da je Bog govorio o dve zasebne celine odnosno upravo mislim da tek kad je dusa u telu, moze da zivi,spava,jede,ceka......

 

Sama dusa sa zapisima,koja je svesna i razborita, mene poprilicno muci u razumevanju sustine izvora prvostvorenog coveka,jer je dusa zazivela tek kad se je Odozgo spustila u telo. ( stvaranje......i covek posta dusa Ziva.) Pre tela to nije ako gledamo sustinski prirodu covekovu.

 

Ako Bog uzima samo nase duse u sebe, onda to nije onaj obozeni i vaskrsli Bog, kojeg istorija i otkrovenje donese takvog nama da sluzi. Taj Bog nema mogucnost cuvanja coveka, vec cuva samo duse nase. Kako uspeva da cuva duse nase ako je dusa postala ziva tek kad se je spustila u telo. 

 

Ovde se javlja onda misao, da je dusa bila ziva i pre i posle covekovog tela. Dakle dogmatili smo besmrtnu dusu onda.

 

Пре свега, наводио сам цитат Св. Иринеја Лионског, а не свој сопствени став. Светитељ је вероватно желео да нагласи у контексту размишљања отаца тог времена да душа није самостална и да без тела није потпуна и зато је користио ове изразе. Код Св. Отаца који говоре о привременом стању између смрти и Васкрсења заиста постоји нека идеја посебног простора који није ни есхатон, али ни овај свет. Римокатолици су на том темељу развили учење о Чистилишту, а Православна Црква не говори о томе у детаљима. Душа и тело су две органски повезане целине и чак и Св. Максим говори о томе да је приликом зачећа душа и тело истовремено настају.

 

Ја лично нисам поборник идеје о свету душа које чекају васкрсење, штавише то је очигледно реликт платонизма који нема места у нашој вери. Ако се и такав утисак може наћи код појединих Отаца реч је о конвенцији времена у коме су живели где је човек пре свега сматран душом обученом у тело. Ми као хришћани треба да чврсто верујемо да нема постојања душа без тела, односно да чак и у могућности да одређени душевни аспект човековог постојања преживљава телесни смрт, он неопходно носи својеврсну везу са телом. Већ сам у претходном тексту поменуо врло занимљив став Јозефа Рацингера о томе који је у потпуности прихватљив и за нашу православну традицију која се држи постојања привременог стања. Имамо више отачких сведочанстава о томе. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Пре свега, наводио сам цитат Св. Иринеја Лионског, а не свој сопствени став. 

Znam da je citat ali mi se ucinilo u prvoj prepisci sa o.Zoranom, da ste koristili takva tumacenja kao prihvatljiviju varjantu.

 

Oprostite mojoj malomarnosti.

 

Sto se tice odgovora, neizmerno vam hvala,obradovao( odgovor) me je.

[Архимандрит Сава Јањић]

Пре него што се посветим другим питањима, мислим да постоји један посебан аспект гледања на есхатологију који не смемо да заборавимо. Есхатологија није ни само козмолошко или етичко питање. Пре свега нови начин постојања у есхатону подразумева једну другу онтологију. Господ је дошао да нас, који у овом палом свету постојимо као индивидуе и заједницу доживаљвамо као својеврсну негацију наше индивидуалне слободе, уведе у евхаристијски начин постојања у коме заједница представља заправо афирмацију пуне слободе.

 

Вечни живот, дакле, није преживљавање нашег индивидуалног биолошког постојања, већ сједињење са свима у Христу и кроз Христа. Индивидуално спасење једноставно не постоји. Нажалост, будући да стално размишљамо у релацијама индивидуалности и себичости и своју личност сводимо на нашу индивидуалну самосвест, ово је јако тешко разумети. Ми се, заправо, спасавамо једни са другима и улазимо у вечни живот једино уколико смо суштински повезани у Христу. Већ сам раније говорио донекле о томе, напомињући да ће нас Бог Отац препознати у есхатону једино у Христу, а не као индивидуе.

 

Заједница коју овде градимо евхаристијски у Цркви заправо је радионица спасења у којој један не може да постоји без другога и у којој истовремено постојимо и као један и као многи у Христу. За запад суштински проблем је увек био како повезати заједницу са слободом јер други је истовремено негација наше слободе. Суштина Христове поруке јесте да љубимо друге као себе самог. Данас смо читали на литургији то Еванђеље Mт. 22,35-40 у коме Господ каже: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци". Ово није питање етике, већ онтологије. У данашњој беседи на Литургији сам управо зато поменуо да не можемо имати заједницу са Богом ако нисмо у стању да изградимо заједницу са ближњим. Онај који другог доживљава као конкуренцију и опасност већ је на путу вечне пропасти. Зато наше спасење тј. оцелотворење, започиње у овоме животу у Цркви, евхаристијски. Као када свештеник све честице са Агнецом помеша у путиру Крви Господње, сви ћемо и у вечности бити један и многи. 

 

Хришћанска есхатологија је дуго лутала лавиринтом индивидуалног спасења и гушила се у морализму. Да ли ћу се спасти? Да ли ће ми Бог опростити? Да ли сам достојан? Притом заборављамо да су одговори на ова питања врло једноставни и да заправо не зависи од Бога него од нас самих. Другим речима да ли ћу се спасти зависи да ли ћу ја другога видети као свог вечног сабрата или не, а да ли ће ми грехови бити опроштени зависи од тога да ли ћу ја опростити свом ближњем. Што се тиче достојности нико није достојан, али Господ је постао човек и отворио нам пут у вечни живот (већ смо наводили молитву свештеника на херувимској песми). Човек који остане индивидуално изолован је дубоко трагичан, у томе је и трагичност пакла, као вечног живота без другога. 

 

Биолошки начин постојања у нашој палој природи не гарантује аутоматски аутентичну заједницу у Христу. Човек се размножава и рађа децу али она су посебне личности и ако не успоставимо са њима, као и са својим ближњим слободан однос ми нећемо остварити себе као истинске личности. Ми стално желимо да будемо са другима, али ограничења наше телесности нам по својој ограничености одричу могућност заједнице. Зато је важан подвиг, борба да себе учинимо способним да будемо са другима, а да то не доживљавамо као губитак. У томе је сав смисао аскетике.

 

Зато је човек у сталној динамици, у сталном путу од себичне индивидуе ка личности. Бог је све добро створио али да бисмо остварили пуноћу циља због кога смо створени потребна је наш двиг ка слободи и заједници. Грех у православној традицији за разлику од августиновске традиције, по којој је грех казна Божија за смрт, јесте заправо везан за есхатологију. Грех је суштински неуспех да остваримо слободу у заједници са другим, и самим тим са Богом. Отуда он није само одступање од првобитног блаженства еденског раја, већ пре свега одступање од онога што треба да будемо, што је воља и љубав Божија да будемо у вечности. 

 

Другим речима, без истинске слободе нема ни вечног живота у Христу. Уколико сами слободно не поделимо своје себично ја са другим и суштински у другом видимо самога Бога свога ("Видевши брата свога, видео си Господа Бога свога", Изреке отаца Аполос 3, РG65, 136 В.) нећемо имати живот вечни. Имаћемо неку врсту постојања, али управо то постојање без заједнице биће пакао. На ширем плану човек манифестује своју слободу у односу на васцелу творевину и зато је есхатологија суштински важна, јер подразумева спасење не само човека, већ васцеле твари. Преко човека васцела твар улази у вечно постојање. То је смисао нашег постојања у овом свету.

 

Ми смрт надживљавамо једино у Христу, јер он је победио силу смрти и на човеку је да слободно одлучи да ли ће прихватити ту заједницу са Христом у име васцеле творевине. Јер твар сачињава његово тело и твар такође зависи од човековог слободног избора. Кроз Христово оваплоћење и кроз наше спасење у Христу материјална природа бива ослобођена својих ограничења и добија личну димензију. На иконама Крштења Христовог Јордан је приказан као људско биће, такође и море, а на иконама Педесетнице видимо лик старца који представља козмос. Васцела твар у Христу добија лични карактер. 

 

Отуда говорећи о есхатологији, не можемо а да не говоримо о спасењу васцеле твари која опет зависи од човека. Преко Адама твар је требало да уђе у заједницу са Богом и онда би Адам био тај Посредник Христос. По свом божанском предзнању Бог је видео да Адам неће остварити тај задатак и зато је одложен долазак слободе за Божију творевину, она остаје у оковима своје смртности, уздише и чека ослобођење.

 

Човек је створен за однос са Богом јер је пре свега створен као његова икона, али он не гради појединачни однос са сваким од нас, већ са нама у заједници. Отуда евхаристија, отуда у молитви „Оче наш“, а не „Оче мој“. Иако човек није успео да оствари свој позив да буде свештенослужитељ васцеле твари, долази други Адам Христос који преузима овај задатак, побеђује смртност и ослобађа васцелу творевину за вечни живот са Богом. Зато је есхатон тај који даје биће и смисао историји, јер би у противном цело постојање била трагична позоришна представа. Сетимо се Шекспира: "All the world's a stage, and all the men and women merely players: they have their exits and their entrances; and one man in his time plays many parts..." (Цео свет је позорница, а сви људи и жене су само играчи, улазае и излазе и човек игра више улога...)

 

Човек сам по себи не може да оствари бесмртност. Управо заблуда да може била је повод његовог пада. Једино је Бог сасвим слободан и вечан по себи и једино у њему имамо приступ Оцу, у чије ће нас наручје он коначно довести. Човекова слобода је релативна, а Божија је апсолутна и пуну слободу једино имамо у Христу. Наша слобода има једино домет да прихватимо или не прихватимо заједницу са Богом. У томе је огромна одговорност човека за спасење. Ми се спасавамо Христом, али ми смо ти који одлучујемо да ли ћемо или се нећемо спасти.

 

Наше обликовање у Телу Христовом, Цркви, подразумева и време, не само овај хронос у коме живимо већ се наставља у вечности, у еону. Историја заправо подразумева две врсте кретања: у правцу краја тј. циља за који је свет створен, а други је од тог краја. Отуда историја има смисла само у оној мери у којој води коначном циљу (скопосу) због кога смо и дошли у постојање јер бисмо у противном имали апсурд и трагику постојања. Следећи Св. Максиму можемо закључити да је истинито само оно што има реалност на крају, а то је Васкрсење и враћање творевине у заједницу са Оцем. Есхатолошка онтологаија Св. Максима је веома важна за разумевање ових питања и то је посебно разрађено у његовој 7. Амбигви, што би могла бити посебна тема. Према Св. Максиму све је окренуто ка Логосу и једино у Логосу иде у вечност. Све оно што не нађе своје правилно усмерење, не преживљава.

 

Знамо да познање Бога није познање другог као објекта у односу на наш интелект. Бог први познаје нас и даје нам знање у заједници са собом и Христа не можемо познати ван тела Цркве коју стално надахњује благодат Духа Светога. Црква као Тело Христово живи Духом Светим јер управо у заједници Духа Светога учествујемо у њој и познајемо Христа као свог Спаситеља. Тело Христово, Црква , није прво тело индивидуалног Христа, а онда заједница многих већ истовремено и један и многи. 

 

Христос дели своју заједницу у Богу Оцу са онима који чине Његово Тело (Цркву) и зато не можемо познати Христа ако истовремено не прихватимо његову заједницу, коју опет конституише Дух Свети, јер кроз њега познајемо и Христа и улазимо у заједницу са другима. То је природа Цркве и зато кажемо да без Цркве нема спасења. Та изрека Св. Кипријана Картагинског није примарно конфесионалне природе, иако заједница у заједничкој чаши подразумева заједницу у вери, истини и љубави.

 

Ово јединство Сина и Духа у Цркви коју приводе заједници Оца небеског је суштински важна за надилажење времена. Христологија без пневматологије нема пуну димензију и смисао јер Дух Свети наставља своје деловање и живо актуелизује Христово присуство у свету и есхатону. О овоме је посебно писао Митрополит Пергамски јер без христологије пневматологија постаје принцип који брише сваку поједину личност, а без посебних личности Христа и Светог Духа, или слобода поништава заједницу или заједница поништава слободу.

 

Наша вечна заједница у Христу не подразумева да нестанемо као личности и утопимо се у колективном Христу, али истовремено не подразумева ни постојање личности као индивидуа. Управо Дух Свети у Цркви делује тако што нас држи у заједници са Христом и међусобно, тако да остајемо многи, али смо ипак једно у Христу. Без Духа Светога ово не би било могуће.

 

Када говоримо о питањима есхатологије, барем до сада, највише смо се бавили питањем шта бива са човеком после смрти. Из ове перспективе тј. евхаристијског начина постојања, смрт нема суштинску улогу јер у Христу надилазимо границе хроноса и еона. Другим речима, наше спасење и вечни живот почињу већ овде и сада. Време не дели Цркву, управо Црква као Тело Христово сједињује време и преображава га у вечност. Учествујући у Евхаристији и живећи евхаристијским животом који се наставља и након Св. Литургије ми живимо и у овом времену и на својеврстан начин већ и у еону (вечности). Поменуте разлике о којима говори Св. Максим се у Христу, у Цркви, већ и сада поништавају. Ми живимо као створења, али већ учествујемо у нествореном, обиватвамо у чулном свету али већ ходимо путем небеског (умног) света. Живимо на земљи, али обитавамо на небу. Свет није више само онај пали свет већ у њему видимо оно што ће он коначно постати – рај. Чак и односи између полова постају релативни. То се посебно види у монаштву где и монаси и монахиње заправо већ и у овом времену живе надполним животом, а хришћанска породица није само средство за репродукцију, домашња Црква у којој смо сви браћа и сестре. Ми живимо у заједници светих и литургијски разлике између „живих“ и „уснулих“ су релативне као што су честице и за једне и за друге измешане на дискосу и после у св. Путиру. Иако уснули они су живи у Христу јер и даље живимо у односу са њима. Наш однос и заједница са њима чини их живим кроз Христа. У Христу индивидуална смрт не надилази њихов живот у контексту евхаристијског постојања. Постоји континуитет. Иако смо тренутно невидљиви једни за друге у различитим временским димензијама, у заједници Христа ми заједнички учествујемо у новом животу који евхаристијски опет и опет стално проживљавамо.

 

У овом смислу ни васкрсење није индивидуални чин. Наравно, говорили смо о Свеопштем Васкрсењеу и помињали (теоретску) могућност да индивидуална васкрсења коинцидирају са Свеопштим Васкрсењем након Парусије у специфичној корелацији хроноса и еона (овог времена и вечности). Али Васкрсење никада не може бити индивидуални чин ако човекову личност гледамо у односу на другога. Ово је један од кључних аспеката разумевања човекове личности ако је посматрамо из перспективе Тројичног Бога. Као што у овом животу живимо зато што смо нечији синови, кћери, нечији очеви или мајке, тако и васкрсењем васкрсавамо за другога и други за нас. Васкрсење је у крајњем случају наш вечни сусрет свих са свима и наше коначно преображење у саборне личности јер сви учествујемо у Христу, једно смо у њему, а истовремено многи. Нема појединачних награда, сви бивамо охристовљени као народ Божији. У том смислу они који су живели ван ове реалности заједнице у Христу или себе нису оспособили да је приме и прихвате радост вечне заједнице доживљавају као вечну муку и патњу. Гледање на вечност као на награду и казну, посебно у индивидуалном и моралистичком смислу удаљава нас од Бога љубави. У вечности нема индивидуалних личности, постојаћемо само као саборне личности у Христу. 

 

Време и простор у коме смо временски и просторно раздвојени у овом свету и веку, надилази се у еону (вечности). Из перспективе овог времена ми чекамо Васкрсење како би се испунило Тело Христово. У Литургији се сећамо и садашњости и будућности (сећање на будућност).

 

Ова евхаристијско-онтолошка перспектива гледања на есхатологију је суштински важна јер бисмо у противном бескрајно могли расправљати о томе где иду душе или шта год већ остаје од човека након телесне смрти, шта пролази итд. Царство Божије и еон као вечност у коме ћемо бити заједно са Богом не може се посматрати одвојено од личности Христове и заједнице Духа Светога који конституише ту заједницу Цркву. После телесне смрти ми у сваком случају одлазимо у загрљај Божији и бивамо васпостављени као саборне личности у заједници у којој већ и овде и сада одређујемо свој будући вечни удео. У том смислу расправе о томе да ли постоји привремено стање душа или одмах бива васкрсење постаје на известан начин секундарно јер оптерећеност овим питањем долази пре свега из чињенице што спасење понекад по нашој слабости гледамо из личне перспективе, независно од других и независно од Цркве као радионице спасења и вечног живота. 

 

Овај интегрални приступ који је дубоко заснован на Евхаристији, заједници и слободи, мислим да је од посебног значаја за правилно разумевање православне есхатологије и зато сам после свих дискусија и писанија на ову тему осећао за потребно да овоме посветим посебну пажњу.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ово јединство Сина и Духа у Цркви коју приводе заједници Оца небеског је суштински важна за надилажење времена. Христологија без пневматологије нема пуну димензију и смисао јер Дух Свети наставља своје деловање и живо актуелизује Христово присуство у свету и есхатону. О овоме је посебно писао Митрополит Пергамски јер без христологије пневматологија постаје принцип који брише сваку поједину личност, а без посебних личности Христа и Светог Духа, или слобода поништава заједницу или заједница поништава слободу.   Наша вечна заједница у Христу не подразумева да нестанемо као личности и утопимо се у колективном Христу, али истовремено не подразумева ни постојање личности као индивидуа. Управо Дух Свети у Цркви делује тако што нас држи у заједници са Христом и међусобно, тако да остајемо многи, али смо ипак једно у Христу. Без Духа Светога ово не би било могуће.

 

 

Hvala vam na izuzetnom pastirskom radu i brizi za sustinsko bistvovanje u Hristu. 

 

Oce vi ste raspeto Kosovo i Metohiju, doneli na krilima, nama u drugim delovima Srbije, svojim neverovatnim talentom, da brzinom munje stignete ama bas u svaki cosak u kojem se duse nase nalaze. Tako ste pobedili nametnutu nam razdvojenost koju su neki drugi ljudi uradili srpskom narodu. 

 

Nadam se da se u Bogu nalazimo i puno pozdrava bratiji. Vi jeste pravoslavna Srbija.

[Архимандрит Сава Јањић]

Da li bi se Adam obožio da nije sagrešio?Znači da je bio poslušan Bogu i da je vršio zapovesti kako mu je Bog dao da li bi se onda desilo oboženje?

 

Ово је древно питање око кога су се ломила многа копља. На западу је познато под именом Cur deus homo, тј. зашто је Бог постао човек и на тим просторима је под утицајем Августина већином решавано из позиције искупљењаод греха, те Христос не би дошао да није било пада. Православни Исток, а посебно Св. Максим Исповедник који је, с правом можемо рећи, круна источне патристике ово питање гледао као козмолошко и христолошко па би Син Божији свакако дошао и сјединио у себи божанску природу са створеном.

 

Погледајмо најпре два важна цитата из апостолских посланица. У Еф 1.4 Апостол каже „Као што нас и изабра у Њему прије постања свијета (πρὸ καταβολῆς κόσμου) да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави,“ Такође у Кол 1, 15-18 се каже за Христа „Који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари (πρωτότοκος πάσης κτίσεως), Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано (τὰ πάντα δι' αὐτοῦ καὶ εἰς αὐτὸν ἔκτισται). И Он је прије свега, и све у њему постоји. Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први.“ Врло је занимљиво напоменути да појам Цркве далеко надмашује историјске границе и као Тело Христово у којој је Христос Алфа и Омега она је предвиђена од почетка, тј Бог је од од почетка благоволео да створени свет постане Црква.

 

Видимо да је однос Христа и створеног света јасно старији од прародитељског пада. Бог је свом предзнању предвидео да све сазда Њиме и за Њега и да њиме све сједини у Цркви. Св. Максим зато пише „Ово је велика и скривена тајна. Ово је блажени крај због чега је све створено. Ово је божанска намера о којој се знало пре створења света…. Заиста управо је због Христа, односно тајне Христове, да ствари и сви векови добијају почетак и крај постојања у Христу“ Ad Thalassium, q.60; PG 90, 620-621.

 

Спасење није само искупљење од греха, већ увођење васцеле творевине у вечно постојање и да би се то догодило Бог је благоизволео да Син Његов јединородни постане човек како бисмо ми могли да постанемо богови по благодати. Према томе, Св. Максим на ово питање не гледа јуридички као Августин из перспективе греха и искупљења. Августин је сматрао да не би Христос ни дошао да није било греха. Максим гледа из козмолошке перспективе. Свет је створен да буде сједињен са Богом, свет је створен за обожење  (θέωσις), а да би то било могуће Бог је морао да сједини ипостасно своју божанску природу са човечјом. То је тајна Христа.

 

„Бог нас је зато и створио да бисмо постали причасници божанске природе (2Пт 1.4) и саучесници његове вечности и да се кроз обожење које долази од благодати покажемо сличним њему. Све што је створено је створено ради обожења и све што не постоји је приведено у биће и постојање“ (Посланица 16, PG Vol. XCI, col. 609C.)

 

Истина је да Бог долази ради спасења изгубљеног човека каже Св. Максим (Περί διαφόρων αποριών РG 91, 13081) , али истовремено каже и „јер једини узрок роћења Његовог тела бејаше спасење природе" (Περί διαφόρων αποριών РG 91, 1040В)

 

Ово су све већ јако познати ставови у православној теологији, нарочито када се говори о Св. Максиму и његовој козмологији. Оно што је кључно питање које понекад остане недоречено и погрешно схваћено јесте.

 

Да Адам није згрешио да ли би и како он постао Христос, или би се Син Божији свакако оваплотио независно од првог Адама?

 

Пре свега Адам никада не би могао заменити долазак Оваплоћеног Логоса јер Адам да није сагрешио могао би једино да постане обожени човек, а не Богочовек, и онда би се сједињење свега у Христу Логосу одвијало на другачији начин. Читава творевина је створена са литургијском намером тј. да буде узнесена пред вечни престо Божији. Зато је свакако морао да дође Син Божији као човек у створени свет и сједини створено са својом нествореном природом ипостасно. Може се само претпоставити да би то било на неки други начин него овако како се догодило због пада Адамовог, али је сасвим јасно да обожени Адам као човекобог не би могао да сједини створено са нествореним јер увођење творевине у вечну заједницу са Богом не почива на етици него на онтологији. Једино Бог може да заврши процес стварања који је започео. За то је био потребан слободан пристанак човека у лицу старог Адама. Будући да он није успео у томе, то је учинио сам Логос Божији као Нови Адам који се оваплотио у последња времена. 

 

Такође постоји још једна разлика, страдање Богочовека Христа не би било потребно да није било Адамовог пад,а јер пад је актуелизовао смрт која је под-стојала створеној природи као потенцијална могућност јер све што је створено, дошло је из не-бића и само по себи није вечно. Пад првог човека је актуелизовао смрт као физички феномен и зато је Нови Адам Христос да би победио силу смрти сам примио палу (страдалну) људску природу, иако сам будући без греха, да би смрћу уништио смрт. То су, рекао бих, једине разлике које би евентуално постојале да Адам није пао, али никако не стоји да би он сам постао Христос тј. да долазак оваплоћеног Логоса не би био потребан. Он је предодређен по Божијем свезнању и Бог је знао да ће Адам пасти. Он је био као духовно дете и зато Бог покреће из љубави према човеку (а не ради казне) развој историјских збивања који је на крају и довео до рођења Христа од Пресвете Дјеве. Дакле, Бог је само променио начин остварења свог циља, али не и сам циљ.

 

Адам је у тренутку пада испољивши воју вољу супротно Божијој заправо отуђио себе од Бога и поистоветио се са пропадљивом природом. Од личности која је живела у заједници Божијој и препознавала га, Адам се индивидуализовао и сакрио се од Бога. Хтео је да постане бог по природи, а не по благодати наведен саветом лукавога. Христос као Нови Адам је своју човечију вољу подчинио Божијој до смрти на крсту (Гетсиманска молитва је предиван пример). Иако спасење света бива од Бога оно не може, ипак, да се догоди без човековог пристанка. Зато је кроз Христово оваплоћење, страдање и васкрсење не само искупљен грех Адамов, већ су отворене двери вечности васцелој творевини која је уипостазирана у личности човека и само је кроз човека могла да нађе своју изгубљену заједницу са Богом.

 

Христа је Бог Отац Духом Светим васкрсао из мртвих јер Христос није био само Бог, већ и човек који је стварно умро и био погребен. Логос Божији никада не би ни могао да страда јер је божанска природа нестрадална, онда не би било ни васкрсења и ми као људи заувек остали бисмо у вечној смрти тј. одвојености од Бога. Отуда тако дубоки смисао оваплоћења Бога Логоса и његовог страдања, не као нужности већ као пута којим Бог Отац у љубави подиже Христа из мртвих и чини прворођеним из мртвих.

 

Тајна ипостаси Христове као Богочовека је по Максиму Исповеднику „велика и скривена тајна“. „То је тај блажени циљ због кога је све постало јер управо у Христу је предвиђено возглављење свега створеног (ανακεφαλαίωσις). О томе да је реч о предвечној одлуци Божијој да сједини људску природу са Божијом  и човека обожи у сједињењу са Собом Велики Максим говори у својим одговорима Таласију на више места као и неким другим својим делима и одузело би нам много времена и простора да изнесем све цитате. 

 

Дакле можемо да закључимо – и да Адам није сагрешио, Христос би се оваплотио. Не би страдао на крсту већ би својим Оваплоћењем сјединио ипостасно своју божанску и људску природу и преко ње васцелу творевину и унзео је Бог Оцу и тиме извршио предвечни план Божији због чега је све створено. Будући да је Адам сагрешио и активирао силу смрти, Оваплоћени Логос је пострадао и умро и васкрсао, и победивши силу смрти наставља са остварењем сједињења свега у Богу кроз Цркву, своје Тело благодатним деловањем Светог Духа који Цркву конституише, одржава, надахњује и води ка есхатону.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог оче Саво, ако вам није проблем да одговорите на ова питања:

Може ли особа ићи у богословију ако је чинила тешке гријехе?

Може ли и да ли је исправно да психички нестабилна особа иде у богословију?

Ако је особа имала полне односе прије брака може ли ићи у богословију?

 

Ово питање је јако важно. Претпостављам да мислите да одлазак у богословију подразумева да желите да будете светшенослужитељ. Као и у свему у нашој Цркви постоје два приступа: акривија (строжији приступ) и икономија (снисхођење). Питање је више за вашег исповедника који мора да зна који су то "тешки грехови" и да вас упути како да промените начин живота. Иако нико није достојан да служи Богу (свештеничка молитва за време херувимске песме) ипак приступамо светој Мистагогији са смирењем и уверењем да је Бог онај који приноси, који прима и који се раздаје. Наше је да се трудимо по мери својих моћи да живимо начином живота који приличи свештенослужитељима. У животима светитеља имамо пример Св. Мојсеја Мурина који је био разбојник, али који се покајао и добио духовно уверење да му је Бог опростио грехове, па је чак постао и презвитер. Имамо опет светитеље који упозоравају да се они који су тешко сагрешили не дотичу свештенодејства, па макар и мртве васкрсавали. Све је у расуђивању вашег исповедника коме ћете морати да се поверите и детаљно исповедите.

 

Што се тиче психичких болести, посебно психоза, шизофреније и озбиљнијих психичких проблема који се не могу лако контролисати и који могу да ескалирају на горе боље је да нађете други начин служења Цркви. Свештени позив је тежак и одговоран и тражи доста духовне и душевне стабилности. Психичке болести су велики крст и они који га носе са смирењем и благодарношћу од Бога добијају венац раван мученичком. Верујте ништа нећете бити мањи пред Богом ако нисте свештенослужитељ, а живите у Цркви и служите по мери ваших могућности. Бог гледа намеру вашег срца, вашу жртву, а не да ли носите одежде, крст или панагију. 

 

Што се тиче предбрачних полних односа већ сам рекао да постоје различити ставови. У нашем манастиру Владика Теодосије је док је био игуман чврсто држао став да свештени чин могу да приме само они који нису имали оваква искуства после крштења. Будући да је данас много кандидата који долазе у богословију или већ уче богословске школе који имају таква искуства, претпостављам да они који су духовно одговорни за њих треба да донесу одлуку о том питању. Наше је да проповедамо и упозоравамо да живот у телесном греху раслабљује човекову вољу и отежава му ношење одговорности и обавеза које сутрадан као свештенослужитељ треба да носи. Ипак верујем да је исцелитељска сила покајања велика и да они који се искрено покају и промене свој начин живота могу да носе ово достојанство. И апостол Петар се одрекао Христа али се ипак покајао и остао првоврховни Апостол. Наравно, то подразумева да греховни начин живота што пре треба прекинути, искрено се исповедити и живети опрезно уздајући се у помоћ Божију.

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo dali tamnu noć prolaze samo izabrani ili je trebaju proći svi ? i što je ako je ne prođu za života? dali će mo to proći u trenutku susreta sa Isusom, jer ulazimo u zajednicu svetih a nismo sveti .

 

Сви мање или више, чешће или ређе пролазимо кроз периоде осећаја богоостављености, сумње и бесмисла, односно кроз својеврсну духовну "тамну ноћ". То је природан пут духовног сазревања. Дела Круз на пример даје пример влажног дрвета кога ставимо у ватру. У почетку оно не може да се запали јер је пуно воде и док вода не испари дрво цврчи и испушта пару. Када се осуши онда га обузме огањ и само дрво поприма квалитете огња. То је врло лепа и занимљива слика и нашег духовног живота.

 

Свакоме се да онолико колико може да носи. Подвиг богоостављености који је пролазио Св. Силуан Атонски дубоко надилази наше слабе снаге и тешко нам је да у потпуности разумемо оно што је пролазио. Пошто је у духовном животу све засновано на слободи, Бог на моменте као да се сакрије и пусти нас да осетимо шта значи да останемо сами. Онда, опет, када најмање очекујемо он се опет врати и подари нам духовну утеху. Што је интензивнији молитвени живот човек интензивније и пролази ова стања. Увек треба да се сећамо речи које му је Бог упутио "Држи свој ум у аду и не очајавај", дакле и у тренуцима највећег очајања и безизлаза морамо да себе присилимо, а духовни подвиг је стално присиљавање своје воље на добро, да верујемо да нас Бог није оставио и да је ту поред нас, иако га не осећамо и не видимо.

 

Понављам, осећај богоостављености и бесмисла који не може да надомести никакво друго занимање или забава дефинитивно је духовног порекла. Тада душа тражи само Бога и само Богом жели и може да се насити. Ништа друго не може да јој да утеху. Али, постоји и оно осећање хладноће и неосетљивости у коме једноставно налазимо врло лако сурогате, разне забаве, интересовања и слично. То је показатељ да живимо врло млаким духовним животом. Ни тада нас Бог на напушта али по мери наше љубави у овом животу имаћемо и удео у Царству небеском. И тамо сви праведници неће сијати истом светлошћу и имати исту близину и слободу са Господом, али ће се сви они који се удостоје рајских насеља бити радосни и неће завидети једни другима. Тако и у овоме животу, треба да се трудимо колико можемо, не завидимо онима који се труде више, а посебно не смемо да ниподаштавамо оне који живе немарним и огреховљеним животом. Божији путеви су неухватљиви за људску логику.

 

Ако се човек правилно подвизава, односно живи духовним животом, требало би да му се мисли полако смирују, да му се не јављају често мисли осуђивања и да полако учи да воли друге онакве какве јесу. Човеко који се неправилно подвизава и живи у прелести, у сталном је духовном немиру. С једне стране умножава подвиге и спољашњу побожност али му је душа препуна мисли осуђивања и духовно се превазноси над другима. Зато нам у духовном животу треба расуђивање из кога се рађају и смирење и љубав и све друге врлине. То вреди не само за монахе, него и за све људе. Из живота Св. Антонија сазнајемо да је један обућар у Александрији живео узвишенијим животом од многих славних пустиножитеља. Спољашњи чин или одећа не чини човека. Бог нас посматра и гледа имајући у виду све околности у којима смо одрасли и у којима живимо, а не суди споља и једнострано како то ми често чинимо. Зато је важно да поштујемо друге људе и да их сматрамо истински бољим и већим од нас, али да се и надамо да ћемо се и ми по љубави Божијој, а не по нашим, заслугама удостојити вечне радости међу свим светима који су Богу угодили.