Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[VaSa110]

Дакле Бог не мучи људе у вечности због њихових грехова, муче се сами због свог сопственог избора.

 

 

Ovo mi nije baš najjasnije.

Veliki deo čovečanstva (i onih koji su živeli pre Hrista) nisu hrišćani. Njima grehovi po hrišćanstvu ne znače ništa i čine ih bez ikakve griže savesti.

Takođe veliki deo kriminalaca ne oseća grižu savesti i prihvata svoja dela kao normalna.

E sad pošto Bog ne muči ljude kego oni sami sebe, ispada da će gore pomenuti završiti u raju jer smatraju svoj izbor dobrim.

Sa druge strane hrišćanin koji je zbog trenutne slabosti učinio neki bezazleni greh (ubrao komšisku jabuku) završiće u paklu jer će ga to kao dobrog hrišćanina progoniti i mučiti.

[Архимандрит Сава Јањић]

Pomaže Bog o.Savo imao bih jedno pitanje.Zašto Isus ne dozvoljava Mariji Magdaleni da ga dotakne i kao razlog navodi da se još nije vratio Ocu a s druge strane Apostolu Tomi dozvoljava?Hvala unapred na odgovoru i svako dobro od Gospoda želim.

 

Заиста имамо две наизглед контрадикторне ситуације. Господ прво каже Марији Магдалини (Јн 20.17) „Не дотичи ме се, јер још нисам узишао Оцу својему; него иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему.“, а после након што се јавио Апостолима каже Томи (Јн 20.27) „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран“. Нема контрадикције, само је важно да разумемо контекст у коме је Господ говорио Марији и потом Томи дао да додирне његове ране које је носио и на свом васкрслом телу.

 

Обраћајући се Марији Магдалини Господ каже: Μή μου ἅπτου (не додируј ме), Глагол ἅπτο има више значење κρατέω (држати, додиривати, хватати). Код Есхила се у још старијем језику помиње чак и у смислу рвања. Код Платона ἅπτεσται των λόγων означава на пример ухватити се дискусије. Глагол може да подразумева одређену трајност и интензитет. Оно што желим да кажем јесте да када је Марија чула Христа који је позвао по имену, узбуђено је рекла Равуни (учитељу) и почела да грли његове ноге радујући се што је њен вољени Господ жив. Марија као да је помислила да је Господ оживео да би поново боравио са својим ученицима и реаговала је са пуно љубави и емоције. Вероватно се сетила Господњих речи из Јн 14.3 „И ако отидем и припремим вам мјесто, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да гдје сам ја, будете и ви“. Зато Господ као да јој говори (парафразирам) немој ме сада грлити и љубити моје ноге, јер још нисам узишао Оцу Своме, него је упућује да што пре отрчи апостолима и поручи им да му тек предстоји да узиђе Оцу Небеском. Он је укрепљује да ходи у вери, а не да реагује само на људски и емотиван начин. Ово тумачење ових речи потврђује нам стих Мт 28.9-10  о женама које су виделе Исуса „и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за ноге његове и поклонише му се. Тада им рече Исус: Не бојте се, идите те јавите браћи мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће ме видјети.“ У овом стиху управо користи глагол κρατέω  и каже „αἱ δὲ προσελθοῦσαι ἐκράτησαν αὐτοῦ τοὺς πόδας καὶ προσεκύνησαν αὐτῷ“. Господ није васкрсао да би поново живео међу својим ученицима, већ да узиђе Оцу и пошаље им Духа Светога и тиме заврши домострој спасења (што видимо у Јн 16.7; 20.22; Д.ап. 2,1-4). Он ће заиста и даље остати са нама као што је и сада са нама, али преко Утешитеља кога нам шаље, Духа Светога, кроз Цркву као Тело Христово, евхаристијски.

 

У сусрету са Томом имамо другачију ситуацију. Тома је као човек једноставна и проста срца реаговао као човек када је од апостола чуо да су видели Христа. „А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати.“ (Јн. 20.25) Као да је хтео да каже, то је било привиђење, није могуће да је тачно јер знамо да је умро на крсту и да је положен мртав у гроб. Зато Господ јављајући се опет апостолима са Томом жели да укрепи Тому у вери и разувери га у сумњи да је реч о привиђењу и духу. Стога му говори „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран (Јн 20.27) и Тома у дубокој вери и дивљењу кличе: „Господ мој и Бог мој“.

 

Апостоли су још били збуњени. Једноставно нису могли лако да поверују. За разлику од осталих који су имали помисли сумње, али нису се усуђивали да их изрекну, Тома је био искрен и отворено рекао и опипао ране Христове. Показатељ да су и остали апостоли сумњали имамо у јављању Господа описаном у Лк 24, 39-40 „ И рече им: Што сте збуњени? И зашто такве помисли улазе у срца ваша? Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге.“ У наредна два стиха 41-42 стоји „А док још не вјероваху од радости и док се чуђаху, рече им: Имате ли овдје шта за јело? А они му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу.“ Дакле, нису поверовали ни када су видели и опипали његово тело, па Господ, да им покаже да није привиђење, тражи да му дају да једе пред њима и он куша од рибе и меда. Иако његово васкрсло тело нема више потребе за храном он показује да је Васкрсење тела реално, да није реч о привиду тела.

 

Оба сведочанства показују врло непосредно и дубоко осећања Марије и апостола и с друге стране Господа који их уплашене, збуњене и истовремено радосне укрепљује јачајући њихову веру. Ово су међу најлепше описаним сценама у Еванђељу.

[Кратос]

Hvala na odgovoru .Imao bih još jedno pitanje zašto su apostoli u početku krštavali u ime Isusa Hrista a ne u ime Oca,Sina i Svetoga Duha?U jevanđelju po Mateju Gospod kaže:

 

 ¹⁹ Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha

 

 

A  opet nakon silaska Svetog Duha na apostole čitamo:

 

A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha; (Dela 2:38)

 

I zapovedi im da se krste u ime Isusa Hrista. Tada ga moliše da ostane kod njih nekoliko dana. (Dela 10:48)

[Архимандрит Сава Јањић]

помоз Бог оче!

 

управо гледам Микеланђелово Стварање Адама и размишљам.. шта мислите да ли је Адам имао пупак? или је велики сликар погрешио.

 

Опростите, али се плашим да велики Микеланђело није имао за узор Адама, него неки други модел. У Риму има много лепих места за молитву, али Сикстинска капела и поред великих радова Микеланђела и пар других сликара који су оставили ту и своје радове, дефинитивно није место за то. Изнад самог олтара приљубљеног уз зид можете видети слике из пакла. Глава мора добро да се подигне да се види нешто светије и охрабрујуће. Фреске на плафону су најлепше, али циљ није био да се створи место за молитву, већ да велики уметник покаже свој уметнички геније, а да папа Јулије II добије "адекватан" простор за своје конклаве и друге догађаје. Неки уметници знају и архађела Михајла и Гаврлила да насликају са пупком. Али теолошко образложење за ово препуштам о. Зорану као теологу и уметнику.

 

За љубитеље уметности ево сјајне презентације Капеле у 3D формату http://www.vatican.va/various/cappelle/sistina_vr/index.html Уз то лепо иде непоновљиви Мисерере од Алегрија.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

@Ламех @ Сава

 

Мислим да је интуиција о. Саве исправна о "ретроактивности". Такође је он имао једну недоумицу око "обичних" смртника и њихових нејављања. Ава, за кога многи погрешно мисле да је Тома Аквински, стално има и сведок је оностраних ствари. Прича је крајње чудна и има везе са нашим рационалним дискурсом овде развијеним. Односно, може да има смисла. Ево је. 

 

Пре двадесетак година (од 20 до 25), оде моја сестра Зорка (зове се Зорица, али како је нервира Зорка, ја је тако зовем) да тргује на пјацу у Бару, близу Македонског насеља (Македонци дигли те зграде па се тако зове). Иде она тако, узима робу, кад, за једном тезгом види Кока (Никола Божовић, наш школски из гимназије). Коко је поздравља, са осмехом широким, како га је Бог дао. Увек насмејан, добар човек, висок, црне таласане косе. Плава џинс јакна. Почну они да причају. 

 

- З.: Коко, што има? 

 

- К.: Ништа  посебно, моји ме послали да продајем мало помидоре данас...

 

- Коко, баш ми је мило, јер сам била чула да си погинуо у саобраћајној!

 

- Зоро, и ја сам то чуо Има будала које свашта измишљају...

 

Поразговоре се они још мало, и моја сестра се запут назад у стан. Идући, на бандери види умрлицу: Коко!...

 

Занимљиво и јако живописно написано. Много тога има што никада нећемо моћи разумети и објаснити. 

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Ovo mi nije baš najjasnije.

Veliki deo čovečanstva (i onih koji su živeli pre Hrista) nisu hrišćani. Njima grehovi po hrišćanstvu ne znače ništa i čine ih bez ikakve griže savesti.

Takođe veliki deo kriminalaca ne oseća grižu savesti i prihvata svoja dela kao normalna.

E sad pošto Bog ne muči ljude kego oni sami sebe, ispada da će gore pomenuti završiti u raju jer smatraju svoj izbor dobrim.

Sa druge strane hrišćanin koji je zbog trenutne slabosti učinio neki bezazleni greh (ubrao komšisku jabuku) završiće u paklu jer će ga to kao dobrog hrišćanina progoniti i mučiti.

 

Није то лако разумети и још је теже објаснити јер из једне перспективе посматрамо ми људи, а из друге Бог. Како Бог спашава оне који никада нису имали прилике да сазнају за Христа (или јесу али на поргрешан начин и то нису прихватили). То је питање које се често намеће. Већ сам негде о томе говорио. Дубоко верујем да својм животом и односом према ближњима и пре свега према савести која нам је свима дата од Бога као неподмитљиви судија градимо свој будући однос са Богом у вечности. Лично сматрам јер не можемо знати засигурно, али трудим се да верујем да они који су не знајући за Христа живели жртвујући се за ближње, чинећи добро, слушајући глас савести као тихи глас Божији, без обзира у којој су вери или култури рођени, када у онај Чудесни и Страшни дан стану пред Христа у њему ће засигурно препознати онога кога су тражили, а нису знали кога траже. То би могло бити и њихово крштење и почетак новог живота. Божији суд је коначан, али засигурно нико неће остати у вечном мраку само зато што нико од нас православних није дошао и проповедао им Христа. Спасење је истовремено и индивидуални и колективни чин јер Господ све жели да сједини у себи.

Савест треба чувати јер ако је будемо стално газили, и заглушивали мноштвом лоших мисли, страсти и порока, нећемо више чути њен тихи глас. Покајање је, између осталог, стално неговање и чување савести.

 

У Рим 3. 11-15 имамо речи Апостола које се неопходно не односе на ово питање али указују да ће се свачије дело показати ст. 13 "Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је."

 

У Јеванђељу по Јовану 3.17-21 Господ каже: "Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега. Који у њега вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен, јер није вјеровао у име Јединороднога Сина Божијега. А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка свјетлости, да се виде дјела његова, јер су у Богу учињена."

 

Овде имамо сасвим јасно објашњено шта је Суд Божији. 1. Он је на спасење света, а не на казну 2. Ко прихвати Христа не суди му се, а ко не верује већ је осуђен, дакле суди нас пре свега наша савест и наш избор 3. Суд је светлост којом ће Господ обухватити васцелу творевину након Парусије и све испунити.  3. И поред тога неки више воле таму него светост јер су њихова дела била зла, пошто онај који чини зло мрзи светлост јер светлост изобличава његову таму. Тако и у нашем животу. Људи нечистог живота, христомрсци, мрзе оне који живе по Богу јер они својим богоугодним делима изобличавају безакоње првих 4. Коначно, онај који истину твори иде ка светлости, не суди му се јер је за њега Суд Божији загрљај Божији и повратак Оцу небеском. Ово су јако важне речи.

 

Православна вера је веома важна за спасење јер нас учи да познамо истински лик Христа. Међутим, Бог налази разне начине да преко савести или на други начин просветли срца људи и упути их на добро. Они траже Христа иако за њега нису чули или су га на погрешан начин упознали преко људи који кривотворе лик Божији. Њих Бог засигурно неће оставити. Наше је да не судимо, већ да верујемо да ће Бог све спасити ако они буду хтели, а ми треба да више водимо рачуна да оно што је нама дато не протраћимо и не скренемо са пута живота и светлости.

[Дидим]

Оче Саво, имам за вас једно питање. Доста је лично и можда је приличније да се постави духовнику, али због ваших ранијих одговора ме занима ваш став и ваше виђење.

 

Што више упознајем хришћанску веру, више ме је страх од пропасти. Чини ми се као да сам оно зрно које је исклијало на камену, или онај који је саградио кућу на песку. Чујем Реч, истински ме дирне и обухвати, разумем је, али непрестано посрћем када треба њоме да живим и на томе падам. Страх ме је од страшних животних искушења која гледам око себе, болести, болесне деце, саобраћајних трагедија, беспарице и материјалне пропасти, туђег зла, државног зла, несреће. Наша вера се углавном прихвата као нека врста позитивне духовности, ведрог погледа на свет, вере у враћање добра добрим, вере у Божју заштиту по материјалним питањима. И онда видимо добре људе како страдају, јаке људе како психички пуцају, а када читам речи да неће ученик бити већи од учитеља свога и о томе ко јесте а ко није од овога света, запитам се због чега бих ја био већи од Христа, успешан и поштован међу људима, да ми се добро добрим враћа, да оно што радом стекнем то и сачувам, када је Син Божји за своје многоструко веће дарове и доброчинства био не само исмејан од света, понижен, него и против правде и без икакве кривице од полиције тучен и заробљен, од суда осуђен, од чувара мучен и од џелата погубљен док је маса урлала "Распни га!" Ако следимо Христа, можемо ли имати другу судбину осим страдања, а ако се молимо Богу да нас сачува од искушења, хоће ли нас сачувати? Човек пази да сам нешто не изазове, али спољно зло удари. Пође на пут, настрада у саобраћају. Изађе на улицу, неко га пребије на смрт. Роди дете, болесно. Силник удари на њега, судови не помажу. Не дешава се сваком од нас, али увек се дешава неком, а за тог неког његов живот је цео свет и тај неко можемо следећег тренутка бити и ми, а да овог тренутка то не знамо. Знам да је питање тешко, можда и неумесно јер су монашка искушења сигурно тежа него световна, а нарочито на једном таквом месту народног и црквеног страдања као што је Косово. Ово ме баш мучи, знам да је речено да се не треба Богу молити за нешто што нам треба јер Бог то већ зна, али ово дотле иде да ме обесхрабрује од молитве за излаз у невољи, јер помислим на оне боље људе него што сам ја који су мученички страдали у многоструко горим и страшнијим ситуацијама и за које је немогуће да се бар једном нису помолили за излаз, али га свеједно нису добили.

 

Већ сте ми одговорили на питања и извињавам се ако сам досадан и не пуштам друге. Као што каже Арсенија, не морате ми одмах одговорити него кад год будете имали времена, али бих волео да чујем ваше мишљење ако сам био јасан у постављању питања?

[Архимандрит Сава Јањић]

Hvala na odgovoru .Imao bih još jedno pitanje zašto su apostoli u početku krštavali u ime Isusa Hrista a ne u ime Oca,Sina i Svetoga Duha?U jevanđelju po Mateju Gospod kaže:

 

 ¹⁹ Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih va ime Oca i Sina i Svetog Duha

 

 

A  opet nakon silaska Svetog Duha na apostole čitamo:

 

A Petar im reče: Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje greha; i primićete dar Svetog Duha; (Dela 2:38)

 

I zapovedi im da se krste u ime Isusa Hrista. Tada ga moliše da ostane kod njih nekoliko dana. (Dela 10:48)

 

Овде нема суштинске разлике у Светом писму. Ниаме, чињеница јесте да у Д.ап. 2.38 стоји „А Петар им рече: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа.“ У Делима Апостолским имамо још примера где се помиње крштење у име Исуса Христа (Д.ап 2.38, 8.12, 8.16, 10.48, 19.5). Апостол Петар врло јасно каже у Д.ап. 4.12 „Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти.“ Крштењем ми умиремо старом човеку са Христом и рађамо се у новом у Христу Господу, као што је и сам Господ телом умро и васкрсао. Крштење је зато залог нашег спасења. У свим овим примерима у Делима апостолским мисли се на то крштење.

 

Али најважније сведочанство су саме речи Господње. У Мт. 28.19 сам Господ говори и врло јасно: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“. То је од почетка била формула крштења и наглашава тројични карактер Бога у кога верујемо. Ми се спашавамо кроз Христа Сина Божијег, и благодаћу Духа Светога кроз Христа улазимо у заједницу са Оцем небеским. Све је тројично у спасењу. Христос као Богочовек ништа не ради сам без Оца и Духа. Када се помиње да се молимо у име Исусово Јн. 14.13 и ту се мисли да се молимо Оцу небеском, у име Христово у Духу Светоме. У Делима Апостолским нигде се конкретно не каже да је неко рекао „Крштавам те у име Исусово“. Стога када се у Делима апостолским говори о крштењу у име Исусово, мисли се на ово крштење које је Господ заповедио апостолима. Било би сасвим нелогично да апостоли нису пренели заповест Господњу и извршавали је. 

 

Ово крштење треба разликовати од Јовановог крштења које је било припрема за покајање и примање Христа као Спаситеља (Мт. 3.13-17; Мк 1, 9-11, Лк 3.21-22). То је крштење водом, али Сам Јован каже у Мк 1.8: „Ја вас крстих водом, а он ће вас крстити Духом Светим.“ Тројични смисао крштења се као предобразац види у самом Христовом крштењу у Јордану, где се појављује Дух у виду голуба и чује глас Оца Небеског.

 

Још од самог почетка није било јасног разумевања крштења код свих. На пример у Ефесу Павле је чуо да је 12 хришћана крштено, али само водом на покајање. Он завршава кшртење полажући руке на њих како би примили Духа Светога. (Д.ап 19.1-7). Ово такође показује и праксу да је дар Духа Светога, хризма тј. помазање давано посебно (у источној пракси до данас заједно са крштењем,  а на западу одвојено).

 

Монахиња Егерија из 4. века која је путовала по Св. Земљи помиње како су катихумени крштавани у име Оца и Сина и Св. Духа, како је Господ заповедио у Мт. 28.19. После је Епископ у цркви помазивао новокрштене св. Миром, полагао на њих руке и говорио „Примите Духа Светога) као што је и Господ чинио са својим ученицима у Јн. 20.22. И данас је тако, али помазање у нашој Цркви могу да обаве свештеници по благослову Епископа. На западу до још искључиво раде Епископи.

 

Крштење само у Исусово име је новија пракса појединих протестантских секти. Они чак тврде да је текст у Мт. 28.19. каснија интерполација након развоја тројичног богословља, зашто апсолутно немају никакву конкретну основу. Ово је посебно присутно код пентекосталаца.

 

Крштења у име Исусово се помињу у ранохрришћанским текстовима нпр. 254. код Папе Стефана у његовој расправи са Кипријаном или код Св. Генадија  из 3. века и код неких других отаца, али овде се пре свега крштењем у име Исусово мисли на крштење по тројичној формули јер су се код појединих јеретика јављале друге формуле које Црква није сматрала исправним (то се посебно односи на валентинијанце, марконите, и монтанисте у раној Цркви).

 

Код раних црквених отаца постоје сведочанства да су монтанисти заиста крштавали у име Оца, Сина и Монтана или су чак додавали и име њихове пророчице Прискиле. Монтана су ови јеретици сматрали за Параклита (Духа Утешитеља) па су зато изостављали име Св. Духа (Занимљиво је да муслимани Исусово обећање о слању Параклита сматрају да се односи на Мухамеда, што показује везу ислама са раним хришћанским сектама и јудеохришћанским групама). Приликом примања у Цркву јеретика који нису користили тројичну формулу,  након њиховог покајања увек је било обавезно да се понови крштење у име Оца, Сина и Духа Светога. 

 

Новије протестантске секте које буквалистички тумаче Св. Писмо, измислисле су крштење у коме крштавају само у име Исусово, што нема никакве везе са предањем Цркве. 

[Архимандрит Сава Јањић]

оче, хвала Вам на одговору.

 

ипак мислим да је велики Микеланђело био дубоко религиозан човек и да у његовим сликама има више искрености и вере, него код правоверног Каравађа. јер само ко истински воли Бога, може да се нашали с Њим, тако што му наслика стражњицу.

 

Наравно, нисмо позвани да судимо Микеланђелу. И њему и свима желим рајска насеља. Сасвим се слажем да је хтео да се нашали, али што је насликао стражњицу окренуту у правцу свештенослужиеља, мислим да је пре свега хтео да мало напакости папи Јулију II који је био врло незгодан човек и велики мегаломан. Сетимо се само како је замислио да му Микеланђело направи велелепну гробницу у римској базилици San Pietro in Vincoli. Ако ништа друго од свега тога остало нам је пар лепих статуа, а међу њима незаборавни Мојсеј. 

[Ламех]

Молим вас, најпре да разјаснимо ствари. Ја не кажем ништа експлицитно као коначну истину, јер сам претходно пре два дана изнео сасвим другачију могућност http://goo.gl/hkv4kO. Овде не износимо нова црквена учења, нити покушавамо да мењамо оно у што Црква верује (не дао Бог никада), већ разговарамо како се оно у што верујемо може разумети у светлу другачијих приступа и размишљања.

 

Оче Саво, немојте ни на тренутак помислити да сам Вас доживео као особу која је себи прикачила епитет непогрешивости. Читао сам Ваше постове, и да не пишем похвале иако су их достојни, и управо сам их сватио као Ваша размишљања на тему о којој се расправља. Мој пост је био само покушај појашњења недоумица које сам хтео да разјасним, тј. да ми Ви разјаните.

[Zoran Đurović]

Драги о. Саво!

Ја сам вам био поменуо како ово учење које сте изложили, које и ја делим и заступам, као и блажене успомене Ранер, не постоји као такво у предању. Међутим, сви елементи постоје! Идеја је дубоко спекулативна и зато је требало 20 векова да се афирмише. Као и сва друга учења. СЗ није знао за Тројицу (у назнакама, слутњи, пророштвима, виђењима, симболима) како се то учење дефинисало пред крај 4. в. после Хр. Јеховисти, у свом безумљу, питају: У Библији је све јасно и зашто нема тог учења као таквог у њој? - Па зато што нам Бог није рекао да оперишемо мозак него да кроз подвиг идемо њему!

Такав случај је и са овим учењем. Ја  вам могу наћи за било који сегмент барем десетак сведочанстава. Но, ми смо били у платоничком ропству дуго. Као што Бог није пустио да у Обећану земљу уђу они који су знали и научили на ропство, тако и овде. 5-7 векова смо били робови западне теологије. Писма су се и губила. Али, увек је постојала упаљена свећа.

Ево из НЗ. Имамо сведочанства како је ЦБ дошло, како је пред вратима и како ће доћи. Имамо сведочанства да ће доћи видљиво, тако да не треба да се завлачимо по буџацима, да не идемо по пустињама и следимо излуделе јеретике који говоре да је тамо Хр, него ће да пукне као гром, да исцепа небо као храмовну завесу, да се види Крст пламтећи на небу и Син Човечији који долази са свима светима! Као и сведочанства да је ЦБ у нама и да се не види његов долазак...

Да ли Писмо подразумева под ЦБ различите ствари? Па је једно или један степен видљив а други не? Не. Иста ствар, перспективе различите. Ми не видимо „приватна“ васкрсења која коинцидирају са свеопштим. Видимо остатке, липси, реликвије. Не видимо да се човек дигао. То ћемо видети само у Парусији. Зато је ЦБ и видљиво и невидљиво. Такође, само чисти срцем ће видети Бога. Сви ће видети очима долазак Страшног суда. Али ће само чисти срцем учествовати у њему. Они ће видети Бога.

Имамо места у Писму која нам говоре да одмах по смрти улазимо у ЦБ. Нема чекања. Павле не каже: имам жељу умрети и са Христом бити у нешто бољем односу, у пролазној станици, јер у сну ћу га боље видети... него вели (Фил 1, 19-24): Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа, као што поуздано чекам и надам се да се ни у чему нећу постидети, него да ће се Христос као свагда и сада свом смелошћу величати у телу мом, било животом било смрћу. Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је вас ради.

Ово каже апостол који тврди да не живи више он него Хр у њему! Због тога вели да је боље да буде од користи. Живи Хр у њему, али са њим не може да буде ако не умре. Јер, само кроз смрт Хр је за њега добитак. Да ли је Павле икад проповедао бесмртност душе? Није. Проповедао је васкрсење. Могао је на Аеропагу да се прави паметан износећи тезу о бесмртности душе. Но, филозофи га послаше кући. - Чућемо те сутра... Другим речима, не лупетај! А шта смо ми пред овом изјавом учитали? Сједињује се са Хр, умире, дакле, сједињује се са душом и тако улази у рај. Колико смо се огрешили о Павла!

Безбожни Ава Зоран и богомудри о. Сава би били јеретици ван сваке сумње да је само у једном једином контексту у Писму, где се вели о сједињењу са Хр одмах после смрти поменута душа! Зашто Павле не каже: Имам жељу умрети и са душом са Христом бити!? Тачно је да се многе ствари подразумевају, али у ово време и у овим географским координатама се није подразумевало. Да, говорило се о души. Али се говорило и о васкрсењу тела. И то најмање 2 века пре Хр рођења. Зато би било разумно да Павле мало прецизира на шта се односи. Но, остали смо без тих прецизација. Он верује да Хр само што није дошао. Тако пише Солуњанима. Зато иде као суманут, трчи светом и урличе: Обратите се, Хр само што није стигао! Проповеда целибат и уздржање, зато мужеви жена које се буне да им дају хоће да „мало попричају са њим“, као што и тадашњи иконографи би да га виде, јер им уништава бизнис. Зато брзо мења амбијент. Али, поново, на „другом путу за Дамсак“ (говорим фигуративно) почиње да схвата боље ствари и онда упозорава да ЦБ мало касни (Сол. 2, 2-3): Не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечју, ни посланицом тобоже нашом као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човјек безакоња, син погибли, што нарочито Петар (2 Пт 3, 1-18) наглашава: Ево, љубљени, пишем вам већ другу посланицу; у њима подсећањем будим ваш чисти разум... знајући прво ово да ће у последње дане доћи ругачи... и говорити: Шта је с обећањем Доласка његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања. Јер они хотимице губе из вида да небеса бише одавно...  а садашња небеса и земља остављени су његовом речју за огањ и чувају се за Дан суда и погибли безбожних људи. Али ово једно немојте превиђати, љубљени, да је један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан. Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају. А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће... Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, где правда обитава... И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст. А ви, дакле, љубљени, знајући унапред, чувајте се да обманом безаконика не будете одведени с њима, и не отпаднете од свога ослонца, но узрастајте у благодати и у познању Господа нашега и Спаса Исуса Христа...

Јасна је полемика са 1 Сол. Такође поручује да свет траје да би свети („сви“) ушли у ЦБ.

Идеја да се улази одмах у ЦБ по смрти се налази и у субапостолској епохи. Али ни овде не бива објашњена теоријом бесмртности душе. Ево како Богоносац говори, а и он је за живота носио Хр у себи, али са тиме није био задовољан. Кроз смрт се сјединио са њим. Тако у Рим. 4, 2: „Али ако пострадам, бићу ослобођеник Исуса Христа и васкрснућу у Њему слободан. Сада се у оковима учим да ништа не желим“. Игњатије је читао Павлово писмо Филипљанима и често га наводи. Нема: ако заспем, устаћу једног дана са њим. Ништа од тога: Васкрснућу у њему! Умирем и васкрсавам у њему! Нема: Душа моја ће васкрснути... Ја васкрсавам и то сада.

Гледај Павла у Игњатију, Рим. 6, 1-3: Ништа ми неће користити задовољства света, нити царства овога века. Боље ми је умрети у Христу Исусу, него да царујем над крајевима земаљским. Њега тражим - за нас  Умрлога; Њега желим - за нас Васкрслога, а тек ми предстоји рађање. Опростите ми, браћо, немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем. Онога који желе да буде Божији, немојте поклањати свету, нити га обмањујте вештаством; оставите ме да примим чисту светлост. Када тамо стигнем - бићу човек. Дозволите ми да будем подражавалац страдања Бога мога. Ако ко има Њега у себи, нека схвати шта желим, и нека ми саосећа, знајући шта ме обузима.

Умревши, родићу се и кроз страдање као Христово (Божије) бићу човек! Сада нисам човек, сада не живим! У времену и простору нисам човек! Примивши светлост, то постајем. Разумећете ме шта вам говорим ако имате Бога у себи!

Игњатије не говори да ће отићи да контемплира некакве божанске идеје. То је ван његовог доживљаја. Не, он жели Хр у телу, демонскима назива, као и моја недостојност, све докете који негирају тело. Био би схизофрен када би мислио: Хр је васкрсао у телу, ја васкрсавам као душа и идем пред душевног, а не инкарнираног Хр! Хр је васкрсао у телу и ја васкрсавам у телу, и то његовом, односно у Њему. Тако нам Игњатије тумачи Павла.

А то материјално је преображено. Није више мртва материја (Рим. 7, 2-3):  Љубав се моја разапе, и нема у мени огња који жели ишта материјално,  Него је у мени вода жива и жуборећа, која ми изнутра говори:Хајде к Оцу! Не уживам у храни пропадљивој, нити у сластима овога живота. Хлеба Божијег желим, који је тело Исуса Христа, рођенога од семена Давидова;   И пића желим-крви Његове, која је љубав непропадљива.

Све материјално и телесно, али преображено. Имао је у евхаристији Христа, али у предокусу и то му није довољно. Хоће љубав да једе и пије у пуноћи. Не каже: мало више, па да се стрпим, да сачекам. Не, он ће одмах да љубави у пуноћи са Богом. То је кад манијак воли манијака! Доста је било на кашичицу, „предокус“.

Онда објашњава „нормалним“ хришћанима, да не би помислили да је он нека будала (8, 1-3): Не желим више да живим по човеку. А то ће бити ако и ви хтеднете. Желите то, да и ви будете жељени (од Бога). Са ово мало речи молим вас: поверујте ми, а Исус Христос ће вам открити да ово истински говорим, Он - нелажна уста кроз која је Отац истински говорио. Молите се за мене - да успем. Не написах вам (ово) по телу, него по вери Божијој. Ако пострадам значи да сте (ме) заволели: ако ли будем одбачен, значи да ме мрзите.

Могу се навести многа места из Игњатија која само потврђују ово што образлажемо: Кроз страдање у коме се саображавамо са Хр ми и васкрсавамо. И то одмах. Нема чекања. Нигде се не говори да ће бити чекања, делимичног уживања у Господу. Тако и Павле каже: да се разрешим (ове беде) и живим са Господом. Презент. Рекао би: Да му се приближим, а после живим стално. Игњатије жуди да му ни комадић тела не остане да би био пред Господом. Да га звери самељу.

Није Игњатије био манихејац или докет. Једино логичко решење је да је био убеђен, како и он каже да ће да васкрсне одмах у Хр. Оно што је у флорилегију наводио о. Сава  да мученици одмах иду на небо. Другим речима да одмах васкрсавају.

Рекао сам већ, када вам је срце горело док сам вам тумачио Писма, да она функционишу савршено само ако се прихвати да је у Хр васкрсењу било и наше. Тада смо васкрсли без обзира што смо се родили после 500 или 2000 година, или 10 000 година пре.

Свако друго решење: бесмртност душе или чекање Парусије не може да ослободи Исуса да није слагао на крсту. Лагао целог живота па и на крсту. Добро је што је разапет. - Не, није никад слагао. Рекао је бандиту: Данас ћеш бити са мном у рају. Они који рај виде као ствар која ће тек доћи морају да силују текст и здрав разум па да кажу: Заиста ти данас кажем, бићеш са мном у рају, али ћеш сада да умреш. Они који верују платонистички у бесмртност душе: Наравно, ушао је у рај који је Небо и место Божије. Но, онда не могу да одговоре зашто треба тела да васкрсну. Могу само да нам понуде бесмислене разлоге... Свесни тога, неки међу њима почињу да говоре како рај који обећава Хр разбојнику није есхатолошко ЦБ него неко ниже место. А зашто би Ис обитавао у неком нижем месту? Онда је и он са крста отишао на неко ниже небо. А знамо да је сишао у шеол. Само ако васкрсаваш одмах за живот или за суд, може да важи ово што је Хр рекао.

Он је васкрсао одмах на крсту. Историјски, после неколико сати, после сахране. Није било 3 дана. То је симболички број и веза са Јоном као моћном сликом. Није се одмах појавио, како паметно резонује св. Атанасије Велики, зато што би се одмах јавили неки који би рекли и да није умро. А такви су се и јавили у 19 веку! Писао наш Николај против тих кретенских теза. Није ми израз преоштар него адекватан.

А сада, да откријем пред свима какви смо слепци ја и о. Сава. Оно о чему говоримо је Писмо давно записало.  Читамо, а не видимо (Сави се извињавам ако га силујем са овом интерпретацијом). Пише у Мт 27 52-3: И гробови се отворише, и устадоше многа тела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу његову, уђоше у свети град и показаше се многима. Ја сада могу да паметујем као Атанасије и да кажем како је ово било доказ да ће бити свеопште васкрсење, да ће са Њиме сви устати. Ја ову епизоду видим као историју, нема никакве алегорије. А она руши нашу логику. Подилазе те жмарци ако гледаш сцену. Неки су устали са Ис. Ходају тамо, не као зомбији. Показују се другима. Али они нису као они које је Ис васкрсао за живота. Њих је само оживео, после су нормално умрли. За ове се ништа слично не види. Остаје мистерија. Не каже се да су умрли или одлетели на небо. Разуме се да су отишли са њиме.

Јавили су се из ЦБ које ја увек поистовећујем са оним есхатолошким. Као што су се Мојсије и Илија јавили одатле на Тавору. Они су били у слави. Понављам, никада се ова наша тела не називају славним или у слави. Павле нас учи (иако немамо 100% сигурност јер разликујемо Павла од синоптичара, али здрав разум нам каже да је тако), Фил 3, 20-1: Међутим, наше живљење је на небесима, откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа, који ће преобразити наше понижено тело, тако да буде саобразно телу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити. Прескочићу овом приликом да наведем сведочанства да су васкрсли Мојсије и Илија били на Тавору.

Земљотрес, помрачење светила, цепање храмовне завесе, отварање горобова. Све се то тада десило. Дато нам је на комадић, да видимо јер историја, тј. свака правда, сваки живот треба да се оствари, да уђу у ЦБ они који треба да уђу.

Као што су се јавили Мојсије и Илија из ЦБ, тако су се устали и ови свети. Али нестају. Нема их више. А нису били утваре, јер бисмо претворили у супротном и Хр васкрсење у душевно. И тада можемо да кажемо да су оне жене биле хистертичне а апостоли на дрогама.

На крају, ове васкрсле не можемо да видимо као васкрсле у неком другом моменту у односу на Ис. Они су се устали са њим, а раније су били помрли. Опет, да конвергирају васкрсења сваког појединачно са овим, видимо из тога што се његово васкрсење односи на оне који беху пре, али и на нас који смо се накнадно родили. Који смо умрли и васкрсли са њиме. Али се то у историји десило пре око 2 000 година, мада ван времена. Зато се све слива у Парусијску или Голготску тачку, како год ко хоће.

[VaSa110]

Није то лако разумети и још је теже објаснити јер из једне перспективе посматрамо ми људи, а из друге Бог. Како Бог спашава оне који никада нису имали прилике да сазнају за Христа (или јесу али на поргрешан начин и то нису прихватили). ............

 

 

Vrlo, vrlo pažljivo sam nekoliko puta pročitao Vaš tekst. Ovde na forumumu sam već o tome čitao (možda baš od Vas) ali u njemu ne nađoh Vaš pogled, mišljenje ili razjašnjenje o onome što mi je nejasno u onoj Vašoj rečenici. Verovatno ja nisam dobro objasnio šta me zbunjuje.

Ali nije ni važno ne želim da Vam oduzimam vreme.

[Zoran Đurović]

оче, хвала Вам на одговору.

 

ипак мислим да је велики Микеланђело био дубоко религиозан човек и да у његовим сликама има више искрености и вере, него код правоверног Каравађа. јер само ко истински воли Бога, може да се нашали с Њим, тако што му наслика стражњицу.

То је без сумње. Мада и Каравађо је био лудак своје врсте, али без Микеланђелових висина. Буонароти је био и теолог, а сонети сведоче за оне који не знају да читају слике дубину те побожности. Без обзира на жељу модерних да га увуку у хомосексуализам. Али чак и да је био са те стране, то му не може отети ово што јесте показао у свом односу са Богом. За нас, источне, то је други свет, али смо се и ми примили на ту културу кад смо ушли у додир са њом. Више бих веровао Теофану Грку који би ми казао шта мисли о том сликарству или вајарству. 

Ја верујем човеку који презире као Ис лицемерје. Микеланђело узе и кардинала-бирократу-церемонијера стави у пакао са магарећим ушима и да га змија гризе за "ону ствар". Скандалозно, зар не? А када се исти кардинал жалио папи и рекао: Или он или ја, папа му одговори: Спреми кофере. А тај исти папа је лагао и Микеланђела. М. оде на бојно поље пошто је папа опседао један град. Каже: Светости, немам динара, радници ме напиуштају... - Нема проблема, реци колико, и иди са овим мојим писмом нашем банкару. М. узе писмо, папа написа друго за банкара: Лажи и одуговлачи Микеланђелу, а ствар ћемо завршити кад се ја вратим. И посла писмо по куриру...

Велике и сјајне ствари. Духовност која је другог типа у односу на нашу. Мада и ми имамо гологузију, али је представљена много мање карналном у односу на ову. Као што је Микеланђело бестрасан у односу на Бернинијеву Катарину у екстази... О којој и Лакан писа у "Још". Али се сетимо и наших легендарних Руса пред Рафаеловом Мадоном... 

[Zoran Đurović]

И дискусија Ис са садукејима сада може да се чита у другом светлу, односно да се прати без проблема. Погледајмо текстове:

1) Мк 12, 26-27: περὶ δὲ τῶν νεκρῶν ὅτι ἐγείρονται, οὐκ ἀνέγνωτε ἐν τῇ βίβλῳ Μωϋσέως ἐπὶ τοῦ Βάτου πῶς εἶπεν αὐτῷ ὁ Θεὸς λέγων Ἐγὼ ὁ Θεὸς Ἀβραὰμ καὶ Θεὸς Ἰσαὰκ καὶ Θεὸς Ἰακώβ; οὐκ ἔστιν Θεὸς νεκρῶν ἀλλὰ ζώντων. πολὺ πλανᾶσθε.

А за мртве да васкрсавају, нисте ли читали у књигама Мојсијевим како му рече Бог код купине говорећи: Ја (сам) Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих. Много се варате.

Да прикључимо и Мт 22, 31-32: περὶ δὲ τῆς ἀναστάσεως τῶν νεκρῶν οὐκ ἀνέγνωτε τὸ ῥηθὲν ὑμῖν ὑπὸ τοῦ Θεοῦ λέγοντος Ἐγώ εἰμι ὁ Θεὸς Ἀβραὰμ καὶ ὁ Θεὸς Ἰσαὰκ καὶ ὁ Θεὸς Ἰακώβ; οὐκ ἔστιν ὁ Θεὸς νεκρῶν ἀλλὰ ζώντων.

А за васкрсење мртвих нисте ли читали шта вам је рекао Бог говорећи: Ја сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих.

Класично отачко тумачење имамо код Теофилакта Охридског (на Мт): „Спаситељ показује да ће бити Васкрсења, али не у оном телесном смислу како су они мислили, већ у узвишенијем и духовнијем смислу. Зашто се варате, говори им, не знајући Писма ни силе Божје, јер да познајете Писма знали бисте да Бог није Бог мртвих него живих и разумели бисте да је Богу све могуће, па чак и да учини да људи живе као анђели. Видиш ли премудрости Господње! Позивајући се на Мојсија они су хтели да одбаце учење о Васкрсењу, али Христос их Мојсијевим речима уверава говорећи: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова. Овим речима Христос жели да каже да Бог није Бог онога што не постоји, већ онога што постоји и што јесте. Није им рекао, Ја сам био Бог..., већ Ја сам Бог. Иако су они умрли, и даље живе у нади Васкрсења. Али, ти ме питаш: Како онда на другом месту каже да ће владати мртвима и живима? Знај добро да Он тамо 'мртвима' назива оне који су умрли, али који ће опет оживети. Устајући против јереси садукеја, који су учили да не постоји бесмртна душа, већ да она после смрти сасвим ишчезава, Господ говори да Он није Бог 'мртвих', то јест оних који вам се чине да су потпуно ишчезли, већ Бог 'живих', то јест, оних који имају бесмртну душу и који ће васкрснути, иако су сада мртви (телом)“.

Тумачење шкрипи. Још се Јероним чудио Исусу што није узео јасније текстове из СЗ да би доказао васкрсење. Вели, узео је Мојсија јер су садукеји само Тору прихватали. Али, онда је доказ климав. Теофилакт од Златоустог узима да је Бог стално Бог патријараха. Настављајући: Иако су они умрли, и даље живе у нади Васкрсења, издаје Ис смисао, јер Ис говори да су они актуелно живи, а не у нади. За Теофилакта, они су живи као душе. Али онда Ис није доказао васкрсење тела. Живети у нади није исто што и бити васкрсао. Ис није имао намере да доказује бесмртну душу која ће тек устати, иако је сада телесно мртва. Тачно је да садукеји нису веровали у бесмртност душе, али су они овде оспоравали васкрсење. А Ис им васкрсење доказује, а не да је душа бесмртна и да се васкрсењу нада. Ту бива очигледна слабост ове Теофилактове позиције. Отприлике, као да садукеји кажу: Петар је слеп, а Ис им одговара, Петар је глув.

Ис не прича бесмислице. Не, доказује васкрсење о коме много боље зна од нас. Не каже: мртви ће васкрснути. Мртви васкрсавају (ἐγείρονται). Опет имамо презент, радњу која је актуелна, континуирана, која се понавља. Није  футур. Дакле, они сада васкрсавају, сада живе и зато је Јахве Бог живих, васкрслих. Код Мт је дискурс уведен са: περὶ δὲ τῆς ἀναστάσεως τῶν νεκρῶν (а за васкрсење мртвих) које он објашњава тиме да је Бог сада Бог Авраама, Исака и Јакова. Само ако буквално схватимо Ис, његове речи могу да имају смисла. Грчки текст користи индикатив, а не коњуктив или оптатив како би Теофилакт због своје предрасуде, доктрине о бесмртности душе хтео да убаци у Хр текст. Нема ништа од тога. Јасно и гласно Ис вели садукејима: Бог јесте сада Бог живих, Авраама, Исака и Јакова. Нема биће или потенцијално. Ти садукеју, који кажеш да нису васкрсли, како из купине Јахве вели да је он Бог ових за које знамо да су помрли? Држиш се слова Мојсијевог? Па он ти лепо вели да су ови васкрсли. Јер, Бог би онда лагао Мојсија. А знамо да ништа није случајно речено. Снага Ис аргумента је убитачна. Људи су се задивили, садукеји подвили реп. То не би урадили да им је Теофилакт објашњавао ствари. Њему би се насмејали.

Још је јаснији Лукин текст, иако разрађенији у односу на Мк и Мт. Наиме,        Лк 20, 34-38: καὶ εἶπεν αὐτοῖς ὁ Ἰησοῦς Οἱ υἱοὶ τοῦ αἰῶνος τούτου γαμοῦσιν καὶ γαμίσκονται, οἱ δὲ καταξιωθέντες τοῦ αἰῶνος ἐκείνου τυχεῖν καὶ τῆς ἀναστάσεως τῆς ἐκ νεκρῶν οὔτε γαμοῦσιν οὔτε γαμίζονται· οὐδὲ γὰρ ἀποθανεῖν ἔτι δύνανται, ἰσάγγελοι γάρ εἰσιν, καὶ υἱοί εἰσιν Θεοῦ τῆς ἀναστάσεως υἱοὶ ὄντες. ὅτι δὲ ἐγείρονται οἱ νεκροὶ, καὶ Μωϋσῆς ἐμήνυσεν ἐπὶ τῆς Βάτου, ὡς λέγει Κύριον τὸν Θεὸν Ἀβραὰμ καὶ Θεὸν Ἰσαὰκ καὶ Θεὸν Ἰακώβ· Θεὸς δὲ οὐκ ἔστιν νεκρῶν ἀλλὰ ζώντων· πάντες γὰρ αὐτῷ ζῶσιν.

И одговарајући Исус рече им: Синови овога века жене се и удају; а који се удостојише добити онај век и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају; јер више не могу умрети, јер су као анђели, и синови су Божији будући синови васкрсења. А да мртви устају, и Мојсије показа код Купине, када назива Господа Богом Авраамовим и Богом Исаковим и Богом Јаковљевим. А Бог није Бог мртвих него живих; јер у њему сви живе.

Лука уводи појашњење како су већ васкрсли они који су се удостојили друге равни постојања (другог света или века). Иако разликује два начина постојања, за оне који су били овде вели да су већ тамо. Наиме, οἱ καταξιωθέντες τυχεῖν, је аорист. Удостојени су да учествују, партиципирају. Не каже да ће учествовати. Граматика је неумољива. Дакле васкрсли су, а сада устају, односно живе. Користи презент (ἐγείρονται). Јер устајање је исто што и стајање, битисање. И он јесте њихов Бог. Јер у њему сви живе (πάντες γὰρ αὐτῷ ζῶσιν). Може се превести и са: Јер по њему (или, због њега) сви живе. Лош је синодски превод: јер су њему сви живи. Зато што то може да значи и да сам мртав али за Бога жив. Зависи од перспективе. Не, у грчком имамо глагол у презенту а не придев. Не каже текст да су они живи, не него да живе. Синод силује текст у смислу душа које живе. То је проблем Синода, али не Исусов. И онда се поново враћамо на оно што рекох за Теофилактову егзегезу која иде против Исусове. Поштујмо текст, а не нашу памет. Не замењујмо Божију реч људским предањима. То се често дешава, што због малициозности, што због предрасуда, што због 1000 других разлога. Али, када Васкрсли тумачи Писма, онда срце гори јер се она отварају.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво, имам за вас једно питање. Доста је лично и можда је приличније да се постави духовнику, али због ваших ранијих одговора ме занима ваш став и ваше виђење.

 

Што више упознајем хришћанску веру, више ме је страх од пропасти. Чини ми се као да сам оно зрно које је исклијало на камену, или онај који је саградио кућу на песку. Чујем Реч, истински ме дирне и обухвати, разумем је, али непрестано посрћем када треба њоме да живим и на томе падам. Страх ме је од страшних животних искушења која гледам око себе, болести, болесне деце, саобраћајних трагедија, беспарице и материјалне пропасти, туђег зла, државног зла, несреће. Наша вера се углавном прихвата као нека врста позитивне духовности, ведрог погледа на свет, вере у враћање добра добрим, вере у Божју заштиту по материјалним питањима. И онда видимо добре људе како страдају, јаке људе како психички пуцају, а када читам речи да неће ученик бити већи од учитеља свога и о томе ко јесте а ко није од овога света, запитам се због чега бих ја био већи од Христа, успешан и поштован међу људима, да ми се добро добрим враћа, да оно што радом стекнем то и сачувам, када је Син Божји за своје многоструко веће дарове и доброчинства био не само исмејан од света, понижен, него и против правде и без икакве кривице од полиције тучен и заробљен, од суда осуђен, од чувара мучен и од џелата погубљен док је маса урлала "Распни га!" Ако следимо Христа, можемо ли имати другу судбину осим страдања, а ако се молимо Богу да нас сачува од искушења, хоће ли нас сачувати? Човек пази да сам нешто не изазове, али спољно зло удари. Пође на пут, настрада у саобраћају. Изађе на улицу, неко га пребије на смрт. Роди дете, болесно. Силник удари на њега, судови не помажу. Не дешава се сваком од нас, али увек се дешава неком, а за тог неког његов живот је цео свет и тај неко можемо следећег тренутка бити и ми, а да овог тренутка то не знамо. Знам да је питање тешко, можда и неумесно јер су монашка искушења сигурно тежа него световна, а нарочито на једном таквом месту народног и црквеног страдања као што је Косово. Ово ме баш мучи, знам да је речено да се не треба Богу молити за нешто што нам треба јер Бог то већ зна, али ово дотле иде да ме обесхрабрује од молитве за излаз у невољи, јер помислим на оне боље људе него што сам ја који су мученички страдали у многоструко горим и страшнијим ситуацијама и за које је немогуће да се бар једном нису помолили за излаз, али га свеједно нису добили.

 

Већ сте ми одговорили на питања и извињавам се ако сам досадан и не пуштам друге. Као што каже Арсенија, не морате ми одмах одговорити него кад год будете имали времена, али бих волео да чујем ваше мишљење ако сам био јасан у постављању питања?

 

Ово је, драги брате, једно од најтежих питања за нас људе. Живот је без Христа заиста апсурдан. Рађамо се и практично већ почињем кроз процес постепеног старења да умиремо. Ретки су људи који лако прођу кроз живот без мањих или већих искушења, а некада видимо да се поједини људи суочавају са таквим трагедијама, да се човек просто пита како је то све могуће или чак како то Бог допушта, ако га уопште има. Наравно, ми који смо слободно одлучили да следујемо Христу, верујемо да Бог не само постоји, већ је живео међу нама и сам пострадао на крсту и да је победио силу смрти, која је раздвајала створену и смртну природу од вечног живота. Шта је заправо прародитељски пад? Неки се људи питају зашто ми морамо да страдамо ако је први човек отпао од заједнице Божије. У средњовековној римокатоличкој теологији помиње се појам преношења кривице. У неком крајњем исходишту то значи да ми наслеђујемо кривицу од првог човека и сасвим се логично поставља питање, какве ту има љубави и правде Божије. Зашто смо ми криви што је Адам сагрешио? Још страшније је објашњење да је Адам увредио Божије достојанство и да ми морамо стално Богу да приносимо покајање као неку врсту сатисфакције да би нам опростио. Ово су за мене потпуно апсурдни појмови и апсолутно ми није чудно што је атеизам настао управо на темељима деформисаног схватања Бога, греха, човека на средњовековном западу. Наравно, на Западу је много данас мислилаца који лично не верују у ове ствари и источна православна теологија много је допринела да се Запад упозна са другачијим ликом Божијим, оним кога су и они на Западу знали и поштовали пре него што су људским умовањем, Анселма, Аквинског и бројних њихових учитеља, а све тобоже под изговором следовања Августину, Бога претворили у нешто сасвим друго. 

 

Ми од Адама наслеђујемо повређену, палу природу као његови потомци и то је оно што значи "у гресима роди ме мати моја" у 50. псалму. То није казна Божија којом се он као неки деспот иживљава над људима који су посрнули, већ последица нашег избора да постанемо богови без самог Бога и нашег Створитеља. Смрт која нас стално окружује, јер свакодневно бројне ћелије нашег организма изумиру, свуда је око нас и у нама. То је онај последњи непријатељ створене природе. Будућност уопште није под нашом контролом и не знамо шта ће бити сутра. Наравно, имамо избор да кажемо да је живот бесмислен, да Бога нема или да је он фикција човека опхрваног својом трагедијом живота, или да верујемо у Христа Спаситеља и верујемо да овај живот кроз који пролазимо представља само једну фазу у нашем животу. Колико год ми сматрали да смо господари свог живота и колико год свешћу о сопственом постојању и идентитету веровали да смо ми оно што мислимо да јесмо, ипак у светлости Христовог учења није тако. Верујемо да смо позвани за нешто више и боље, да смо у формирању и да у овом животу обликујемо своју вечност. Ми свој живот гледамо из линеарне перспективе, од детињства до смрти, али хришћанска философија живота је сасвим другачија. Она је потпуни апсурд за логику овог света. Христос нас позива да живот гледамо из перспективе вечности. И у свакодневном животу знамо да када идемо на неко лепо место често не жалимо труда и напора да тамо стигнемо, јер знамо да ће нам тамо бити лепо. Пролазимо године школовања мучећи се са испитима и оценама јер знамо да када једном завршимо школу имаћемо боље услове за живот и запослење. Људи у породицама рађају децу и труде се око њих и жртвују знајући да ће они порасти и бити им утеха и радост у старости.

 

Дакле, када посматрамо живот из перспективе будућности све наше невоље и проблеми, колико год оне биле тешке и страшне имају свој смисао. Оне не постоје зато што Бог жели да постоје, већ зато што ми морамо да изађемо из биолошког начина постојања и уђемо у један еклисијални, духовни (евхаристијски) начин постојања у коме ћемо постојати у вечности. То је веома тешко али потребна је вера и молимо се Богу да нам дометне вере и подари снаге. Крштење је заправо Св. Тајна у којој ми умиремо том старом човеку и рађамо се у новом. Наизглед, ништа се не мења и настављамо живот као и пре (посебно ако се крстимо као деца), али суштински, духовно наше биће је већ кодирано за вечност. На нама је да као хришћани заживимо тим новим идентитетом, као чланови Цркве и реализујемо себе, колико је могуће у овом животу, по угледу на Христа подвигоположника.

 

Господ је дошао у овај свет, постао човек по свему сличан нама осим по греху, живео и растао, пострадао на крсту, умро, био положен у гроб, васкрсао у трећи дан и био узнет Оцу Свом небеском. Он је сам прошао драму палог човека, а да сам није имао греха. Шта то значи?. Господ је примио од Пресвете Дјеве исту ону људску природу коју ми имамо, способну да болује и пати, да гладује и жеђује. Иако као предвечни Син Божији, који је ту природу вечно сјединио са својом божанском природом, Христос није морао ни да пати ни да страда. Он слободно, из љубави према нама прихвата, унижујући се у свом божанском кеносису, да у свему подлеже правилима пале људске природе. Он свесно страда, свесно жеђује, свесно трпи Бол. Наравно, не као што су средњовековни римокатолички теолози тврдили да би угодио свом Богу Оцу и искупио нас пред његовим увређеним достојанством (бесмислица!!!) већ да би истински као човек пострадао и победио силу смрти не само као Бог, већ као Богочовек. У томе је наше исцелење, наша нада! Ово није теологија само, већ суштина наше вере. Да Христос није пострадао све би било бесмислено. Његово страдање није био позоришни чин Бога који је постао човек, већ стварни догађај у коме је Богочовек Христос сам прошао трагедију људске смрти да би нас избавио од те трагедије.

 

После његове крсне смрти и васкрсења, смрт више суштински нема снагу над нама. Ми болујемо, умиремо али смо живи у Христу као чланови Цркве Христове. Господ сабира расејану и располућену људску природу у себи као Телу Христовом, у Цркви која надилази овосвестску димензију историјске институције и наставља се у векове векова као заједница свих светих. Отуда код светих мученика толико наде и трпљења, отуда Св. Феликита има снаге да гледа страдање своје деце и храбри их да издрже, отуда подвижници подносе најсуровије подвиге из љубави према Богу да би својим подвигом саучествовали у том спасоносном Христовом страдању. Подвиг и страдање нису потребни Богу. Они су израз љубави. Када некога истински волите ви хоћете да се помучите око вољене особе, жртвујете своје време, своју удобност, новац, или чак живот полажете за ближњега, а Господ нас учи да нема веће љубави од те. 

 

Страдање у концентрационим логорима, разним мучилиштима и стратиштима јесте страшно и ужасно из перспективе човека који читав смисао живота види у овом биолошком животу, али они који телесну смрт Христа ради, вере ради виде као двери небеског живота, за њих је и такво страдање, колико год ужасно и тешко пут у загрљај са Христом. Отуда су хришћане пагани сматрали потпуно ненормалним људима. Чудили су се њиховој вери коју су сматрали фанатизмом, а мученици су са радошћу хитали да би задобили своје венце и нашли се што пре са вољеним Спаситељем.

 

Када гледамо на све проблеме које сте поменули из ове перспективе, све је потпуно другачије и живот и те како има смисла и лепоте. Он је предворје вечности. Наш проблем јесте што често посрћемо у маловерју и опхрвани проблемима овог света препуштамо се олако туги и очајању, постајемо огорчени и још више губимо заједницу са Богом. Зато је важно да се стално молитвено крепимо.

Молитва је јако важна јер иако Бог зна шта нам је потребно ми се молимо Богу са Црквом "не уведи нас у искушење" тј. не дај нам више од онога што можемо да поднесемо, а Бог ваљда зна. Велика страдања људи око нас нису сама по себи казна. Ако сналазе човека мрачног и нечистог живота она заиста постају бол и мука, али код праведника Божијих је другачије. Они још више засијају силином вере и љубави и у том чудесном парадоксу то страдање доживљавају као дар Божији и благослов. Тешке су ово ствари, али да бисмо их разумели потребни су нам вера, нада и љубав - три темеља нашег хришћанског живота.