Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

Драги оче, ја продужих да пишем и то у 3 сегмента. Нисам овде хтео да давим.

https://www.pouke.org/forum/topic/40205-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%98%D0%B0%D0%B2%D1%99%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B5%D1%81%D1%85%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%BC-%D1%82/page-31#entry1331954

Веома занимљиво оче. Управо сада ћу постирати један подужи текст (ово већ више постаје блог, а мање форум са одговорима) јер су ове теме крајње занимљиве и подстичу на молитвено размишљање.

[Архимандрит Сава Јањић]

Размишљајући ових дана о есхатолошким темама, а поводом теме коју је започео о. Зоран, дошао сам на идеју да покушам да упоредим разна размишљања на ову тему и подвучем оно што сам и у претходним текстовима желео да кажем. Наиме, моје дубоко уверење јесте да је у размишљању савреених хришћана о томе где су упокојени, да ли душе свесно и слободно делују без тела, одакле се јављају светитељи и слично, упадљиво преовлађује приступ који на известан начин ставља у други план Христологију и Евхаристију.

 

(Нео)платонизам који се несрећно уплео у историју хришћанског богословља још од првих векова, у сусрету Цркве са интелектуалном елитом Римског царства, полазио је од душе као потпуно аутономног и самосталног елемента и, нажалост, многи хришћани још увек на томе темеље своју веру у бесмртност. Васкрсење је за њих само васкрсење тела, а душа, будући по таквим размишљањима бесмртна сама по себи, заправо сасвим нормално функционише и без тела. Отуда је смисао Васкрсења и целог домостроја спасења стављен у други план. Есхатологија се у таквим платонистичко-хришћанским круговима већином кретала у сфери прича о „загробном животу“ и како он функционише антрополошки, психолошки и сл. С друге стране од најранијих времена они који су видели опасност у (нео)платонизму излаз су тражили у спавању душе (посебно у сиријској традицији) или чак у тнитопсихизму (да душа потпуно умире са телом). У оба случаја опет се човекова личност не сагледава као целина, већ се стално враћамо на однос душе и тела, што неизбежно води ка једној или другој крајности. Свођење живота на биологију и (само)свест, односно схватање себе као потпуно аутономне индивидуе заправо је страна животу у Христу. Постојање у Христу је управо надилажење оваквог живота који сви ми људи тако грчевито данас покушавамо да сачувамо и продужимо, подсвесно верујући да смо биолошки бесмртни. Истина је у томе да нисмо и да никада нисмо ни били јер смо створени ни из чега. Ми смо позвани на бесмртност, али не биолошку, и у томе је сва лепота, али и суштина свих неспоразума са којима се данас сами хришћани суочавају размишљајући о смислу своје вере и живота у Христу.

 

У наредним пасусима покушаћу да направим преглед како је ово питање развијано посебно у римокатоличким и протестантским круговима и да укажем на елементе за које мислим да представљају врло важне основе ранохришћанског разумевања овог питања. Дакле, есхатологија се аутентично може разумети само у контексту Христологије и Евхаристије. Ван тог окружења крећемо се неизбежно у зачараном кругу. А хришћанска антропологија суштински се темељи на Христологији и Евхаристији јер се тек у том контексту разуме човек као целина. Притом се увек морамо сетити о. Флоровског који је заиста тако јасно рекао да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. Човекова личност своју целину једино има и налази у Христу и васкрсење и вечни живот у Есхатону је живот у Христу, а не пуко преживљавање душе, којој се придодаје и тело, а све уз тешке наслаге морализма и јуридичког тумачења да Божија слобода и љубав могу да  се ограниче појмовима наше ограничене правде.

 

Хришћани су, дакле, од почетка веровали да они који умиру телесно и даље живе у Христу и да ће праведници васкрснути у живот вечни. Господ каже у Јн. 5, 25-29: "Заиста, заиста вам кажем: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот… да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега, и чувши га оживјеће…. Јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда“. Овде се не говори о душама без тела или васкрсењу обездушених тела, већ о човеку као целини, који заиста умире, и даље живи у Христу и васкрсава у реалност пуноће будућег живота након Парусије.

 

Од најранијих времена за покојне чланове Цркве узношене су молитве. На Литургији Св. Златоуста свештеник се моли испред сабране Цркве „и помени све преминуле у нади на васкрсење и живот вечни и упокоји их Боже наш , где сија светлост Лица Твога“. Међу хришћанима се врло рано развило веровање да упокојени одмах пролазе привремени суд, где чекају Судњи дан у миру и спокоју или у ужасу и страху. Ово веровање се пре свега заснива на неколико еванђелских пасуса. У Лк 16, 19-31 у причи о  убогом Лазару и богаташу види се да обојица након смрти живе у реалности која је последица њиховог ранијег живота на земљи. Наравно, неки хришћански оци су ово тумачили више као символичну и поучну причу, коју не треба схватати дословно. Такође на крсту Господ је рекао покајаном разбојнику „Заиста ти кажем данас ћеш бити са мном у Рају“ Лк 23.43. И у овом случају расправе су се водиле шта је заправо Христос желео да каже. У првим преписима Еванђеља није било интерпункције, па ово може да значи „кажем ти данас, са мном ћеш бити у рају“ или „кажем ти, данас ћеш са мном бити у рају“. Разлика је битна јер друга интерпретација подразумева да праведници после телесне смрти одмах одлазе у рај.

 

Апостол Павле смрт најчешће назива уснућем (κοίμησης) у коме се чека васкрсење прослављеног тела (нпр. 1 Сол 4, 13-18 или 2 Кор 5). Пишући Солуњанима Апостол посебно у стиховима 15-17 каже да ми који будемо живи о доласку Господњем нећемо претећи оне који су уснули и даље „Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.“ У апостолским временима било је веома јако и живо осећање близине Христовог поновног доласка и готово да нема неког посебног размишљања о тзв. привременом стању уснулих до доласка Господњег. У Старом завету, нпр. у Књизи проповедника 9.5 указује се да су они који су умрли у несвесном стању и да ништа не знају. У том правцу говори и Псалам 115.17 " Неће те мртви хвалити, Господе, нити они који сиђу онамо гдје се мучи.“ То парафразира и пророк Исаија у 38.18. За древне Јевреје шеол је било место у коме није било свести. Идеја постојања бесмртних душа у јелинском смислу за Јевреје је била потпуно страна. Душа је више схватана као оживотворавајућа сила која са телом чини нераскидиву целину. Телесна смрт је била заиста стварна смрт. Иако су они који су умрли у вери ипак одлазили са надом у обећање што помиње Апостол у Јев 11.13 „У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања“. За Јелине смрт је била заправо само промена стања, није било осећања пуне трагике смрти, а самим тим ни значаја Христовог васкрсења и победе над смрћу.

 

Код раних хришћански отаца Јустина, Иринеја и Климента Александријског углавном преовлађује уверење да они који су живели у Христу неће ући у рај до Судњег дана и да у периоду између смрти и васкрсења обитавају са радошћу у месту мира и спокоја, чекајући коначно прослављење. Постепено се појављује веровање да први мученици и светитељи већ учествују у пуној небеској радости, развија се њихов култ и молитве светитељима, на њиховим гробовима граде се прве цркве. И ми православни верујемо да након смрти умрли доживљавају предукус блажене радости вечног живота или вечног мучења, које их чека након васкрсења, али не и пуноћу радости или патње. Ипак код свих отаца се посебно наглашава значај васкрсења, које је управо прослављење у обновљеним и преображеним телима. То је она пуна реалност заједнице у Христу коју су хришћани живо осећали, за разлику од (нео)платоничара који су ослобађање од тела видели као скидање бремена и узлазак у виши начин постојања.

 

Западна римокатоличка идеја чистилишта (purgatorium) увела је ову тему у потпуности у простор јуридичко-рационалног резоновања. Папа Бенедикт XII је 1336. својом декларацијом Benedictus Deus одлучно одбацио учење да мртви спавају чекајући васкрсење Христово (што значи да је било оних који су у то тада веровали) и нагласио да свако бива суђен одмах после смрти привременим судом. Притом је посебно истакнуто да је живот на земљи процес сталног очишћења и да се он наставља и са душама након смрти. Отуда за оне који се нису довољно очистили у овом животу мора да постоји „чистилиште“ као место казне и очишћења. Како то бива код Латина, све је јасно класификовано. Постоје две казне у чистилшту poena damni и poena sensus. Прва је само одуство блаженог гледања лица Божијег (visio beatifica) коју је Тома Аквински назвао највишим степеном заједнице Бога и човека, а  друга подразумева и искупљујућу патњу у огњу за грехе који нису покајани за живота. Ватра вечне љубави Божије чисти грехове које душу одвајају од Бога, јер само чисти срцем ће видети Бога (Мт 5.8). У то време се развија пракса служења литургија (миса) за упокојене као најефикасније средство помоћи упокојенима. У западним црквама и дан данас можемо видети велики број бочних олтара у црквама где су често истовремено служене тзв. тихе мисе за покојнике (у Римокатоличкој цркви још постоји пракса служења миса које служи само свештеник, евентуално са још једним чтецом, при чему се губи смисао литургије као заједничког догађаја и литургија се претвара у лични обред). 

 

Уметнички је учење о Чистилишту посебно занимљиво обрадио Данте у својој „Божанској комедији“ 1319. године. Код Дантеа се душа у свом очишћењу пење уз планину пролазећи седам кругова. За Дантеа је пакао место где нема никакве наде, а чистилиште је место наде јер води ка светолости. Данте је у својој визији тамо видео и своју вољену Беатрису и нашао утеху на своју велику радост.

 

Чистилиште можда у овој форми не би ни био неки проблем за источне хришћане, да на Западу није превладало јуридичко учење задовољења правде Божије које је посебно развио Анселмо Кентерберијски у 11. веку (о чему сам раније писао). И на Истоку се говорило о искупљењу, јер Господ је дао себе за откуп многих Мт. 20.28. За нас православне Христово откупљење је израз жртве љубави, а не јуридичка категорија и својеврсна „финансијска трансакција" како ју је мање-више описао Анселмо у свом Cur Deus Homo. Да не дужим, ова идеја задовољења Божије правде, коју ни Августин у овој форми није заступао, неповратно је контаминирала западну теологију до данашњих времена. Овим приступом привремено стање душа и њихово обитавање у Чистилишту уз потребу очишћења душа и задовољења Бога у други план је ставило очекивање Христовог васкрсења и Његову жртву којом је узео грехе света и победио смрт. Заправо, загробни живот је добио више на интересовању од вечног живота, односно вечни живот је протумачен као својеврсни наставак загробног живота, па и данас многи под утицајем западне теологије често говоре о вечном животу као о загробном животу. 

 

Такође, основе за учење о чистилишлту у Св. Писму нису баш много убедљиве. У другој књизи Макавејској 12. 40-46 Јуда Макавеј, парафразирам,  закључује да је добро молити се за оне који су уснули у добру јер да се није надао да ће поново устати било би сувишно молити се за њих. Макавејски период је време када су јелинистичке идеје већ полако почеле да налазе место у јеврејском размишљању и постоје ставови да је реч о могућој интерполацији. Други цитат је из 1. Кор 3.11-15 где Апостол говори да ће „свачије дело изићи на видело јер ће се огњем открити и свачије дело ће се огњем испитати какво је“. Овај пасус раније није био тумачен у контексту јуридичког очишћења, већ у смислу да ће оно проповедање еванђеља које је тачно остати, док ће погрешно учење бити уништено или на друге начине.

 

Заправо, испада да је цела теологија Чистилишта, које је Православна Црква одлучно одбацила, не због идеје о привременом суду, већ пре свега због јуридичког тумачења и учења о физичком огњу, заправо настала на Западу као последица оправдавања и објашњавања већ раније постојеће праксе. Пре Августина нема ни код источних ни код западних отаца помена о задовољењу (satisfactio) Божије правде или увређеног Божијег достојанства које се постиже или патњом или покајним трудом живих сродника како би се помогло покојнима. У православној традицији постоји дубоко веровање потврђено вишевековном праксом да молитве и милосрђе за покојне јачају заједницу покојних са Богом, доносе им духовну утеху, али дефинитивно не кроз задовољење Божије правде. Зато у Православној Цркви служење заупокојених литургија нема онај смисао као на Западу, већ је израз дубоке вере да литургијско помињање наших покојника и нас и њих сједињује са Господом у заједници свих светих. У томе се и види дубока свест да је истинско постојање заправо у односу, у сећању (памјати), било да је реч о памјати Божијој или нашем молитвеном сећању наших ближњих. Живот као аутономни биолошки и психолошки феномен је суштински стран православном хришћанству.

 

За протестанте, с друге стране, највећи проблем у овом питању било је римокатоличко наглашавање оправдавања делима и гледање целог овог питања у контексту моралних вредности, које се постижу настављањем покајања после смрти и моралном савршеношћу, која је по римокатоличким учењима неопходна за блажено виђење. Први носиоци реформације су полазили од тога да нико својим делима не може бити праведан пред Богом и да опроштај од грехова добијамо Божијом благодаћу и вером. То је стара и вечна тема расправе протестаната и римокатолика. За православне ово никада није био проблем јер и ми верујемо да вечни живот задобијамо благодаћу Божијом као дар, али су за то потребан труд и подвиг како бисмо отворили пут благодати да делује у нама и слободно прихватили спасење у Христу. Дакле важна је и вера, али вера без дела је мртва. Лутер и његови следбеници су бесно урлали против Чистилишта, говорећи да је Крв Христова једино искупљење и очишћење. Зато је било потребно направити нову теорију шта се дешава са умрлима.

 

Кључни проблем са чистилиштем и моралистичко-јуридичким приступом спасења јесте у томе што се се суштински удаљује од Христологије и спасење се своди на антропологију, на морално усавршавање, а то је заправо само средство да Божија благодат може слободно да делује у нама. Такође Чистилиште подразумева да се након телесне смрти наставља живот у виду бестелесне душе која има пуну слободу, вољу и свест. На тај начин се опет враћамо у простор (нео)платонизма јер за хришћане од давнина душевни елемент одвојен од тела није доживљаван као целовита личност. О наставку личности након телесне смрти се може говорити, као што сам већ рекао, само са богоцентричног становишта, јер смо сви вечно присутни пред вечним Богом и зато се молимо да останемо у његовој вечној памјати. Ово је веома важан аспект који се често превиђа у зачараном кругу који је изграђен на темељима прикривеног платонизма, морализма и јуридичког схватања спасења.

 

Ипак протестанти су отишли у другу крајност и окренули се учењу о „спавању душе“. Иако постоје разне нијансе у појединим учењима учитеља Реформације, Лутер је на пример замишљао да мртви бораве у дубоком, „сну без снова“, ван простора и времена, без свести и осећања. По његовом схватању, када их Христос васкрсне у дан Васкрсења, они неће чак ни знати где су били и колико дуго су били мртви. Посебно је наглашавао да ће Бог у дан Васкрсења васкрснути целу личност, а не тело без душе које ће се потом сјединити са душом (што је библијски утемељено). Овде имамо један занимљив елемент. Наиме Лутер је говорио да чим уснемо, хиљаду година биће као да смо спавали пола сата, као да смо тек уснули и већ ћемо бити преображени и васкрснути. Овде смо опет суочени са субјективним доживљајем времена. Лутер је сматрао да је то због тога зато што се пред Божијим лицем време не рачуна као код нас и хиљаду година пред њим су као један дан. Сама чињеница да је смрт заправо „сан“ има за Лутера дубоки значај, пре свега зато што је на тај начин смрт изгубила своју силу над људима, а затим и због тога што смрт није коначни крај свега. Оба разлога претпостављају Христово васкрсење из мртвих као коначни крај и почетак новог живота. За њега је смрт и васкрсење заправо рађање. У том спавању нема снова иако нису баш сви били уверени у то, чак и у елизабетанском времену у коме је преовладавао протестантизам (Сетимо се оног Хамлетовог питања: For in that sleep of death, what dreams may come? (Јер у том смртном сну какви снови могу доћи. Хамлет је самоубиством мислио да прекрати муке али није био уверен да ли у смртном сну има снова и да ли га чека још већа мука и кошмар). За Лутера и његове следбенике смрт је заправо „дуга ноћ“ у којој не вреде појмови времена и простора, који на известан начин и те како постоје у римокатоличком учењу о чистилишту (што је више греха чишћење је дуже и жртве, молитве и мисе заупокојенице могу да скрате тај период по већ јасно разрађеној математици и ценовнику за индулгенције). Све ће бити у трену ока, каже Апостол у 1 Кор 15.52 и Лутер то примењује на своју теорију. Као и увек када неко тражи нешто у Светом Писму увек нађе. Ипак ово је било озбиљно одступање од традиције, што је главни проблем протестантизма. 

 

Морамо признати да су ово врло занимљива размишљања која су се појављивала у овом или оном облику у току наше досадашње дискусије, без позивања на Лутера. За њега упокојени живе у вечној садашњости Божијој, а не у нашем историјском времену и зато је време између њиховог упокојења и Васкрсења заправо само трен ока. Кључни закључак Лутеров на питање где су онда сада упокојени? Па већ у новом свету васкрсења и Божијег вечног живота. Зато је по њему и Христос рекао покајаном разбојнику „Данас ћеш бити са мном у рају“. Данас, каже Лутер, а не за три дана (Лк 23.43), а то данас је "вечно данас Божије". Лутерово учење је по много чему занимљиво, осим што постоји чињеница да од давних времена у Цркви имамо обичај молитве за покојнике, што су протестанти одбацили (пре свега због јуридичког приступа Римске Цркве) и молитава светитељима, чије су кипове разбијали оним истим жаром као византијски иконоборци иконе. За ревносног следбеника sola scriptura овај обичај Цркве није био никакав аргумент.

 

Наравно, остаје занимљиво питање за данашње богослове, како је молитва за покојнике еволуирала од апостолских времена до Чистилишта или наших митарстава, који мање више почивају на истој логици. Да ли су рани хришћани молећи се за своје покојнике заправо доживљавали да у тој молитви они заједно учествују у том сталном Божијем „данас“ кроз Литургију и заједно проживљавају наду будућег живота. Мени се ово чини много реалнијим објашњењем. Рани хришћани су чврсто доживљавали заједницу живих и упокојених у Христу као извору живота и једних и других. И наравно, кључно питање и почетак наше дискусије – одакле се јављају Светитељи. Да ли заиста из Есхатона у већ васкрслим и прослављеним телима или из Христове заједнице светих, коју је о. Шмеман назвао тако лепо „путиром вечности“. 

 

Елем, новији римокатолички теолози који покушавају да се дистанцирају од средњовековне јуридичко-моралистичке теологије и сами су покушали да помире своја учења, која су још остали догма Римокатоличке цркве, са извесним Лутеровим размишљањима. Међу њима треба поменути Rahnerа (посебно у свом тексту о Чистилишту 1984. и чланку о Привременом стању 1981.), Pohierа, Greshakeа, Lohfinkа) и друге. Њихово полазиште је у томе да ће Господ помирити, искупити и преобразити човека као целину, као тело и душу са свим чулима. Овде се они  одвајају од веровања о душама, којима ће се Васкрсењем бити придодати васкрсла тела и показују да је човек целина душе и тела, чиме се додатно одступа од хришћанског платонизма. У том контексту спасење није више томистичко блажено виђење Бога, него васкрсење човека као целине и не само човека ,већ и васцеле твари која ће васкрснути и бити обновљена. Овде једна индивидуална есхатологија, до тада тако карактеристична за Запад, постаје универзална и козмичка. Ово је јако важно јер их приближује православним богословима. Код нас православних, спасење није само спасење човека као индивидуе, већ васцеле твари (макрокозмоса) и то кроз човека који је микрокозмос - пре свега Христа Богочовека који је васпоставио палу људску природу у ипостасној заједници са божанском природом. И твар ће бити обожена кроз Христа Богочовека, а не само преображена. Чистилиште и антропоцентричне сличне теорије потпуно занемарују овај аспект, иако су Св. Оци, нарочито Св. Максим посебно овоме придавали пажњу. У тумачењима римокатоличких богослова васкрсење тела није васрксење оних истих телесних елемената, већ заправо васкрсење нових бића. Ово стоји и биолошки. Наша тела се мењају по хемијском саставу у одређеном броју година. Старост биолошки није старост ћелија, већ по најновијим теоријама њихова раслабљеност услед вишеструког копирања и сталног обнављања организма. У вези релативно новијих размишљања римокатоличких теолога на ову тему у „Новој књизи веровања - Das Neue Glaubensbuch” из 1973 каже се да „појединачно васкрсење из мртвих бива у тренутку смрти“. По тој теорији Последњи дан није само хронолошки последњи дан календара светске историје, већ есхатолошки Дан Божији и Дан свих Дана, дан када ће мртви васкрснути и њега ће сви покојиници доживети у истом тренутку без обзира када су умрли. Пошто за Бога не вреде земаљска правила времена, када год неко умре Бога ће срести у истом тренутку, у Божијом присуству вечности. Овим савремени западни богослови превазилазе проблем између „бесмртности душе“ и васкрсења из мртвих и цела прича о бестелесним душама у чистилишту постаје излишна. Lohfink  је чак отишао у правцу хилијастичких тумачења говорећи да ће васкрснути само верни, док ће остали остати у смрти, опасно се приближивши протестантским учењима. Наравно, Римокатоличлка Црква ова прилично слободна богословска размишљања није прихватила као званично учење, па је Конгрегација за доктрину вере својим писмом 1979. године одбацила идеју „васкрсења одмах након смрти“. Карл Ранер ипак мисли да није јерес веровати да се оцелотворење душе и тела дешава одмах након смрти и да васкрсење тела и општи суд бивају „паралелно“ са текућом историјом света. Ранер је озбиљан мислилац и теолог, али очигледно његове идеје отишле су предалеко за званично учење Римске Цркве (не само у овом питању, додуше).

 

Једна од замерки традиционалнијих римокатоличких, али и других богослова овој теорији "васкрсења одмах након смрти" јесте што у његовом поистовећивању личне смрти са есхатолошким васкрсењем из мртвих (иако људска бића након срмти више нису подложна катеогријама нашег времена и простора) долазимо до закључка да лично усавршавање и усавршавање света не коинцидирају (тј. не бивају у исто време) Ако већ васкрснемо одмах након наше смрти, по овој теорији, бићемо искупљени од „још неискупљеног света“. Другим речима повезаност нашег тела са овом земљом биће поремећена. Традиционални римокатолички теолози су наглашавали да без „нове земље“ нема ни васкрсења тела, јер само нова земља даје могућности за преображај људских бића. Ако би се индивидуално васкрсење из мртвих сматрало историјском антиципацијом општег васкрсења из мртвих, онда сама разлика која је имала за циљ да превазиђе овај проблем опет долази на дневни ред. Очигледно, покушај да се нађе неки компромис са неким протестантским идејама и избегне лавиринт јуридичког морализма није донела решење. И даље постоје слободна богословска мишљења, али званична Римокатоличка црква није одбацила Чистилиште (а нажалост и много других средњовековних наслага које наводно налазе свој корен у Августину, иако су заправо ништа друго него средњовековне конструкције, стране аутентичној патристичкој мисли и Истока и Запада).

 

ЗАКЉУЧАК

 

Након овог прегледа можемо да закључимо да проблем са свим овим идејама о животу после смрти јесте да оне полазе из перспективе човековог ега, а не од божанске перспективе вечног живота. Христологија је стављена у други план. Као што сам већ раније говорио, центар хришћанске есхатологије треба тражити у Христу. Он је једини „пут, истина и живот“. Ово подразујмева да хришћанска есхатологија подразумева као веома важну чињеницу да је Христос победио силу смрти, али крај владавине смрти тек треба да дође. Другим речима, људска природа је нашла своје изгубљено достојанство у Христу и отворен јој је пут ка вечности, али ми још живимо и умиремо биолошки у свету који још није преображен, живимо заједно са светом који још уздише и чека вечну славу.

 

Апостол Павле посебно наглашава ово жарко очекивање Царства које долази. У Рим 8.18-19 каже да „страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се открити, Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији..“ Ап. Петар нам говори о „новим небесима и новој земљи“ 2.Пет 3.13 „Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, гдје правда обитава.“ Тамо ћемо га видети као што јесте, каже Јован (1 Јн 1.2). Апостол Павле наглашава како ће се тада и сама твар ослободити робовања пропадљивост на слободу славе деце Божије, јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада (уп. Рим 8, 21-22).

 

Привремени период између физичке смрти и васкрсења засигурно постоји о чему хришћанско предање јасно говори, али можда би могли да га сагледавамо радије као време између Христовог васкрсења и свеопштег васкрсења из мртвих, а не из перспективе самих умрлих, дакле из христолошке, а не антрополошке, тачније психолошке перспективе. У том привременом периоду царује Христос и над мртвима и живима благодаћу Духа Светога. Христова владавина почиње Његовом крсном смрћу и Васкрсењем и биће употпуњена када потпуно уништи нашу смрт и васкрсне мртве и коначно Царство преда Оцу Небеском. „А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему“ (1 Кор 15.28). Другим речима, свако ко усне у заједници са Христом, умире са Оним који нам као прворођени из мртвих припрема пут за вечно Царство, које тек треба да дође у својој пуноћи. Апостол Павле у Кол 3, 3-4 каже „Јер умријесте и ваш је живот сакривен са Христом у Богу (ἡ ζωὴ ὑμῶν κέκρυπται σὺν τῷ Χριστῷ ἐν τῷ θεῷ), а када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави“ Ово је један од кључних цитата који указује да умирући у Христу остајемо живи, јер је наш живот сакривен (сачуван) са Христом у Богу. Уснули настављају да живе, не као индивидуалне (платонистичке) душе без телеса, већ као личности „скривене са Христом у Богу“. Дакле, уснули још нису у новом свету, али живе у Христу са надом и очекивањем новог света. Христос је умро на крсту да би владао не само у вечности, у есхатолошком Царству након Парусије већ: „Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима“ (Рим. 14.9). Он је дакле „прворођени из мртвих πρωτότοκος ἐκ τῶν νεκρῶν“ (Кол 1.8). Мртви су заправо живи у Христу, али тек након свеопштег васкрсења заживеће пуноћом новога живота. Ово обитавање у Христу јесте заправо стање у коме постоје упокојени до Парусије, они су физички мртви, али нису одвојени од Бога и не спавају и доживљавају на свој начин (нама несхватљив) предукус свог будућег удела, али још нису васкрсли. Светитељи се јављају из заједнице у Христу, а не као аутономна натприродна бића и зато клањајући се светитељима, њиховим иконама и моштима, клањамо се пре свега Богу који је „диван у светим својим“ и који делује кроз њих у свези љубави коју у њему имамо са светитељима. Што више живимо Христом, више смо ближи и светитељима и њихове молитве непосредније делују и на нас и они нас, као наша браћа, непосредније „познају“ у Христу. У том контексту поштовање светитеља, које протестанти тако жестоко одбацују, није увођење нових посредника у наше спасење, већ израз нашег живог учешћа у заједници светих, Цркви коју чине и живи и уснули и анђели, што се тако лепо доживљујеу Литургији.

 

Већ смо доста говорили о томе како се време у коме ми живимо, време у коме обитавају умрли и вечност разликују. Време је заправо директно произилази из перспективе из кога га доживљавамо и посматрамо. Они који су се упокојили у Христу тј. обитавају у њему чекајући васкрсење и даље су у границама времена, јер време још није преображено и читава повест спасења је још у току (а време је везано за кретање). У Првој Петровој 4.6. говори се о томе како је је "и мртвима проповиједано јеванђеље“ јер је Христос сишао у ад да „проповиједа духовима у тамници." 1 Пет 3.19 Овде се, наравно, мисли на ад као обиталиште мртвих, а не пакао, који још не постоји у пуноћи, као што још не постоји ни вечно блаженство раја (Веома је важна разлика између ада и геене). Проповедање Еванђеља онима који су умрли очигледно подразумева постојање свести и слободе и њихово препознавање и прихватање Христа као Сина Божијег. Старозаветни праведници се ретроактивно, по свом очекивању и нади уводе у заједницу у Христу, иако су временски живели давно пре доласка Месије. Пре Христа они су пребивали у аду, као у неком сну, али доласком Христа који је завладао и живима и мртвима, сви који су се упокојили са надом у спасење који је Месија требало да донесе, ушли су у реалност Христовог присуства, а Христос је овде изнад времена.

 

Иако је јако опасно улазити у тумачења Књиге Откровења, могло би се можда рећи да „прво васкрсење“ о коме се говори у Отк. 20, 4-6 и царевање са Христом док се не наврши хиљаду година може управо да представља символично тај период од Васкрсења Христовог до Свеопштег Васкрсења, тј. својеврсно духовно васкрсење, у коме Христос царује над живима и мртвима који су се са вером и надом упокојили (уп. Отк 20.4… Душе посјечених за свједочанство Исусово и за ријеч Божију, који се не поклонише звијери и лику њезином, и не примише жига на челима својим и на руци својој; и оживјеше и цароваше са Христом хиљаду година“. Ту се можда мисли на старозаветне праведнике који су Христовим васкрсењем „оживљени“ из сна шеола након очекивања обећаног Спаситеља, али такођпе и на новозаветне мученике, светитеље, праведнике. Остали су једноставно мртви или можда тачније већ доживљавају привремену реалност вечне духовне смрти до свеопштег Васкрсења. Нисам нашао неку експлицитну потврду за ово тумачење, па је ово све крајње условно речено. Суштина је у томе да је Царство Христово већ почело као Земља Живих „Η χώρα των ζώντων“  и да у његовој реалности већ живе и живи и умрли, и старозаветни и новозаветни праведници, али да пуноћа Царства тек долази након Парусије. Сетимо се предивне фреске Васкрсења из храма у Хори, у Цариграду. Васкрсење Христово је приказано као догађај не само Његовог Васкрсења и победе над смрћу, већ он подиже и Адама и Еву и старозаветне пророке. На овој фресци и другим рађеним на ту тему не видимо васкрсење свих и крај овог света и века, већ Васкрсење Христово као нови почетак који се наставља и траје и доћи ће до врхунца када сва твар буде сједињена у Христу након свеопштег Васкрсења.

 

Такође, како за упокојене постоји одређена временска димензија, у Христу постоји и својеврсна просторна димензија, али сасвим другачија од ове у којој ми живимо. Иако су живи и мртви биолошки одвојени, евхаристијски су сви који верују или су се упокојили у вери заједно у Христу. Света Евхаристија заправо је реалност живог општења нашега не само са Христом, већ и са свим нашим упокојеним и живима, без озбира на време и простор. Ово је посебно наглашено у православној Проскомидији. Када се после освећени дарови и све честице нађу заједно у путиру, све је Тело Христово (и поред неких јуридичких тумачења) јер евхаристијско Тело Христово није питање анатомије, већ заједнице живих и уснулих у Христу, Цркви. Причешћујући се ми и учествујемо и потврђујемо ту заједницу актуелизујући наше покојнике као живи део Цркве. Ми се у загрљају Христовом у Евхаристији сусрећемо са свима нашим сродницима и радујемо се што са Христом и Христу идемо ка пуноћи Царства, која је истовремено на чудасан начин и ту међу нама и долази, јер Литургија надилази вишеструко време и простор. У Христу нас повезује иста вера, нада и љубав. Као што ћемо у Христу видети Бога као што јесте (1 Јн 3.2) видећемо и препознати једне друге у свеобухватној заједници Божијој, не више као индивидуе са којима смо биолошки или етнички у сродству, већ као вечну сабраћу и богове по благодати. "Један и многи" није контрадикција у Царству небеском већ тајна будућег века. Бићемо сви Христос, али нећемо нестати као личности. Отуда телесна смрт, колико год трагична, заправо представља наставак заједнице оних који су за живота крстећи се у Христа и живећи по Христу у њему изградили заједницу која ће вечно трајати. У том „путиру вечности“ сви смо заједно како би рекао блаженопочивши о. Шмеман. Они који о свеопштем Васкрсењу радост и светлост Христову доживе као бол и патњу, заувек ће остати у реалности пакла, не као различитог места где их Бог шаље на мучење, већ као различитог стања у коме љубав Божију којом их он као и све остало грли стално доживљавају као вечно мучење.

 

Зато у традицији Цркве стално сећање на покојне није емотивни акт сећања на своје најмилије (што су имали и пагани) већ потврда свести о заједници која се не раскида и која се евхаристијски наставља у Христу. То нема никакве везе са теологијом Чистилишта, које заправо релативизује ову заједницу и све своди на јуридичко-моралистички ниво, а Евхаристију само на жртву којом треба да наводно умилостивимо Бога за своје покојнике. Евхаристија јесте Жртва, али жртва љубави Бога, пре свега, коју он дели са нама и чини нас њеним причасницима. „Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш“ говори презвитер у молитви Херувимске песме, јер шта ми можемо Богу жртвовати, осим свога срца (као најдубљег израза нашег бића) и спремности да примимо Његову заједницу као дар љубави. Пренаглашавање елемента жртве, као задовољења Бога, у Литургији највероватније је реликт паганске прошлости, који се некако зачаурио и у погрешним схватањима неких хришћана. Зато је аспект благодарности (εὐχαριστία) увек био важнији од жртве, јер Евхаристија је благодарност за жртву Христову, једну једину која нас преводи из вечне смрти у вечни живот.

[Zoran Đurović]

 

Размишљајући ових дана о есхатолошким темама, а поводом теме коју је започео о. Зоран, дошао сам на идеју да покушам да упоредим разна размишљања на ову тему и подвучем оно што сам и у претходним текстовима желео да кажем. Наиме, моје дубоко уверење јесте да је у размишљању савреених хришћана о томе где су упокојени, да ли душе свесно и слободно делују без тела, одакле се јављају светитељи и слично, упадљиво преовлађује приступ који на известан начин ставља у други план Христологију и Евхаристију.

Оче Саво, предиван текст! Ја ћу га пренети на мој пост, јер сте, за разлику од мене имали стрпљења да уђете у католичка и протестантска решења која могу много светла да баце на ово питање. Изванредан преглед, али и промишљања која отварају нове хоризонте. Иако другачији, наши приступи конвергирају око христологије и евхаристије као центра овог проблема, али да ја ништа нисам у нашим решењима (иако различитим) видео да су некомпатибилна са овим центром. Моје гледам само као више ексцентричним. Мање разрађеним у отаца. Такође ми више прија овај ваш предлог личности у памћењу Христовом, јер је то у складу са вером. Та нека целовитост у потенцији (код мене је у акту), али је то у суштини то. Такође увођење те надвремене димензије коју сам ја видео као нужну и за заступнике теорије бесмртности свесне душе. 

Сигурно нећу моћи нешто брзо да пишем. Можда да поставим нека блиц питања, која сам и већ постављао, али нисам добио одговоре на њих. Из моје теорије су пак одговорена. Нпр. где је Илија? 

Дугујем вам велику захвалност на овим рефлексијама, на показивању широког богословског духа. Јер теологија није само она школска (мада ко не поштује школску нема шта да тражи у овим разговорима). Одлична интуиција, прилично поштено промишљање. Види се и оно што није баш свакодневно: знати мислити против себе. Истрајте на том путу.

Него, банално питање да поновим: где је сада Илија?  

[Milan Nikolic]

Због оваквих ствари вреди уложити у квалитетан штампач.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

Оче Саво, предиван текст! Ја ћу га пренети на мој пост, јер сте, за разлику од мене имали стрпљења да уђете у католичка и протестантска решења која могу много светла да баце на ово питање. Изванредан преглед, али и промишљања која отварају нове хоризонте. Иако другачији, наши приступи конвергирају око христологије и евхаристије као центра овог проблема, али да ја ништа нисам у нашим решењима (иако различитим) видео да су некомпатибилна са овим центром. Моје гледам само као више ексцентричним. Мање разрађеним у отаца. Такође ми више прија овај ваш предлог личности у памћењу Христовом, јер је то у складу са вером. Та нека целовитост у потенцији (код мене је у акту), али је то у суштини то. Такође увођење те надвремене димензије коју сам ја видео као нужну и за заступнике теорије бесмртности свесне душе. 

Сигурно нећу моћи нешто брзо да пишем. Можда да поставим нека блиц питања, која сам и већ постављао, али нисам добио одговоре на њих. Из моје теорије су пак одговорена. Нпр. где је Илија? 

Дугујем вам велику захвалност на овим рефлексијама, на показивању широког богословског духа. Јер теологија није само она школска (мада ко не поштује школску нема шта да тражи у овим разговорима). Одлична интуиција, прилично поштено промишљање. Види се и оно што није баш свакодневно: знати мислити против себе. Истрајте на том путу.

Него, банално питање да поновим: где је сада Илија?  

 

 

Где је, дакле, Св. Пророк Илија?

 

У 2. Књизи Царевима 2.11 каже се: „И кад иђаху (Илија и Јелисеј) даље разговарајући се, гле, огњена кола и огњени коњи раставише их, и Илија отиде у вихору на небо.“

Такође у Јеванђељу по Јовану 3.3 се каже: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу.“

Могуће је да се не мисли се на исто небо, иако и јеврејски и грчки текст користе идентичну реч hashamayim односно οὐρανός, које се заиста користе за разне врсте неба, и у духовном и у материјалном смислу. Не заборавимо и Апостола Павла који каже у 2 Кор 12.2 "Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба." Бити узнесен до неба не значи тамо и остати. Ове речи Апостола можда су кључ за разумевање чудесног усхода на небо пророка Илије. Он је узнет са земље и не можемо знати где је или да ли је после умро. Неки сматрају да је Еноха и Илију Бог посебно узнео и оставио у животу због тога што се верује да ће у последња времена бити његова два сведока Отк 11.3-12. Ваљда ћемо то једном сазнати.

 

У сваком случају две су могућности које ми изгледају разумно: 

Прва могућност: да су на чудесан начин узнети са земље са посебном намером Божијом и потом прошли физичку смрт, као и сви други људи, а о томе немамо експлицитно сведочанство Писма, као што немамо ни о многим другим стварима. У Јев 9.27 (И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији) и 1Кор 15.22 (Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.) видимо да сви пролазе телесну смрт. Чак је и Пресвета Богородица, као часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима прошла телесну смрт. Па и Сам Господ је по телу примио смрт да би смрт уништио. Тврдити да су Енох и Илија прескочили овај и директно узнети у есхатон било би претенциозно.

 

Друга могућност: Да су чудесним промислом Божијим сачувани у животу (можда по угледу на свете младиће, из Ефеса који су преспавали многе године у пећини да би били пробуђени у потребно време. Илију и Мојсеја апостоли у чудесном догађају виде на Тавору (Не заборавимо реч је о виђењу - όραμα Мт. 17.9). Мојсеј је умро и Бог га је сахранио на месту где нико не зна, како пише у 4Мој 34.5-6. Господ је таворским виђењем хтео да охрабри апостоле да верују да је он Син Божији и сам Творац Живота, те да се не плаше предстојећег страдања, и да су и они који су давно умрли живи у њему. Догађај на Тавору не значи да су Мојсеј и Илија већ васкрсли у телима.

 

Како сам већ рекао у претходном одговору, у Христу су сви старозаветни пророци праведници живи, али још нису васкрснули телом и они чекају коначни завршетак овог света и века.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Такође у Јеванђељу по Јовану 3.3 се каже: „И нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човјечији који је на небу.“

Da se ne govori o tome, da do tadasnje verovanje, kako se Ilija popeo na nebo, sada poprima drugaciji karakter, odnosno svoju punocu, da se niko van Hrista nikad nije uzneo na nebo i da se Ilija ustvari nalazi u Hristu?

 

 

Догађај на Тавору не значи да су Мојсеј и Илија већ васкрсли у телима.

Apostoli tvrde da su Mojsej i Ilija razgovarali sa Hristom. Iako je to vidjenje, da li bi hteli, da nam date opsirnije svetlo i objasnite nam kako apostoli u svom vidjenju vide ovaj zivi odnos licnosti sa Licnoscu? Razgovor. (ne tvrdim da su vaskrsli pre Hrista)

 

Rekao bi, da su i Ilija i Mojsej cuvani za Hristovo vaskrsenje a to se na tavoru ako uzmemo u obzir tavorsku svetlost ciji su ucesnici bili, lepo vidi.

 

Koliko sam uspeo, da shvatim, u Tavorskoj Svetlosti ne postoji smrt.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Oko Ilije i Mojseja, moguce je i to, da je Hristos hteo ucenicima da pokaze, ko ce sve vaskrsnuti, Hristovim vaskrsenjem...

 

Ali definitivno mislim, izuzimajuci vreme i prostor, Ilija i Mojsije se nalaze u Hristu.

 

Dakle sve ovo je pre Hristovog vaskrsenja, posle vaskrsenja dolazi vera, da je covek u Bogu kompletan, tj. da jeste onakav kakvim ga je Bog sazdao a to je, da je u zemno telo udahnuo duh zivotni i tek tada postade covek dusa ziva.

 

Dakle Hristovim vaskrsenjem, koje moze biti vanvremensko kako, vam je vec o.Zoran napisao razlicitost postoji ali je i vasa i njegova sustina ista, dakle i tim istorijskim cinom za nas ljude, pocinje vera u vecni zivot, gde telo ne mora ostajati bez duse, odnosno vaskrsenjem je covek kompletan.

 

Sada imamo u Hristu i zive svetitelje, koji imaju ili nemaju eshatolosko telo? Da li Hristos u sebi moze cuvati samo duse ili cuvati kompletnu licnost, odnosno kompletnog coveka?

[Кратос]

Прва могућност: да су на чудесан начин узнети са земље са посебном намером Божијом и потом прошли физичку смрт, као и сви други људи, а о томе немамо експлицитно сведочанство Писма, као што немамо ни о многим другим стварима. У Јев 9.27 (И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији) и 1Кор 15.22 (Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети.) видимо да сви пролазе телесну смрт. Чак је и Пресвета Богородица, као часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима прошла телесну смрт. Па и Сам Господ је по телу примио смрт да би смрт уништио. Тврдити да су Енох и Илија прескочили овај и директно узнети у есхатон било би претенциозно.

 

Meni je ova mogućnost najrealnija.Čak i u drugoj kojoj ste naveli sa sedam svetih mladića iz Efesa u vreme cara Dekije i oni su na kraju umrli.Ako je sam Gospod morao da prođe kroz smrt da bi smrt smrću uništio onda su morali i oni.

[Кратос]

A šta ako se svetitelji do sveopšteg vaskrsenja javljaju u Hristovom telu.Da oni sad nemaju eshatološka,tj svoja vaskrsla tela nego da se javljaju kroz Hristovo vaskrslo telo pa ih zato i u viđenjima verni vide u telima i to proslavljenim kako je Ava i navodio.A Hristovo telo nije jedno ljudsko telo nego telo čitavog stvorenog sveta koje u sebi sabira i sažima sav stvoreni svet. :.mislise.

[Архимандрит Сава Јањић]

Da se ne govori o tome, da do tadasnje verovanje, kako se Ilija popeo na nebo, sada poprima drugaciji karakter, odnosno svoju punocu, da se niko van Hrista nikad nije uzneo na nebo i da se Ilija ustvari nalazi u Hristu?

 

 

Apostoli tvrde da su Mojsej i Ilija razgovarali sa Hristom. Iako je to vidjenje, da li bi hteli, da nam date opsirnije svetlo i objasnite nam kako apostoli u svom vidjenju vide ovaj zivi odnos licnosti sa Licnoscu? Razgovor. (ne tvrdim da su vaskrsli pre Hrista)

 

Rekao bi, da su i Ilija i Mojsej cuvani za Hristovo vaskrsenje a to se na tavoru ako uzmemo u obzir tavorsku svetlost ciji su ucesnici bili, lepo vidi.

 

Koliko sam uspeo, da shvatim, u Tavorskoj Svetlosti ne postoji smrt.

 

Преображење Христово на Тавору је надумна тајна и најважније је да разумемо да је пред своје страдање Господ желео да охрабри своје ученике и утврди их у вери да је он заиста Син Божији. Петар је већ претходно исповедио Христа као Сина Божијег уп. Мт 16.15-17. Христос, Оваплоћени Син Божији, пројавио је на Тавору  пред апостостолима своју божанску природу преко нетварних божанских енергија (нетварне светлости - Ἄκτιστον Φῶς). Код Матеја читамо у 17.2-3 "И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху.“ И Матеј и Марко и Лука нам доносе сведочанства о овом чудесном догађају (Мт. 17:1-13; Мк. 9:2-13; Лк. 9:28-36). Текст је готово исти код све тројице, с тим да код Луке имамо додатних детаља. 

 

Апостоли нису још могли да разумеју догађаје који су се имали догодити. У Лк. 9.32 каже се: „Јер учаше ученике своје и говораше им да ће Син Човјечији бити предан у руке људи, и убиће га, и када га убију, трећег дана васкрснуће. И они не разумијеваху ријечи, а бојаху се да га запитају.“ И на Тавору видимо како Петар у чуђењу као у неком магновењу каже: „Учитељу, добро нам је овдје бити; да начинимо три сјенице: Теби једну и Мојсеју једну и Илији једну. Јер не знадијаше шта да каже, јер бијаху уплашени.“ Када се над гором надвио облак и чуо глас Очев, апостоли су попадали у ужасу виђења. Код Матеја се каже: „И чувши (глас) ученици падоше ничице и уплашише се веома. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се.  А они, подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама“ Лука нам даје занимљив детаљ: „А Петар и они с њим бјеху савладани сном; али пробудивши се видјеше славу његову и два човјека што стајаху с њим.“

 

Апостол Петар касније у својој посланици се осврће на овај догађај 1Пет 1, 16-18: „Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова. Јер он прими од Бога Оца част и славу када му дође овај глас од величанствене славе: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. И овај глас чусмо ми како сиђе с неба, док бијасмо с Њим на гори светој.“

 

О чему су Мојсеј и Илија разговарали са Христом? Лука нам каже у 9 30-31: „И гле, два човјека говораху с њим, а то бијаху Мојсеј и Илија. Који се показаше у слави, и говораху о исходу његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму“ И они су били преображени славом Божијом. Након овог чудесног виђења апостоли „се одједном обазревши никога више не видјеше осим самога Исуса поред себе“.

 

Дакле, Христос непосредно разговара са Мојсејем и Илијом о предстојећем страдању. Видимо живи и непосредни однос који они имају у заједници Христовој што потврђује да су они живи у Христу, а ипак после чудесно постају невидљиви. Св. Григорије Палама наглашава да Мојсије није општио са божанском суштином, него са Богом као личношћу, са ОНИМ КОЈИ ЈЕСТЕ. Реалност њиховог општења и заједнице је толико присна, што додатно показује да Бог иако Предвечни и Надсушаствени, истовремено као човек општи са Мосејем и Илијом као свој са својима.  Бог је Бог живих и он има моћ да призове Мојсеја који је умро и Илију који је чудесно и сам узнесен у небо. Мојсеј, као представник Торе и Закона и Илија као представник Пророка својим присуством сведочили су да је долазак Христа смисао и Торе и пророка и да је предсказан од давнина. Такође, сам Мојсеј је имао виђење Бога описано у 19 глави 2 Књиге Мојсејеве. У православној традицији Мојсеј је овде директно имао сусрет са надсуштаственим Богом ушавши у облак и доживевши присуство Божије у божанском примраку.

 

Виђење апостола на Тавору је, дакле, духовно виђење које надилази чула. И сами апостоли су били преображени божанском светлошћу да би могли да виде ово чудесно јављање. Та чудесна нетварна светлост којом се, како псалмпевац пева, Господ огрће као хаљином, најдубља је тајна реалности спасења васцеле творевине која се остварује преко оваплоћеног Сина Божијег. Св. Григорије Палама светлост духовног созерцања упоређује са „јутарњом звездом која сија усред светлости дана“.

 

На Тавору су преображеном светлошћу сијали и Мојсеј и Илија показујући на тај начин како ће тела светитеља бити прослављена након васкрсења. Овим чудесним догађајем Господ показује тајну нашег постојања у будућем веку, када ћемо сви бити са Христом и у Христу, не поништени као личности, већ духовно сабрани у светлости божанске благодати.

 

У својим Тријадама Св. Григорије каже: „Пошто је Син Божији у својој неизмерној љубави према човеку не само сјединио своју божанску ипостас са нашом природом, обукавши се у живо тело и душу разумну, он је такође сјединио себе са људским ипосасима сједињујући себе са сваким од верника причешћем његовим Св. Телом и он постаје једно тело са нама (уп. Еф 3.6) и чини нас храмом нераздељног божанства, јер у самом Христовом телу обитава пуноћа Божанства телесно (2 Кол 2.9)“. У тајни просветљења нетварном светлошћу крије се тајна нашег обожења. Истинско обожење (θέωσις) постало је могуће кроз Христа јер је по Св. Атанасију „Бог постао човек да би човек у њему могао да постане бог“. Својим Преображењем на Тавору Господ је указао и како ћемо сви бити преображени и постати причасници божанске природе, не директно, него преко нетварних енергија Божијих. Разумевање преображења и обожења у православној традицији никада није изашло из евхаристијског контекста и отуда је вештачки конфликт између аскетске и евхаристијске теологије у потпуности стран аутентичном предању наше Цркве.

 

Противници Св. Григорија су твридили да такво просвећење и светлост којом се Бог јавља светитељима представљају само символичне појаве, алузије на нематеријалне и духовне реалности и да се збивају у машти по Божијем промислу у посебним околностима. Они су таворску светлост видели као „створену реалност“, као „символ божанства“. У томе је велика разлика између Св. Григорије Паламе и Варлаама и читаве рационалистичке традиције из које је он црпео своје ставове.

 

Св. Григорије и са њим православно предање управо је указивало на духовну реалност овог виђења. Веома је важно да он објашњава да ова светлост није била видљива посредством ваздуха, већ да је реч о светлости „будућег века“ у коме неће бити деловања чула вида као овде. Он подсећа на речи Св. Василија Великога да је светлост божанског виђења видљива очима срца. Зато Св. Григорије закључује да пошто није била видљива као физички феномен то није била физичка, чулна светлост. Дакле у том тренутку када је Христос засијао божанском светлошћу на Тавору јаче него сунце, људи у околини планине то нису видели. Зато Господ апостолима после каже да никоме не говоре што су видели. Тројици изабраних апостола је дато да виде Преображење Господње како би били сведоци Христовог божанства и како би могли да укрепе остале када Христос у свом неизрецивом смирењу, кеносису (истошчанију) пострада на крсту и умре као човек нашега спасења ради.

 

Завршио бих са једном од самогласних стихира са вечерње празника Преображења која предивно сажима тајну овог чудесног догађаја:

 

"Несхватљиво изливање твоје светлости и неприступност божанства, гледајући апостоли твоји изабрани на гори преображења, безначални Христе, божанстевеним се изменише ужасом (иступљењем, екстазом) и облаком светлим осветљени чуше глас Оца, који је потврђивао тајну твог очовечења, јер си ти једини и по оваплоћењу, Син Јединороднии и спаситељ света".

Τὸ ἄσχετον τῆς σῆς φωτοχυσίας, καὶ ἀπρόσιτον τῆς Θεότητος, θεασάμενοι τῶν Ἀποστόλων οἱ πρόκριτοι, ἐπὶ τοῦ ὄρους τῆς Μεταμορφώσεως, ἄναρχε Χριστέ, τὴν θείαν ἠλλοιώθησαν ἔκστασιν, καὶ νεφέλῃ περιλαμφθέντες φωτεινῇ, φωνῆς ἤκουον Πατρικῆς, βεβαιούσης τὸ μυστήριον τῆς σῆς ἐνανθρωπήσεως, ὅτι εἷς ὑπάρχεις καὶ μετὰ σάρκωσιν, Υἱὸς μονογενὴς καὶ Σωτὴρ τοῦ κόσμου.

[Архимандрит Сава Јањић]

...

Ali definitivno mislim, izuzimajuci vreme i prostor, Ilija i Mojsije se nalaze u Hristu........ Da li Hristos u sebi moze cuvati samo duse ili cuvati kompletnu licnost, odnosno kompletnog coveka?

 

Христос дефинитивно чува комплетну личност у својој вечној памјати. Већ смо помињали Флоровског који је јасно рекао да је тело без душе леш, а душа без тела фантом. Светитељи који се јављају из заједнице у Христу, из Шмемановог "путира вечности" јављају се као личности, а не као фантоми, ипак не и у васкрслом телу јер опште Васкрсење тек треба да буде. Дефинитивно треба изађемо из те сталне дихотомије тело-душа која нас уводи у непрестане контрадикције и одвлачи од истине - да је једино живот у Христу живот, а не биолошки живот тела (нпр човека у коми) или платонистичке душе без тела. Чињеница коју бих ја поново нагласио из горепоменутих разлога јесте да личности упокојених, који заједно са свима, живима и покојнима које блажи нада и вера, у Христу обитавају у заједници са Њим, али ипак чекају Васкрсење. Мислим да не можемо наћи експлицитну потврду ни у Светом Писму ни у светоотачкој литератури да су неки већ Васкрсли и да нам се као такви јављају у овоме животу, баш као што налазимо много потврда да су покојни иако уснули и даље живи у Христу.

[Архимандрит Сава Јањић]

Meni je ova mogućnost najrealnija.Čak i u drugoj kojoj ste naveli sa sedam svetih mladića iz Efesa u vreme cara Dekije i oni su na kraju umrli.Ako je sam Gospod morao da prođe kroz smrt da bi smrt smrću uništio onda su morali i oni.

 

Опет се враћам на 1Кор 15.22 "Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети". Мислим да је ово веома важно јер зато је Бог у неизмерној љубави и допустио Адаму и Еви да умру, како њихово отуђење од Бога не би постало вечно стање. Смрт није казна гневног Бога већ је неминовна последица прародитељског греха и активирање потенцијалне смртности која лежи у основи сваке твари. Али смрт је и својеврсан благослов јер умиремо старом човеку и пропадљивој природи да бисмо васкрсли у новом Адаму - Христу по обећању које је Бог дао и којим су живели старозаветни праведници. То је смисао и нашег крштења. Онај који не умре неће ни васкрснути у новом човеку. Једини изузетак ће према 1 Кор 15.52 бити они који дочекају Други долазак Господњи: "Уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити (νεκροὶ ἐγερθήσονται ἄφθαρτοι, καὶ ἡμεῖς ἀλλαγησόμεθα)"

Даље у стиховима 53-55 Апостол каже:

"Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.А кад се ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност, онда ће се испунити она ријеч што је написана: Побједа прождрије смрт. Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, аде, побједа"

[Volim_Sina_Bozjeg]

Христос дефинитивно чува комплетну личност у својој вечној памјати

Prastajte oce ako vam cinim napor, samo bih hteo mene radi da razjasnim.

 

Hristos definitivno cuva kompletnu licnost coveka u svojoj vecnoj pamjati, kazete. Da li to znaci, da covek ima i dalje posle svoje telesne smrti, neprekidan odnos kao sto ima licnost sa Licnoscu, dakle da li covek opsti sa Hristom sve vreme i posle telesne smrti. ?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Inace, hvala vam na opsirnosti vasih odgovora, nemam nikakvih dilema da prihvatim ono sto vi svedocite, svojim znanjem i opitom.

 

U prvom odgovoru sam shvatio i sa time bi mogao da zivim vecno, da i oni koji su uzneseni na nebo(Ilija) i oni koji su sahranjeni(Mojsije), mogu da se vide samo u preobrazenom Hristu i Njegovim nestvorenim energijama, za koje govorimo da su sami Bog.

[Архимандрит Сава Јањић]

Prastajte oce ako vam cinim napor, samo bih hteo mene radi da razjasnim.

 

Hristos definitivno cuva kompletnu licnost coveka u svojoj vecnoj pamjati, kazete. Da li to znaci, da covek ima i dalje posle svoje telesne smrti, neprekidan odnos kao sto ima licnost sa Licnoscu, dakle da li covek opsti sa Hristom sve vreme i posle telesne smrti. ?

 

Наравно, реч је о дубоким тајнама о којима можемо само да размишљамо ослањајући се на одређене узоре и сведочанства, Св. Писмо, богослужбене текстове, отачка тумачења. На ваше питање могу само да кажем да верујем да и након телесне смрти, уколико из овога света одемо са надом и вером у Господа, заједничаримо лично са Христом, што сведочи тајна Евхаристије. То свакако не подразумева начин комуникације који овде у овом свету и веку имамо ми људи међусобно. И овде са Господом заједничаримо евхаристијски и молитвено и та реалност се на један нама несхватљив начин, верујемо, наставља и након телесне смрти. Када кажемо да се неко упокојио у Христу управо мислимо на то. 

 

За време живота на земљи ми градимо свој однос са Богом евхаристијски, тј. један са другим и сви са свима у Цркви као Телу Христовом. Молећи се једни за друге и заједничарећи у Телу и Крви Христовој ми себе реализујемо као део колективне (саборне) личности Христове. Што се више трудимо у томе све више се надамо да можемо са Апостолом рећи: "а живим не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 2, 20). То није речено символички, јер је то реалност која је потенцијално садржана у Крштењу. Кажем потенцијално јер ми крштавајући се умиремо са Христом и рађамо се у њему као нове личности. Колико ћемо заживети том реалношћу живота који се наставља у Христу и заједници светих након наше телесне смрти зависи од тога колико смо свој крштењски завет остварили у свом животу, у заједници са нашим ближњима. Зато је живот у Христу нераскидиво везан са другима. Ми у Христу не "преживљавамо" као индивидуе већ као део саборног тела Христовог Цркве. У томе је огромна разлика са (нео)платонистичком идејом бесмртне душе или неким новијим полу-паганским идејама преживљавања у "загробном животу". У тим системима веровања нема другога, заједница није потребна, а однос са Богом је неки индивидуални пијетистички однос нас као једне себичне и изоловане индивидуе са Исусом, што не постоји.

 

Управо је то велики проблем за оне који Цркву своде искључиво на конфесионалну раван, на правилно исповедање вере. То није довољно. Црква није идеолошка организација људи који идентично верују као што мисле наши савремени квази-зилоти (зурлоти како их зове вл. Атанасије). То је заједничарење у Цркви као живој заједници, заједници и живих и оних који се упокојише у Христу, а не у некој апстрактној Цркви или организацији. Опростите на дигресији, али случајно погледах видео клип са квази-хиротонијом г. Миливоја названог "хороепископ новобрдско-панонски". Каква трагедија и туга! Човек који је студирао теологију и имао прилику да и те како добро научи шта је Црква, исповеда да ће бити у једномислију и заједници са Помесном Црквом и епископима Цркве, а њега и његову групу нико не признаје, нити они икога признају и ни са ким немају заједницу. Ово је посебна тема, али која није одвојена од ове о којој смо до сада говорили. Колико год се квази-зилотске заједнице трудиле да докажу да они имају неку мистичку заједницу са Црквом и Светим Оцима од почетка до данас, они ипак развијају једну протестантску еклисиологију која је заснована не на Христу, него на једној конфесионалној идеологији и на једној личности, а не на Христу. Црква се тако своди на својеврсну невладину организацију.