Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Архимандрит Сава Јањић]

 

 

На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.

Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује  противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.

Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца?

 

.........   

 

Зоран Ђуровић

Рим, 9. 8. 2015.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

 

Св. Августин прошлости садашњости и будућности приступа (рекао бих по обичају) психолошки, из перспективе свог субјективног доживљаја, а не онтолошки. Оно што за њега једино постоји јесте садашњост (јер је прошлост већ прошла, а будућност треба да дође). Зато по њему постоје три времена: садашњост прошлих ствари, садашњост оних ствари које тренутно јесу и садашњост ствари које долазе. Ова три времена сапостоје у души која се шири и обухвата сећања прошлости, тренутну свест о садашњости и очекивања о будућности. Јеврејско (библијско) поимање времена, за разлику од јелинског које објективизује хронос заправо постоји само везано за одређене догађаје и историјског је карактера тј (време постоји само уколико постоје одређени догађаји). Зато би ово време могли назвати праволинијским. Читава историја Божијег стварања и домостроја спасења јесте везана за конкретан циљ, а то је спасење света, његово оцелотворење увођењем у вечно постојање кроз Христа. У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо на начин који је решио блажене успомене достојни о. Томас Хопко, који је дао значајан допринос савременом богословљу.

 

Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света (κατά τόν αἰῶνα τοῦ κόσμου τούτου) наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема.

 

Као што нам је познато, време је последица стварања света. Бог је као Творац надвремен, безвремен (ἄχρονος), односно вечан (αἰώνιος) јер је непокретан и непромењив. Створени свет је, међутим, у сталном кретању и отуда и постојање времена као релативног појма, али које одређује координате у којима живимо и крећемо се. Неки светитељи говоре и о посебном еону у коме живе анђелске силе. Време је иначе веома релативно и можемо да спавамо 8 сати и да нам се чини као трен, иако се за то време много тога око нас издешавало. Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30).

 

Апостол у Еф 2.7 говори о вековима који долазе (οἱ αἰῶνες οἱ ἐπερχόμενοι). Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност.

 

Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског. Колико је мени познато у Светом писму и делима Св. Отаца нема јасних индикација да будући век сапостоји овом веку, односно да Парусија постоји ван историјског контекста времена у коме живимо. Други долазак Христов ће бити конкретан историјски догађај и истовремено крај историје која нам је позната. Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи. 

 

Ми доживљавамо предукус будућег века у евхаристијској заједници и зато Црква као заједница постоји у времену, али сеже и изван њега јер се у Литургији сећамо и онога што је било и онога што ће бити. Литургија је икона долазећег Царства, али које још није целовито пре Парусије. То стално очекивање доласка Христовог кључни је био карактер богослужења ране Цркве (Мараната, 1 Кор 16,22). Отуда је идеја да су уснули већ прошли Васкрсење и да обитавају у будућем еону преображених за мене тешко прихватљива, иако је врло сугестивна и занимљива (морам да признам).

 

Парусија ће, дакле, бити историјски догађај, крај историје, али и почетак вечног постојања у коме ће се наставити кретање, узрастање у пуноћи вере, наде и љубави. У томе је и лепота Царства небеског. То је вечно крећуће се стајање, или вечно стајајуће кретање (то је вечни живот и превазилази наша схватања, о чему говори Св. Максим Исповедник. Наравно, карактер будућег века ће бити другачији од онога у коме сада живимо, као што ће и сама твар бити преображена, али ће ипак то време бити различито од Божанске вечности. Будући надвремен Бог је оваплоћењем Свога Сина ушао у димензију створеног, самим тим и времена, да би га преобразио као и васцелу творевину. У складу са учењем Цркве о сједињењу божанске и људске природе Бог ће у Христу остати и надвремен и времен у векове векова. Дакле, светитељи се заиста јављају по Божијем благодатном дејству, на нама необјашњив начин, али не из есхатона. И светитељи, и наши покојни и анђели чекају поновни долазак Сина Божијег и радују му се, као што демони стрепе (уп. Мт 8.29 Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо прије времена да нас мучиш?).

 

Овим поводом, поново бих нагласио да на душу као хришћани не можемо гледати као на личност без тела (што би о. Томас рекао disincarnate soul) већ као животворну силу која обједињује природне елементе. Данас је готово уобичајен став међу хришћанима да душа након смрти тела носи са собом све своје способности и сећања, што у великој мери маргинализује саму неприродност и трагичност смрти и с друге стране још више релативизује значај васкрсења и живота који имамо. Човекова личност не преживљава у неком загробном животу душа без тела, већ једино у заједници са Христом. Наше разумевање личности често произилази из веровања да смо индивидуе и отуда је вечни живот једино могућ као преживљавање душе која јесте заправо оно што ми јесмо, док је тело својеврсни додатак или чак бреме. Човекова личност је међутим односне (релационе природе) и њена бесмртност у духовном смислу почива једино у вези са Богом кроз Цркву. Зато певамо „вечнаја памјат“ да бисмо остали у вечној памјати Божијој и у Христу живели, јер они који у Христу умиру вечно живе.

 

Тајну наше личности у Христу мора да стално сагледавамо из перспективе крштења, што сам нагласио у претходним одговорима, које није само ритуална иницијација као у неким другим религиозним системима, већ духовно умирање старом човеку да бисмо живели у Христу. Од крштења иако и даље живимо биолошким животом као и сви други људи, заправо духовно живимо као колективна личност у Христу и биолошка смрт није наш нестанак или прелазак у неко „загробно царство душа“ већ наставак живота у распетом и васкрслом Христу Исусу (уп. Рим 6. 4-10). Наш евхаристијски живот је стална потврда нашег саборног живота у Христу, а страсти и грехови који нас враћају на ниво пале твари негација је нове ипостаси коју имамо у Христу и пут који води духовној смрти. Ту је велики значај подвига јер он није ништа друго него стални напор да живимо еклисијалном личношћу у Христу и одвојимо се од биолошке индивидуе на коју нас пала природа стално враћа. Отуда за хришћанство питање преживљавања душе није уопште од таквог значаја као што је то у паганизму или (нео)платонистичким системима. То је и разлог зашто се Свети оци раних векова нису бавили питањем где душа пребива након смрти тела и служили су се символичким изразима као што је „наручје Авраамово“ и сл. Ово питање се тек касније актуализује кроз преовладавање аскетске традиције која се добрим делом одвојила од евхаристијског поимања личности и нарочито у Средњем веку  на западу учењем о чистилишту или предањем о митарствима, као источном православном изразу мање-више исте теме. У данашње време поплаве сведочанстава о животу и свести након смрти, ово питање све више добија на значају међу многим хришћанима који не разумеју своје предање и траже бесмртност без Христа.

 

У хришћанству душа није самосталан и самодовољан (платонистички) систем који сапостоји телу, већ nephesh (дах живота, у преводу Седамдесеторице ψυχή) који је Бог удахнуо човеку, сила која га оживљава и која је и сама тварне (створене природе) али другачије од оне коју има тело. Отуда је учење о томе да је душа сама по себи бесмртна суштински супротно основама наше вере. Човек је бесмртан јер је позван на бесмртност у Христу, а не због бесмртне душе која је страна библијској теологији и која се појавила под хеленистичким и персијским утицајима. Отуда су хришћани који нису били под утицајем хеленистичке философије, као што је реч о Св. Јефрему Сирину, били веома суздржани поводом могућности деловања душе без тела. Такође Св. Атанасије Синајски (одговор 89) сматра да када се душа одвоји од тела она више не може да функционише јер она функционише кроз саме удове тела. То ће касније и сам Флоровски потврдити рекавши да је душа без тела фантом, а тело без душе леш. У сваком случају, Црква се суочавала са две крајности, (нео)платонистичким учењем о души које у крајњем исходишту негира значај васкрсења и фундаментално подрива Христово учење и традиционалног библијско-семитског веровања да је телесна смрт заиста смрт, а не прелазак у неки загробни живот душа. У том контексту сам говорио и о учењу о. Томаса Хопка који је излаз нашао у томе да покојни одмах улазе у реалност Васкрсења и ако се јављају јављају се из будућег века.

 

 

У поменутом одговору од 29. јуна на који се осврнуо о. Зоран (https://www.pouke.org/forum/index.php?app=forums&module=forums&section=findpost&pid=1306893)  више сам као куриозитет поменуо мишљење Св. Григорија Ниског да и након смрти душевни елемент човековог бића не губи везу са телесним елементима. У својој беседи о души и Васкрсењу која је написана у форми дијалога са његовом сестром Макрином, Григорије каже:

 

"Чујемо о одласку духа, видимо обличије које је остало, али о ономе што се одвојило ништа не знамо, ни о његовој природи ни о месту где је отишло, јер ни земља, ни ваздух, ни вода нити било која стихија не могу се показати као место где пребива ова сила која је напустила тело, и након чијег одласка остаје само леш, спреман да се распадне" (Ἔξοδον γὰρ ψυχῆς ἀκούσαντες, τὸ μὲν ὑπολειφθὲν ὁρῶμεν, τὸ δὲ χωρισθὲν ἀγνοοῦμεν, αὐτό τε ὅ τί ποτε κατὰ τὴν φύσιν ἐστὶ, καὶ εἰς ὅ τι μετακεχώρηκεν, οὐ γῆς, οὐκ ἀέρος, οὐχ ὕδατος, οὐκ ἄλλου τινὸς τῶν στοιχείων ἐν ἑαυτῷ δεικνύντος ἐκείνην τὴν δύναμιν τὴν τοῦ σώματος ἐκχωρήσασαν· ἧς ὑπεξελθούσης νεκρόν ἐστι τὸ ὑπολειφθὲν καὶ πρὸς διαφθορὰν ἤδη ἐκκείμενον). 

 

У поменутом делу (De anima et resurrectione, 46-48) Св. Григорије Ниски говори чак о томе да  душа иако није налик на тело по свом саставу ипак обитава у њему и оживљава га док је тело у животу. Она је у сталној интеракцији са телесним елементима, али када се тело распадне у телесној смрти и елементи врате земљи душа као сила не нестаје са њима. Захваљујући својој специфичној природи она остаје у вези са тим елементима који су чинили тело. Другим речима, Ниски сматра да и у смрти душа преживљава у заједници са телесним елементима и управо на томе гради своје учење и наду у Васкрсење када ће Божијом силом душа поново повезати преображене телесне елементе. Хришћани су зато од најранијих времена поштовали мошти светитеља и тела својих упокојених пажљиво чували, називајући телесну смрт често фигуративно спавањем до Васкрсења из мртвих.

 

(„κατὰ τὸν αὐτὸν λόγον καὶ ἡ νοερὰ τῆς ψυχῆς φύσις, καὶ τῇ συνδρομῇ  τῶν στοιχείων ἐνθεωρεῖται, καὶ διαλυθέντων οὐκ ἀποκρίνεται, ἀλλὰ  καὶ ἐν αὐτοῖς μένει καὶ ἐν τῷ χωρισμῷ αὐτῶν συμπαρεκτεινομένη οὐ  διακόπτεται, οὐδὲ πρὸς τὸν ἀριθμὸν τῶν στοιχείων εἰς μερικὰ τμήματα  κατακερματίζεται. Τοῦτο γὰρ ἴδιον τῆς σωματικῆς καὶ διαστηματικῆς  ἐστι φύσεως· ἡ δὲ νοερά τε καὶ ἀδιάστατος φύσις τὰ ἐκ διαστάσεως οὐκ ἀναδέχεται πάθη. Οὐκοῦν ἐστιν ἐν αὐτοῖς ἡ ψυχὴ, ἐν οἷς ἅπαξ ἐγένετο, οὐδεμιᾶς ἀνάγκης  τῆς πρὸς ἐκεῖνα συμφυΐας αὐτὴν ἀποσπώσης. Τί οὖν τὸ σκυθρωπὸν ἐν τούτοις ἐστὶν, εἰ τοῦ ὁρωμένου τὸ ἀειδὲς ἀνταλλάσσεται; καὶ ὑπὲρ τίνος οὕτω διαβέβληταί σοι πρὸς τὸν θάνατον ἡ διάνοια;“).

(На исти начин и умна природа душе сапостоји елементима које повезује (у телу) и када се они разложе, она се не расипа, већ остаје међу њима и у њиховом разједињењу и продужује се са њима, не прекидајући узајамну везу са њима и не дели се на мање делове у складу са бројем елемената. Јер раздвајање представља карактеристичну особину телесне и просторне природе, док оно што је умне природе и непросторно не подлеже само просторном раздвајању. Стога душа постоји у њима (елементима) које је некада оживљавала и нема силе која може да је отргне од везе са њима. Откуда онда у томе може бити разлога за тугу, јер оно што је видљиво бива замењено оним што је невидљиво и због чега се тако смућује твој ум пред смрћу?)

 

Ово размишљање Св. Григорија Ниског није званично учење Цркве али је важно у оном смислу у ком душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено. 

 

У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот. Зато су чуда светитеља заправо чуда Божија, а они који почивају до свеопштег васкрсења у наручју Божијем тј. у заједници Христовој живи су, али не на биолошки и психолошки начин као у овоме свету, већ по угледу на речи Апостола који каже „a живим не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2, 20). Овај начин постојања ће се након Парусије наставити у вечности, а док смо још у овом свету и веку доживљаваћемо његов предукус кроз наш евхаристијски живот у Цркви.

[Zoran Đurović]

Овај начин постојања ће се након Парусије наставити у вечности, а док смо још у овом свету и веку доживљаваћемо његов предукус кроз наш евхаристијски живот у Цркви.

Прелеп одговор! Све честитке, о. Саво! Потрудићу се да мој одговор буде на висини овог твог. Оно што је најбитније је да нико овде није изашао ван православности и да бесмртност види само у сједињењу са Христом, и да нико не наступа са позиције догматичности, екс катедра. Проблем је заиста комплексан, али вреди да о њему размишљамо. Приметио сам мноштво бриљантних увида - не само што их ја делим , него што позиција коју си изложио је сасвим растерећена оних зилотских нерасуђивања. Ако ми се време не украде, брзо одговарам (ових дана). Свако добро!

[Pancakes]

Морам да кажем да много проблема произилази из чињенице да Крштење, као једну од кључних тајни Цркве, доживљавамо често као својеврсни обред иницијације (нажалост често као народни обичај), а не онтолошки догађај у коме престајемо да постојимо као индивидуа, умиремо старом човеку и рађамо се у Христу.

 

Собзиром да сам у последње вријеме свједок крштења у мојој ужој и широј породици, да не идем на локалне познанике у мом граду, имам потребу да искажем своју недоумицу на ову тему.Уз сво поштовање оче архимандрите Саво, али чини ми се да се овим често у вашој горњој реченици​, ублажава - благо речено - катастрофална ситуација на ту тему.Крштење се никако другачије и не доживљава (искључујем изузетке чији је проценат за ову тему занемарљив) до као обред инцијације и још више на нашим просторима као народни обичај, којима се обиљежавамо, ето - ради реда.Не желим да искључујем благодатно дејство којим Црква привлачи наш народ, да крштава своју дјецу и да се радује том догађају - али како стоје ствари, све се на томе завршава.Говорим и у своје име, јер сам крштен као беба са годину и 2 мјесеца, али тек сам са својих 19 година, милошћу Божијом и мојом унутрашњом муком и тугом за Живим Богом, направио своје прве кораке преко прага парохијске Цркве у мом крају.И на питање тадашњег свештеника да ли сам крштен, сигуран одговор нисам могао да дам, јер се име Божије у мом дому закопало у тој смрадној јами заборава.

 

Надам се да нећу бити погрешно схваћен.Недавно је митрополит Амфилохије рекао: Само безумни не крштавају своју дјецу.И заиста, вјерујем и доживљавам да је то тако.Али да ли је неразумно и оптерећујуће да мислимо о другима, и како да се поставимо, када увиђамо да се то крштење ту завршава, и да од живота у Христу помена нема.Да ли да на то гледамо као на недокучиви промисао Божији, јер он све прима и промишља о свом народу?Да ли да ми гледамо "своја посла" и спасавамо душе своје и да не зазиремо у то ко се крштава а ко не?Који је смисао саборних крштења, као недавно одржаних на Црном језеру - Дурмитору, када се ту као на каквом огласу позивају људи да се крштавају, без икакве припреме и учења?Да ли постоји неко правило, да се родитељи који доводе своје дијете на крштење (најчешће у већим светињама - јер се тако ваља) испита код којег свештеника се исповиједају (да од њега добију потврду да се заиста труде да живе Христом), да ли се причешћују, посте, живи уопште литургијским животом или чиме се процјењује воља родитеља који да доведу своје дијете на крштење, какве су им намјере осим угодног обичаја, догађаја и мириса у Цркви коју посјећују једном годишње или је уопште не посјећују?

 

Опростите на овим недоумицама али не могу да смирим свој дух када мислим на ту тему.

[Дејан]

Само безумни не крштавају своју дјецу.

Оче @@Архимандрит Сава Јањић, деце немам, а ако их будем имао, немам намеру да их крстим.

Ја сам се крстио у својој 18-тој години, само својом жељом. Сматрам да Православно Хришћанство није нешто што треба да се намеће, вера је избор одрасле јединке, а деца кад одрасту можда буду атеисти, изаберу Ислам, Будизам ил већ нешто треће, избор је на њима као слободним људима.

Да ли сам ја безуман због оваквог става?

[Архимандрит Сава Јањић]

 

 

 

Собзиром да сам у последње вријеме свједок крштења у мојој ужој и широј породици, да не идем на локалне познанике у мом граду, имам потребу да искажем своју недоумицу на ову тему.Уз сво поштовање оче архимандрите Саво, али чини ми се да се овим често у вашој горњој реченици​, ублажава - благо речено - катастрофална ситуација на ту тему.Крштење се никако другачије и не доживљава (искључујем изузетке чији је проценат за ову тему занемарљив) до као обред инцијације и још више на нашим просторима као народни обичај, којима се обиљежавамо, ето - ради реда.Не желим да искључујем благодатно дејство којим Црква привлачи наш народ, да крштава своју дјецу и да се радује том догађају - али како стоје ствари, све се на томе завршава.Говорим и у своје име, јер сам крштен као беба са годину и 2 мјесеца, али тек сам са својих 19 година, милошћу Божијом и мојом унутрашњом муком и тугом за Живим Богом, направио своје прве кораке преко прага парохијске Цркве у мом крају.И на питање тадашњег свештеника да ли сам крштен, сигуран одговор нисам могао да дам, јер се име Божије у мом дому закопало у тој смрадној јами заборава.

 

Надам се да нећу бити погрешно схваћен.Недавно је митрополит Амфилохије рекао: Само безумни не крштавају своју дјецу.И заиста, вјерујем и доживљавам да је то тако.Али да ли је неразумно и оптерећујуће да мислимо о другима, и како да се поставимо, када увиђамо да се то крштење ту завршава, и да од живота у Христу помена нема.Да ли да на то гледамо као на недокучиви промисао Божији, јер он све прима и промишља о свом народу?Да ли да ми гледамо "своја посла" и спасавамо душе своје и да не зазиремо у то ко се крштава а ко не?Који је смисао саборних крштења, као недавно одржаних на Црном језеру - Дурмитору, када се ту као на каквом огласу позивају људи да се крштавају, без икакве припреме и учења?Да ли постоји неко правило, да се родитељи који доводе своје дијете на крштење (најчешће у већим светињама - јер се тако ваља) испита код којег свештеника се исповиједају (да од њега добију потврду да се заиста труде да живе Христом), да ли се причешћују, посте, живи уопште литургијским животом или чиме се процјењује воља родитеља који да доведу своје дијете на крштење, какве су им намјере осим угодног обичаја, догађаја и мириса у Цркви коју посјећују једном годишње или је уопште не посјећују?

 

Опростите на овим недоумицама али не могу да смирим свој дух када мислим на ту тему.

 

 

Не бих да улазим у коментаре појединачних случајева јер не познајем сасвим конкретну ситуацију, нити сам позван да о томе просуђујем, али у Јеванђељу се јасно каже: Научите и крстите! О овом питању сам већ говорио у јануару ове године па понављам оно што сам написао јер је везано за ваше питање, а тиче се тога зашто се редовно не поштује одлука Сабора СПЦ о обавезној катихизацији оних који се спремају за крштење:

 

Када би се ова одлука поштовала, сигуран сам да бисмо имали вернике много утврђеније у својој вери. Нажалост, крштење се у нашем народу и даље доживаљва као нека национално-духовна иницијација која не зависи од вере и убеђења и плашим се да велики број крштених одраслих људи уопште не познаје основна хришћанска учења. У нашем манастиру трудимо се да људе упућујемо да пре крштења проведу барем неко време у проучавању вере и да их научимо да само крштење није магијски чин. 

 

Уосталом, Господ нас јасно учи "Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа," Мт. 28, 19. Зато и Св. Атанасије говорећи о овом питању јасно каже: "Зато Господ није само просто наредио да крштавамо, већ је прво рекао - научите, па тек онда - крстите у име Оца и Сина и Светога Духа, да би се из поуке пробудила права вера, а потом се вера употпунила крштењем. Многи из других јереси говоре само речи, а не умују исправно, као што је речено, нити имају здраву веру, зато је бескорисна вода коју они дају и недостаје јој благочешћа, те онога који се њоме омива више прља у бешчашћу него ли што га искупљује." Св Атанасије Велики, PG t.26 Против аријанаца, друга беседа.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче @@Архимандрит Сава Јањић, деце немам, а ако их будем имао, немам намеру да их крстим.

Ја сам се крстио у својој 18-тој години, само својом жељом. Сматрам да Православно Хришћанство није нешто што треба да се намеће, вера је избор одрасле јединке, а деца кад одрасту можда буду атеисти, изаберу Ислам, Будизам ил већ нешто треће, избор је на њима као слободним људима.

Да ли сам ја безуман због оваквог става?

 

У првим вековима Хришћанства крштење је одлагано до зрелих година. Међутим, убрзо је превладала пракса крштавања деце с тим да је кум на крштењу имао посебну обавезу да води рачуна да крштено дете одраста у хришћанској вери. Данас, нажалост, веома често и сами кумови и родитељи не познају своју веру па да деца одрастају ван Цркве. Отуда је важна катихизација и када се крштава дете било би добро да се кум упозна са својим обавезама и да сам прође катихетску поуку уколико не познаје своју веру. Ако се деца на време крсте и васпитавају у здравом хришћанском духу мале су шансе да залутају у друге вере. Проблем настаје када се деца крсте по обичају, а потом одрастају без редовног црквеног живота или у нездравој хришћанској средини у којој се правила Цркве намећу сурово и нерасудљиво. Онда се одбијање од Цркве догађа као реакција младих људи који увиђају раскорак између онога што Црква учи и онога како они који треба да им дају пример у пракси живе. Отуда је велика одговорност и родитеља и пастира. 

Мислим да крштење не треба одлагати, али је важно да се посвети посебна пажња упознавању своје вере, кроз веронауку и практичан хришћански живот.

[Дејан]

У првим вековима Хришћанства крштење је одлагано до зрелих година. Међутим, убрзо је превладала пракса крштавања деце с тим да је кум на крштењу имао посебну обавезу да води рачуна да крштено дете одраста у хришћанској вери. Данас, нажалост, веома често и сами кумови и родитељи не познају своју веру па да деца одрастају ван Цркве. Отуда је важна катихизација и када се крштава дете било би добро да се кум упозна са својим обавезама и да сам прође катихетску поуку уколико не познаје своју веру. Ако се деца на време крсте и васпитавају у здравом хришћанском духу мале су шансе да залутају у друге вере. Проблем настаје када се деца крсте по обичају, а потом одрастају без редовног црквеног живота или у нездравој хришћанској средини у којој се правила Цркве намећу сурово и нерасудљиво. Онда се одбијање од Цркве догађа као реакција младих људи који увиђају раскорак између онога што Црква учи и онога како они који треба да им дају пример у пракси живе. Отуда је велика одговорност и родитеља и пастира. 

Мислим да крштење не треба одлагати, али је важно да се посвети посебна пажња упознавању своје вере, кроз веронауку и практичан хришћански живот.

Sve ovo mi zvuči mnogo komplikovano i utopistički.

Ja još nisam sreo nekoga a da mu kum ima toliku važnu ulogu u životu, vidjaju se od slave do slave, opet s druge stane, veronauka je bila i obavezna, ukinuta, pa neobavezna, al bez obzira, kod Srba baš i nije urodila plodom.

Veronauka nije izrodila Hrišćane, čak nije ni učinila mnogo na planu opšte kulture kod pojedinca.

Smatram da dete može jedini primer imati u roditelju Hrišćaninu, kada odraste onda na osnovu primera može da odluči šta i kako dalje, ili će ga Hristos već negde presresti kao Savla.

[Milan Nikolic]

Можда је следствено питање да ли се неко, па чак и дете, може причешћивати ако није крштен? Моје је мишљење да је сасвим нормално да хришћанин који учествује у литургијском животу, своју децу крсти док су мала.

[Ленка*]

Оче @@Архимандрит Сава Јањић, деце немам, а ако их будем имао, немам намеру да их крстим.

Ја сам се крстио у својој 18-тој години, само својом жељом. Сматрам да Православно Хришћанство није нешто што треба да се намеће, вера је избор одрасле јединке, а деца кад одрасту можда буду атеисти, изаберу Ислам, Будизам ил већ нешто треће, избор је на њима као слободним људима.

Да ли сам ја безуман због оваквог става?

 

Извините што се мешам и упадам вам у конверзацију.

 

Подсети ме ово твоје питање (став) на један статус са Фејсбука, тј. одговор који ме је одушевио, па га преносим и овде. Наравно, никако не занемарујем одличан одговор оца Саве, овај је само у мало другачијем стилу

 

"На констатацију једног атеисте са нашег форума да деци не треба родитељи да намећу веру, да тек кад порасту треба да се крсте итсл... наш админ Жељко одговара у његовом чувеном стилу:"

 

"Ни пеницилин се не би требао наметати деци од рођења, нека порасту па нек одлуче сами да ли хоће да се пелцују или неће.

Такође сматрам и да језик не би требао да се намеће деци од рођења, кад порасту имају могућност сами да изаберу да ли ће причати српски , енглески или банту.

Наравно ни нација не би требала да се намеће деци од рођења као ни језик, кад порасту нека сами одлуче оћели бити четници или усташе или балије или арнаути или пигмеји то је ипак њихов избор.

Такође сматрам да ни пол не треба да се намеће деци од рођења, мислим то куповање дечаку аутомобилчића а девојчици луткица је чисто наметање полности, кад порасту нека одлуче оће ли бити људи или педери.

Такође мислим да се деци не требају наметати ни родитељи, јер шта данас значи биолошки родитељ, готово па ништа кад порасту нек изаберу себи за родитеље Рокфелере или Бил Гејтса или тако некога а не ову сиротињу по Србији.

Такође мислим да се деци не треба наметати ни култура као ни религија, кад порасту нека одлуче оће ли бити културни или ће бити ханибали или ће једноставно да живе као краве у штали то је њихов избор и њихова слобода.

Такође мислим да се деци не треба наметати ни раса , кад порасту нек изаберу оће ли бити црнци или белци или цигани или кинези , јер то наметање расе само продубљује расизам и ствара комплексе код одраслог човека.

Све у свему ја сам за тоталну слободу , неки то заву анархија , али ја кажем да не сме бити никаквог наметања ни вере , ни расе, ни било каквог другог биолошког или културног наслеђа.

Кад порасту нека сами одлуче!"

[Дејан]

"Ни пеницилин се не би требао наметати деци од рођења, нека порасту па нек одлуче сами да ли хоће да се пелцују или неће.

Penicilin ne služi za pelcovanje

Ne daj deci da jedu, kad odrastu nek sami sebi kupe leba

Ne treba da mešamo babe i žabe. 

[Ленка*]

Penicilin ne služi za pelcovanje

Ne daj deci da jedu, kad odrastu nek sami sebi kupe leba

Ne treba da mešamo babe i žabe. 

 

 

Када је написао "пелцовање" сигурно је мислио на боцкање уопште, не верујем да Жељко не зна разлику између Пеницилина и вацкине,  што би рекла моја деца

 

`Леба што се тиче, моје старије одавно иде само да купује

За Хлеб Живота само стане у ред.

 

men875847'0789 а ти како `оћеш

[Миъа]

Помаже Бог Оче Саво!

 

Хтео бих да вас питам да ли супружник треба да спава са женом док је она у трудноћи?
Да ли сексуалне односе треба имати само кад се желе деца?

[Arsenija]

Ja još nisam sreo nekoga a da mu kum ima toliku važnu ulogu u životu, vidjaju se od slave do slave, opet s druge stane, veronauka je bila i obavezna, ukinuta, pa neobavezna, al bez obzira, kod Srba baš i nije urodila plodom.

Moji kumovi ne slave slavu...Religija je za njih cist fanatizam.

Dali su mi ime po pradedi koji je bio komunista ,a na cijem spomeniku danas ne stoji krst nego zvezda...Koja logika !

Pitala sam ih zasto ne slave slavu,to je lepo,imaju veliku porodicu,mogli bi svi da se okupe itd...A oni su mi odgovorili-Mi smo komunisti. 

P.s. Oprostite ako spamujem temu...danas se krstenje dozivljava kao tradicija .U mom okruzenju su skoro svi krsteni,a niko ne veruje u Boga. Zasto onda i ti ,koji verujes ,da ne krstis svoje dete ?

[Архимандрит Сава Јањић]

Можда је следствено питање да ли се неко, па чак и дете, може причешћивати ако није крштен? Моје је мишљење да је сасвим нормално да хришћанин који учествује у литургијском животу, своју децу крсти док су мала.

Наравно, у нашој Цркви мала деца на крштењу добијају и миропомазање и могу и треба да се причешћују кад год је то могуће. Оно што је важно јесте да приликом крштења своје деце родитељи и кум схвате обавезу коју имају пред Црквом да дете васпитају хришћански и да му дају прави пример. Причешћивање деце, без хришћанског васпитања нема смисла, као што и крштење одраслих без претходне катихетске поуке није исправно.

[Архимандрит Сава Јањић]

Помаже Бог Оче Саво!

 

Хтео бих да вас питам да ли супружник треба да спава са женом док је она у трудноћи?

Да ли сексуалне односе треба имати само кад се желе деца?

Хммм. На ово питање боље могу да одговоре браћа свештеници који живе у браку, а увек је добро саветовати се и са лекаром. У вези другог питања мислим да Апостол Павле даје корисне савете у 1 Кор 7, 2-5. Из овога се јасно види да полни односи не служе само за рађање деце, већ су важан израз супружанске љубави.