Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу

[Volim_Sina_Bozjeg]

Jeste to....  

Ali gde je to Bog....?Mislim ..... :.mislise. .....ja to ne mogu ni da zamislim... ...i zato stalno mislim.

dud dud dud dud dud....svuda je i ne umara kad o Njemu mislis

[Драгана Милошевић]

Пошто Га смарам стално ко малецно дете, сигурна сам да је близу иако некад нисам свесна Свеприсуствства Његовог. :.mislise. .1399.

[Жедни]

Vidim ga u svemu i na svima.  U svakom svom postupku osecam da je samnom i da posmatra  i kad gresim znam da je tu i da gleda moje pogreske i ocekuje moje pokajanje. Kada me nedace zivotne bace pod noge znam da je na mojoj strani uvek spreman da slusa i pomogne. Gospode nas Isuse Hriste sine boziji pomiluj nas gresne. +++

[Volim_Sina_Bozjeg]

Vidim ga u svemu i na svima.  U svakom svom postupku osecam da je samnom i da posmatra  i kad gresim znam da je tu i da gleda moje pogreske i ocekuje moje pokajanje. Kada me nedace zivotne bace pod noge znam da je na mojoj strani uvek spreman da slusa i pomogne. Gospode nas Isuse Hriste sine boziji pomiluj nas gresne. +++

Nemoj nikad odustajati pogotovo sto se tvoja Ipostas vidi na nick name koji si postavio.

I hvala ti sto koristis Isusovu molitvu na takav nacin jer i ja je molitveno tako izgovaram pomiluj nas gresne...

[Драшко]

Увек је ту. Иако сам чини ми се прилчно грешан (некад више тако мислим, некад мање, ал ајд сад.....) зачудим се колико је ту , колико је брз, чује, слуша, одговара......... само да нисам маловеран и малодушан

 

Свашта му приређујем и увек ме дочека, кад се бацим у Наручје натраг

 

п.с. од кад ставих овог Бориса Џонсона за аватар, много сам раздраганији  0110_hahaha

[JESSY]

п.с. од кад ставих овог Бориса Џонсона за аватар, много сам раздраганији 0110_hahaha

:aplauz:

[Иван ♪♫]

Много је ускогрудости. Да ли је то последица неког формализованог верског васпитања, или је наш однос према Богу такав као последица менталитета? Јер свако види и свет и Бога, и све схвата кроз призму и боје свог карактера.

 

Да ли је наш однос са Христом у страху или слободи? Да ли само формално декламујемо нешто и очекујемо ,,царство” или имамо дијалог и неки смислен однос са Христом?

Да ли уопште можемо очекивати тако нешто када ни са људима које видимо немамо уравнотежен однос?

 

И одакле потреба за наметањем? Зар је Богу потребан адвокат? Зар човек мисли да је свемогућем Богу потребна заштита, а у ствари обрнуто је? Свађом и наметањем се само прави штета. 

И кад мислиш да си неког провалио, немаш појма! Просто немаш појма. Јер не знаш какав је његов/њен живот и шта наводи човека на одређено понашање.

 

Вероучитељи, како ви васпитавате ваше ђаке о односу са Христом?

[Toma]

Ovde ima 8 pitanja.

Koje ti je najbitnije?

[Иван ♪♫]

@@Toma, 

 

prvo i poslednje

[Toma]

1) Moje mišljenje i moja sramota jeste da mi (u)rodjena lenjost smeta
da intenziviram i produbljujem odnos sa Sinom Božijim, i to kroz (u, sa...)
Njegovim telom koje je Crkva. A jedan od internih aspekata toga jeste
što 'ne stavljam' misli i osećanja u reči koje molitveno izgovaram.

2) Nisam veroučitelj ali znam da kako ja druge tako i drugi mene posmatraju
a onda i slušaju, uporedjuju to što vide (moja dela) i to što čuju (a svašta govorim),
i to je onda nešto što ili ih motiviše da imaju poverenja u Hrista Spasa ili...
Ili sam im sablazan!

[Никола Поповић]

Драги брате, велико хвала за тему, заиста о овим питањима требамо чешће и више да разговарамо. 

 

Оно што најискреније мислим је да ми модел нашег односа са ближњима (најчешће са родитељима) аутоматски преносимо и на однос са Богом онда када се ,,сусретнемо" са Њим. По том моделу ми можемо видети и како неко доживљава Бога, а самим тим и како се понаша у складу са хришћанским животом (да ли је према себи превише строг, или превише благ или има онај ,,здрав" став).

 

Као што је случај са већином, морам да признам да је то и случај са мном, међутим, моја породична ситуација (као и гомили људи данас) није била баш сјајна па сам самим тим морао да створим један нови и другачији однос са Богом. Мој однос са Богом је у непрекидном мењању, у многочему зависи ми од тога како се осећам, да ли увиђам грешку, да ли себе кривим или не дај Боже неког другог. Оно што сам такође приметио, не само код себе, да ми је молитва и веровање у Бога некад много више усрднија онда када нешто погрешим, као да тада много живље осетим Бога и свој однос са Њим.. 

Ово наравно говори да сам модел понашања са мојим ближњима пренео и на Бога, међутим, када сам о томе размишљао схватио сам да Бога уопште и не познајем. Не познајем ни Његов суд, ни начин на који Он посматра наше грехе, али ни Његову љубав.

 

Ко је имао прилике да прочита књигу Јан Пол Јанга ,,Колиба" приметио је можда један врло интересантни део када тата Бог разговара са Меком и када му каже (парафразирам) - Мек, у основи свега, ти не верујеш да сам ја добра. 

Ова реченица ме је пресекла, али и сама књига јер пружа једну тако савршену слику односа у коме смо ми сви вољени, ма шта год урадили. Све време сам тада покушавао да пронађем реченице светих Отаца које се врло јасно сукобљавају са овим не бих ли својој свести доказао да безусловна љубав (о којој чак и говоримо у Цркви) није могућа тек тако, јер по мом систему ЈА МОРАМ ДА ЈЕ ЗАСЛУЖИМ. Да бих се причестио ЈА МОРАМ ДА СЕ ПРИПРЕМИМ, да бих се молио ЈА МОРАМ ДА СЕ ПОМУЧИМ итд.

У основи свега овога види се да ја не верујем да ће неке ствари Бог учинити из чисте љубави према мени, већ да морам да је изнова и изнова завређујем, као да је то могуће. Па тако долазимо и до јачине МОЈЕ вере и МОГ односа са Богом... 

 

Шта год више да напишем неће имати смисла. 

[Ljubičasta]

Odlicna tema. facenew22222222

I mene cesto sputavaju te neke formalnosti koje Crkva "namece" ali se trudim da sve to ne ugusi moj iskren odnos prema vjeri i Gospodu.Mislim da to sve zavisi od covjeka do covjeka.Onaj ko iskreno i duboko pristupa bilo cemu u zivotu,tako ce isto pritupati i vjeri.Onaj ko je povrsan u nekim drugim zivotnim sferama ne vjerujem da ce tragati mnogo za sustinom u vjeri,nego ce se vjerovatno povinovati odredjenim formalnostima i zadovoljiti se time misleci da je to dovoljno da se kaze da je dobar i kompletan vjernik.Ja kad god u sebi posezem za tim formalnostima i vidim sebe kao "poslusnu" Hriscanku tako da tako reci mehanicki obavljam neke vjerske radnje,meni je to signal da negdje škripi i da nije to to.Ja ne idem svake nedelju na liturgiju,ali svaki put kad odem ja znam da sam svim srcem sa Gospodom,bilo da je razlog odlaska moja zahvalnost ili moje pokajanje,Uvijek je u tim slucajevima osjecaj intezivan i dubok.Jer samo tada osjecam prisustvo Bozije u molitvi i osjetim blagodat.

[Јанко]

1.Много је ускогрудости. Да ли је то последица неког формализованог верског васпитања, или је наш однос према Богу такав као последица менталитета? Јер свако види и свет и Бога, и све схвата кроз призму и боје свог карактера.

 

2.Да ли је наш однос са Христом у страху или слободи?

3.Да ли само формално декламујемо нешто и очекујемо ,,царство” или имамо дијалог и неки смислен однос са Христом?

4.Да ли уопште можемо очекивати тако нешто када ни са људима које видимо немамо уравнотежен однос?

 

5.И одакле потреба за наметањем? Зар је Богу потребан адвокат? Зар човек мисли да је свемогућем Богу потребна заштита, а у ствари обрнуто је? Свађом и наметањем се само прави штета. 

И кад мислиш да си неког провалио, немаш појма! Просто немаш појма. Јер не знаш какав је његов/њен живот и шта наводи човека на одређено понашање.

 

6.Вероучитељи, како ви васпитавате ваше ђаке о односу са Христом?

 

1. Последица пре свега верског (не)васпитања у породици, одакле се у раној младости црпу најјачи модели понашања.

2. Најчешће нема односа са Христом, а кад га има он се остварује најчешће у невољи (страх), или из навике без промишљања о поступку (ваља се). Ипак, до Новог Завета се стиже кроз Стари. Они који тек изграђују однос са Христом треба прво да се науче страху Божијем (то није страх ОД Бога и казне! већ страх од својих поступака - да не повредиш својим поступком Онога ко те највише воли)), па тек онда да размишљају о самој љубави која ће их увести из ропског или трговачког односа према Богу у слободу односа са Христом...

3. На почетној молитви на часу (као и код куће), већина нас формално изговара речи. Али, ако (им) успете придобити пажњу, молитва на крају је други свет.... Дијалог и смислен однос са Христом су последица дуговременог труда у узрастању ка Христу...

4. Сваки човек је икона Христова. Зато када уравнотежимо однос са људима (видети тачку 2) онда можемо очекивати тако нешто. До тада - сматрање да смо успоставили дијалог и однос са Христом је самозаваравање, јер нисмо испунили другу највећу заповест-па како да надиђемо Закон законом Љубави ако немамо љубави ни према ближњем? Али, "што је човеку немогуће, Богу је могуће" па нас Бог не оставља без икаквог односа и дијалога. Само да се пазимо, то су трагови које треба да следимо а не последице наших "великих дела" и "заслуга", "духовне висине" и "спознаје".

5. Нема самоиспитивања и покајања које је основа за тачку 2... Кад нема покајања нема ни онога под тачком 4 - уравнотеженог односа са људима...а где тога нема, гордост се прва усељава, као мајка свих грехова...

6. На једини могући начин - примером. "Вера без дела је мртва". За лоше ствари показујем лични пример како сам падао (и падам), али и како се устаје. За добре ствари показујем пример Светих - а то нису само Свети у календару, већ и овдашњи којима се дају "светиње светима". Дакле, позитивни примери живљења у Христу ту око нас, а не само пре 300, 500 или 1700 година. Тако за њих вера добија животни оквир и смисао, а час прераста у лични однос... Ово је лакше у средњој школи и старијим разредима основне. Али, уз мало искуства и кад успете да "подетињите" феноменално је и код оних најмлађих.

 

Толико од мене, ај` сад мало други да надограђују или изнесу оправдану критику..

[JESSY]

Много је ускогрудости. Да ли је то последица неког формализованог верског васпитања, или је наш однос према Богу такав као последица менталитета? Јер свако види и свет и Бога, и све схвата кроз призму и боје свог карактера.

 

Да ли је наш однос са Христом у страху или слободи? Да ли само формално декламујемо нешто и очекујемо ,,царство” или имамо дијалог и неки смислен однос са Христом?

Да ли уопште можемо очекивати тако нешто када ни са људима које видимо немамо уравнотежен однос?

 

И одакле потреба за наметањем? Зар је Богу потребан адвокат? Зар човек мисли да је свемогућем Богу потребна заштита, а у ствари обрнуто је? Свађом и наметањем се само прави штета. 

И кад мислиш да си неког провалио, немаш појма! Просто немаш појма. Јер не знаш какав је његов/њен живот и шта наводи човека на одређено понашање.

 

Вероучитељи, како ви васпитавате ваше ђаке о односу са Христом?

 

мислим да је наш однос према Богу последица пре свега нашег менталитеа....и формализовано верско васпитање је такође последица нашег менталитета.....

наш однос са Христом треба да буде у слободи, зато се и трудим да негујем такав однос...страх је почетак те љубави, зато је и његово присуство неопходно....али јачањем вере, страх постаје све мањи.....

знамо да је немогуће волети Господа ако не волимо свог ближњег....на томе и радим....трудим се и учим да прихватам  сваког човека са својим различитостима, манама и врлинама....

најважније је да кренемо да мењамо себе.....да почнемо од нас самих....то је суштина, да се бавимо собом а не другим....да му не натурамо своје мишљење....не критикујемо и судимо....као што рече Иван - МИ НИШТА НЕ ЗНАМО......

...треба да научимо да волимо...све ће онда бити лакше и лепше....

[JESSY]

Драги брате, велико хвала за тему, заиста о овим питањима требамо чешће и више да разговарамо.

:good2:

Ко је имао прилике да прочита књигу Јан Пол Јанга ,,Колиба" приметио је можда један врло интересантни део када тата Бог разговара са Меком и када му каже (парафразирам) - Мек, у основи свега, ти не верујеш да сам ја добра.

да, ова књига је одлична...на диван, сликовит а самим тим и лако схватљив  начин описује однос Бога и човека....штета што многи нису то препознали, већ су кренули да пљују по књизи....