Свакодневна читања

[JESSY]

Уторак двадесет осми по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2.Тим. 297 (3:16-4:4)

Чедо Тимотеје, све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности, 17. Да буде савршен Божији човјек, припремљен за свако добро дјело. 1. Ја те, дакле, заклињем пред Богом и Господом нашим Исусом Христом, који ће судити живима и мртвима јављањем својим и Царством својим: 2. Проповиједај ријеч, настој у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши, са сваком стрпљивошћу и поуком. 3. Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима; 4. И одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама.

Лк. 98 (19:45-48 )

У вријеме оно, ушавши Исус у храм, стаде изгонити оне што продаваху у њему и куповаху, 46. Говорећи им: Написано је: Дом мој, дом је молитве, а ви начинисте од њега пећину разбојничку. 47. И учаше сваки дан у храму. А првосвештеници и књижевници и народни прваци гледаху да га погубе. 48. И не налажаху шта би му учинили; јер сав народ бјеше прионуо уз Њега слушајући Га.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Дом мој, дом је молитве (Лк.19,46). И заиста, уђи само у храм и већ те све позива на молитву. Све је у њему тако уређено, све се у њему врши тако да би расположило на молитву и помагало јој. Због тога, ако хоћеш да молитву разгориш у своме срцу, иди чешће у храм Божији. Код куће се нећеш помолити као у храму. Зар се они који се и код куће топло моле, ако их уопште има, неће још топлије молити у храму? Но, будући у храму, немој бити присутан само телом, него и духом. Стани тамо где је тише и, гледајући умом Господа пред собом, изливај своју душу. Маштања разгони, бригама не допуштај да прилазе, и само на једно пази - на дело молитве. Дижи своју отежалу душу горе, и њену тежину разбијај сагледавањем Божанствених ствари. Оно што имаш на себи скини покајањем и обећањем поправке. Ако савест још није измирена, додај дела самоодрицања и љубави. Стојећи у храму, припремај се да се и све време, док си ван храма, мислима не удаљујеш од Господа, него да га увек гледаш пред собом. Тако се твоје стопе са правог пута неће померити на криви. Када затим одеш у храм, биће ти лакше да у њему одстојиш како треба. Од достојног пребивања у храму биће ти лакше да пажљиво ходиш пред Господом када се нађеш ван храма... И тако ће твоје пребивање у Господу расти све више и више. А више од тога шта се може пожелети?

[JESSY]

Среда двадесет осма по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2.Тим. 299 (4:9-22)

Чедо Тимотеје, постарај се да ми дођеш брзо. 10. Јер ме Димас остави, завољевши садашњи вијек, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене. 11. Марка узми и доведи са собом, јер ми је погодан за службу. 12. А Тихика послах у Ефес. 13. Када дођеш, донеси ми огртач што сам оставио у Троади код Карпа, и књиге, особито оне од пергамента. 14. Александар ковач многа ми зла учини. Нека му Господ плати по дјелима његовим. 15. Њега се и ти чувај; јер се веома противио нашим ријечима. 16. При мојој првој одбрани нико не оста са мном, него ме сви оставише. Нека им се не урачуна! 17. Али Господ би са мном и оснажи ме, да се кроз мене рашири проповијед и да чују сви незнабошци; и бих избављен из уста лавових. 18. И избавиће ме Господ од свакога зла дјела и спасти за Царство своје небеско; Њему слава у вијекове вијекова. Амин. 19. Поздрави Прискилу и Акилу, и Онисифоров дом. 20. Ераст оста у Коринту, а Трофима оставих у Милиту болесна. 21. Постарај се да дођеш прије зиме. Поздравља те Евул, и Пуд, и Лин, и Клаудија, и браћа сва. 22. Господ Исус Христос нека је са духом твојим. Благодат с вама. Амин.

Лк. 99 (20:1-8)

У вријеме оно, док је Исус учио народ у храму и проповиједао јеванђеље, дођоше свештеници и књижевници са старјешинама. 2. И рекоше му говорећи: Кажи нам, каквом влашћу то чиниш? Или ко је тај што ти је дао ту власт? 3. А он одговарајући рече им: И ја ћу вас упитати једну ријеч, и кажите ми: 4. Крштење Јованово - да ли бјеше с неба или од људи? 5. А они помислише у себи говорећи: Ако кажемо: с неба, рећи ће: зашто му. дакле, не вјеровасте? 6. Ако ли речемо: од људи, сав ће нас народ каменовати; јер је увјерен да је Јован пророк. 7. И одговорише да не знају откуда. 8. А Исус им рече: Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Свештеници, књижевници и старешине нису веровали у Господа. Да би их призвао ка вери, Он им је поставио питање: Крштење Јованово - да ли беше са неба или од људи? (Лк.20,4). Расудите о томе беспристрасно и расуђивање ваше ће вас привести ка вери. Што је речено о јављању Јована, може се рећи и о сваком догађају који је пратио долазак Господа у телу, о самом доласку и о свему што је са њиме повезано. Свако ко расуди о свему томе доћи ће до једног закључка: Заиста овај беше Син Божији. Могу се јављати разне мисли, рађати недоумице, сусретати несагласности. Па ипак, на крају свих испитивања проистећи ће само једно свестрано убеђење: не може се мислити друкчије до онако како је представљено у Јеванђељима и Апостолским посланицама. Велика је тајна побожности: Бог се јавио у телу. Тајна ће остати тајна, премда ће, својом јасноћом и наравственом силином која произилази из испитивања, утицати на ум да исповеда тако а не друкчије. Они који не верују или уопште не испитују све као што треба, или испитују површно, са туђим умом, или заузимају несрећно настројење, супротно захтевима вере. Да би оправдали своје неверје, они се задовољавају и ситницама, које наводе као разлог за одрицање вере. И верујуће могу да колебају њихове речи због тога што се понекад задовољавају простом вером, не разјашњавајући себи њене основе. Те речи неверника их затичу неспремне. Због тога се и колебају.

[JESSY]

Четвртак двадесет осми по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Тит. 300 (1:5-2:1)

Чедо Тите, зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старјешине, као што ти ја заповједих: 6. Ако је ко без мане, једне жене муж, и има дјецу вјерујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна. 7. Јер епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гњевљив, не пијаница, не убојица, не лихвар; 8. Него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив; 9. Који се чврсто држи истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе. 10. Јер има много непокорних, празнорјечивих и обмањивача, особито који су из обрезања, 11. Којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка. 12. Рече неко од њих, њихов сопствени пророк: Крићани, свагда лажљивци, зли звјерови, прождрљивци лијени. 13. Свједочанство је ово истинито. Због тога карај их без поштеде, да буду здрави у вјери, 14. Да не слушају јудејске бајке, ни заповијести људи који презиру истину. 15. Чистима је све чисто, а нечистима и невјернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савјест. 16. Говоре да знају Бога. а тјелима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дјело. 1. А ти говори што приличи здравом учењу.

Лк. 100 (20:9-18)

Рече Господ причу ову: Човјек неки посади виноград, и предаде га виноградарима, па отиде на дуже вријеме. 10. И у своје вријеме посла виноградарима слугу да му даду од рода виноградскога; али виноградари га избише, и послаше празних руку. 11. И опет посла другога слугу; а они и њега избивши и осрамотивши послаше празних руку. 12. И посла опет трећега; а они и њега ранише и истјераше. 13. Онда рече господар винограда: Шта да чиним? Послаћу сина својега љубљенога; ваљда ће се застидјети кад виде њега. 14. А виноградари видјевши га размишљаху у себи говорећи један другоме: Ово је насљедник; ходите да га убијемо да нама остане насљедство. 15. И истјераше га напоље из винограда и убише. Шта ће, дакле, учинити њима господар винограда? 16. Доћи ће и погубити ове виноградаре, и даће виноград другима. А они када то чуше рекоше: Не дао Бог! 17. А он погледавши на њих рече: Шта значи, дакле, оно што је написано: Камен који одбацише зидари, онај постаде глава од угла? 18. Сваки који падне на тај камен разбиће се; а на кога он падне сатрће га.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Прича о винограду (Лк.20,9-28) изображава старозаветну цркву. Виноградари су њена тадашња јерархија. Пошто није одговарала свом назначењу, изречена јој је пресуда: узети од ње виноград и дати га другима. Ти други су најпре били свети апостоли, а потом њихови прејемници - архијереји са свим свештенством. Виноград Божији је један од почетка света, а задатак виноградара је био, јесте и биће до краја века - да Господару приносе плод винограда, тј. спасење душа. Тај задатак хришћанске јерархије је, према томе, и наш посао. У каквој мери се он испуњава - сви ми видимо. Шта да се каже на то? Због многога - слава Богу! Ипак, у многоме није могуће не пожелети боље. То се особито тиче проповеди и речи Божије. Само се понегде чује проповед, премда и сачињава јединствени виноградарски нож у рукама делатеља винограда Божијег. Само да се и на нама не испуни: Доћи ће господар винограда и погубити ове виноградаре и даће виноград другима. Само да се и ови други не одбаце, и да се не погубе не само виноградари, него и сам виноград...

[JESSY]

Петак двадесет осми по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Тит. 301 (1:15-2:10)

Чедо Тите, чистима је све чисто, а нечистима и невјернима ништа није чисто, него је нечист и њихов ум и савјест. 16. Говоре да знају Бога. а тјелима га се одричу; јер су гнусни и непокорни и неспособни за ма које добро дјело. 1. А ти говори што приличи здравом учењу. 2. Старци да буду трезвени, скромни, мудри, здрави у вјери, у љубави, у трпљењу. 3. Старице такође да се држе како доликује светима: да не клеветају, да много не робују вину, да уче добру, 4. Да уразумљују младе жене: да воле мужеве, да воле дјецу, 5. Да буду разборите, чедне, кућанице, добре, покорне својим мужевима, да се не би хулило на ријеч Божију. 6. Тако и младиће савјетуј да буду честити. 7. У свему покажи себе за углед у добрим дјелима: у учењу исправност, честитост, чистоту, 8. Ријеч здраву, беспријекорну, да се посрами противник немајући ништа лоше рећи за нас. 9. Робови да буду послушни својим господарима, да им буду угодни у свему, да не противрјече, 10. Да не краду, него да показују потпуну вјерност у свему, да би науку Спаситеља нашег Бога красили у свему.

Лк. 101 (20:19-26)

У вријеме оно, тражаху првосвештеници и књижевници да дигну руке на Исуса, но побојаше се народа; јер разумјеше да за њих ову причу каза. 20. И мотраху на њега; и послаше уходе, који се претвараху да су праведни, не би ли га ухватили у ријечи, те да би га предали начелству и власти намјесниковој. 21. И упиташе га говорећи: Учитељу, знамо да право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијем: 22. Да ли нам је допуштено давати данак ћесару или не? 23. А он, разумјевши препреденост њихову, рече им: Што ме кушате? 24. Покажите ми динар; чији је на њему лик и натпис? А они одговарајући рекоше: Ћесарев. 25. А он им рече: Подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу. 26. И не могоше га ухватити у ријечи пред народом; и задививши се одговору његовом умукоше.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Кесарево кесару, а Божије Богу (Лк.20,25). Свакоме, значи, своје. У наше време уместо кесарево треба ставити "житејско", и рећи: "Житејско" на једној страни, а Божије на другој. Међутим, сви су се бацили једино на оно "житејско", а Божије остављају иза себе. Због тога оно не само да не стоји на своме месту, тј. у првом плану, него се сасвим заборавља. Последица тога, наводно ненамерног заборављања, јесте замагљивање у свести оног Божанског. Затим већ следи нејасноћа његовог садржаја и његове основе. Отуда слабост уверења и несталност вере, а затим и њено напуштање и утицаји свакаквих ветрова разних учења. Тај пут проходи сваки понаособ када почне да занемарује оно што је Божанско; тим путем иде и заједница када у своме поретку почне да занемарује оно што Бог од ње захтева. Када је Божије стављено у задњи план, у заједницу почиње да се усељава еманципација од Божијих захтева на умном, наравственом и естетичком плану, и секуларизација (тј. служење духу времена) политике, обичаја, забава, а затим и васпитања и свих установа. У садашње време не мисле, не говоре и не пишу о ономе што је Божије. То им чак ни на памет не пада у њиховим подухватима. Зар је онда чудно што, при таквом настројењу, учења противна вери налазе пут ка друштву и што се оно приклања општем безверју?

[JESSY]

Недеља 28. по Духовдану пре Недеље Светих Праотаца Свето Писмо - читање за данас

Кол. 250 (1:12-18)

Браћо, захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих у свјетлости; 13. Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје, 14. У коме имамо искупљење, опроштење гријехова; 15. Који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, 16. Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. 17. И Он је прије свега, и све у њему постоји. 18. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први.

Лк. 85 (17:12-19)

У вријеме оно, кад улажаше Исус у једно село, сретоше га десет губавих људи, који стадоше издалека, 13. И подигоше глас говорећи: Исусе, Учитељу, помилуј нас! 14. И видјевши их, рече им: Идите и покажите се свештеницима. И догоди се, док одлажаху, да се очистише. 15. А један од њих, видјевши да је излијечен, врати се славећи Бога из свега гласа. 16. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај бјеше Самарјанин. 17. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А гдје су деветорица? 18. Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? 19. И рече му: Устани и иди; вјера твоја спасла те је.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Исцељено је десет губавих, а вратио се само један да заблагодари Господу (Лк.17,21-19). Није ли таква пропорција захвалности и међу свим људима који су примили добро од Господа? И ко од људи није примио добро, или, боље речено, шта имамо и шта бива са нама што није добро? А јесу ли сви благодарни Богу и да ли за све благодаре? Има, напротив, и таквих који себи дозвољавају питање: "Зашто је Бог дао живот? Боље би нам било да нас нема". Бог ти је дао живот ради вечног блаженствовања. Он ти је уделио живот као дар и штедро те је снабдео и свим способностима за достизање вечног блаженства. Сада све само од тебе зависи. Треба само нешто мало да се потрудиш. Међутим, ти говориш: "Да, али ја срећем само горчину, несрећу, болести и напасти". Па шта! И то спада у број средстава за стицање вечног блаженства. Само потрпи! Читав твој живот се не може назвати ни треном у односу на вечност. У односу на вечност није ништа чак кад би и сав живот требало да страдаш. Међутим, ти имаш и часове утехе. Не гледај на садашње, него на то шта ти се спрема у будућности, и побрини се да га будеш достојан. Тада нећеш ни приметити горчине. Све оне ће бити прогутане несумњивом надом на вечне утехе. Благодарност тада неће затајити у твојим устима. 

СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ

ОМИЛИЈЕ

Научимо се на малим стварима, ако не можемо одмах да схватимо велике ствари.

Ако не можемо да схватимо како Бог гледа и види све људе, погледајмо како сунце сија и обасјава све ствари на земљи.

Ако не можемо да схватимо како душа човечја не може ни једнога минута живети без Бога, погледајмо како тело човечје не може живети ни једнога минута без ваздуха.

Не знамо ли зашто Бог тражи од људи послушност, разберимо зашто домаћин тражи послушност од своје чељади, и цар од својих поданика, и војсковођ од војника, и неимар од зидара.

Не знамо ли зашто Бог тражи од људи благодарност, размислимо и разумимо зашто родитељ тражи благодарност од своје деце. Но застанимо за час баш на овоме предмету: зашто родитељ тражи благодарност од своје деце?

Зашто родитељ захтева од свога сина, да овај скине капу, да му се поклони, и да каже хвала за сваку ствар и стварчицу коју од родитеља прими? Шта то треба родитељу? Да ли родитељ од те дечје хвале постаје богатији, и моћнији, и угледнији, и утицајнији у друштву? Не, ништа од свега тога. Па кад родитељ лично ништа не добија од благодарности дечје, није ли смешно што он непрестано учи своје дете благодарности и вежба га у благодарности, и то не само родитељ побожан него чак и непобожан?

Не, то није нимало смешно; то је узвишено. Јер то је најнесебичнија љубав родитељска, која гони родитеља да научи своје дете благодарности. Зашто? зато да би детету добро било. Зато да би дете порасло као питома воћка а не као дивљи трн. Зато да би детету добро било у овом временом животу мећу људима, мећу пријатељима и мећу непријатељима, у селу и у граду, у власти и у трговини. Јер свуда се благодаран човек цени, воли, призива, помаже и милује. Ко научи бити благодаран, научи бити и милостив. А милостив човек слободније корача по овоме свету.

Запитајмо се сада, зашто Бог тражи благодарност од људи? зашто је тражио од Ноја, Мојсеја, Аврама и других праотаца, да Му приносе жртве благодарности (Пост. 8, 20, 12, 7-8; 35, 1; 3 Мојс. 3, 1)? Зашто је Господ Исус посведневно давао пример свету како треба да одаје хвалу Богу (Мат. 11, 25; 14, 19; 26, 2627)? Зашто су и свети апостоли то исто чинили (Дела Ап. 2, 47; 27, 35) наређујући свима верним да приносе хвалу Богу у свему и за све (Еф. 5, 20, Кол. 3, 17)? Да ли је неразумно што велики Исаија виче: помињаћу доброту Господњу, хвалу Господњу, за све што нам је учинио Господ, и мноштво добра што је учинио (Ис. 63, 7)? Или што умилни Псалмист саветује сам својој души: благосиљај, душо моја, Господа и не заборављај ниједнога добра што ти је учинио (Пс. 103, 2)? Зашто, дакле, Бог тражи од људи благодарност? И зашто Му људи одају благодарност? Из бескрајне љубави своје према људима Бог тражи да Му људи одају благодарност. Неће благодарност људска учинити Бога ни већим, ни моћнијим, ни славнијим, ни богатијим, ни живљим, али ће она учинити људе већим, и моћнијим, и славнијим, и богатијим, и живљим. Нити ће благодарност људска додати нешто миру и задовољству Божјем, али ће она додати много миру и задовољству човечјем. Нити ће благодарност према Богу ма колико изменити стање и биће Божје, али ће она изменити стање и биће благодарна човека. Не треба лично Богу наша благодарност, као што Њему није потребна ни наша молитва. Али је ипак онај исти Господ који је рекао: зна отац ваш шта вам треба пре молитве ваше (Мат. 6, 8) у исто време препоручио како се треба свагда молити Богу, и не дати да дотужа (Лк. 18, 1). И ако, дакле, Бог не осећа потребу у нашој молитви, Он ипак наређује да му се молимо. И ако Он осећа потребу у нашој благодарности, Он ипак захтева од нас благодарност, која у ствари и није ништа друго до један облик молитве, молитве захвалне. Јер благодарност према Богу уздиже нас смртне из трулежи смртности, одрешује нас од онога од чега се једном сви морамо одрешити, хтели не хтели, и везује нас за живог и бесмртног Бога, за кога ако се не вежемо у овоме животу никада у вечности нећемо бити у близини Његовој. Благодарност облагорођава благодарног а гањава благодетеља. Благодарност даје полета милосрђу у свету и освежава сваку врлину. У осталом смртни језик човечји не може ни издалека представити ни красоту благодарности нити ругобу неблагодарности тако јасно као што је то обоје представљено у данашњем јеванђељу.

У време оно кад улазаше Исус у једно село сретоше га десет губавих људи, који сташе из далека, и подигоше глас говорећи: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Десет губавих људи! Страшно је и једнога губавога видети а камоли десет у гомили. Тело покривено од главе до пете најпре белим бубуљицама а потом белим гнојним крастама, које прво сврбе а потом као огњем пеку! тело које гнили и распада се! тело у коме је гној јачи од крви! тело које је смрад и споља и изнутра! ето, то је губав човек. Па кад губа ухвати и нос, и уста, и очи, можете мислити: какав је то ваздух који се кроз гној дише? и каква је то храна која се са гнојем једе? и какав је то свет уопште који се кроз гној гледа?

По Мојсејевом закону забрањено је било губавом долазити у ма какав додир са осталим људима. Уосталом, то је и данас тако у оним пределима где има губе. Да не би неко дошао близу губавог човека, овај је морао издалека викати: нечист! нечист! Од речи до речи овако стоји написано у закону: а губавац на ком је та болест нека иде у хаљинама раздртим и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист (Мојс. 13, 45)! У хаљинама раздртим - да би се видела губа на њему; гологлав - опет да би се познало да је губав, пошто је од губе коса белила и опадала; са застртим устима - опет знак распознавања за мимопролазнике; и поврх свега тога морали су још викати: нечист, нечист! Они су бивали истеривани из града или села, и живели су скотскије од скота, одгурнути, презрени, заборављени. Нечист је, пише у закону, нека живи сам, иза окола нека му буде стан (ст. 46). Сматрани су за мртве, мада је њихов удес био страшнији од смрти. Поред таквих десет дроњавих и усмрделих комада живота пролазио је једнога дана Господ Исус, источник здравља, красоте и моћи. А кад губавци дознаше, да је то Он, они стадоше издалека и подигоше глас: Исусе наставниче, смилуј се на нас! Одкуд су ови бедници могли дознати за Исуса, као и да им Он може помоћи, кад нису долазили у додир с људима? Свакако им је неко бацајући им хлеб с друма морао саопштити ову новост. Свакако је издалека допро глас до њихових ушију о тој јединој новости у свету, која је њих могла интересовати. Све остало што се догађало у свету: промене царева и битке народа, зидање градова и рушење градова, забаве, пожари и земљотреси - за њих је све то било безразлично. Обучени у гној они су могли мислити само о тој својој злехудој одећи и, можда, још и о ономе ко би им могао свући ту одећу и обући их у одећу здравља. Чувши за Господа Исуса као свемоћног Исцелитеља, они су свакако чули још и за нарочите случајеве Христовог исцелења губавих какви су били и они (Лк. 5, 12-13). Зато су и морали ожељкивати срећну прилику, да се сретну с Господом. Негде на крају равнице Галилејске, где се пут почиње дизати уз брда Самаријска, очекивали су Га они. Туда је он пролазио идући за Јерусалим. И гле, ево сада срећне прилике, не случајне но Богом устројене! Они смотрише Христа где иде са ученицима Својим. И смотривши Га они завикаше у један глас. Исусе наставниче, смилује се на нас! Зашто Га називају наставником? Зато што је то достојанственија и значајнија реч од назива учитељ. Јер наставник означава оног који није само прости учитељ него и душепопечитељ, који речју, примером и бригом руководи људе на путу спасења. Зашто Га онда не називају Господом, што је још достојанственије и значајније него наставник? Зато што свакако још нису били дознали за ово достојанство Христово. Смилуј се на нас! викали су они изагласа.

И видевши их Исус рече им: идите и покажите се свештеницима. И они идући постадоше чисти. При једном од ранијих случајева исцељења губавих Господ се дотакао руком губавога и рекао му: очисти се; и одмах губа спаде с њега (Лк. 5, 13). А у овом случају Он се не само није дотакао губаваца, него није дошао ни близу њих. Јер они сташе из далека и викаху к Њему. Морао је, дакле, и Он њима викнути из далека. Зашто их Господ упућује ка свештеницима? Зато што су свештеници имали дужност, да губаве проглашују нечистим и изгоне их из друштва, а да опет исцељене проглашују чистим и здравим и повраћају их у друштво људи (III Мојс. 13, 34, 44). Господ неће да нарушава закон, тим пре што закон није сметао Његовом делу него је, напротив, помагао Његово дело у овом случају, пошто ће сами свештеници добити прилику да се увере, да су десеторица губавих постали здрави, и то ће сами утврдити и посведочити. Чувши, дакле, шта им Господ рече и куда их упути, десеторица губавих људи кретоше ка своме селу да тако и учине. Но, гле, идући они погледаше на себе, а то губе на њима не бише. Идући очистише се. И они погледаше на своја тела, и тела њихова беху здрава и чиста, и погледаше друг на Друга, и уверише се, да сви беху здрави и чисти. И красте, и гној, и смрад - све беше ишчезло, тако да више не беше ни трага од ужасне проказе на њима.

Ко би могао рећи, да ово чудо Христово није веће од васкрсавања мртвих? Удубите се мало у тај факт, да на једну моћну реч десет прокажених људских тела, разједених од губе, наједанпут постану здрава и чиста! И кад се удубите, сами ћете лако признати: заиста, та реч није могла доћи од смртна човека! Ту реч је морао изговорити Бог кроз телесни орган човечји. Човечји језик, истина, изговорио је ту реч, али је та реч потекла из оне исте дубине, из које је потекла и заповедна реч, да се створи свет, којој је и следовало стварање света. Има речи и речи. Има речи чистих и безгрешних, које су зато и моћне. Те речи долазе из праисточника вечите Љубави. Пред њима се отварају врата свих ствари; њима се покоравају ствари, и људи, и болести, и духови. А има речи разводњених, отупелих, умртвљених грехом, које немају већег дејства него свирање ветра кроз шупљу трску; и маколика се множина тих мртвих речи изговарала, оне остају безсилне као ударање дима о гвоздена врата? И помислите још, каква је ненадмашна утеха за нас кад знамо, у каквог моћног и човекољубивог Господа верујемо! Бог наш на небеси и на земљи, всја јелика восхотје сотвори. Он је господар живота, Он је властитељ над болестима, Он је заповедник над природом, Он је победилац смрти. Ми нисмо створени од немислене и бесловесне природе него од Њега, Премудрога. Ми нисмо робови природних закона него слуге Бога живога и човекољубивога. Ми нисмо игра случаја него створења Онога који је створио и нашу старију браћу, ангеле и архангеле, и сву бесмртну војску небесну. Ако смо и на муци у овоме свету, Он зна смисао и циљ наше муке; ако смо и прокажени грехом, Његова је реч моћнија од проказе, како телесне тако и душевне; ако се и давимо, Његова спаситељска рука је близу нас; ако и умиремо, Он нас чека с оне стране гроба.

Но вратимо се јеванђелској причи о исцељеним губавцима и посмотримо тек сад јасну слику благодарности и неблагодарности. Шта, дакле, учинише ови прокажени кад опазише, да су исцељени од своје проказе? Ево шта: само један од њих поврати се да благодари Христу, а други девет продужише свој пут не обзирући се више на свога добротвора и спаситеља.

А један од њих видевши да се исцели поврати се хвалећи Бога иза гласа, и паде ничице пред ноге његове, и захваљиваше му. И тај беше Самарјанин. Овај један благодарни човек видевши да је с њега спала тешка болезања, дахнуо је душом као да се с њега свалио сплет љутих змија, и прва му је помисао била, да благодари своме спасиоцу од неисказане беде. И као што је мало час подигао био свој мукли глас и кроз своја гнојава уста викао: Исусе наставниче, смилуј се на нас! тако је сад опет подигао свој звонки глас из здравих груди кроз здрава и чиста уста, и хвалио је Бога иза гласа. Но није му то довољно било, него је он потрчао натраг за својим добротвором, да Му искаже своју благодарност. И кад дође пред Христа, он паде ничице пред Њега, не више на рањава и болна колена него на здрава, и стаде Му захваљивати. Тело испуњено здрављем, срце радошћу, очи суза! То је прави човек. Мало час једна гомила гноја, а сада опет - човек! Мало час одбачени отпадак људскога живота, а сада опет достојан члан људског друштва! Мало час једна жалосна труба, која је трубила само једну песму: нечист, нечист! а сада радосна труба хвале и славе Божје!

А овај једини благодарни човек не беше Јеврејин него Самарјанин. Самарјани пак не беху Јевреји него или чисти Асирци или мешавина Асираца и Јевреја. То су они Асирци које је негда цар асирски Салманасар населио у покорену Самарију пошто је претходно преселио Јевреје одатле у Асирију (II Царства 17, 3-6, 24). Да је и овај благодарни човек био чист Асирац види се из тога што га сам Господ Исус назива туђином: А Исус одговарајући рече: не исцелише ли се десеторица? где су дакле деветорица? Како се међу њима не нађе који да се врати и захвали Богу, него само овај туђин? Чујете ли, како Господ благо укорева неблагодарне? Он само распитује за њих - да ли се и они не исцелише? и зашто се и они не вратише да заблагодаре? Не пита Он зато што не зна, да се они сви исцелише; не, Он је знао да ће се они исцелити пре него што их је срео и видео. Него Он поставља то питање као укор. Како благ укор, је л' те? Како сваки од нас када подари динар некоме беднику праска и виче, ако му овај не благодари! А замислите, како би сваки од нас најљуће изобличио девет болесних људи, кад би он, рецимо, био у стању да им поврати здравље, а они не рекли ни хвала за такву једну неисплативу услугу! Колико су сви дани испуњени људском виком на неблагодарне! Како је тежак сав ваздух на земљи од мржње и клетве, која се свакога дана од јутра до мрака сипа из људских уста на неблагодарне! Међутим како је све малено што човек човеку чини према ономе благодјејању што Бог људима чини, и то неуморно и без престанка, од колевке човекове до гроба! Па ипак Бог не виче, не грди, не проклиње неблагодарне, него их само благо укорева распитујући оне који Му се клањају у дому или у цркви: а где су остала деца моја? Не дадох ли ја здравље хиљадама њих, а гле, само вас десетина на молитви? не огрејах ли ја сунцем милионе, а гле само вас стотине благодаре? Не украсих ли родом њиве и не напуних ли торове свију, а гле, само неколико вас клече преда Мном и захваљују? Где су остала деца моја? Где су моћни и силни, који владају народима Мојом силом и Мојом помоћи? Где су богати и успешни, који се обогатише Мојим богатством и успеше због Моје милости? Где су здрави и весели, који се напунише здравља и весеља са Мога извора? Где су родитељи, чијој деци Ја помажем расти и крепити се? Где учитељи, којима Ја додајем мудрости и знања? Где су толики болесници, које Ја исцелих? Где толики грешници и грешнице, којима ја опрах душу од греха као од проказе?

Гле, само овај туђин! Он се једини врати да благодари. Но зар има туђина за Христа? Није ли Он дошао да спасе све људе а не само Јевреје? Јевреји су се хвалили својим избранством од Бога и својим превасходним богопознањем пред свима осталим народима на земљи. Но ево примера који показује њихову тупост ума и окорелост срца! Један Асирац, један незнабожац, има просвећенији ум и благородније срце него ли хвалисави Јевреји. Али на жалост ова се историја и дан данас понавља са избраним и неизбраним. И данас понеко од незнабожаца има отворенији ум и благодарније срце према Богу него многи и многи хришћани. Многи и многи муслиман, или будист, или парсист, може застидети многе хришћане својим усрћем у молитви к Богу и својом топлом благодарношћу према Богу.

Најзад се ова прича завршује речима Спаситељевим упућеним ономе благодарном Самарјанину:

И рече му: устани, иди; вера твоја поможе ти. Видите, како је велики Господ у смирењу као и у благости! Њему ствара радост, да назове људе саучесницима у Својим великим и добрим делима. Он тиме хоће да уздигне достојанство пониженог и поништеног рода људског. Узвишен над људском сујетом и гордошћу Он жели да подели Своје заслуге са другим, Своје богатство са сиромашним, Своју славу са бедним и жалосним. Вера твоја поможе ти! Заиста овај Самарјанин је веровао, као што су веровали и осталих девет губавих; јер да нису веровали у моћ Господа не би ни викали: Исусе, смилуј се на нас! Но шта је вредила та њихова вера? Могли су они с таквом истом вером викати ка хиљадама најславнијих лекара на земљи: смилујте се на нас, и исцелите нас! па би све било узалуд. Претпоставимо пак, да их је неки од тих хиљаде земаљских смртних лекара исцелио, - мислите ли ви, да би он- ма који од њих - приписао то исцелење болесниковој вери а не себи, искључиво себи и својој способности? Није ли обичај код земаљских смртних лекара, да свак нарочито прећуткује неку заслугу свога болесника у његовом оздрављењу, да би тиме истакао што јаче и што искључивије себе самог и своју заслугу? Тако се односе људи према људима. А Христос Господ односи се другчије према људима. Христос је ставио Свој товар пшенице, а губави Самарјанин бацио је једно своје зрно у тај товар. Христов товар жита то је Његова божанска моћ и власт, а једно зрно губавога то је његова вера у Христа. Но истинити и човекољубиви Христос неће да прикрије ни то једно зрно, него, напротив, даје му част већу него Своме товару. Зато Он и не каже; као што би сви смртни у оваком случају казали: мој товар жита нахрани те, него: твоје зрно нахрани те! Он не каже: Ја ти помогох! него: вера твоја помаже ти! Ах, колико великодушности у овим речима! и колико поуке свима нама! И колико прекора себичности и гордости људској!

Нека приђу и у стиду поуче се од Христа праведнога сви они који прикривају туђе зрно заслуге а истичу свој товар. Гле, они нису мање отмичари и лопови од богаташа, који прикључују малену њиву сиромашкову својој великој њиви!

Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа истинитога сви генерали, који прикривају заслуге својих војника за победу а истичу широм отвореним устима своје искључиве заслуге!

Нека приђу, и у стиду поуче се од Христа смиренога сви трговци и индустријалци, који заташкавају заслуге за свој успех радника и помоћника својих а приписују их искључиво само својој вредноћи, мудрости и срећи!

Нека најзад приђе, и у стиду поучи се од Христа човекољубивога и цео човечји род, који у гордој заслепљености својој приписује све добро, сву вештину, све успехе искључиво себи, а прикрива или заборавља лавовски део Божји у свему томе! Нека приђе и поучи се, како истинити Бог не прикрива ни једно зрно заслуге људске у целом товару заслуге Своје, него напротив Своју заслугу прикрива и прећуткује а истиче заслуге људи!

Може ли бити већега удара, и страшнијег укора људима због њихове крадљивости, отмичарства, грубости, гордости, нечовекољубља и небогољубља? Заиста, ко има стида, тај ће се застидети од овакве смирености Христове. Ко има једну искру неугашене савести, он ће се покајати за своје грубо и глупаво самохвалисање и самоистицање, и постаће благодаран према Богу и према људима. А благодарност ће га научити истинитости, праведности и смирености.

О, кад би ми Хришћани знали, од какве и колике нас душевне губе Христос Господ сваки дан лечи, ми би се брзо повратили к Њему, пали пред ноге Његове и захваљивали му од сада до часа смртнога, - до часа смртнога, који није далеко ни од једног од нас! Господу и Спасу нашем Исусу Христу нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[JESSY]

Понедељак двадесет девети по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Јев. 308 (3:5-11,17-19)

Браћо, Мојсеј бјеше вјеран у свему дому његову као слуга, за свједочанство онога што је имало да се каже, 6. Док је Христос као Син над домом његовим; а његов дом смо ми, ако смјело поуздање и наду којом се хвалимо до краја непоколебиво одржимо. 7. Зато, како вели Дух Свети: Данас, ако глас његов чујете, 8. Немојте да буду тврдокорна срца ваша као приликом огорчења у дан кушања у пустињи, 9. Гдје ме искушаваше оцеви ваши, испитиваше ме, а гледали су дјела моја четрдесет година. 10. Зато се разгњевих на покољење оно, и рекох: свагда лутају срцем, а сами не познаше путева мојих; 11. Зато се заклех у гњеву својему да неће ући у починак мој. 17. А на које се Он гњевио четрдесет година? Није ли на оне који сагријешише, чије кости остадоше у пустињи? 18. Којима ли се заклео да неће ући у починак његов, ако не онима који бијаху непокорни? 19. И видимо да не могоше ући због невјеровања.

Лк. 102 (20:27-44)

У вријеме оно, приступише Исусу неки од садукеја, који веле да нема васкрсења, и запиташе га, 28. Говорећи: Учитељу, Мојсеј нам написа: Ако коме умре брат који има жену, и овај умре без дјеце, да брат његов узме жену и да подигне потомство брату својему. 29. Бијаше, дакле, седморо браће, и први узе жену, и умрије без дјеце; 30. И узе други жену, и он умрије без дјеце; 31. И трећи је узе исто тако; а тако и сва седморица, не оставише дјеце и помријеше. 32. А послије свију умрије и жена. 33. О васкрсењу, дакле, којега ће од њих бити жена? Јер је седморица имадоше за жену. 34. И одговарајући Исус рече им: Синови овога вијека жене се и удају; 35. А који се удостојише добити онај вијек и васкрсење из мртвих, нити се жене нити се удају; 36. Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божији када су синови васкрсења. 37. А да мртви устају, и Мојсеј показа код купине када назива Господа Богом Авраамовим и Богом Исаковим и Богом Јаковљевим. 38. А Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи. 39. А неки од књижевника одговарајући рекоше: Учитељу, добро си казао. 40. И не смједоше више ништа да га питају. А он им рече: 41. Како говоре да је Христос син Давидов? 42. Када сам Давид говори у књизи Псалама: Рече Господ Господу мојему: сједи мени са десне стране, 43. Док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим. 44. Давид, дакле, њега назива Господом; па како му је син?

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Садукеји су против васкрсења имали приговор, који им се чинио непобитним. Међутим, Господ га је побио са неколико речи, и то тако јасно да су сви схватили и признали да су садукеји побеђени истином Његове речи (Лк.20,27-40). Оно што су некада радили садукеји, сада чине неверници свих врста. Они су себи нагомилали мноштво измаштаних претпоставки, које су уздигли до "истина" и које сматрају непобитним. Они се њима величају, претпостављајући да се против њих ништа не може казати. У ствари, све су оне тако ништавне да се против њих и нема шта говорити. Сва њихова мудровања су као кућа од карата - дуни и разлетеће се. У појединостима њих не треба оповргавати. Довољно је да се према њима односимо као према сновима. Говорећи против снова, ми не доказујемо њихову неприкладност у целини или у појединачним деловима, него само кажемо: "То је сан". Тиме се све решава. Управо таква је теорија о постанку света из маглина, са својим пододељцима - теоријом о случајном настанку живота, дарвиновским пореклом родова и врста, и са његовим последњим маштањем о настанку човека. Све је то као бунцање сањалице. Читајући их, идеш као међу сенкама. А научници? Шта са њима да урадиш? Њихово правило јесте: "Ако нећеш да слушаш - немој, али нам не сметај да варамо људе".

[JESSY]

Среда двадесет девета по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Јев. 312 (5:11-6:8)

Браћо, о Мелхиседеку бисмо имали говорити много, али тешко је објаснити, јер сте постали немарни за слушање. 12. Јер ви који би по годинама требало да сте учитељи, опет треба да се учите почетним основама ријечи божијих; и такви постадосте да вам треба млијеко, а не јака храна. 13. Јер који год се храни млијеком, неискусан је у знању праведности, јер је дијете. 14. А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извјежбана за разликовање и добра и зла. 1. Зато, оставивши почетничку науку о Христу, похитајмо ка савршенству; и немојмо изнова остављати темељ покајања од мртвих дјела, и вјере у Бога, 2. И науке о крштавањима, и о полагању руку, и о васкрсењу мртвих, и о суду вјечноме. 3. И ово ћемо учинити, ако Бог допусти. 4. Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога, 5. И окусили добру ријеч Божију, и силе будућега вијека, 6. Па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега. 7. Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље корисно онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога; 8. А која рађа трње и коров, не ваља и није далеко од проклетства, а њезин је крај: у ватру!

Лк. 104 (21:5-7,10-11,20-24)

У вријеме оно, кад неки говораху Исусу за храм да је украшен лијепим камењем и завјетним поклонима, рече: 6. Доћи ће дани у које од свега што видите неће остати ни камен на камену који се неће разметнути. 7. И запиташе га говорећи: Учитељу, када ће то бити? И који је знак када ће се то догодити? 10. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; 11. И земљотреси велики биће по мјестима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба. 20. А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово. 21. Тада, који буду у Јудеји нека бјеже у горе, и који буду у самоме граду нека излазе напоље, и који су у пољу нека не улазе у град; 22. Јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано. 23. А тешко трудницама и дојиљама у те дане. Јер ће бити невоља велика на земљи, и гњев на народу овоме. 24. И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свим народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не испуне времена незнабожаца.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Ученици су указивали Господу на лепоту храма и заветних поклона, а Он је рекао: Доћи ћe дани у које од свега што видите неће остати ни камен на камену који се неће разметнути (Лк.21,6). То је одлука о свему лепом овога света. Споља, оно изгледа тврдо и вековечно, али ћеш за дан-два све изгубити из вида, као да ничег није ни било: лепота ће увенути, снага ће се истрошити, слава ће потамнети, умови ће се исцрпсти, одећа ће се поцепати. Све у себи самоме носи силу распадања, која није као неко неразвијено семе, већ се налази у непрестаном дејству. Све тече ка своме крају. Пролази обличје овог света... Човек ходи као призрак; сабира и не зна коме ћe припасти. А ми се све усиљено трудимо, напрежемо се и главобољама нашим нема краја. Срећемо око себе сталне поуке, а све се држимо свога. Једном речју, слепи смо и ништа не видимо. Да, истина је кад кажемо да смо слепи или заслепљени, јер ни себи нити ичему што нас окружује и што нама влада не видимо крај. И шта још? Чим нам је, како се нама чини, добро, уверени смо да стојимо тврдо, као на стени. Међутим, наш положај пре подсећа на стојање на мочварном терену: ми само што нисмо пропали. Међутим, ми то не осећамо, и предајемо се безбрижном наслађивању оним што пролази, као да ће свагда постојати. Помолимо се да нам Господ отвори умне очи те да увидимо све онако како јесте, а не како се нама чини.

[JESSY]

Четвртак двадесет девети по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Јев. 315 (7:1-6)

Браћо, Мелхиседек, цар Салимски, свештеник Бога вишњега, срете Авраама кад се враћаше послије пораза царева, и благослови га; 2. Коме Авраам даде и десетак од свега, он је по значењу свога имена прво цар правде, а потом је и цар Салимски, то јест, цар мира, 3. Без оца, без матере, без родослова, нити му дани имају почетка нити му живот има свршетка, а као сличан Сину Божијему остаје свештеник без престанка. 4. Но погледајте колико је велик овај, коме је и сам патријарх Авраам дао десетак од пробранога плијена. 5. И док синови Левијеви примајући свештенство имају заповијест да узимају по закону десетак од народа, то јест од браће своје, иако су произишли из бедара Авраамових, 6. Дотле овај који није од њиховог рода, узе десетак од Авраама, и њега, који је имао обећање, благословио је.

Лк. 107 (21:28-33)

Рече Господ Својим ученицима: усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше. 29. И каза им причу: Гледајте на смокву и на сва дрвета: 30. Кад видите да већ потјерају пупољке, сами знате да је већ близу љето. 31. Тако и ви кад видите да се ово збива, знајте да је близу Царство Божије. 32. Заиста вам кажем да овај нараштај неће проћи док се ово све не збуде. 33. Небо и земља ће проћи, а ријечи моје неће проћи

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота, и да Дан овај не наиђе на вас изненада (Лк.21,34). Дан овај, тј. последњи дан света или свакога од нас, долази као лопов и хвата као замка. Због тога Господ и налаже: Бдите, дакле, у свако време молећи се (Лк.21,36). Будући да су ситост и многобрижљивост први непријатељи молитве, унапред је указано да себи не допуштамо да отежамо једењем, пијењем и "житејским" бригама. Онај ко је појео, попио и развеселио се - предаје се спавању. Пошто се наспава, он се опет враћа на исто. Зар је таквом до бдења? Зар је до молитве ономе ко је дан и ноћ заузет једино оним "житејским"? "Па реци шта треба да се ради? Без хране се не може: она се мора прибавити - па ето и брига". Да, Господ није рекао: "Не ради, не једи, не пиј", него: "Да не отежају срца ваша свим тим". Рукама ради, а срце држи слободним. Ако једеш - једи, али се не преоптерећуј храном. И вино попи, када је потребно, но не допуштај да се помуте глава и срце. Раздели своје спољашње од унутрашњег, и последње учини главним делом свог живота, а прво само додатком. У унутрашњем буди пажњом и срцем, а у спољашњем само телом, рукама, ногама и очима: Бдите у свако време молећи се, да се удостојите без страха стати пред Сином Човечијим (Лк.21,36). Да бисте се тога удостојили, потребно је још овде, у овом животу, утврдити се пред Господом. За то, пак, постоји само једно средство - бодра молитва у срцу која се врши умом. За онога ко се тако постави, Дан онај неће наићи изненада.

[JESSY]

Петак двадесет девети по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Јев. 317 (7:18-25)

Браћо, укида се пређашња заповијест због њене немоћи и некорисности 19. Јер Закон ништа није довео до савршенства, а уводи се боља нада кроз коју се приближујемо Богу. 20. Уколико не бјеше без заклетве, 21. Јер они без заклетве посташе свештеници, а Овај са заклетвом Онога који му говори: Закле се Господ и неће се раскајати: Ти си Свештеник вавијек по чину Мелхиседекову 22. Утолико Исус поста јемац бољега Завјета. 23. И оних свештеника било је много, јер их је смрт спречавала да остају, 24. А Овај, пошто остаје вавијек, има непролазно свештенство. 25. Зато и може потпуно и за увијек спасти оне који кроз њега долазе Богу, пошто свагда живи па може посредовати за њих.

Лк. 108 (21:37-22:8)

У вријеме оно, бијаше Исус дању у храму и учаше, а ноћу излажаше и борављаше на гори званој Маслинска. 38. И сав народ хиташе јутром њему у храм да га слуша. 1. Приближаваше се пак празник бесквасних хљебова звани Пасха. 2. И тражаху првосвештеници и књижевници како би га убили; али се бојаху народа. 3. А сатана уђе у Јуду, званог Искариотски, који бјеше из броја Дванаесторице. 4. И он отишавши договори се са првосвештеницима и књижевницима и војводама како ће им га издати. 5. А они се обрадоваше, и уговорише да му даду новаца. 6. И он обећа, и тражаше згодну прилику да им га преда без присуства народа. 7. А дође дан бесквасних хљебова у који требаше клати пасхално јагње. 8. И посла Петра и Јована рекавши: Идите и уготовите нам Пасху да једемо.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Сатана је ушао у Јуду и научио га да изда Господа. Он се сагласио и издао га (Лк.22,3-4). Сатана је ушао због тога што су му била отворена врата. Иначе, наша унутрашњост је увек закључана. И сам Господ стоји изван и куца да му се отвори. А чиме му се отвара? Саосећањем, наклоношћу, сагласношћу. Сатана, међутим, улази код онога код кога све то нагиње на његову страну. Господ, опет, улази код онога који Њему нагиње. За улазак сатане, а не Господа, крив је сам човек. Не попуштај мислима које су угодне сатани, не саосећај се њима, не управљај се по њиховим саветима, и не саглашавај се са њима. Тада ће сатана обилазити около, и најзад - отићи, будући да му није дата власт ни над ким. Онај над ким он влада, сам му се даје у ропство. Почетак читавом том злу јесу мисли. Не дозвољавај да тобом овладају рђаве мисли, и увек ће за сатану твоја врата бити закључана. У вези са наилажењем рђавих мисли, не може се ништа учинити. Без њих није нико на свету. Ту нема никаквог греха. Прогони их и - свему је крај. Кад поново дођу, опет их прогони - и тако читав живот. Уколико, пак, примиш помисли и почнеш да се занимаш њима, неће бити чудно ако се јави и саосећање према њима. Тада ће оне постати још наметљивије. После саосећања доћи ће и рђаве намере и подстицај на рђава дела. Неодређене и неоформљене намере усмериће се, затим, ка појединачним стварима или лицима. Започеће избор, који прати саглашавање и ревност - и ето већ греха у унутрашњости! Ту су врата срца отворена широм. Чим се само образује сагласност такве врсте, сатана ускаче унутра и почиње са тиранисањем. Тада бедна душа, као сужањ и као теглећа животиња, бива гоњена и исцрпљивана у врешењу неприличних дела. Да она, међутим, није примила рђаве мисли, не би било ни несреће.

[Sanja Т.]

ПОНЕДЕЉАК ТРИДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

Јев. 319 (8:7-13)

Браћо, да је први завјет био без мане, не би се тражило мјесто за други. 8. Јер корећи њих говори: Ево иду дани, говори Господ, и учинићу са домом Израиљевим и са домом Јудиним Завјет нови, 9. Не онакав завјет који учиних са оцима њиховим у дан кад их узех за руку да их изведем из земље Египатске; јер они не осташе у завјету моме, и ја не марих за њих, говори Господ. 10. Јер ово је Завјет који ћу завјетовати дому Израиљеву послије оних дана, говори Господ: Ставићу законе моје у мисли њихове и написаћу их на срцима њиховим, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 11. И нико неће учити ближњега свога, и нико брата свога, говорећи: Познај Господа; јер ће ме сви познати, од малога до великога. 12. Јер ћу бити милостив неправдама њиховим, и нећу више спомињати гријехе њихове и безакоња њихова. 13. А кад вели Завјет нови, први је учинио застарјелим; а оно што застаријева и стари, близу је ишчезнућа.

Мк. 33 (8:11-21)

У вријеме оно, изиђоше фарисеји. и почеше се расправљати с Исусом, и кушајући га, искаху од њега знак са неба. 12. И уздахнувши духом својим рече: Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: Неће се дати знак роду овоме. 13. И оставивши их уђе опет у лађу, и отиде на ону страну. 14. И заборавише ученици његови узети хљебове. И немаху са собом у лађи до један хљеб. 15. И опомињаше их говорећи: Гледајте, чувајте се квасца фарисејскога и квасца Иродова. 16. И размишљаху, један другоме говорећи: То је што хљеба немамо. 17. И разумјевши Исус рече им: Зашто мислите да је то што хљеба немате? Зар још не схватате нити разумијете? Зар је још окамењено срце ваше? 18. Имајући очи зар не видите, и уши имајући зар не чујете? И не памтите ли, 19. Кад оних пет хљебова разломих на пет хиљада, колико пуних котарица комада накуписте? Рекоше му: дванаест. 20. А кад оних седам на четири хиљаде, колико пуних котарица комада накуписте? А они рекоше: седам. 21. И рече им: Како не разумијете?

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ је пловио са ученицима на другу страну мора. Они су заборавили да узму хлеб. Имајући са собом само један, почели су да мисле шта ће да раде. Знајући њихове помисли, Господ их је подсетио на насићење четири и пет хиљада људи. Тиме је хтео да их доведе до чврсте наде у то да поред Њега неће умрети од глади, макар не имали ни једног јединог хлеба (Мк.8,13-21). Колико немира понекад.у човека уноси помисао о неизвесној будућности! Умирење од тих узнемирења је само једно - нада на Господа. Оживљавање и укрепљење те наде црпи се из разумног разматрања онога што је већ било са другима и са нама самима. Неће се наћи ни један човек који у свом животу није искусио неочекивана избављења од невоља, односно неочекиване обрте свога живота набоље. Сећањем на такве случајеве оживљавај своју душу када почну да те муче мрачне мисли о томе шта ће бити. Бог и сада све устројава на добро као и раније. Ослони се на Њега. Још пре избављења од невоље, Он ће ти послати благодушност при којој нећеш ни примећивати своју невољу. Онога који се узда у Господа окружује милост. Истражуј такве примере у Светом Писму, у животима светитеља, у свом животу и животу својих познаника. Тако ћеш као у огледалу видети да је Господ близу свих који га призивају. И тада страховања за твој удео неће помутити твоју душу.

[JESSY]

@@Сања Т., bravo Sanja.....bas mi je drago sto si nastavila.....ja nisam ustajala iz kreveta zbog bolesti, i nisam mogla da postavljam nova citanja....ali to moze i treba da postavlja bilo ko....

[Sanja Т.]

   УТОРАК ТРИДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ- СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

Јев. 321 (9:8-10, 15-23)

Браћо, овим Дух Свети показује да још није отворен пут у Светињу, докле год прва скинија стоји; 9. Која је праслика за садашње вријеме, када се приносе и дарови и жртве које не могу да усаврше савјест онога који служи, 10. А прописане су само за јела и пића и разна прања и обреде тјелесне до времена обнове. 15. И зато је Он посредник Новога Завјета, да послије његове смрти за искупљење од преступа у првоме завјету, призвани приме обећано вјечно насљедство. 16. Јер гдје је завјештање мора да буде и смрт завјештача, 17. Јер је завјештање пуноважно тек послије смрти, пошто никада не важи док је завјештач у животу. 18. Јер ни први завјет није установљен без крви. 19. Тако, када је Мојсеј објавио све заповијести Закона свему народу, онда узе крви од јунаца и јараца, с водом и вуном црвеном и исопом, те покропи и књигу и сав народ, 20. Говорећи: Ово је крв завјета који вама одреди Бог. 21. А тако и скинију и све сасуде богослужбене покропи крвљу. 22. И по Закону готово све се чисти крвљу и без пролијевања крви не бива опроштење. 23. Требало је, дакле, да се слике небеских ствари овако очисте, а саме небеске ствари бољим жртвама од ових.


Мк. 34 (8:22-26)

У вријеме оно, дође Исус у Витсаиду; и доведоше к њему слијепа, и мољаху га да га се дотакне. 23. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. 24. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. 25. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно. 26. И посла га дому његовом, говорећи: Нити улази у село, нити казуј коме у селу.

 

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Слепога из Витсаиде Господ није исцелио одједном, већ најпре делимично, а затим у потпуности. И овај поче све јасно да види (Мк.8;22-26). Због чега је тако учинио, само Он зна. Ми одатле можемо да закључимо: кад је за исцељење телесног вида била потребна постепеност, за просвећење очију нашег ума свакако ће бити потребна још већа поступност. Тако је и било. У периоду патријараха, богооткривено знање није било сложено; у подзаконском периоду оно је постало сложеније и подробније; а у наше - хришћанско време, оно је још подробније и узвишеније. Међутим, да ли је ту крај? На земљи нешто више не очекуј. На оном свету, пак, биће још тога. Два света апостола нас уверавају о томе - свети Јован и свети Павле (Јн.3,2; 1.Кор.13,12). Сада видимо све као у огледалу, а онда ћемо све видети јасно. Али и тамо ће постојати различити степени умног просвећења, будући да је област знања Божијег бескрајна. На земљи је Откривење Божије већ завршено. О нечем вишем не треба ни мислити, будући да имамо све што је неопходно. Усвој дато и живи по њему. Хришћанско Откривење унапред не обећава нова откривења. Оно само говори о раширености Јеванђеља по целом свету. Та свудаприсутност и свеопштост познавања Јеванђеља биће знак за крај постојања садашњег поретка ствари. Тада ће вера ослабити, и живот ће постати тежак. Тада ће благост Божија учинити крај овоме свету.

[Sanja Т.]

ЧЕТВРТАК ТРИДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Јев. 326 (10:35-39; 11,1-7)

Браћо, не губите поуздање своје, које доноси велику награду. 36. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију, примите оно што је обећано. 37. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити. 38. А праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи, неће бити по вољи души мојој. 39. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који вјерују на спасење душе. 1. А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. 2. Јер у њој стари примише добро свједочанство. 3. Вјером сазнајемо да су свјетови саздани ријечју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога. 4. Вјером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; њоме би посвједочен да је праведник, када сам Бог прихвати даре његове; кроз њу он и послије смрти још говори. 5. Вјером Енох бјеше узнесен да не види смрти; и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто прије његова узнесења бјеше му потврђено да је угодио Богу. 6. А без вјере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже. 7. Вјером Ноје би од Бога обавијештен о ономе што се још не види, и из побожног страха сагради ковчег за спасење дома свога; њоме он осуди сав свијет, и постаде насљедник праведности по вјери.

Мк. 39 (9:10-16)

У вријеме оно, задржаше ученици ову ријеч Исусову у себи, питајући један другог: Шта то значи васкрснути из мртвих? 11. И упиташе га: Зашто говоре књижевници да најприје Илија треба да дође? 12. А он одговарајући рече им: Када Илија прво дође, све ће уредити; и како је написано за Сина Човјечијега да треба много да пострада и да унижен буде? 13. Али вам кажем да је и Илија дошао, и учинише с њим шта хтједоше, као што је писано за њега. 14. И дошавши ученицима својим, видје народ многи око њих и књижевнике гдје расправљају с њима. 15. И одмах видјевши га, сав народ задиви се и притрчавши, поздрављаху га. 16. И упита књижевнике: Шта то расправљате с њима?

 

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Историја тече и, чине се, неумољиво одређује појединачне догађаје. Колико је само било припрема за прихватање Спаситеља!.. Најзад, дошао је и Његов најављивач - Јован. И шта се збило? Са Јованом учинише шта хтедоше (Мк.9,13), а Син Човечији пострада и би унижен (Мк.9,12). Ток догађаја није могао да се промени. Тако је увек: текућа историја све вуче за собом. Међутим, поставља се питање: "Где је слобода? Шта остаје од ње при таквом поретку догађаја? Ништа друго до призрак". Тако, обично, расуђују фаталисти. Ипак, свеопредељујућа неопходност тока догађаја нама се само причињава: у ствари, сви људски догађаји, и општи и појединачни, плод си слободних подухвата човека. Оно опште тече како тече стога што сви или већина тако хоће. И појединачно долази у сагласност са општим стога што овај или онај у појединачности тако хоће. Доказ за то је очигледан: услед општег добра бивају и рђаве појединачности; и усред општег зла бивају добре појединачности. И још: услед чврсто устројеног општег, рађају се појединачности које, разрастајући се и јачајући све више и више, најзад надваладавају и само опште и заузимају његово место. Међутим, појединачности су увек дело слободе. Шта је било заједничко између Хришћанства и карактера времена у коме се оно зачело? Хришћанство је посејало неколико лица која нису била пород неопходног тока историје. Оно је к себи привукло оне који имадоше жељу да га прихвате, надалеко се раширивши и поставши опште за тадашње човечанство: оно је било дело слободе. Исто се дешава и у рђавом смеру. Како се искварио запад? Сам себе је искварио, будући да су људи, уместо од Јеванђеља, почели да се уче од незнабожаца и да примају њихове обичаје. Најзад су се и искварили. Тако ће бити и код нас: почели смо и ми да се учимо од запада који је отпао од Христа Господа. У себе примамо његов дух. То ће се завршити тиме што ћемо, слично њему, окренути леђа истинском Хришћанству. Уколико усхтемо, прогнаћемо западну таму, а ако не - коначно ћемо се погрузити у њу.

[Sanja Т.]

ПЕТАК ТРИДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ  СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Јев. 327 (11:8,11-16)

Браћо, вјером Авраам послуша када би позван да пође у земљу коју је имао да прими у насљедство, и пође не знајући куда иде. 11. Вјером и сама Сара прими моћ да зачне, и упркос дубокој старости она роди; јер вјероваше Ономе који то обећа. 12. Зато се и родише потомци од једнога, и то престарјелога човјека, мноштвом као звијезде небеске и као пијесак небројени на обали мора. 13. У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања, али их видјеше издалека, и поздравише, и признаше да су странци и пролазници на земљи. 14. Јер они који тако говоре показују да траже Отаџбину. 15. И да су мислили на ону из које су изишли, имали би времена да се врате; 16. Али сад желе бољу, то јест небеску. Зато се Бог не стиди њих да се назива Бог њихов; јер им је припремио Град.


Мк. 41 (9:33-41)

У вријеме оно, дође Исус у Капернаум, и кад бјеше у кући запита их: Шта се препирасте путем међу собом? 34. А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. 35. И пошто сједе дозва Дванаесторицу и рече им: Који хоће да буде први нека буде посљедњи од свију и свима слуга. 36. И узевши дијете, метну га међу њих и загрливши га рече им: 37. Ко једно од овакве дјеце прими у име моје, мене прима; а ко мене прими, не прима мене него Онога који је мене послао. 38. Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама. 39. А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени. 40. Јер ко није против вас с вама је. 41. Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју.

 

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Спаситељ као образ вере и живота поставља дете (Мк.9, 36). Простота вере рађа простоту живота: из једне и друге происходи узорно наравствено устројство. Ако се мудријашењу отвори приступ под видом некаквог побољшања, унутра ће се произвести раздор и читав живот ће се растројити. Мудријаши увек вичу: "То не треба тако, ово не треба овако. Дајте, ја ћу све да уредим изнова. Старо је неприкладно и досадно". Међутим, они још нигде, и никада, и ништа добро не урадише, већ само све кваре. Ум треба да слуша оно што је Господ заповедио. Ум се, додуше, назива царем у глави, али му није дата законодавна власт, већ само извршна. Чим се прихвати да буде законодавац, он одмах изазива растројство наравствених, верских, политичких и животних поредака. И све одмах пође наглавачке. У друштву настаје велика несрећа када се уму да слобода да лети без обазирања на Божанску истину. То је "гнев" Божији. А о њему је речено: "Прикриј се зачас, докле прође". У овом јеку мудријашке самовоље боље је од свега сакрити се у простоту вере. Као што је за време буре боље седети у кући и не излазити са самоувереношћу у борбу са њом, тако је и у време бурног својеумља боље не излазити у борбу и не хватати се за оружје мудријашења у жељи за супротстављањем. Простота вере је јача од надмудривања. Обуци се у њу, као у оклоп, и одолећеш.

[JESSY]

Субота пред Рождеством Христовим Свето Писмо - данашње читање

 

Гал. 205. (3:8-12)

Браћо, Писмо, предвидјевши да Бог оправдава незнабошце вјером, унапријед објави Аврааму: У теби ће се благословити сви незнабошци.9. Тако се они који су од вјере благосиљају са вјерним Авраамом. 10. Јер који су год од дјела закона под проклетством су, јер је написано: Проклет сваки који не остане у свему што је написано у Књизи закона да то чини. 11. А да се законом нико не оправдава пред Богом, јасно је; јер: Праведник ће од вјере живјети. 12. А закон није од вјере, него човјек који твори заповијести живјеће кроз њих.

Лк. 72. (13:18-29)

Рече Господ причу ову: Чему је слично Царство Божије, и са чиме ћу га упоредити? 19. Слично је зрну горушичном, које узевши човјек баци у врт свој, и узрасте и поста дрво велико, и птице небеске настанише се на гранама његовим. 20. Опет рече: Са чиме ћу упоредити Царство Божије? 21. Слично је квасцу који узе жена и покри га у три копање брашна, док не ускисе све. 22. И пролажаше по градовима и селима учећи и идући у Јерусалим. 23. Рече му пак неко: Господе, Је ли мало оних који се спасавају? А он им рече: 24. Борите се да уђете на уска врата; јер вам кажем: многи ће тражити да уђу и неће моћи. 25. Кад устане домаћин и затвори врата, и почнете напољу стајати и куцати у врата говорећи: Господе, Господе, отвори нам! И одговарајући рећи ће вам: Не познајем вас откуда сте. 26. Тада ћете почети да говорите: Једосмо пред тобом и писмо, и по трговима нашим учио си. 27. А он ће рећи: Кажем вам, не познајем вас откуда сте. Одступите од мене сви који чините неправду! 28. Ондје ће бити плач и шкргут зуба, кад видите Авраама и Исака и Јакова и све пророке у Царству Божијем, а себе напољу истјеране. 29. И доћи ће од истока и запада и од сјевера и југа и сјешће за трпезу у Царству Божијем.