Свакодневна читања

JESSY · Август 13, 2013

...да се опет подсетимо и потрудимо да прочитамо сваки дан.....за спасење наше....

Уторак осми по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 144 зач. (X, 5-12).

Браћо, већина од њих не бјеше по Божијој вољи, јер бише побијени у пустињи. А ово бише примјери нама, да не желимо зла као што они жељеше. Нити бивајте идолопоклоници, као неки од њих, као што је написано: Сједе народ да једе и пије, и устаде да игра. Нити да блудничимо, као што неки од њих блудничише, и паде их у један дан двадесет и три хиљаде. Нити да кушамо Христа, као што неки од њих кушаше, и од змија изгибоше. Нити ропћите као што неки од њих ропташе, и изгибоше од истребитеља. А све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова. Зато који мисли да стоји нека пази да не падне.

Мт. 66 зач. (XVI, 6-12).

Рече Господ Својим ученицима: Пазите и чувајте се квасца фарисејског и садукејског. А они помишљаху у себи говорећи: То је што нисмо хљеба узели. А Исус разумјевши рече им: Шта помишљате у себи, маловјерни, што нисте хљеба узели? Зар још не разумијете, нити памтите пет хљебова на пет хиљада, и колико котарица накуписте? Ни оних седам хљебова на четири хиљаде, и колико котарица накуписте? Како не разумијете да вам не рекох за хљебове, него да се чувате квасца фарисејског и садукејског? Тада разумијеше да не рече да се чувају квасца хљебнога, него науке фарисејске и садукејске.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Чувајте се квасца фарисејског и садукејског, рекао је Господ (Мт.16,6). Садукеји су образац непредузимљивости, а фарисеји представљају људе који носе маску ревнитеља. Ипак, први не раде ништа, а други, праве буку, иако на делу не испада ништа. Код нас су њима слични људи који се заносе идејом хуманости. Ако их боље упознаш, наћи ћеш само речи. Они говоре о добру народа, а народ не види никакво добро, будући да само говоре, а не делају. Код њих је хуманост извештачена. Они се само праве да је имају, а уствари су егоисти. Речи нису посебна жртва, и зато их расипају. Ако, међутим, дође до потребе да се на делу покаже жртва - они се повлаче. Данас су скоро сви предузимљиви само површно: пред другима изгледају као ревнитељи добра и, пoсебно - просвећивања. Међутим, сасвим су задовољни када речима успеју неког убедити да су заиста такви. Због тога је лако да се код нас појави неки добротворни подухват. Говоркања узимају маха, али на делу не бива много. Жртве од њих не очекуј. Њима није до других, него да им све иде у реду. Деси се, ипак, да понешто и жртвују, нe лупајући много главу за добробит ближњих. Међутим, то чине да би се само што пре отарасили брига. И једне и друге осудио је Господ, а нама је заповедио да будемо испуњени искреном љубављу једни према другима: љубављу која не воли да се показује.

www.eparhija-niska.rs

JESSY · Август 14, 2013

Осма среда по Духовдану

1 Кор. 145 зач. (X, 12-22).

Браћо, који мисли да стоји нека пази да не падне. Друго вас искушење није снашло осим човјечијега; вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднијети. Зато, љубљени моји, бјегајте од идолопоклонства. Као мудрима говорим; судите ви шта кажем. Чаша благослова коју благосиљамо није ли заједница крви Христове? Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова? Јер један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо. Гледајте Израиља по тијелу: који једу жртве нису ли заједничари жртвеника? Шта, дакле, кажем? Да је идол нешто? Или да је идолска жртва нешто? Не, него да оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу; а ја нећу да сте ви заједничари са демонима. Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску; не можете учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској. Зар да разљутимо Господа? Јесмо ли јачи од њега?

Мт. 68 зач. (XVI, 20-24).

У вријеме оно, запријети Исус ученицима својим да ником не казују да је он Исус Христос. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе! то неће бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Тада Исус рече ученицима својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Када су га апостоли исповедали као Сина Божијег, Спаситељ је рекао: Ваља пострадати... и убијен бити (Мт.16,21). Дело је сазрело. Остало је само да се доврши смрћу. Исто бива и на путу усавршавања нарави код Хришћанина. Док се он бори са страстима, враг се још нада да ће га некако искушати. Када се, пак. страсти у њему утишају, непријатељ више нема силе да их побуђује, те подиже спољашња искушења, увреде сваке врсте и то врло снажне. Он покушава да наметне мисао: "Зашто си се трудио и борио? Немаш од тога никакве користи". Док он, међутим, споља припрема рат, Господ свом подвижнику шаље дух трпљења. Пре него што враг успе да пoдигнe било какву несрећу, Он у срцу подвижника побуђује одушевљену готовост на страдања и клевете сваке врсте. На тај начин, замка ђавоља не успева. Господ је за себе рекао: "Ваља пострадати". Тако и они осећају неку жеђ за тешкоћама. Када наступе, они их са радошћу сусрећу и пију их као што жедан пије хладну воду.

JESSY · Август 14, 2013

Четвртак осми по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 147 зач. (X, 28 - XI, 7).

Браћо, ако вам неко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради онога који вас извијести и ради савјести; јер је Господња земља и све што је на њој. Али не говорим за савјест твоју, него другога. Јер зашто да моју слободу суди савјест другога? Ако ја с благодарношћу једем, зашто да ме руже за оно за што ја благодарим? Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините. Не будите на спотицање ни Јудејцима, ни Јелинима, ни Цркви Божијој. Као што и ја у свему свима угађам, не тражећи корист своју него многих, да се спасу. Угледајте се на мене, као и ја на Христа. Хвалим вас пак, браћо, што све моје памтите, и држите предања као што вам предадох. Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки муж који се с покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева.

Мт. 69 зач. (XVI, 24-28).

Рече Господ ученицима Својим: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га. Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ће доћи Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по дјелима његовим. Заиста вам кажем: Има неких међу вама што стоје овдје који неће окусити смрти док не виде Сина Човјечијега гдје долази у Царству своме.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Када су га апостоли исповедали као Сина Божијег, Спаситељ је рекао: Ваља пострадати... и убијен бити (Мт.16,21). Дело је сазрело. Остало је само да се доврши смрћу. Исто бива и на путу усавршавања нарави код Хришћанина. Док се он бори са страстима, враг се још нада да ће га некако искушати. Када се, пак. страсти у њему утишају, непријатељ више нема силе да их побуђује, те подиже спољашња искушења, увреде сваке врсте и то врло снажне. Он покушава да наметне мисао: "Зашто си се трудио и борио? Немаш од тога никакве користи". Док он, међутим, споља припрема рат, Господ свом подвижнику шаље дух трпљења. Пре него што враг успе да пoдигнe било какву несрећу, Он у срцу подвижника побуђује одушевљену готовост на страдања и клевете сваке врсте. На тај начин, замка ђавоља не успева. Господ је за себе рекао: "Ваља пострадати". Тако и они осећају неку жеђ за тешкоћама. Када наступе, они их са радошћу сусрећу и пију их као што жедан пије хладну воду.

JESSY · Август 15, 2013

Петак осми по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 148 зач. (XI, 8-22).

Браћо, није муж од жене, него жена од мужа, пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога. Сами у себи судите: је ли лијепо да се жена гологлава Богу моли? Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу, а жени је слава ако има дугачку косу? Јер јој је коса дата умјесто покривала. Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије. А ово заповиједајући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе. Јер прије свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама. Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња; јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује а други се опија. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем.

Мт. 71 зач. (XVII, 10-18).

У вријеме оно, запиташе Исуса ученици Његови говорећи: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје треба да дође? А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Човјечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља. И када дођоше народу, приступи му човјек и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ је о Јовану Претечи рекао: Илија је дошао и не познаше га (Мт.17,21). 36oг чега? Због тога што нису пазили на путеве Божије и што се њима нису занимали. Код њих је било друго настројење, друго гледање на ствари; oни имађаху друге укусе; ван круга Божанских ствари беше њихова досетљивост. У том, пак, кругу они се нису сналазили, јер му беху страни. Унутрашње настројење има чуло којим одмах примећује и налази оно што му је познато, ма како иначе било и прикривено. Уметник, научник и економист гледају на једну исту ствар на различити начин - први суди о лепоти, други о узрочним односима, трећи о користи коју може извући. Исто тако су и Јудејци по свом настројењу судили о Јовану, а затим и о Спаситељу. Пошто нису били настројени по Божијем, нису ни разумели да они врше дело Божије. И сада су, такође, почели да не разумевају Претечу и Господа, и да са њима раде шта хоће. Подиже се тајно гоњење на Хришћанство. Оно се, чак, повремено и јавно појављује, као недавно у Паризу. Оно што се тамо урадило у малом обиму, временом се може очекивати у већим размерама... Спаси нас Господе!

JESSY · Август 16, 2013

Субота осма по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Рим. 111 зач. (XIII, 1-10).

Браћо, свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе примиће осуду на себе. Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част - част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели, и било која друга заповијест, испуњава се у овој ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона.

Мт. 47 зач. (XII, 30-37).

Рече Господ: који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем. Или усадите добро дрво, и род његов биће добар, или усадите рђаво дрво, и род његов биће рђав; јер се по роду дрво познаје. Породи аспидини, како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт.12,35). У ризници ћеш наћи оно што ставиш у њу: ако ставиш злато - наћи ћеш злато; ако положиш бакар - бакар ћеш и узети. Оно, и бакар се може издавати за злато, али ће зналац брзо приметити кривотворину. Шта да радимо како би у нашој ризници било једино злато, тј. у срцу - само добро? Срце је, по природи, ризница добара. Зло је касније придошло. Стога узми анатомски нож пажње, па одвајај и одсецај неприродно. Зло ће, једно за другим, да отпада, а добро ће да јача и да се шири. На крају ће остати само добро. Ради се само о томе да се одреди шта је природно, а шта није. Данашње природњаке не слушај. Код њих је све наопако: оно што је природно - код њих је неприродно, а што је неприродно - код њих је природно - зло зову добро, а добро зло. Ти, пак, гледај шта говори Господ у Јеванђељу, и свети апостоли у својим списима. Према њиховим указањима одређуј шта је природно. Тако ћеш сабрати много добра и моћи ћеш га износити из свога срца. Моли се Духу Светоме: "Ризницо добара, уризничи добро у срцу моме"!

JESSY · Август 18, 2013

Недеља осма по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 124 зач. (I, 10-18).

Браћо, молим вас именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? Благодарим Богу што не крстих ни једнога од вас осим Криспа и Гаја, да не би ко рекао да у име своје крстих. А крстих и дом Стефанинов; даље не знам да ли неког другог крстих. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповиједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо.

Мт. 58 зач. (XIV, 14-22).

У вријеме оно, видје Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пред чудесним насићењем пет хиљада људи, ученици Господњи су хтели да народ буде отпуштен. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). Научимо ту реч, те сваки пут када вам враг буде нашаптавао да одбијемо просјака, говоримо као Господ: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу Затим им дајмо шта се нађе при руци. Непријатељ нас много одвраћа од жеље за доброчинством, намећући нам мисао да просјак није заслужан да било шта добије. Господ, међутим, није разликовао достојанство присутних: све је једнако угостио, иако му, можда, нису сви били једнако предани. Шта више, можда су ту били и они који су касније викали: "Распни га". Такво је и опште Божије промишљење о нама: Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45). Када би нам Господ помогао да и ми макар мало будемо милосрдни као и Отац наш што је милостив (Лк.6,36)!

Свети Николја Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о Умножитељу хлеба у пустињи

Свевишњи Бог све што твори, твори целисходно. Ништа у Његовим делима нема бесциљно, непотребно и излишно.

Зашто неки људи тако бесциљно ходе и толико бесциљних послова послују? Зато што не знају циљ свога живота, ни мету свога путовања.

Зашто се неки људи претрпавају непотребним бригама и једва гамижу под гомилом излишних ствари? Зато што не знају оно што је једино потребно.

Да би сабрао расејани човечји ум, да би исцелио раздељено срце човечје, и да би растројену снагу човечју ујединио, - зато је Господ Исус указивао човечанству од почетка до краја један - и само један - циљ: царство Божје. Ах, како разрок човек гледајући у две стране не види ни једну! Ах, како је бесциљан живот многоциљног ума! Како је неосетљиво подељено срце! Како је беснажна расута снага воље!

Само је једно на потребу - царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос Чудотворац да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао - Бог, један осећај - љубав, једну тежњу - приближење Богу. Благо ономе, ко је себе тако сабрао; - тај је постао сличан стакленоме сочиву, које сабере мноштво сунчаних зрака, тако да може да производи огањ.

Речи које је Господ казао Марти: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно (Лк. 10, 41-42), изречене су уствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте царство Божје (Мат. 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је тој једној тачки, и том једном циљу. У тој Једној тачки сабран је сав пламен, који светли путницима залуталим по кланцима и вртлозима временог живота.

Све је целисходно код Господа - то јест све је управљено на овај највиши, једини јединствени циљ - све је умесно и све неопходно потребно, како речи речене тако и дела учињена. Никад ни једна реч излишна; никад ниједно дело нецелисходно! И каква плодовитост и речи и дела Његових! По милионити и милионити пут свака реч и свако дело Његово доноси до дана данашњега многоструки плод. И како сладак, и мирисан и животворан плод!

Зашто Господ Исус није претворио камење у хлеб онда када је то од Њега Сатана тражио, међутим доцније у два маха, када је народ око њега био гладан, Он је од мало хлеба створио огромне количине, тако да је више претекло него што је било у почетку оброка? Зато што би прво чудо било нецелисходно, непотребно и излишно, а друго је било целисходно, потребно и умесно.

Зашто Господ Исус није хтео показати знак с неба фарисејима, када су то ови од Њега захтевали, међутим Он је у безброј прилика показивао те знаке с неба, та невиђена чуда над болесним, прокаженим, лудим, бојажљивим, мртвим? Опет зато што би сваки знак с неба пред завидљивим и сујетним фарисејима био нецелисходан, непотребан и излишан, док је у осталим случајевима био целисходан, потребан и умесан.

Зашто Господ Исус није премештао горе с једног места на друго, и зашто их није бацао у море? Он је то могао, без сваке сумње; па зашто то није чинио? Он, који је могао заповедити бурном мору да се утиша, и ветровима да не дувају, могао је без сваке сумње и горе премештати и бацати их у море. Но каква је потреба била зато? Никаква. Зато Господ то није ни чинио. Међутим, потреба је била велика, да се море утиша и ветрови зауставе, јер су се људи давили и викали за помоћ.

Зашто Господ Исус није претварао земљу у злато и гавране у голубове? Кад је могао претворити воду у вино, без сваке сумње могао Је и то. Но нашто то? Није било никад никакве потребе, да Он претвара земљу у злато и гавране у голубове. Међутим, била је велика потреба, да се једном, на једној свадби нађе вина за госте. И да би задовољио ту потребу и спасао домаћина од стида Господ је претворио воду у вино.

Само ђаволи и грешници захтевали су бесциљна, непотребна и излишна чуда од Христа. Погледајте само, какве глупости захтева Сатана од Христа: да претвори у пустињи камење у хлеб, и да скочи са врха цркве на земљу! И погледајте како окорели грешници, фарисеји и књижевници, који су били очевици многих корисних чудеса Христових, захтевају од Њега још некакав знак, некакво бесциљно и излишно чудо, као што би било: бацање гора у море, претварање земље у злато и гавранова у голубове! Зато је Господ одбио захтев и ђавола и грешника. Ни никад није Он одбио да учини чудо, када је чудо било целисходно и потребно ради спасења људи.

И данашње јеванђеље описује једно такво целисходно и потребно чудо, умножавање хлеба у пустињи, но не у пустињи без људи, или у пустињи где је сам ђаво, но у пустињи, где је било можда преко десет хиљада гладних људских бића (јер се каже да је било пет хиљада самих људи осим жена и деце).

Виде Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. То је било у оно време, када је Јован Крститељ погубљен од цара Ирода. Чувши ово Господ Исус седе у лађу и оде у пусто место насамо. Сва четири јеванђелиста описују овај догађај, неки са више појединости, неки са мање. Према Јовану Господ је ушао у лађу код Тивериаде и прешао море Галилејско, а према Луки Он је изишао на северозападној обали мора и узишао уз брдо у пустињу код града који се зове Витсаида.

Господ је обичавао често склањати се у самоћу, и то у пуста места и на брда. Он је то чинио из три разлога: прво, да учини једну кратку паузу у своме журном и многом делању, да би људи такорећи сварили сву ону науку коју им је Он открио, и сва она чуда, која им је Он показао. Друго, да би дао пример апостолима и нама, да је неопходно нужно повлачити се у самоћу, улазити у клет своју (Мат. 6, 6), и остајати са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер самоћа и ћутање човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже. И треће, да нам покаже, да се добар и потребан човек нигде не може сакрити - не може се сакрити град кад на гори стоји (Мат. 5, 14) - те да тиме оправда и подстакне пустиножитељство и монаштво. Историја Цркве показала је по хиљаде пута, да се никад ниједан велики пустињак, молитвеник или чудотворац, није могао сакрити од народа. Многи се, без разлога, питају: шта ће монах у пустињи? Није ли боље, да буде међу народом, те да користи народу? Но како ће светлити незапаљена свећа? Монах носи своју душу као незапаљену свећу у пустињу, у самоћу, да је постом, молитвом размишљањем и трудом запали. Успе ли, да је запали, светлост ће се његова видети од целога света и свет ће поћи к њему и наћи га, ма се он крио у песковите пустиње, у непроходне планине или у неприступне пећине. Не, монах није бескористан, но може да буде најкориснији човек народу од свих других људи. То јасно показује и овај догађај са Господом Исусом. Залуд се Он склањао од народа у пустињу, силан народ врвео је к Њему.

А Он погледа и сажали Му се, јер бејаху као овце без пастира. Доле по градовима синагоге су биле пуне самозваних пастира, који су уствари били вуци у овчијој кожи. Народ је то знао и осећао, као што је знао и осећао и неизмерну милост и љубав Христову према себи. Народ је видео и осетио, да је Христос једини добри пастир, који се искрено и бољезнено брине о њему. Зато је и појурио к Њему и у пустињу. И Господ исцели болеснике њихове. Народ осећа потребу у Христу, и не тражи од Њега чуда из празне радозналости, но због велике нужде и муке. И поче их унити много, вели свети Марко.

А кад би вече приступише к њему ученици његови и рекоше: пусто је место и већ је доцкан: отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. Јеванђелист Матеј не говори, шта је Господ тако дуго радио с народом. Он само вели, да је Он исцелио болеснике њихове. Зато пак јеванђелист Марко допуњава ту празнину кад вели: и поче их учити много. Видите, како се јеванђелисти дивно допуњују! Дакле, Господ је до у саму ноћ учио народ. То је морало трајати повише сати. А зато време ви можете прочитати цело јеванђеље. Том једном приликом дакле, Господ је исказао од Своје божанске науке колико би стало у цело јеванђеље. Није ли онда у праву јеванђелист Јован кад каже да кад би се све написало, што је Господ рекао и учинио, једва би књиге стале и у сами свет?

Како су милосрдни ученици! Пусто је место и већ је доцкан. Народ је огладнео; време је већ крајње да се разилазе. Но куће су њихове далеко, а они су много гладни. Гле, ту су и многе жене, и деца. Треба да што пре дођу до хране. Нека иду у околна села и набаве себи храну.

Но зар Христос није милостивији и сажаљивији од Својих ученика? Зар се Он није могао сетити пре ученика, да је народ гладан и да је већ ту ноћ?Наравно, да је Христос милостивији и сажаљивији од Својих ученика и да је се Он пре њих сетио, шта треба народу. Још у самом почетку, како пише јеванђелист Јован, подигнувши Исус очи и видевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: где ћемо купити хлеба да ови једу? Но разговор с Филипом је прошао, народ се скупио око Господа са својим болесницима. Господ је најпре излечио све болеснике, па је онда наставио да поучава народ. И то је трајало до мрака. И тек сада пада на ум апостолима, да је народ гладан и да потребује храну. Господ је то, дакле, у самом почетку предвидео, али после о том намерно није хтео говорити него је чекао, да то питање покрену сами апостоли, и то из два разлога: прво, да би појачао њихово сажаљење и милосрђе, а друго, да би се показала њихова немоћ без Њега. Јер Христос им рече: не треба да иду: подајте им ви нека једу. Он зна, да им они не могу дати, но Он то говори, да би они потпуно сазнали и исповедили своју немоћ. А они Му рекоше: немамо овде само пет хлебова и две рибе. Према опису јеванђелиста Јована и то мало хране што је било није било њихово но некога дечка, који се ту задесио. Овде има једно момче, које има пет хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толики свет? То саопштава Господу Андреја, првозвани апостол, који и ако је био најдуже са Христом још није био савршен у вери, чим се пита: шта је то на толики свет? Хлебови беху јечмени, што такође није случајно. Из тога треба да се поучимо, како вели премудри Златоуст, да будемо задовољни са простом храном и да не пробирамо, јер је, вели, "сластољубље мати свих болести и страдања".

Донесите ми их овамо, нареди Господ ученицима. Сад је тек ред на Њега. Народ је немоћан да нађе себи хране; апостоли су такође исповедили своју немоћ, да помогну народу. Сада је тек дошло Његово време; сада је ствар зрела за чудо.

И заповеди народу да поседају по трави, па узевши оних пет хлебова и две рибе, па погледавши на небо благослови, и преломивши даде својим ученицима, а ученици народу. Зашто Господ Исус погледа прво на небо? Он то није чинио при толиким моћним чудесима као што су била: отварање очију слепих, очишћење прокажених, изгнање злих духова из људи, укроћавање мора и ветрова, претварање воде у вино, па чак и неких васкрсавања мртвих. Зашто, дакле, изузетно у овом случају погледа на небо ка Оцу Свом Небеском?

Прво зато, да пред толиким силним народом покаже јединство воље Његове и Очеве, и да тиме оповргне пакосне потворе фарисеја, као да Он сва чуда чини помоћу силе демонске. Друго зато, да као човек да пример свету смирености пред Богом и захвалности за сва добра, која од Бога долазе. Сличан пример Он нам је пружио и при Тајној Вечери - благословивши даде хвалу и преломи (Мат. 26, 26; Лак. 22, 17). Даде хвалу Оцу Свом Небеском, и благослови хлеб као дар Божји. И ми тако треба при сваком оброку, ма како он скроман био, да одајемо Богу благодарност и хвалу за исти и благосиљамо дар Његов. Треће, да би Он, као Бог, при умножавању хлеба, које је сасвим слично новом стварању, изразио тиме јединство моћи Тројице у јединству, која само као таква ствара. Отац, Син и Дух Свети - Тројица једнобитна и неразделна јесте Творац свега што постоји.

Сам Господ Исус Својим рукама преломи хлеб. Зашто то? Зашто није наредио ученицима, да они преломе? Зато да покаже Своју добру вољу да угости народ и Своју превелику љубав према људима. И да тиме научи нас, да кад чинимо милостињу и дајемо дарове дајемо с пажњом и љубављу, као и Он што је чинио.

И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. Ево чуда над чудима, и славе над славама! Пет хиљада људи - осим жена и деце - да су само узели по један залогај, колико се узима нафора у цркви, па би ипак пет хлебова мучно довољно било. А гле овде: и једоше сви, и наситише се, и оста на претек дванаест котарица пуних! Да је то била каква опсена, не би се рекло и наситише се. И ако би неко некога могао опсенити, да му се чини да једе, но не може га гладна опсеном наситити. Да је то била каква опсена, откуда дванаест пуних котарица комада? Не, не; то само окорели људи у греху могу назвати опсеном. Међутим то је била стварност као што је живи Бог стварност. Приметите још и то, да при овоме чуду нико се не усуђује да каже нешто против, или да га протумачи каквим глупим објашњењима, како су фарисеји чинили при другим чудима. Не само да нико не говори ништа против њега, него видевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк, кош треба да дође на свет (Јов.). Још више, хтедоше да га ухвате и учине царем. Тако је огроман утисак учинило ово, ваистину, моћно дело Христово на народ! Кад је ико некога опсенара учинио царем? А ово је стварност и истина, и народ, одушевљен том стварношћу и истином, хтеде силом принудити Христа, да им буде цар. И то би се десило, да се Христос не измаче и тако не осујети ову намеру одушевљена народа.

И одмах натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. Није ли чудновато, да Христос гони Своје ученике, да уђу у лађу и иду напред, без Њега? Зашто Он то чини? Прво, због онога што је било; и друго, због онога што ће бити. Нека се што пре одвоје од народа, па нека насамо размишљају и разговарају о великом чуду умножавања хлебова. И нека се навезу на море, где ће им се Господ Исус ускоро јавити с новим, небивалим чудом, - наиме: ходећи по води као по суху. Господ је прозрео унапред, шта ће се десити и шта ће Он учинити. Ученици ништа не предвиђајући, и свакако чудећи се, зашто их Господ гони да иду, оставише Њега с народом, спустише се низ брдо к мору и навезоше на море. Несумњиво је још разлог за ово журно гоњење ученика из гомиле народа и то, што Господ жели, да их сачува од гордости пред народом и самохвалисања тиме, што, гле, они су тобож присталице и следбеници таквога невиђеног Чудотворца! Као год што је хтео, да их научи смирењу рекавши им: подајте им ви нека једу, тако сада одгонећи их хоће да их сачува од гордости и превазношења Њиме, својим Учитељем. И најзад, Он хоће да они познаду Његову бескрајну кротост и смиреност пред Богом на тај начин, што се после таквог величанственог чуда повлачи у самоћу на молитву. Није им Он то морао изрично рећи, но они су већ довољно били упознати са Његовим начином и обичајем честог повлачења у самоћу ради молитве. Уосталом није ли Он тога дана баш нарочито и удаљио се у пустињу, да буде насамо, после вести о страшној погибији Јована Претече? Нека виде ученици, да Он није заборавио, зашто је изишао у пустињу; а нарочито нека виде и познају, да велико дело, које је Он изненадно учинио, и све похвале и величања од стране задивљеног народа нису ни најмање поколебали Његов душевни мир и Његову кротост, нити су Га могла вратити од намере, да буде у самоћи на молитви.

Овај цео догађај о давању народу хлеба и рибе, као и број хлебова и риба, и број котарица преосталог комада - има још и свој тајанственији, унутрашњи смисао. Пред Своју смрт Господ је назвао благословени хлеб телом Својим. Овде Он то не чини, истина, речима, но бројем хлебова. Пет означава пет телесних чула или чувстава, а пет чула представљају цело тело. Риба означава живот. У првим вековима Цркве Христос је сликан у виду рибе, што се и дан-данас може видети по старим хришћанским катакомбама и збеговима. Христос ће, дакле, дати Своје тело и Свој живот људима на храну. Но зашто су ту биле две рибе? Зато што се Господ дао на жртву и у Свом земаљском животу и даје се у Цркви Својој после Васкрсења до данашњег дана. Шта значи то што Он лично прелама хлеб? Значи, да се Он по Својој драгој вољи даје на жртву за спасење људи. Зашто је дао апостолима, да они деле хлеб и рибу народу? Зато што ће они уистини разносити Христа по целоме свету и делити Га народима као животворну храну. Шта значи то што је претекло баш дванаест котарица хлеба? Значи обиље жетве труда апостолског. Жетва сваког апостола биће несравњено већа од семена посејаног као што је свака котарица садржавала више хлеба од онога што су гладни појели и наситили се.

Но све су ове тајне предубоке и неисцрпне. Ко се сме сувише нагнути над судбину њину? Ко ли се усудити у овоме смртном веку спустити на дно њихово? Нека је и оволико колико само наговестимо довољно онима, којима је слатко читати и слушати Јеванђеље. Слашћу Јеванђеља и ангели се опијају. Колико човек више чита, и више молитвено о њему размишља, и више се по њему у животу управља, то се више отварају његове дубине и миришу његове сласти. Господу Исусу Христу нека је зато слава и хвала, заједно са беспочетним Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и сву вечност. Амин (Овај догађај чудотворног умножења хлеба божанском силом Христовом спомиње се у дивној молитви при благосиљању хлебова).

JESSY · Август 18, 2013

Понедељак девети по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 150 зач. (XI, 31 - XII, 6).

Браћо, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете. А остало уредићу кад дођем. А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате. Знате да кад бијасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху. Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим. Различни су дарови,али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дјејства, али је исти Бог који дјејствује све у свима.

Мт. 74 зач. (XVIII, 1-11).

У вријеме оно, приступише ученици Исусу говорећи: Ко је, дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дијете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству нсбеском. И који прими једно такво дијете у име моје, мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску. Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан. Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; боље ти је ући у живот хрому или кљасту него да имаш двије руке или двије ноге, а да те баце у огањ вјечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе: боље ти је с једним оком у живот ући него да имаш два ока, а да те баце у пакао огњени. Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3). Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију егоистичка стремљења - пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство - смирење: Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер, ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем. Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове. Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти.

JESSY · Август 20, 2013

Уторак девети по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 152 зач. (XII, 12-26).

Браћо, као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени. Јер и тијело није један уд него многи. Ако рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све било слух, гдје је мирисање? А сада, Бог постави удове у тијелу, сваки поједини од њих како хтједе. А ако би сви билиједан уд, гдје је тијело? Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част; и неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.

Мт. 76 зач. (XVIII, 18-22; XIX, 1-2, 13-15).

Рече Господ Својим ученицима: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. Тада му приступи Петар и рече: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. И када сврши Исус ријечи ове, отиде из Галилеје, и дође у крајеве јудејске преко Јордана. И за њим иђаше народ многи и исцијели их ондје. Тада му приведоше дјецу да стави руке на њих, и да се помоли; а ученици им брањаху. А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. И положивши на њих руке, отиде оданде.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Желећи да сазна колико пута треба да опрости брату, Петар је поставио питање и, при том, унапред предложио: До седам ли пута? И рекавши то, мишљаше да је назначио највећи могући број. Ето, како је кратко људско трпљење. Примењујући, међутим, своје велико дуготрпљење на наше немоћи, Господ је рекао: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18, 21-22). А то је исто што и рећи: "Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање". Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи (1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду. Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити (Мт.6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала.

JESSY · Август 22, 2013

Среда девета по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 154 зач. (XIII, 4 - XIV, 5).

Браћо, љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Држите се љубави, и старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете. Јер који говори језик, не говори људима него Богу: јер нико не разумије, пошто он духом говори тајне. А који пророкује говори људима за назидање и бодрење и утјешење. Јер који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује. А хтио бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете; јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи, да се Црква изграђује.

Мт. 80 зач. (XX, 1-16).

Рече Господ причу ову: Царство је небеско слично човјеку домаћину који ујутру рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа, видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: Идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњих до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најмљени, примише по динар. А када дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина. Говорећи: Ево, ови посљедњи један час радише, па их изједначи с нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

У причи о посленицима је и онај који је радио само један час и био награђен од домаћина једнако као и остали (Мт.20,116). Часови дана у тој причи су слика течења нашег живота. Једанаести час је последње време овог живота. Господ показује да му и они који су дотле доживели не служећи, могу угодити, и то не мање од других. Из тога следи да се не треба смућивати старошћy нити очајавати, изгубивши наду на почетак. Ти само почни, не плашећи се. Милостив је Господ и даће ти све што и другима: овде по мери благодати, а тамо по закону правде. Само се ти што више са усрђем разгори и са скрушеношћу пожали због нерада у коме је проведен скоро сав живот. Рећи ћеш: "Тамо је позвао домаћин. Нека и мене позове Господ". Па, зар не зове? Зар не чујеш у Цркви глас Господњи: Ходите к мени сви, или апостола који призива: Уместо Христа молимо, као да Бог позива кроз нас: Помирите се са Богом (2.Кор.5,20).

JESSY · Август 22, 2013

Четвртак девети по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 155 зач. (XIV, 6-19).

Браћо, ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу. или у познању, или у пророштву, или у поуци? И бездушне ствари које дају глас, било свирала или гусле, ако не дају разговијетне гласове, како ће се разумјети шта се свира или гуди? Јер, ако труба да нејасан глас, ко ће се припремити за бој? Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву ријеч. како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у вјетар. Ма колико да је на свијету врста гласова, али ниједан од њих није без значења. Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин. Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима који су за изграђивање Цркве. Зато, који говори језик, нека се моли Богу да и тумачи. Јер ако се тим језиком молим Богу, мој дух се моли, а ум је мој без плода. Шта треба, дакле? Молићу се Богу духом: а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом. Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш? Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује. Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас. Али у Цркви волим рећи пет ријечи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде ријечи језиком.

Мт. 81 зач. (XX, 17-28).

У вријеме оно, полазећи Исус горе у Јерусалим, узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој. И чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Хришћанство у пуној мери задовољава наше стремљење ка првенству. Али, како? На сасвим други начин него свет. Хоћеш ли бити први? Буди свима слуга, тј. буди последњи међу свима. То је толико суштински важно, колико је важно свој живот уређивати по примеру Господа Христа. Господ говори: Син Човечји није дошао да му служе, него да служи и да даде живот свој у откуп за многе (Мт.20,28). Господ служи, па чак и ноге својих ученика пере. Према томе, ни ми не треба ни због чега да се стидимо у служењу другоме. Са чим и како можеш - само служи. Прилике има на сваком кораку: гладног нахрани, нагог одени, странца у дом прими, болесног посети и нађи му се при руци, и изађи у сусрет свакоме ко има потребу. И не само телу, него и души другог послужи: уразуми, дај савет, укажи на добру књигу, утеши, поткрепи. Реч је врло снажно средство при помоћи: њоме дејствује душа. Сусревши се са другом душом, она јој додаје снаге.

JESSY · Август 23, 2013

Петак девети по Педесетници - 07.08.2009.

1 Кор. 157 зач. (XIV, 26-40).

Браћо, када се сабирате сваки од вас има псалам, има поуку, има језик, има откривење, има тумачење; све нека буде за изграђивање. Ако неко говори језик, онда нека их по двојица, или највише тројица, и то редом, а један нека тумачи. Ако ли не буде тумача. нека ћути у Цркви, а нека говори самоме себи и Богу. А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују. Ако ли се открије другоме који сједи, први нека ућути. Јер можете пророковати сви, један по један. да сви уче. и сви да се тјеше. И духови пророчки покоравају се пророцима. Јер Бог није Бог нереда, него мира. Као по свима Црквама светих, жене ваше у Црквама да ћуте; јер њима није допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и Закон говори. Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве; јер је неприлично жени да говори у Цркви. Еда ли од вас ријеч Божија изиђе? Или само до вас дође? Ако ко сматра да је пророк или духован, нека разумије шта вам пишем, јер су ово Господње заповијести. Ако ли ко неће да зна, нека не зна. Тако, браћо моја, ревнујте да пророкујете. И језике говорити не забрањујте. А све нека бива благообразно и уредно.

Мт. 83 зач. (XXI, 12-14, 17-20).

У вријеме оно, уђе Исус у храм Божији, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им: написано је: Дом мој - дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку. И приступише му хроми и слијепи у храму, и исцијели их. И оставивши их, изиђе напоље из града, у Витанију, и заноћи ондје. А ујутру враћајући се у град огладње; и угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква!

JESSY · Август 24, 2013

Субота девета по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Рим. 113 зач. (XIV, 6-9).

Браћо, који разликује дане, Господу разликује, а који не разликује дане, Господу не разликује. Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе, Господу не једе и благодари Богу. Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи: Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима.

Мт. 64 зач. (XV, 32-39).

У вријеме оно, Исус дозвавши ученике своје рече: Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести; а нисам рад отпустити их гладне да не малакшу на путу. И рекоше му ученици његови: Откуда нам у пустињи толико хљеба да се насити толики народ? И рече им Исус: Колико хљебова имате? А они рекоше: седам, и мало рибица. И заповједи народу да посједају по земљи. И узевши оних седам хљебова и рибе, и заблагодаривши, преломи и даде ученицима својим, а ученици народу. И једоше сви и наситише се; и накупише комада што претече седам котарица пуних. А оних што су јели бијаше четири хиљаде људи, осим жена и дјеце. И отпустивши народ, уђе у лађу и дође у крајеве магдалске.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И по други пут је Господ чудесним насићењем збринуо народ који га је пратио како би показао да је увек спреман да штедро обдари верујуће људе. Он је то могао да чини и сваки пут, али није хтео да не би одвикавао од обичног начина живота, који је сам завео, утврдио и подржавао. Такав је и општи Божији промисао. Главно, свеобухватно дело промишљања учињено је у почетку при стварању свих ствари. Уредивши све и пустивши у ток, Бог се ничим није везао, већ је својој слободи оставио да, када је нужно, указује изузетну помоћ. Он дела као домаћин у дому, заводећи поредак и подржавајући га, не везујући се њиме. Он се према њему односи са влашћу, са домаћинским нахођењем. Противници вере не схватају Божији промисао. Они у својим мислима проширују његове границе, да би затим, пошто не виде на делу остваривање својих претпоставки, одбацили његово постојање. Промисла који они хоће заиста нема, али несумњиво постоји онај кога је успоставио сам Господ Бог.

JESSY · Август 25, 2013

Недеља девета по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 128 зач. (III, 9-17).

Браћо, ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу, свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.

Мт. 59 зач. (XIV, 22-34).

У вријеме оно, принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији. И прешавши дођоше у земљу генисаретску.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Мт.14,28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: "Ветар је снажан, таласи високи а вода није тврда". То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње и, оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: Маловерни, зашто посумња, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина - трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: "Како ћу?" Стога почињу колебања: "Да ли продужити?", а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си - држи се. Мисли које те смућују одгони и буди храбар у Господу који је близу.

Свети Николај Охридски и Жички Омилије

Јеванђеље о Јачем од природе

Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему.

Он побеђује неред у васиони и установљава ред.

Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први.

Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах.

Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље.

Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте.

Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје.

Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба.

Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст.

Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот.

Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена - у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот.

Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот - зар није божанска победа над смрћу?

Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас - и до краја света - још је пространија књига Његових победа. Ко год посумња, изгубиће плод тих Његових победа. Зато без икакве сумње приступимо тумачењу данашњег јеванђеља, које описује једну горостасну победу Христову над физичком природом.

И натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. То је било после преславнога чуда умножавања хлеба, када је Господ са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи - осим жена и деце - и када је после оброка претекло дванаест котарица пуних комада. Сада Господ предвиђа и припрема ново преславно чудо, о коме ученици Његови и не сањају. Прва припрема је у томе, што Он натерује Своје ученике, да без Њега уђу у лађу и иду ка другој обали. Друга је у томе, што отпушта народ. А трећа је у томе, што се Господ пење још више на гору и остаје сам на молитви. И кад отпусти народ попе се на гору сам да се моли Богу. И беше вече, и он беше сам. Двапут се помиње реч сам, да се јаче нагласи самоћа, коју је Господ намерно тражио и у којој је остао, пошто је народ отпустио. Гора, самоћа, тама. У таквим околностима човек најлакше осећа близину духа Божјега; и молитва је тада најслађа. Све што је Господ Исус чинио, чинио је нама за поуку и спасење. Јер Он није дошао на земљу, да нас научи само кроз речи, него и кроз дела, и кроз догађаје, и кроз сваки потез и покрет Свој. Он се пење на гору, јер је на гори највећа тишина; Он остаје у самоћи, јер самоћа значи одвојење од овога света; Он се моли у ноћном мраку, јер ноћни мрак је завеса на очима, које највише сметају уму и размишљању, трчећи с предмета на предмет. Ова молитва Христова на гори има и свој дубљи унутрашњи значај. Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак, - шта то све значи? Отпустити народ значи оставити на страну све преставе о свету и сва сећања, која нас вежу за свет и узбуђују, па испражњен од света уздићи се к Богу на молитву. Шта значи пењање на гору? Значи уздизање умом и срцем и душом на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај, кога притеже свет к себи са безбројним интересима као са многобројним народом, не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем. Шта значи самоћа? Значи - гола душа онаква каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу. Они, које разочараност у свет доведе у ову ужасну самоћу, обично извршују самоубиство, ако не успеју да се дигну на висину, где човек налази Бога. Шта значи мрак? Значи - савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено свиће зора небеске светлости, што од Бога долази, и обасјава му један нови, бескрајно сјајнији и бољи свет од овога. То су, дакле, четири фазе молитве и њихов унутрашњи смисао. У овом случају са Христом оне су представљене сликовно са: отпуштањем народа, пењањем на гору, самоћом и тамом.

Но ова осамљеничка молитва Господа Исуса поучна је за нас још и с обзиром на оно што се збило пре ње и што се имало збити после ње. Пре те молитве Господ је учинио нечувено чудо умножавања хлеба, а после ње имао је да по усталасаном мору ходи као по суху до саме средине морске. Мада је Он створио и једно и друго чудо Својом сопственом божанском моћи, која је с Њим од вечности, и која Га није остављала ни у Његовом временом телесном боравишту, ипак је Он практиковао молитву и у храму с народом, и у пустињи, у самоћи. Тешко је ма коме од нас улазити у тајанствену личну побуду тих молитава Господа Исуса. Свакако тим молитвама Јединородни Син Превечнога Оца продужавао је и засведочавао и на земљи непомућено јединство Своје са Оцем Својим и Духом Светим. Но мимо тога сасвим је јасна поука, коју нам је Господ дао примером молитве Своје. Молитви треба да претходи добро дело, јер тада молитва помаже. Прво треба да засведочимо своју веру добрим делом, па онда, да је исповедимо речима. Даље, молитва вреди само онда, кад се спремамо да учинимо добро дело, и молимо се Богу за помоћ. Молитва пак Богу, да би Бог пружио Своју помоћ у злу делу, не само бесциљна је но и богохулна. Чинити зло и вршити молитву то је као сејати кукољ и захтевати од Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву и благодаримо Богу, што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од Њега благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и честито. Једном речју, свако добро што имамо, или што учинимо, или што доживимо и видимо, или што чујемо и прочитамо - свако, свако без изузетка, треба да у целости приписујемо Богу а не себи, не својој моћи, не својој памети или праведности. Јер смо ништа пред Господом. Па кад Господ Исус, после оваквих превеликих чуда показује кротост, смирење и послушност пред Својим Оцем и Духом, којима је раван по вечности и јестеству, како ми да не покажемо кротост, смирење и послушност према своме Створитељу, који нас је створио из ничега, и без чије помоћи не можемо једнога минута постојати а камо ли неко добро учинити?

А лађа беше насред мора, колебајући се на таласима, јер бејаше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. Кад су се увече ученици навезли на море, море је било мирно, но потом је дунуо супротан ветар, дигли су се огромни таласи, какви се често дижу на томе мору, лаћа се колебала тамо амо, и ученици су били у великом страху и невољи. Господ Исус је све то предвиђао, но Он је нарочито хтео, да изложи Своје ученике опасности, да би осетили своју потпуну немоћ без Њега и утврдили веру у Њега. Да би се они сетили једне раније буре на мору, када је Он био на лађи, и када су Га они устрашени пробудили вичући: Господе, избави нас, изгибосмо! (Мат. 8, 24-25), те да би и сада пожелели, да је Он са њима. Да би они унапред осетили и познали истинитост Његових светих речи, које ће им Он тек при растанку рећи: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5).

При оној ранијој бури на мору, ученици су били стављени на мање искушење и њихова вера на лакшу пробу. Јер Он је био с њима на лађи; само је тада спавао. Сада, при овој другој бури, они су стављени на много веће искушење, и њихова вера на тврђу пробу. Јер Он је био одсутан, далеко од њих, на гори у пустињи. Како ће Га довикати? Како ће Му јавити своју невољу? По коме ће Му поручити: Господе, избави нас, изгибосмо! Ни по коме. Ученици су видели сада себе обречене на пропаст. Као да може пропасти човек, који иде по заповести Божјој! Ах, како је ово дивна поука за праведника: да не очајава на путу, којим Га Бог упућује; да верује да Онај ко га је послао, води бригу о њему и зна невоље његове, но да не притиче одмах у помоћ, да би искушао веру праведника, као што се злато у огњу куша.

Кад су ученици били у очајању, већ у последњем часу очајања наједанпут им се јави Христос ходећи по таласима. То је било у четврту стражу ноћи, што значи пред саму зору. Јер су Јевреји, као и Римљани, њихови господари, делили ноћ на четири страже. Свака стража трајала је по три сата. Господ се јави ученицима у четврту стражу ноћи, што значи у четврту, или у последњу четврт ноћи, а то је пред зору.

И видевши га ученици где иде по мору, поплашише се и рекоше: то је утвара; и од страха повикаше. Или је се већ дан развићао, или је била месечина, или је пак Господ засветлио у тами светлошћу Таворском, - ми не можемо знати. Главно је, да је постао видљив ученицима. Видевши Га на морским таласима, ученици су се испунили страхом неописаним. Овај нови страх био је већи од страха од буре и предстојеће пропасти. Они нису знали за ову моћ свога Господа, за оволику власт над природом. Он им то до тада није био показао. Они су видели само, да Он заповеда мору и ветровима, но нису знали, да Он може ићи по води као по сухој земљи. Наравно, они су то требали и могли закључити из онога ранијег чуда. Јер онај ко може заповедити мору да се умири, и наредити ветру да престане дувати, може несумњиво и ходити по води као по суху. Али ученици још нису били духовно зрели; они су још били маловерни. И Христос је и учинио ово ново чудо, само да би појачао њихову веру.

То је утвара! помислише и повикаше ученици у стаху великом. То је некакво привиђење. Или можда сам Сатана у виду њиховог Учитеља. Гле, њихов Учитељ хрве са Сатаном и његовом војском у овоме свету! Они су то знали; они су то видели. И сад - могли су помислити - ево Сатана увребао прилику кад су они Његови пријатељи, сами, у великој опасности, да их умори. Што им све није долазило у главу! Свакако све оно, што би и данас дошло у главу маловерним у опасностима на путу Божјем.

Но такав је начин Божји којим Он поступа према свима, које љуби. Кога Господ љуби онога и кара; и бије свакога сина, којега прима (Јевр. 12, 6). И на крају свих страдања шаље највеће страдање, као што тумачи богомудри Златоуст. Јер и Он страдаше на земљи целога века, па кад би при самоме крају, пред саму победу, Он претрпе највеће страдање, јер би распет на Крсту и закопан под земљу. Но то највеће страдање трајаше кратко време, после кога свану, и коначна победа дође кроз Васкрсење. Таквим редом трпели су муке доцније и многи мученици за веру Христову: најпре мање муке, па све веће и веће, док их пред саму смрт није нападала највећа мука и највеће искушење. Ево само једног примера од хиљаде: Свету Марину мучили су незнабошци страшно и ужасно све већим и већим мукама. Најзад су је привезали нагу за дрво, и почели су јој гвозденим кљештама откидати месо с тела. Ране су биле тешке, крв је текла а кости се белиле испод саструганог меса. Није ли то највећа мука? Не, има једна и већа, која је чекала Божју светитељку. У вече су је бацили тако рањаву у тамницу. У тамничкој и ноћној тами појави се страховита утвара: зли дух у виду једне огромне и грдосне шарене змијурине, која је најпре почела кружити око свете девице Марине, па се по том савије око ње, и главу јој обзине својим смрадним чељустима. Но то није дуго трајало. Јер Бог никад не попушта на Своје верне већа страдања него што ови могу поднети. Одмах затим, кад је Марина завапила срцем Богу и у мислима прекрстила се, змијурина ишчезне и над Марином се отвори небо, и она виде Крст у светлости неисказаној, и на врху Крста белог голуба, и чује речи: "Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, Јер си победила злобнога врага!"

Слично се десило и с ученицима Христовим. После ужасног страха од буре морске, напао је на њих још ужаснији страх од тобожње утваре.

Но то није била утвара, но слатка и спасоносна стварност. То није био сан него јава, нити неко други у обличју Христа, но сам Христос Господ.

А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се, ја сам; не плашите се! Видите ли, како Господ не држи људе Своје дуго у најтежем искушењу? Он је знао њихов стах, преужасни страх од утваре, зато жури да их спасе од тога страха: одмах им рече: Не бојте се. Одмах! И видите ли, како их храбри повраћајући им тако рећи дах животни који умало нису изгубили од страха: не бојте се, не плашите се! Он понавља једно исто охрабрење: не бојте се, ја сам; не плашите се. О, слатки гласе! О, животворна речи! Од тога гласа ђаволи су бежали, болести се измицале, мртви васкрсавали. Шта говорим? Од тога гласа постало је небо и земља, сунце и звезде, ангели и људи. Тај глас је извор свега добра, свега живота, здравља, мудрости и радости. Не бојте се, ја сам! Те речи не може свак да чује, али их чују праведници, који страдају за Господа. Не чује Христа свак у сваком страдању. Јер како ће Га чути онај, ко страда због својих греха, и своје неправде? Чуће Га само онај ко страда ради вере у Њега (I. Петр. 4, 13-16). А, гле, ученици су страдали због вере у Христа; наиме, да би се у њима утврдила вера у Христа.

А Петар одговори и рече: Господе, ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. Ове речи Петрове су израз колико његове радости толико и сумње. Господе, Кличе радосно срце: ако си ти, говори сумња. Чак доцније кад се Петар био већ утврдио у вери, он није говорио тако. Кад се васкрсли Господ јавио на обали тога истога Генисаретског мора, и кад је Петар чуо од Јована речи: то је Господ, запреже се кошуљом и скочи у море (Јов. 21, 7). Тада нити је посумњао, да је то био Господ, нити се бојао скочити у море. Али сада још је био духовни полетарац, још маловеран, због чега и говори: ако си ти, реци ми да дођем к теби!

А он (Исус) рече: ходи! И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Док је имао вере, дотле је Петар и ходио по води, но чим је освојила сумња он је почео тонути. Јер сумња изазива страх. По унутрашњем смислу изаћи из лађе и ићи по води ка Господу Исусу значи одвојити се својом душом од тела, и од брига телесних, и љубави телесне, и почети ходити опасном стазом ка духовном свету, ка Спаситељу. Ти тренуци бивају и код обичних верних, код маловерних, код којих је радост у Христу помешана са сумњом. Они често пожеле да се одвоје од своје телесне вреће, и да пођу ка Христу, цару духовног света, но брзо осете да тону, те се враћају ка своме телу, као лађи на таласима. Само велики духовници, највећи јунаци у човечанству, успевали су дугим вежбањем у постојаности вере, да се крену из своје телесне лађе по бурноме мору духовноме у сретање Цару Христу. И само су они до краја испитали и страх од тог одвајања од лађе, и ужас од бура и ветрова, и неописану радост од сретања са Христом. То одвајање духом од лађе тела искусио је за живота на земљи апостол Павле - и многи други светитељи после њега. Каква је то радост и сласт била на крају опаснога пута за великог апостола, види се из његовог радосног усклика: Тиме ћу се хвалити (II. Кор. 12, 3-5).

Но посмотримо шта се деси с Петром, тада још маловерним! Но видећи ветар велики уплаши се, и почевши тонути повика говорећи: Господе, помагај! Зашто га плаши ветар, кад га не плаши море? Као мало дете кад први пут прохода. Коракнуло неколико корака, но неко се насмејао, и дете клонуло на земљу! Тако бива и у нашем духовном полету: ситнице нас ометају, заустављају и враћају натраг.

И одмах Исус пружи руку ухвати га, и рече му: маловерни, зашто посумња? Нисмо ли и ми хиљаде пута тонули у мору опасности овога живота, док нас нека невидљива рука није ухватила и изненадно извукла и ставила ван опасности? Ко од вас не зна да прича бар неколико случајева где је био невидљивом руком неочекивано спасен од опасности? Сви ви то знате, и сви ви то причате и препричавате, па чак и признајете присуство те невидљиве руке, која вас је спасла. Но, на жалост, мало је оних међу вама, који су бар кроз своју савест чули укор невидљивих уста: маловерни, зашто посумња? Зашто посумња, пријатељу, да је Божја рука близу? Зашто не прослави Бога у тренутку највеће опасности? Како Аврам не посумња, када приведе свога јединца сина жртвенику да закоље? Не спасе ли га Бог онда? Како Јона прослави Бога у утроби китовој и би спасен: кад нестајаше, вели, душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби (Јона, 2, 8). Како три отрока у Вавилону не посумњаше у огњеној пећи, но вером спасоше се? И далековиди Данил у лавовској пећини? И блажени Јов у ранама на гнојишту? И хиљаде, хиљаде других, које стављаше мучитељи на највеће муке за веру Христову, - како они не посумњаше? Зашто, дакле, ти посумња? Но Господ те спасе много пута изненадно, невидљивом руком Својом, и ако си посумњао у помоћ Његову. Зато бар сад сети се Господњих добричинстава, и покај се за своје маловерије, и укрепи се у вери, и у будуће у свакој опасности прослави и призови име Господа, и бићеш спашен. Усред опасности прослави Бога, а не тек кад опасност прође. Али и не очајавај, ако си се показао маловеран. И Петар је био маловеран, те се временом укрепио у вери те је био у истини тврд као стена. И Тома је био маловеран, па га је Господ оснажио у вери. И многи најсветији међу светим људима и женама били су најпре маловерни, па су постали постојани и тврди у вери Христовој. Чуј, како блажени Давид говори: у Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек? Теби сам се, Боже, заветовао; тебе ћу хвалити. Јер си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања (Пс. 55, 11-13). Овако говори онај, који истински верује и који је познавао у животу, да су нам и све власи на глави од Бога избројане, и да ни један врабац - а камо ли човек - не може пасти без Божје воље.

И кад уђоше у лађу, преста ветар. Чим Христос уђе у лађу, преста ветар. Не преста ветар сам од себе, но по заповести Господа Исуса. Јер и ако се овде не каже изрично, као при оној првој знаменитој бури, да Христос запрети ветру и мору (Матеј 8, 26), ипак је то јасно само од себе. Без сваке сумње јеванђелист Матеј мисли, да је ветар престао по тајној, ако не јавној, заповести Христовој. Јеванђелист Марко то јасније испољава, кад каже: и уђе к њима у лађу и утоли ветар (Мк. 6, 51). Но ни из овог се не види, да је Христос изриком заповедио ветру да престане. Самом Његовом силом и помишљу ветар се утолио. Унутрашњи смисао овога улажења Христова у лађу и стишавања ветра јесте довољно јасан. Када живи Господ Исус уђе у лађу нашега тела, било кроз свето Причешће било кроз молитву или други неки благодатни канал, ветрови страсти утишавају се у нама, и лађа мирно плови ка својој обали.

А који бејаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син Божји. Кад је Господ први пут утишао буру на мору и зауставио ветрове, тада су ученици говорили, као и други обични маловерни људи: ко је овај да га слушају и ветрови и море? Но од тада су они видели многе знаке од свога Учитеља, и чули многе поуке, тако да је вера у њима већ била доста ојачала. Сада, при овом новом моћном чуду, они се више не питају: ко је овај? Него клечећи пред њим исповедају: ваистину ти си Син Божји. Ово је први пут да ученици сви исповеде Исуса као Сина Божјег. Наравно, и Јуда је био међу њима. Несумњиво и он је исповедио. Но доцније због свог среброљубља он се потпуно одрекао свога Господа и Учитеља. Одрекао се, истина и Петар, и то трипут, но то Петрово одрицање било је тренутно, од страха; но Петар се одмах и покајао и горко се кајао и плакао због свог одрицања. Унутрашњи смисао ових речи: а који бејаху у лађи приступише и поклонише му се и исповедише Га као Сина Божјег јесте врло поучан за сваког хришћанина. Наиме: када се Господ једном усели у нас, све што је у нама треба да Му се поклони и исповеди име Његово: и ум и све мисли наше; и срце са свима осећајима нашим; и душа са свима хотењима и тежњама нашим. Тако ће цело тело наше бити светло и таме у њему неће бити. Но тешко нама, ако једном примимо Христа у себе, па Га потом неким грехом истерамо, или Га се одрекнемо, као Јуда. Последње ће бити горе од првога. Јер кад је Христос оставио Јуду - тада уђе у њега сатана (Јов. 13, 27). Не заборавимо ни за један тренут, да се с Богом није шалити, још мање него са огњем живим (Јевр. 12, 29).

И прешавши дођоше у земљу Генисаретску. То јест стигоше пред град Капернаум, куда су се били и упутили (в. Јов. 6, 17). Ко је био у Галилеји може појмити, како је далеко бура била занела апостоле Христове. Витсаида и Капернаум леже на северној обали мора. И ученици, кад су ушли у лађу испод Витсаиде, имали су само пловити поред обале. Међутим каже се, да се лаћа од буре обрела насред мора. Ту, насред мора, и појавио се Господ Исус на таласима. Кад се бура утишала, лаћа је требала да преплови одатле па до обале под Капернаумом. Према јеванђелистима Матеју и Марку изгледало би, као да је лађа тај пут прешла природно, терана веслима и једрима; а према Јовану пак могло би се закључити, као да је Господ учинио неодољивом силом Својом и то чудо, да се лађа одмах обрела у пристаништу, јер се каже: и одмах лађа би на земљи, у коју иђаху. Ту нема савршено никакве противречности у исказима јеванђелиста. Јер Онај, који је могао ходити по води, и утишавати речју и помишљу море и ветрове, могао је несумњиво учинити, ако је то нужно било, да се лађа тренутно обре у свом пристаништу. Унутрашњи смисао овог исказа Јовановог јесте, да кад се Господ Исус усели у нас, онога тренутка ми се осећамо као у царству Божјем, као у тихоме пристаништу, где лађу нашег живота не узнемиравају никакве буре ни ветрови. И ако, после тога, имамо још да ходимо по земљи, ми то не осећамо, јер и умом и срцем и душом ми живимо тада у једном другом, бољем свету, тамо где царује Христос Победник. У Његовим победама ми тада гледамо с радошћу своје победе, и у својим Његове.

Само је Он победилац свакога зла, и само се Он не да ни од каквог зла победити. Зато се прибимо и ми под Његово моћно окриље, где нема бура, ни ветрова. ни привиђења, никакве бољезни, ни печали, ни воздиханија, но жизањ бесконечнаја, и где ћемо наћи обиље свију блага, која не пролазе, и која се не кваре од мољца и рђе, и где ћемо заједно с ангелима и светитељима славити победничка дела Христова, чија величина нама је још и непојамна у овоме смртном свету, у овом уском видокругу. Но тамо ће нам се све открити, и ми ћемо се радовати, и радости нашој неће бити краја. Господу Исусу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

JESSY · Август 26, 2013

Понедељак десети по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

1 Кор. 159 зач. (XV, 12-19).

Браћо, ако се Христос проповиједа да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша. А показујемо се и лажни свједоци Божији што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи.

Мт. 84 зач. (XXI, 18-22).

У вријеме оно, враћајући се Исус у град огладње; и угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква! А Исус одговарајући рече им: Заиста вам кажем: Ако имате вјеру и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ је смокву осудио на бесплодност због тога што је била покривена лишћем а није имала плодова, иако је, судећи по њима, требало да их има (Мт.21,18-22). У примени на хришћански живот, лишће означава спољашња дела благочашћа и спољашње подвиге, док су плодови - унутрашња раслоложења. По правилу треба да је овако: први треба да произилазе из других. Или, нисходећи немоћима, у крајњој мери: други треба да се развијају заједно са првим. Међутим, када су први присутни, а других нема ни у заметку, јавља се лажни живот: човек личи на нешто, иако није оно на шта личи. У почетку се, можда, и нема таква несрећна намера у памети. Касније се, међутим, она јавља приметно и сама устројава живот на себи. Ко сувише полаже на спољашњост и постаје пристрасан према њој, прекинуће пажњу према срцу. Код њега духовна осећања постају глува и у њега се усељава хладноћа. На таквом степену духовни живот замире. Остаје само привид благочашћа, лишен његове силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра је све обрнуто. Последица таквог стања је духовна бесплодност: чине се дела, али све само мртва дела.

Пријави се

Свакодневна читања

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

JESSY

Sanja Т.

Sanja Т.

Постоване слике

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима