Свакодневна читања

[JESSY]

Петак осамнаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Еф. 234 (6:18-24)

Браћо, сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то, бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете, 19. И за мене, да ми се даде ријеч кад отворим уста своја, да смјело обзнаним тајну јеванђеља, 20. За које служим у оковима, да о њему говорим смјело, као што сам дужан говорити. 21. А да бисте и ви знали како сам ја и шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и вјерни служитељ у Господу, 22. Којега управо за то и послах к вама, да знате како смо и да утјеши срца ваша. 23. Мир браћи и љубав са вјером од Бога Оца и Господа Исуса Христа! 24. Благодат са свима који постојано љубе Господа нашега Исуса Христа. Амин.

Лк. 14 (4:22-30)

У вријеме оно, дивљаше се народ ријечима благодати које излажаху из уста његових, и говораху: Није ли ово син Јосифов. 23. И рече им: Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Љекару, излијечи се сам; што чусмо да је било у Капернауму учини и овдје у постојбини својој. 24. Рече пак: Заиста вам кажем да ниједан пророк није признат у постојбини својој. 25. А ваистину вам кажем: Многе удовице бијаху у Израиљу у вријеме Илије када се небо затвори за три године и шест мјесеци, и би велика глад по свој земљи; 26. И ниједној од њих не би послан Илија до у Сарепту Сидонску жени удовици. 27. И многи бијаху губави у Израиљу у вријеме пророка Јелисеја; и ниједан се од њих не очисти до Нееман Сиријанин. 28. И сви се у синагоги испунише гњева кад чуше ово. 29. И уставши истјераше га напоље из града, и одведоше га на врх горе гдје бијаше њихов град сазидан, да би га бацили одозго. 30. Али он прође између њих, и отиде.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Назарећани су се дивили речима Господа, али ипак нису веровали. Томе је сметала завист, као што је сам Господ открио (Лк.4,22-30). Свака страст је противна истини и добру, а завист - више од свих. Јер, њену суштину чине лаж и злоба. Та страст је најнеправеднија и најотровнија, како за онога ко је има тако и за онога на кога је усмерена. У малим размерама она се може наћи код сваког. Она се јавља у случајевима у којима неко ко је раван нама почиње да се истиче. Она је утолико већа уколико се истиче неко ко је лошији од нас. Егоизам се раздражује и завист почиње да гризе срце. Стање није тако мучно све док је нама самима отворен пут. Међутим, ако је он затворен, и то баш од стране онога према коме се и зачела завист, њеним стремљењима већ нема кочнице. Мир је тада већ немогућ. Завист захтева срозавање противника и не умирује се док у томе не успе, или пак, док не упропасти самог завидљивца. Људи добре воље, код којих саосећање преовладава над егоизмом, не трпе од зависти. То указује на пут ка гашењу зависти у ономе који је мучен њоме. Треба да пожуримо да у себи пробудимо добру вољу, нарочито према ономе коме завидимо, и да то покажемо на делу. Тада ће и завист да се стиша. Неколико понављања у том смислу, и она ће, уз Божију помоћ, сасвим ишчилети. Међутим, ако је оставимо као што јесте, ако не победимо себе и не натерамо се да чинимо добро oнoме коме завидимо - она ће нас намучити, исушити, и у гроб отерати.

[JESSY]

Субота осамнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

1. Кор. 162 (15:39-45)

Браћо, није свако тијело исто тијело, него је друго тијело човјечије, а друго тијело животињско, а друго рибље, а друго птичије. 40. И постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска; али је друга слава небеских а друга земаљских. 41. Друга је слава сунца, а друга слава мјесеца, и друга слава звијезда, јер се звијезда од звијезде разликује у слави. 42. Тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; 43. Сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили; 44. Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно. 45. Тако је и написано: Први човјек Адам постаде душа жива, а посљедњи Адам дух који оживљује.

Лк. 15 (4:31-36)

У вријеме оно, сиђе Исус у Капернаум, град галилејски, и учаше их суботом. 32. И чуђаху се науци његовој врло; јер ријеч његова бјеше силна. 33. И у синагоги бјеше човјек са духом нечистог демона, и повика из свег гласа 34. Говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си: Светац Божији. 35. И запријети му Исус говорећи: Умукни, и изиђи из њега! И оборивши га демон на средину, изиђе из њега нимало му не наудивши. 36. И запрепашћење захвати све и разговараху међу собом говорећи: Каква је то ријеч да влашћу и силом заповиједа нечистим духовима, и излазе?

 

[JESSY]

Недеља осамнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

2. Кор. 188 (9:6-11)

Браћо, ово велим: Ко шкрто сије, шкрто ће и жњети; а ко са благословима сије, са благословима ће и жњети. 7. Сваки како одлучи у срцу, не са жалошћу или принудно; јер Бог љуби онога који драговољно даје. 8. А Бог је кадар да вас обогати сваком благодаћу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу. 9. Као што је написано: Просу, даде сиромасима; правда Његова остаје до вијека. 10. А Онај који даје сјеме сијачу и хљеб за јело, даће и умножиће сјеме ваше, и даће да узрасту плодови праведности ваше; 11. Богатећи се у свему за сваку простодушност која кроз нас приноси захвалност Богу.

Лк. 17 (5:1-11)

У вријеме оно, стајаше Исус крај Генисаретског језера, 2. И видје двије лађе гдје стоје украј језера, а рибари бијаху изишли из њих и испираху мреже. 3. И уђе у једну лађу, која бијаше Симонова, и замоли га да одмакне мало од обале; и сједе и учаше народ из лађе. 4. А кад преста говорити, рече Симону: Хајде на дубину и баците мреже своје за лов. 5. И одговарајући Симон рече му: Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али на твоју ријеч бацићу мрежу. 6. И учинивши то уловише велико мноштво риба, те им се мрежа поче цијепати. 7. И дадоше знак друштву које бјеше на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обје лађе тако да се оне потапаху. 8. А кад видје Симон Петар, припаде кољенима Исусовим говорећи: Изиђи од мене, Господе, јер сам човјек грјешан. 9. Јер запрепашћење обузе њега и све који бијаху с њим због лова рибе што ухватише, 10. А тако исто и Јакова и Јована, синове Зеведејеве, који бијаху другови Симонови. И рече Исус Симону: Не бој се, од сада ћеш људе ловити. 11. И извукавши обје лађе на земљу оставише све, и отидоше за њим.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Рибари су се целу ноћ трудили и ништа нису ухватили. Међутим, када је Господ, после проповеди, ушао у њихову лађу и рекао да баце мрежу, они ухватише толико да нису могли да извуку мреже, које почеше да се цепају од тежине риба (Лк.5,5-6). Ето слике сваког труда без Божије помоћи, и труда уз помоћ Божију. Док се човек труди, ослањајући се једино на своје силе, све му испада из руку, а кад му се приближи Господ - одмах потекне добро за добром. У духовно-наравственим односима немогућност успеха без Господа је видљива и очигледна. Без мене не можете чинити ништа, рекао је Господ. Тај закон делује у сваком. Грана која није срасла са дрветом не само да не доноси плода, већ се и суши. Тако ни људи који не стоје у живом општењу са Господом не могу приносити плодове правде који су значајни за вечни живот. Понеко добро које се код њих може наћи, у ствари само носи изглед добра, а у суштини нема својство доброте. Шумска јабука је наизглед лепа. Међутим, ако је пробаш, видећеш да је кисела. И у спољашњим, овоземаљским односима живота такође је могуће опипљиво видети: човек се мучи, труди, а успех све изостаје. Али, када сиђе благослов Божији, изненада све полази за руком. Они који пазе на себе и на путеве живота, из искуства знају ту истину.

Блаженопочивши Павле Српски - Пут у живот

Из ових речи светог Еванђеља, као и сваке речи Божије, поучимо се вери у Сина Божијег, у Његово еванђеље, Његову науку, и по тој вери живимо, ту веру показујући у животу своме, не само ради других, него да њоме живимо из душе своје и по свом срцу. То ће бити најбољи начин и наше проповеди Христа и Његовог еванђеља пред људима овога света, и верним и неверним, по речи Христовој на другом месту: "Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16). Кад се Син Божији јавио у овом свету, Он је и својим изгледом показивао да је човек, али из Њега је просијавало Његово божанско лице. Тако на једну реч Његову и долазак Јовану Крститељу, Јован у Њему види и сведочи. "Eвo, Јагње Божије које узе на се грехе света! Ја сам видео и сведочим даје Он Син Божији" (Јн. 1, 29, 34). И eвo, cви апостоли на једну реч Његову остављају cвe и иду за Њим и Господ потврђује веру у Њега делима својим и чудесима. својим. Може да нам буде нејасна реч апостола Петра; Господе, јер сам човек грешан". Ту он осећа своју недостојност да буде пред Сином Божијим и у том смислу је то рекао. Друкчија је ствар била кад је Он учинио на другом месту да свиње поскачу у море и да потону, јер је Јеврејима било забрањено да не само држе свиње него и да долазе у додир са свињама, јер их чине нечистим не само физички него и молитвено, ритуално, и кад су ти људи видели то чудо и ту штету онда су дошли и молили Сина Божијег да оде од њих због штете, а не што су видели чудо и што је пре тога народ нахранио хлебом, него да не би имали штете.

Разуме се да је наша дужност осећати да смо недостојни да будемо пред Сином Божијим, да даривамо Свето Причешће, али треба да се трудимо да будемо што достојнији. Његово Свето Причешће у нама чисти нас од греха и учини да будемо снажнији и да будемо достојни Царства Божијег.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ - ОМИЛИЈЕ

Јеванђеље о богатом риболову

Бог је дародавац свих добрих дарова. И сваки дар Божји је савршен, и то савршен у толикој мери да наводи људе на чуђење. Чудо и није ништа друго до дар Божји коме се људи чуде. А људи се чуде даровима Божјим због савршенства тих дарова. Кад би људи били у рајској чистоти и безгрешности они не би чекали да Бог васкрсне мртваца или умножи хлеб или напуни мреже рибом па да кажу: ево чуда! него би за сваку ствар створену од Бога, и за сваки час и дах свога живота рекли. Ево чуда! Но како је грех постао навика људи, то су кроз грех и сва безбројна чуда Божја у свету постала за човека тупа навика. Да не би од те навике човек сасвим отупео, зачмао и поживотињио се, Бог по милосрђу Своме према болесном човечанству додаје још чуда безбројним чудима Својим. Да би само пробудио човека и отрезнио га од суморне душегубне навике на чуда као на нечуда.

Сваким Својим чудом Бог жели прво, да опомене људе да Он будно бди над светом управљајући овим по Својој свемоћној вољи и мудрости; и друго, да људи не могу без Њега никакво добро учинити.

Никакав труд без Божје помоћи не успева. Никакав усев без Божјег благослова не доноси жетве. Сва мудрост људска, управљена против Божјег закона, није у стању сама собом донети добра ни колико зрно горушично. Ако ли пак она за извесно време изгледа да доноси добра, то извесно није она што доноси добра, него је то милост Божја која се за неко време не удаљава ни од најљућих противника Божјих. Јер је Бог човекољубив, и не свети се одмах, него дуго трпи и чека покајање. И јер Он жели да се сви људи спасу и дођу до познања Истине.

Занесен навиком на овај свет човек понекад помисли да може нешто ваљано учинити и мимо Бога, па чак и насупрот Бога и Божјег закона. Учини се занешењаку понекад да може сам од себе постати добар, или богат, или мудар, или славан. Но та занесеност или га брзо разочарава, те га умудрује и враћа трезвена Богу, или га пак односи низ мутну бујицу света док савршено не изгуби човечанско достојанство, и док се као сенка потпуно не преда у руке невидљивих злих сила. А онај ко посматра овај свет као трепереће чудо Божје, и себе као чудо усред чуда, непрестано испитује путеве Промисла по вијугама тога непрегледног и задивљујућег низа чуда. Такав само може говорити као што је апостол Павле говорио: Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте. Тако нити је онај што који сади, ни онај који залива, него Бог који даје те расте (I Кор. 3, 6-7). Сличну мисао изражава и пословица која постоји код многих народа: човек предлаже а Бог располаже. Човек предлаже планове, а Бог прима или одбацује. Човек предлаже мисли, речи и трудове, а Бог усваја или не усваја. Шта усваја Бог? Оно што је Његово, оно што је од Њега. Све што није Његово, и што није од Њега, и што не личи на Њега, Бог одбацује. Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари. Ако зидари зидају у име Бога, сазидаће палату, ма њихове руке биле слабачке и грађа оскудна. Ако ли пак зидари зидају у име своје, а насупрот Бога, њихов ће се посао расути, као што се расула кула вавилонска.

Расула се не само једна кула вавилонска у историји, него многобројне такве куле које су зидали поједини светски завојевачи са жељом, да све народе саберу под један кров, под свој кров, и под једну руку, под своју. Расуле су се у пепео и безбројне куле богатства, и славе и величине које су зидали поједини људи са жељом, да они завладају Божјим стварима или Божјим људима, и да буду као мали Богови. Али се није расуло оно што су зидали апостоли, светитељи и остали Божји угодници. Многобројна царства људска, створена људском сујетом распала су се и ишчезла као сени, а Црква апостолска стоји и данас и стајаће усправно и на гробовима многих данашњих царстава. Двори римских ћесара, који су ратовали против Цркве, леже у пепелу, док пештере и подземне катакомбе хришћанске и дан-данас стоје. Стотине царева и краљева владало је Сиријом, Палестином и Египтом: од њихових мермерних дворова чувају се само поједине изломљене плоче по музејима, док манастири и лавре, које су молитвеници и испосници Божји стројили у то исто време, и то по гудурама и пешчаним пустињама, стоје и данас, и из њих се беспрекидно кроз петнаест или седамнаест столећа уздижу к Богу молитве и мирис тамњана. Нема те силе која може расути Божје дело. Док се дворови и градови безбожнички руше, дотле колиба Божја стоји. Оно, што Божји прст подупире, сигурније стоји него оно што сав свет својим леђима подупире. Нека се не хвали ниједно тело пред Богом (I Кор. 1, 29)! Јер сва су тела као трава која чека да се наброје њени дани па да се претвори у пепео. Нека нас свемоћни Господ сачува и од помисли, да ми можемо неко добро постићи и без Његове помоћи и Његовог благослова! Нека нам и данашње јеванђеље послужи као опомена, да се таква сујетна помисао не би никад ни зачела у нашој души. Јер данашње јеванђеље баш и говори о томе како су сви трудови људски узалудни, ако Бог не помогне. Док су апостоли Христови као људи сами ловили рибу, нису ништа уловили; а кад је Христос наредио да још једном баце мрежу у море, толико се рибе ухватило, да су се мреже поцепале. Но ево како гласи цела прича:

У време оно стајаше Исус код језера Генисаретског, и виде две лађе где стоје у крају, а рибари беху изишли из њих и испираху мреже. И улезе у једну која беше Симонова, и замоли га да мало одмакне од краја; седавши учаше народ из лађе. То је било једном приликом када силан свет беше налегао да слуша реч Божју из Христових уста. Да би Га сви видели и чули Он није могао изабрати боље место зато од једне рибарске лађице. А ту на обали стајаху две, и рибари беху запослени око испирања својих мрежа. Те лађице нису ништа друго до обични рибарски чамци с једрима, какви се и данас употребљују на језеру Генисаретском. Лађица у коју је Господ улегао припадала је рибару Симону, доцнијем апостолу Петру. Господ дакле замоли Симона, да мало одмакне лађицу од краја, а кад Симон то учини, Он седе и поче учити народ.

А кад преста говорити, рече Симону: хајде на дубину и баците мреже своје те ловите. Улазећи у чамац Господ је унапред имао у виду неколико добрих циљева које је хтео постићи. Прво из чамца је лакше поучио народ и користио народу нахранивши му душу Својом слатком науком. Друго, знајући да су рибари у бризи и тузи што те ноћи ништа нису уловили, Он је хтео да их утеши богатим ловом рибе и тако задовољи њихове телесне и друге спољашње потребе. Јер Бог се стара о нашем телу као и о души нашој. Он је Онај који даје храну сваком телу (Пс. 136, 25). Треће, хтео је Господ да нахрани душу Својих избраника вером у Себе, у Своју свемоћ и свемилост. И најзад, што је најглавније, Господ је хтео да очигледно покаже ученицима Својим, а кроз њих и свима нама, да је с Њим и кроз Њега вернима све могуће, као и да су сви трудови и напори људски без Њега празни као што су биле празне мреже рибара који сву ноћ ловише и ништа не уловише. Пошто је, дакле, Господ постигао један циљ поучивши народ. Он сада греди ка другоме. Зато наређује Симону да крене на дубину и да баце мреже поново.

И одговори Симон и рече му: учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо: али по твојој речи бацићу мрежу. И учинивши то ухватише велико мноштво риба, и мреже им се продреше. И намагоше на другове који беху на другој лађи да дођу да им помогну; и дођоше, и напунише обе лађе тако да се готово потопе. Симон још не зна ко је Христос; он Га назива само учитељем, и одаје Му поштовање као што су чинили и многи други. Но он још стоји далеко од веровања у Христа као Сина Божјег и Господа. Најпре Му се јада, како су се сву ноћ трудили и ништа нису уловили. Но из поштовања према Христу, као добром и мудром учитељу, он пристаје, да Га послуша и поново баци мрежу. Никад Бог не награђује труд људски толико, колико Он награђује послушно срце. Срдачна послушност Петрова у толико се показала већа што је он одмах следовао речи Христовој, мада је морао бити тешко уморан и неиспаван, и уквашен, и зловољан, после свеноћног узалудног труда. Зато је његова послушност брзо била награђена милошћу Христа и послушношћу риба. Јер Онај који је створио рибе, наредио им је духом Својим да се скупе и напуне мреже. Рибе су безгласне, те им Господ и не наређује на глас да уђу у мреже, као што је на глас наређивао хучном ветру да престане и бучном мору да се утиша. Не гласом и речју но силом Господњом рибе су се упутиле на место које им је одређено. Сабравши толику рибу Господ је богато наградио свеноћни труд рибара, растерао њихову бригу и задовољио њихове спољашње потребе. Тако је Он постигао и други Свој циљ тога дана. Видевши толику количину рибе, какву свакако у животу није видео, Симон, и још неко ко је био у лађи, дадоше знак својим друговима да им приђу са својом лађом. И не само да се напуни Симонова лађа него још и лађа Јакова и Јована, другова Симонових, и то тако, да од великог товара смал се лађе не потопише. Вероватно би се и потопиле, да Господ није био ту присутан.

А кад виде Симон Петар, припаде ка коленима Исусовим говорећи: изиђи од мене Господе! ја сам човек грешан; јер га беше спопао страх, и све који бејаху с њим од мноштва риба које ухватише; а тако исто Јакова и Јована, синове Зеведеове, који бејаху другови Симонови. Устрашен од невиђеног призора Симон пада на колена пред Христом. Он ни часа није посумњао да се такав лов има приписати Христовом присуству у лађи а не његовом (Симоновом) труду. Толико је тај догађај потресао душу Симонову, да он више не назива Христа учитељем но Господом. Јер и људи могу бити учитељи, али Господ је један. Чувши Христа како из лађе крај обале говори народу мудру науку Симон Га назива Господом. Видите, како је дело главније од речи? И ми кад говоримо најслађе речи људи ће нас назвати ученим људима, но ако само делом покажемо оно што говоримо, људи ће нас назвати Божјим људима. Вероватно да је и Симон, слушајући речи Христове, мислио у срцу своме: како лепо и мудро говори! Прозревши ово Прозритељ свију срдаца и ствари извео је Симона на дубину, да му покаже, да Он и твори оно што говори.

Но ослушните, шта Симон рече Господу? Место да изјави своју благодарност за оволики дар и своје дивљење због овога чуда он говори: изиђи од мене! Нису ли и људи из гадаре молили Христа да оде од њих, када је Он исцелио бесомучнога? Јесу, али не из истих побуда као Петар. Гадаринци су гонили Христа од себе из користољубља, јер им је жао било свиња што их потопише демони, када их Господ истера из човека. Међутим Петар говори: јер сам ја човек грешан. Из осећања своје грешности и недостојности он моли Господа да иде од њега. Ово осећање своје сопствене грешности у присуству Бога јесте драгоцени камен душе. Господ ово цени више него све формалне химне дивљења и благодарности. Јер ако човек пева Богу многе химне дивљења и благодарности а не осећа своју грешност, ништа му не вреди. То осећање грешности води покајању, покајање Христу, а Христос препорођају. Осећање своје грешности почетак је пута спасења. Кад неко дуго лута по странпутицама онда му остаје само да иде тим путем и да с њега више не скреће ни лево ни десно. Шта је помогла молитва онога фарисеја који је мислио да хвали Бога хвалећи себе у цркви? Он не би оправдан пред Богом него онај цариник који се груваше у прси вапијући к Богу. Боже, милостив буди мени грешноме (Лк. 18, 13)! Но, гле, то је почетак Петрова школовања у вери у Христа. Доћи ће време када ће он сасвим друкчије говорити Господу. Доћи ће време када ће многи од следбеника Христових отићи од Христа, и када ће Петар рећи Господу: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота (Јов. 6, 66-68). А сада, на почетку, устрашен од силе Господње, он Му говори: изиђи од мене!

Но није само Петра обузео био страх него и другове његове: Јакова и Јована, синове Зеведејеве, и све остале који беху с њима. Сви су они, дакле, почели са страхом од Господа, а завршили су са љубављу Господа. Као што је и писано: почетак мудрости страх Господњи (Приче 1, 7).

На Петров страх, клечање и узвик одговара благи и свепроницљиви Господ:

Не бој се! Од сада ћеш људе ловити. То јест: овај свет је море страсти, Црква моја јесте лађа, а Јеванђеље моје мрежа којом ћеш ловити људе. Ништа без мене нећеш моћи учинити, као ни прошле ноћи што ништа ниси могао уловити, али са мном ћеш увек имати толики лов, да ће лађа бити препуна. Буди ми само послушан увек као што си био данас, и никакве се дубине нећеш убојати, и никад празан нећеш отићи из лова.

И извукавши обе лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Исусом. Оставише лађе, нека други раде с њима што хоће. Уз то Петар остави кућу и жену, а Јаков и Јован кућу и оца свога. И отидоше за Њим. Шта има да се брину? Нису ли се бринули и трудили целу једну ноћ, па узалуд? Онај који може без труда све да створи, моћиће да исхрани њих и њихове сроднике. Онај који одева траву пољску у лепше одело него што се могао оденути цар Соломон, бринуће се и за њихово одело. Храна и одело то је нешто најмање. Међутим Господ их позива ка оном што је највеће, ка царству Божјем. Па кад им Он може дати оно што је највеће, како да их неће снабдети са оним што је најмање? Исти апостол Петар доцније је писао: све своје бриге баците на Њ, јер се он брине за вас (I Петр. 5, 7). И најзад, кад Њега слушају глуве и немуште рибе у води, како ови људи као словесни створовида Га не послушају?

Но цела ова прича има и један скривени унутарњи смисао. Лађа означава тело; мреже које се цепају означавају стари дух у човеку, дубина морска означава дубину душе човекове. Када се живи Господ усели у послушна човека, онда се човек откачује од обале овог материјалног света, и удаљава се из чулне плићине на духовне дубине. У овим дубинама открива му Господ безбројно богатство Својих дарова, за којима се човек узалуд гнао сам својим трудом кроз целу ноћ свога живота. Но ти дарови су тако огромни, па их стари дух не може да држи, него се од њих цепа. Зато је Господ и рекао, да се не лева ново вино у старе мехове. Смотривши несањано богатство Божјих дарова, послушни човек испуњава се страхом и ужасом како од свемоћи Божје тако и од својих грехова. И он би тад пожелео да се скрије од Бога, да Бог од њега оде, а он да се врати своме староме духу и староме животу. Јер чим се човеку открије сјај и милост Божја, одмах му се открије и његова сопствена грешност, недостојност и дуговремена удаљеност од Бога. Но онога кога је извео на дубине духовне Бог не оставља нити се обзире на његове болесничке вапаје: изађи од мене! него га храбри и теши речима: не бој се! Даље, када Бог обдари послушна човека Својим неописаним божанским богатством, Он не жели, да то богатство остане само у њему, као талант закопани у земљу од злога слуге, него Бог жели да послушни човек тај свој дар подели с другима. Зато Петар и призива још једну лађу, да смести сву уловљену рибу, и дели лов са својим друговима, Јаковом и Јованом, и осталима који беху с њим. Но и Јаков и Јован и сви остали труде се око извлачења мреже, смештања рибе у лађе и веслања ка обали. Тако и сваки послушан човек, који прима дар Божји преко другога човека, треба да зна, да тај дар долази од Бога а не од човека; треба одмах, без одлагања, да се почне трудити око чувања, умножавања и даљег дељења тога дара. То што послушни рибари извукоше лађе на обалу, и оставише и лађе и све и одоше за Христом означава, да обдарени од Бога човек на дубинама духовним напушта своје тело са страстима и дотадашњим грешним везама, И напушта све, тј. напушта не само тело и телесне везе него и стари дух и све везе старога духа сво га, и иде за Оним, који облачи сваког позваног у нову ризу спасења, и који непрестано зове послушне на велике дубине духовне. То што Господ назива Петра ловцем људи означава, да апостоли, епископи, свештеници и сви уопште хришћани, који су примили дарове од Бога, по љубави и по дужности труде се, да помоћу тих дарова улове, то јест спасу што више људи. Свак према своме дару: ко је примио више, мора и показати већи лов, а ко је примио мање, мање ће бити дужан и показати, као што јасно учи Господ кроз причу о талантима. Слуга који је примио пет таланата показао је десет, а слуга који је примио два таланта показао је четири. Само да се нико не погорди Божјим даром као својим, и не скрије га од људи, и не закопа га у гроб свога тела, јер ће такав самог себе осудити на геену огњену где је плач и шкргут зуба.

И тако ова јеванђелска прича препуна је поуке баш за наше време и наше поколење као што су рибарске мреже биле препуне благословене рибе. О, кад би људи нашег времена примили од овог јеванђеља бар само поуку о послушности према Богу! Све остале поуке биле би испуњене саме собом кроз послушност. И сва добра која срце људско може пожелети била би уловљена златном мрежом јеванђелске послушности. Пред нама су два примера послушности: послушност риба и послушност апостола. Не зна се, која је од које дирљивија. Рибе следују наредби Господа и без устезања стављају свој живот пред Његове ноге. Њих је Господ и створио ради телесне потребе човека. Но гле, како рибе могу да задовоље и једну духовну потребу људи! Одметнутим од Бога, бунтовним и непослушним људима оне су послужиле примером послушности према Створитељу. Ваистину, ове рибе нису се могле већма прославити, па да су још хиљаду година остављене да живе и пливају по Генисаретском језеру! Свој живот оне су искупиле великом чашћу што су послужиле у плану Господа Искупитеља као пример и укор непослушним људима. Очита је и неисказана милост Господња у овоме. Господ се служи свима Својим створењима, да би повратио човека са пута погибељи, да би га пробудио, отрезнио и на првобитно његово достојанство уздигао. Но дирљив је и пример апостолске послушности. Прости људи су обично више везани за свој дом и своје сроднике од светских људи. Јер ови последњи имају много разноврсних веза по свету, те ако напусте једне везе остају при другим. Али ови прости рибари остављају све, кидају своје малобројне но врло јаке везе са светом, домом и родбином - и са самим собом - и следују Господу на велику и богату духовну дубину. Време је показало, да је њихову послушност Господ божански наградио. Они су постали стубовима Цркве Божје на земљи и великим светилима у Царству на небу. Похитајмо, дакле, и ми сви да се користимо њиховим примером послушности. Ноћ нашега живљења на земљи журно промиче, и сви наши трудови по овој ноћи остају узалудни, и мреже наше празне, и срца наша пуна зловоље, а душе наше и ум наш гладни - без Божје помоћи. А Господ благи стоји код лађице свакога од нас и моли. Он, Свевишњи Творац и Сведржитељ - моли свакога од нас, да Га пустимо у своју лађицу и да се са Њим без бојазни отиснемо из плићине и каљуге живота на велике дубине мора духовнога, где ће нам Он напунити лађице наше сваким жељеним изобиљем! Послушајмо Га, дакле, док Он моли, јер кад сване, ми Га нећемо више видети као Молитеља него као Судију. Не одбијајмо Његову молбу да уђе у наше срце и душу, као што Га ни Петар није одбио; јер Он жели да уђе не због Себе но због нас. Знајте, да није лако Пречистоме ући под нечист кров. Знајте, да је то жртва што Он чини. Но Он ту жртву чини из љубави према нама. Он нас не моли, да уђе и нешто узме, него да да. Он моли да Му само дозволимо услугу и жртву - и жртву! - за нас. Чујмо, браћо моја, глас Молитеља пре него што будемо чули глас Судије.

Господу и Спасу нашем Исусу Христу слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[JESSY]

Понедељак 19. по Духовдану свето писмо - данашње читање

Флп. 235 (1:1-7)

1. Павле и Тимотеј, слуге Исуса Христа, свима светима у Исусу Христу који су у Филипима, са епископима и ђаконима: 2. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 3. Захваљујем Богу мојему кад год се сјетим вас, 4. Свагда у свакој молитви мојој са радошћу молећи се за све вас, 5. Што ви постадосте заједничари у јеванђељу, од првога дана па до сада; 6. Убијеђен у то, да ће Онај који је отпочео добро дјело у вама довршити га све до дана Исуса Христа. 7. Као што је и право да ја ово за све вас мислим; јер вас имам у срцу, и у оковима мојима, и у одбрани, и потврђивању јеванђеља, све вас који сте заједничари моји у благодати.

Лк. 16 (4:37-44)

У вријеме оно, дође Исус у кућу Симонову, и отиде глас о њему по свима околним мјестима. А ташту Симонову бјеше ухватила велика грозница, и молише га за њу. 39. И ставши више ње запријети грозници, и пусти је. И одмах устаде и служаше им. 40. А када захођаше сунце, сви који имађаху болеснике од различних болести довођаху их њему; а он на свакога од њих полагаше руке, и исцјељиваше их. 41. А и демони излажаху из многих вичући и говорећи: Ти си Христос Син Божији. И пријетећи им не допушташе да говоре да знају да је он Христос. 42. А кад наста дан, изиђе и отиде у пусто мјесто; и народ га тражаше, и дође к њему, и задржаваху га да не иде од њих. 43. А он им рече: И другим градовима треба ми благовијестити о Царству Божијем; јер сам на то послан. 44. И проповиједаше по синагогама галилејским.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И у другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан (Лк.4,43). Реч: Јер сам на то послан, наше свештенство треба да прихвати као свој непромењиви закон. Обраћајући им се кроз личност светог Тимотеја, и апостол заповеда: Проповедај реч, настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши (2.Тим.4,2). Истину је на земљу донео Дух Свети, који је апостоле испунио на дан Педесетнице. Од тада она обитава на земљи. Њени проводници су уста свештеника Божијих. Ако неко од њих затвори своја уста, преградиће пут истини коју очекују душе верујућих. Стога пате душе верујуће, не добијајући истину. Па и сами свештеници треба да осећају тегобу од истине, која их, не налазећи изласка, обремењује. Растерети се, свештениче Божији, од те тежине, и испусти потоке божанских речи, и ради своје утехе и ради оживљења поверених ти душа. Ако увидиш да и у теби самом нема истине, узми је из Светог Писма. Испунивши се њоме, шаљи је ка својој духовној деци. Само немој ћутати. Проповедај, јер си на то призван.

[JESSY]

Уторак деветнаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Флп. 236 (1:8-14)

Браћо, Бог ми је свједок, колико чезнем за свима вама у љубави Исуса Христа; 9. И за то се молим Богу да љубав ваша све више и више изобилује у познању и сваком расуђивању, 10. Да процијените шта је најбоље, да будете чисти и беспрекорни на дан Христов, 11. Пуни плодова правде кроз Исуса Христа, на славу и хвалу Божију. 12. Хоћу пак да знате, браћо, да је оно што се збило са мном само допринијело напретку јеванђеља, 13. Тако да сав царски суд и сви остали знају да сам у оковима за Христа. 14. И многа браћа у Господу, ободрена оковима мојима, још више су се осмјелили да без страха говоре ријеч Божију.

Лк. 18 (5:12-16)

У вријеме оно, бијаше Исус у једноме граду, и гле, човјек сав у губи, па видјевши Исуса паде ничице и замоли га говорећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. 13. И пруживши руку дохвати га се, и рече: Хоћу, очисти се! И одмах губа отиде с њега. 14. И он му заповједи да ником не казује: Него иди и покажи се свештенику, и принеси дар за очишћење своје, како је наредио Мојсеј за свједочанство њима. 15. Али се глас о њему још већма ширио, и мноштво народа стјецаше се да га слушају и да их он исцјељује од њихових болести. 16. А он се удаљаваше у пустињу и мољаше се Богу.

Свети Теофан Затворник - Мисли за свеки дан у години

Пред Господа је пао ничице губави човек молећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. Господ је рекао: Хоћу, очисти се! И одмах губа паде са њега (Лк.5,12-13). Када човек са вером, покајањем и исповешћу прибегне Господу, одмах спада свака наравствена губа. Она истински спада и губи сваку силу над њим. Због чега се, пак, губа понекад опет враћа? Због тога што се враћају и телесне болести. Ономе ко је оздравио каже се: "Немој то да једеш... Немој то да пијеш... Не иди тамо". Ако он не послуша, болест се враћа. Тако је и у духовном животу. Треба бити трезвоуман, треба бдети, молити се. Тада се и греховна болест неће вратити. Ако, пак, не пазиш на себе, ако себи без размишљања дозволиш да све видиш, или слушаш, или говориш, или радиш - грех ће се вратити и поново се оснажити? Господ је губавоме наредио да све испуни по закону. Ево шта то значи: по исповести треба примити епитимију и исправно је извршити. У њој је сакривена велика предупређујућа сила. Међутим, због чега неки говоре: "Мене је савладала греховна навика и не могу са собом да изађем на крај". Или због тога што су у исповести или покајању били непотпуни, или што се слабо држе предострожности, или што се само праве да су немоћни. Онај ко без труда и самопринуђавања хоће све да уради, бива исмејан од врага. Реши се да истрајеш до смрти, и да на делу покажеш решеност, па ћеш видети какву ћеш силу обрести. Истина је да код сваке снажне страсти страх овладава душом. Међутим, то није оправдање. Јер, он ће побећи чим, уз Божију помоћ, учиниш заокрет према унутра.

[JESSY]

Среда деветнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

Флп. 237 (1:12-20)

Браћо, хоћу да знате, да је оно што се збило са мном само допринијело напретку јеванђеља, 13. Тако да сав царски суд и сви остали знају да сам у оковима за Христа. 14. И многа браћа у Господу, ободрена оковима мојима, још више су се осмје лили да без страха говоре ријеч Божију. 15. Једни, додуше, из зависти и свађе проповиједају Христа, а други од добре воље; 16. Тако да једни из пркоса објављују Христа с нечистом намјером, мислећи да ће нанијети жалост мојим оковима; 17. А други из љубави, знајући да сам овдје за одбрану јеванђеља. 18. Шта онда? Било како му драго, притворно или истински, Христос се проповиједа; и томе се радујем, а и радоваћу се; 19. Јер знам да ће се ово окренути на моје спасење по вашој молитви и помоћу Духа Исуса Христа, 20. Као што поуздано чекам и надам се.

Лк. 21 (5:33-39)

У вријеме оно, приступише фарисеји Исусу и рекоше: Зашто ученици Јованови посте често и молитве чине, а тако и фарисејски; док твоји једу и пију? 34. А он им рече: Зар можете натјерати сватове да посте док је женик с њима? 35. Него ће доћи дани кад ће се отети женик од њих, и онда ће постити у оне дане. 36. Каза им пак и причу: Нико не меће закрпу од нове хаљине на стару хаљину, иначе ће и нову раздријети, и старој не одговара закрпа од нове. 37. И нико не сипа вино ново у мјехове старе, иначе вино ново раздере мјехове, и оно се пролије, и мјехови пропадну. 38. Него вино ново у мјехове нове треба сипати, и обоје ће се сачувати. 39. И нико ко је пио старо неће одмах новога: јер вели: старо је боље.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Сватовима не приличи да посте док је женик са њима (Лк.5,34), рекао је Господ, и тиме изрекао закон да међу врлинама и подвизима све треба да има своје место и време. Заиста, неблаговремено и неумесно дело може и да изгуби своју вредност, или у потпуности или делимично. У спољашњој природи Господ је све устројио сразмерно, уравнотежено и складно. Он хоће да и у наравственом поретку све буде благообразно и умесно. Унутрашња благообразност представља везу врлине са скупином свих врлина, или хармонију врлина, при чему се ни једна не истиче без потребе, већ су све у складу, као гласови у хору. Спољашња благообразност сваком делу даје своје место, време, и друге прикладности. Резултат таквог благоустројства биће утисак сличан утиску који одаје лепа особа одевена у прекрасну одећу. Врлина је благообразна, пријатна и унутра и споља. Таквом је чини хришћанска благоразумност. Лепота, пак, стараца јесте расуђивање, стечено искуством и здравим разматрањем житија светих, у светлости речи Божије.

[JESSY]

Четвртак деветнаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Флп. 238 (1:20-27)

Браћо, као што поуздано чекам и надам се да се ни у чему нећу постидјети, него да ће се Христос као свагда и сада свом смјелошћу величати у тијелу мојему, било животом било смрћу. 21. Јер је мени живот Христос и смрт добитак. 22. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. 23. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; 24. Али остати у тијелу потребније је вас ради. 25. И ово поуздано знам, да ћу остати и боравити са свима вама за ваш напредак и радост вјере, 26. Да би се похвала ваша у Христу Исусу умножила преко мене када вам опет дођем. 27. Само живите достојно јеванђеља Христова.

Лк. 23 (6:12-19)

У вријеме оно, изиђе Исус на гору да се моли; и проведе сву ноћ у молитви Богу. 13. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра од њих Дванаесторицу, које и апостолима назва: 14. Симона, кога прозва Петром, и Андреја брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломеја, 15. Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона званога Зилот, 16. Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који и постаде издајник. 17. И сишавши с њима, стаде на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И проведе сву ноћ у молитви Богу (Лк.6,2). То је основа и начело хришћанских свеноћних бдења. Молитвени жар одгони сан, а занос духа не даје да се примети протицање времена. Прави молитвеници га не примећују. Њима се чини као да су тек стали на молитву, а оно се већ и дан појављује. Међутим, треба проћи велики труд у бдењу да би се дошло до тог савршенства. Тај подвиг су предузимали и предузимају усамљеници; вршили су га и врше у општежићу; упражњавали су га и упражњавају га побожни и богобојажљиви световњаци. Бдење се врши са напором, али је плод од њега у души очигледан и трајан: умирење и умилење душе при изнемоглости тела. Ово стање је веома драгоцено за оне који ревнују за духовни напредак! (На Атону), где су уведена, никако не желе да их напусте. Сви осећају да је бдење напорно, али нико не жели да измени поредак, и то због користи коју душа од њега стиче. Сан више од свега успокојава и храни тело, а бдење га више од свега смирава. Ко је сит сна, спор је за духовна дела и хладан према њима, док је онај који бди - брзопокретан као срна, и ватрен духом. Тело треба поучавати добру, као роба. То се ничим тако успешно не може постићи као честим бдењем. Ту тело у потпуности "трпи" власт духа над собом; ту се избегава навика да тело господари духом; ту се дух учи да влада над телом.

[JESSY]

Петак деветнаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Флп. 239 (1:27-2:4)

Браћо, живите достојно јеванђеља Христова, да вас када дођем видим, или ако вам не дођем, да чујем за вас да стојите у једноме духу, једнодушно борећи се за вјеру јеванђеља, 28. И ни у чему да се не плашите противника; то је њима знак погибли, а вама спасења, и то од Бога. 29. Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у Њега, него и да страдате за Њега, 30. Имајући ону исту борбу какву код мене видјесте и сад чујете о мени. 1. Ако, дакде, имате неку утјеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли заједницу Духа, ако ли саосјећање и самилост, 2. Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени: 3. Ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе. 4. Не старајте се свако за своје, него свако и за оно што је других.

Лк. 24 (6:17-23)

У вријеме оно, стаде Исус на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског. 18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се. 19. И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све. 20. И он подигнувши очи своје на ученике своје говораше: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије. 21. Блажени који сте гладни сада. јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати. 22. Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега. 23. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ говори да су блажени сиромашни, гладни, они који плачу, осрамоћени (Лк.6,20-23), премда под условом да се трпљења држе Сина Човечијег ради. Блаженим се, дакле, назива живот који је испуњен невољама и лишавањима сваке врсте. Утеха, ситост у свему, почаст, по овој речи, не представљају никакво благо. А тако и јесте. Међутим, док борави у њима, човек тога није свестан. Тек када се ослободи од очараности њима, он види да не представљају никакво благо, већ да само носе његов призрак. Душа не може без утеха, али њих не треба тражити у чулноме; она не може без вредности, али оне нису у злату и сребру, у раскошним кућама и одећама, нити у спољашњој пуноти; она не може без части, али се она не састоји у ропском људском клањању. Постоји друга врста утеха, друго изобиље, друга почаст - духовне природе, која је сродна души. Ко их нађе, више неће хтети оно спољашње. И не само да га неће хтети, него ће га и презирати и мрзети будући да спречава јављање и виђење оног духовног, и будући да душу држи у мраку, опијености и греху. Због тога они из све душе претпостављају сиромаштво, невоље и своју незнатност. Они се у њима осећају добро, као у некој сигурној огради од очараности обманама света. Међутим, шта да раде они који све то спољашње имају без властите жеље? Они треба да се, по речи светог апостола, према свему томе односе - као да ништа немају (1.Кор.7,30).

[JESSY]

Субота деветнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

1. Кор. 164(15:58-16:3)

Браћо, будите чврсти, непоколебиви, напредујте непрестано у дјелу Господњем, знајући да труд ваш није узалуд у Господу. 1. А што се тиче милостиње за свете, као што уредих по Црквама галатијским, тако чините и ви. 2. Сваког првог дана недјеље, нека сваки од вас оставља код себе сакупљајући колико може, да не бивају прикупљања онда када дођем. 3. А када дођем, оне које изаберете послаћу са писмима у Јерусалим да однесу вашу милостињу.

Лк. 19 (5:17-26)

У вријеме оно, док учаше Исус, сјеђаху ондје фарисеји и законици који бијаху дошли из свију села галилејских и јудејских и из Јерусалима; и би сила Господња да их исцјељује; 18. И гле, људи донесоше на одру човјека који бјеше одузет, и тражаху како да га унесу и положе пред њега. 19. И не нашавши куда би га унијели од народа, попеше се на кућу и кроз кров спустише га са одром на средину пред Исуса. 20. И видјевши вјеру њихову рече му: Човјече, опраштају ти се гријеси твоји. 21. И почеше помишљати у себи књижевници и фарисеји говорећи: Ко је овај што говори хуле? Ко може опраштати гријехе осим једини Бог? 22. А разумјевши Исус помисли њихове, одговарајући рече им: Шта помишљате у срцима својим? 23. Шта је лакше, рећи: Опраштају ти се гријеси твоји, или рећи: Устани и ходи? 24. Али да знате да власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе, - рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме. 25. И одмах устаде пред њима, и узе на чему лежаше, и отиде дому своме славећи Бога. 26. И сви се задивише, и слављаху Бога, и испунивши се страха говораху: Чуда се нагледасмо данас!

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Али да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе - рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме (Лк.5,24). Опраштање грехова је унутрашње, духовно чудо, а исцељење од раслабљености - спољашње, физичко чудо. Овим догађајем се оправдава и утврђује прилив силе Божије у поредак наравственог света, као и у ток појава физичког света. Последње се и чини ради првог, у коме је циљ свега. Господ не врши насиље над слободом, већ уразумљује, побуђује, задивљује. Најбоље средство за то је спољашње чудо. Могућност таквог чуда лежи у постојању разумног створења, које поседује слободу. Та веза је суштинска. Они који побијају натприродно Божије дејство на свет, уједно поричу и слободу човека. Јер, последња неопходно захтева оно прво. И обратно, они који исповедају истину дејства Божијег на свет, мимо природног тока појава, могу смело онима да кажу: "Ми осећамо да смо слободни". Свест о слободи је исто тако силна и неодољива као и свест о постојању. Слобода неопходно захтева непосредна промислитељска дејства Божија. Последица тога је да њихово признање бива исто тако чврсто као и свест о слободи.

[JESSY]

Недеља деветнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

2.Кор. 194(11:31-12:9)

Браћо, Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који је благословен ва вијек, зна да не лажем. 32. У Дамаску намјесник цара Арете чуваше град Дамаск желећи да ме ухвати, 33. И спустише ме кроз прозор у котарици преко зида те избјегох из његових руку. 1. Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња. 2. Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. 3. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - 4. Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. 5. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим. 6. Јер кад бих се и хтио хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао; али се уздржавам, да не би ко помислио за мене више од онога што види у мени, или чује од мене. 7. И да се не бих погордио због мноштва откривења, даде ми се жалац у тијело, анђео сатанин, да ми пакости, да се не поносим. 8. За њега трипут Господа молих, да одступи од мене; 9. И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.

Лк. 26 (6:31-36)

Рече Господ: како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. 32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. 33. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако. 34. И ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да добију опет онолико. 35. Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима. 36. Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Темељна, изворна заповест јесте - љубити. Мала реч, али изражава свеобухватан чин. Лако је рећи - љуби, али није лако достићи до потребне мере љубави. Није сасвим јасно ни како је постићи. Због тога Спаситељ ову заповест окружује другим објашњавајућим правилима: Љуби, као самог себе; како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк.6,31). Овде указана мера љубави је, може се рећи, бескрајна. Јер, има ли мере љубави према самоме себи; има ли добра које ми сами себи не бисмо за себе пожелели од других? Међутим, та заповест није неиспуњива, као што се може чинити на први поглед. Читава ствар се састоји у томе да постигнемо савршено саосећање за друге, да доспемо до стања у коме ћемо њихова осећања пренети у себе и осећати оно што они осећају. Када доспемо до тога, више неће бити потребно да нам се указује шта у појединачном случају треба да урадимо за друге. Само срце ће на то указати. Уколико се потрудимо да у себи подржимо то осећање, одмах нам приступа егоизам са намером да нас врати себи самима, да нас закључа у нас саме. Тада је и палац тешко покренути за другога. Нама тада није до њега, па макар он био на самрти. Рекавши: Љyби ближњег као самога себе, Господ је хтео да ближњи уместо нас уђе у нас, тј. у наше срце. Уколико се тамо, по староме, буде налазило само наше "ја", немој очекивати добро.

[JESSY]

Уторак двадесети по Педесетници свето писмо - данашње читање

Флп. 242 (2:17-23)

Браћо, да ми не буде узалуд трчање, нити труд узалуд. Али ако се и приносим на жртву и службу вјере ваше, радујем се, и са свима вама се радујем. 18. Исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном. 19. А надам се у Господа Исуса, да ћу вам ускоро послати Тимотеја, да се и ја орасположим дознавши како сте ви. 20. Јер немам никога тако сродне душс који би се толико искрено бринуо за вас. 21. Јер сви траже своје, а не оно што је Христа Исуса. 22. А његову освједочену вјерност зиате, јер је као дијете оцу са мном служио јеванђељу. 23. Надам се, дакле, да ћу њега послати одмах чим видим шта ће са мном бити.

Лк. 27 (6:37-45)

Рече Господ: не судите, и неће вам се судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се. 38. Дајите, и даће вам се; мјеру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером мјерите онаквом ће вам се мјерити. 39. И каза им причу: Може ли слијепац слијепца водити? Неће ли оба пасти у јаму? 40. Нема ученика над учитељем својим, него и када се усаврши, биће сваки као и учитељ његов. 41. А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш? 42. Или, како можеш рећи брату својему: Брате, стани да извадим трун који је у оку твојему, када сам не видиш брвно у оку својему? Лицемјере, извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети да извадиш трун из ока брата својега. 43. Јер нема дрвета добра да рађа зао род, нити дрвета зла да рађа добар род. 44. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине. 45. Добар човјек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

"Не судите, опраштајте, дајте"... (Лк.6,30-38) - на први поглед све сам губитак, и ниоткуда добитак. Међутим, ево шта се обећава: ако не будеш осуђивао, и тебе неће осудити; ако будеш опраштао и теби ће се опростити; ако будеш давао, и теби ће се дати. Сада тај добитак није видљив, али ће несумњиво доћи ономе који од срца учини указана лишавања. Доћи ће, наиме, у час када се више од свега буде осећала потреба за неосуђеношћу и опроштајем. Како ће се само он тада обрадовати, изненада се удостојивши таквих блага, и то, наочиглед, ни због чега! И обратно, како ће жалити и туговати онај који у своје време није умео умесно да искористи своје наслеђе! Тада би он све да опрости и да све разда. Међутим, већ је касно. Све, наиме, има своје време. Не журе сви за таквом добити, која долази право у руке, премда готово увек после губитка. Баци, по руској пословици, хлеб и со иза себе, и они ће се обрести испред тебе. Вид деловања у показаним случајевима заиста личи на бацање. Међутим, ту се не баца у пропаст, него у руке Божије. А у тим рукама је сигурно очување. И добијање из њих је несумњиво. Само додај веру и наду.

Тумачење преподобног Јустина Ћелијског посланице Филипљанима

2,17-18

Вера Христова: спасава људе од греха, смрти и ђавола, преображава их у вечна богослична бића, испуњује их самим Богом и Господом Христом, те светле у свету као небеска светила. Та вера и јесте свевредност ради које се свети апостол непрестано жртвује, непрестано приноси себе на жртву свесожења. И то чини са радошћу. Па и то није све, него и од хришћана, ради којих страда, он захтева да се радују његовим страдањима. Таква је сила вере Христове. Она чини да се свети апостол радује својим страдањима за њу, па и друге позива на ту радост, као на неку божанску гозбу. "Радост спасења" (Пс. 50,12) је изузетна радост у овом свету; за њу знају једино хришћани. Зато свака жртва ради спасења изазива радост у души хришћана. Хришћани се радују своме, и свачијем спасењу, и свему што доприноси томе. И филиписки хришћани се радују своме спасењу, и радују се што свети апостол има у срцу толико христолике љубави да се непрестано жртвује за њих. Да не би туга због његових страдања помрачила њихову "радост спасења", славни апостол одлучно захтева од њих: "радујте се са мном": ја се радујем своме страдању због вашег спасења; и ви се заједно са мном радујте моме страдању. Јер нема ништа вредносније, и стога ништа радосније, него спасти боголико биће људско од робовања смрдљивом греху, смрти и ђаволу.

2,19

Радост светог апостола, у чему је? Да чује о хрншћанима како напредују у подвигу спасења, у животу у Христу. А туга, и мука, спопада свебрижно срце његово, ако нису ревносни на путу спасења. Знак истинске еванђелске љубави према људима јесте: веселити се њиховом спасењу, а туговати када се спотичу, падају и пропадају. Та љубав је увек дирљиво саосетљива, жалостива и милостива.

2,20

Спасење других, главна је брига људима еванђелске љубави, еванђелске осетљивости и саосетљивости. Том бригом су стално обузети свети алостоли. Али је мало таквих људи, људи који су исте душе с њима - ἰσόψυχοι, исте мисли, исте осетљивости, исте свебрижности о спасењу других. Откуда то?

2,21

Отуда што "сви траже што је њихово, а не што је Христа Исуса": сви се укопали у себичну бригу о себи, саможиво затворили себе од других, те никога сем себе нити виде нити осећају. Али, себично тражећи "што је њихово" и бринући само своју бригу, они губе и себе и оно што је њихово. По свеистинитој речи Свеистинитога: "Ко хоће душу своју да сачува, изгубиће је" (Мт. 16,25). А ко у еванђелској бризи христовском љубављу жртвује душу своју за спасење ближњих, сачуваће је за живот вечни (ср. Мт. 16,25; Јн. 12,25). Јер шта је то "што је Христа Исуса", што је Христово? То је, најкраће речено: из љубави жртвовати себе за људе, и тако их спасти од греха, смрти и ђавола, и дати им живот вечни (ср. Јн. 3,14-17). То је оно што само Господ Христос даје свету, и нико други, и стога је то искључиво Христово: τὰ [τοῦ][7] Χριστοῦ Ἰησοῦ. Имајући то као дар од Господа Христа, хришћани су дужни да то предају и другима, тојест да се брину за спасење ближњих. Та брига је истински еванђелска брига о људима. Свака друга брига о људима далеко је ниже врсте. Или боље: брига о људима која посредно или непосредно не доприноси ништа њиховом спасењу, нема никакве праве вредности.

2,22-24

Ето човека, Тимотеја, који је ἰσόψυχος, једне душе са светим апостолом, и зато једне бриге са њим око спасења ближњих. То је показао служећи апостолу у светом Еванђељу као дете оцу. У томе је еванђелски залог да ће се "истински бринути" за Филипљане. Радећи ревносно и истрајно на Еванђељу, он је стекао огромно еванђелско искуство. То еванђелско искуство: δοκιμὴ, сачињава суштину његове личности, његовог карактера, његовог поштења. То искуство је заједничко свима еванђелским трудбеницима. Оно их сједињује у једну душу, те су они, иако различитих еванђелских дарова, увек једне душе међу собом: ἰσόψυχοι. Све што раде, раде уздајући се у Господа, свесни да свебрижни Господ увек с љубављу промишља о свему што је њихово, како о најкрупнијем тако и о најситнијем.

[JESSY]

Среда двадесета по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Флп. 243 (2:24-30)

Браћо, уздам се у Господа да ћу и сам убрзо доћи. 25. Сматрао сам пак за неопходно да пошаљем к вама Епафродита. брата и сатрудника и саборца мојега, а кога сте ви послали да ми се нађе за моје потребе. 26. Јер је силно чезнуо за свима вама, и било му је жао што сте чули да се разбољео. 27. И заиста бјеше болестан готово на смрт. али га Бог помилова, и не само њега, него и мене да ми не дође жалост на жалост. 28. Зато га хитно послах да се обрадујете када га опет видите, а ја да будем мање жалостан. 29. Примите га, дакле, у Господу са пуном радошћу, и такве поштујте, 30. Јер се за дјело Христово изложи до смрти, не марећи за свој живот, да надокнади оно у чему не стигосте ви да ме услужите.

Лк. 28 (6:46-7:1)

Рече Господ: што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? 47. Сваки који долази мени и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам коме је сличан: 48. Сличан је човјеку који градећи кућу ископа и удуби и положи темељ на камену; а када дођоше воде, навали ријека на ту кућу и не могаше је покренути, јер јој је темељ на камену. 49. А који је чуо и није извршио сличан је човјеку који сагради кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах паде, и распаде се кућа она страшно. 1. А када заврши све ријечи своје пред народом, уђе у Капернаум.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим? (Лк.6,46). Због чега га зову Господом, а не врше вољу Господњу, тј. због чега делима не признају Његово Господство? Због тога што само језиком зову, а не и срцем. Када би срце изговорило: "Господе, Ти си мој Господ", у њему би пребивала пуна готовост да се повинује Ономе кога исповеда својим Господом. Пошто тога нема, језик и дела се разилазе. Међутим, дела су увек онаква какво је срце. Шта, зар не треба ни звати: "Господе, Господе"? Не, не то. Неопходно је да се спољашњој речи придода и унутрашња реч, тј. осећање и расположење срца. Седи и размисли о Господу и о самоме себи: ко је Господ, а ко си ти; шта је Господ за тебе учинио и чини; зашто живиш и докле ћеш живети... Тада ћеш доћи до убеђења да се не може без испуњавања све воље Господње. Нема нама другог пута. То убеђење ће родити спремност да се на делу испуни оно што се говори речју "Господ". При таквој готовости пробудиће се и потреба за помоћу свише. Са њом ће, пак, доћи и молитва: "Господе, Господе! Помози и даруј нам силу да ходимо по вољи Твојој". Тада ће му наше призивање бити угодно.

[JESSY]

Четвртак двадесети по Педесетници свето писмо - данашње читање

Флп. 244 (3:1-8)

Браћо моја, радујте се у Господу. Јер мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење. 2. Чувајте се паса, чувајте се злих посленика, чувајте се „подрезаних"! 3. Јер обрезани, то смо ми, који Духом Божијим служимо и хвалимо се Христом Исусом, а не уздамо се у тијело, 4. Премда бих се и ја могао уздати у тијело. Ако неко други мисли да се може уздати у тијело, ја још више: 5. Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј, 6. По ревности гонитељ Цркве Божије, по правди закона беспријекоран. 7. Али све што ми бјеше добитак, сматрах за штету Христа ради. 8. Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега.

Лк. 31 (7:17-30)

У вријеме оно, отиде глас о Исусу по свој Јудеји и по свој околини. 18. И јавише Јовану ученици његови за све ово. 19. И позва Јован двојицу од ученика својих и посла их Исусу, говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 20. Дошавши пак ти људи к њему рекоше: Јован Крститељ посла нас теби говорећи: Јеси ли ти Онај што ће доћи, или другога да чекамо? 21. А у тај час он исцијели многе од болести, и од рана и од злих духова, и многима слијепим дарова вид. 22. И одговарајући Исус рече им: Идите и кажите Јовану што видјесте и чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви устају, сиромашнима се проповиједа јеванђеље; 23. И блажен је онај који се не саблазни о мене. 24. А кад отидоше ученици Јованови, поче народу говорити за Јована: Шта сте изишли у пустињу да видите? Трску коју љуља вјетар? 25. Него шта сте изишли да видите? Човјека у меке хаљине обучена? Ето, који господске хаљине носе и у сластима живе по царским су дворовима. 26. Но шта сте изишли да видите? Пророка? Да, ја вам кажем и више од пророка. 27. Ово је онај за кога је писано: Ево, ја шаљем анђела својега пред лицем твојим који ће приправити пут твој пред тобом. 28. Јер вам кажем: Ниједан између рођених од жена није већи пророк од Јована Крститеља; а најмањи у Царству Божијем већи је од њега. 29. И сав народ који слушаше и цариници оправдаше Бога, крстивши се крштењем Јовановим; 30. А фарисеји и законици одбацише вољу Божију о њима, не крстивши се од њега.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Свети Јован Претеча шаље своје ученике да питају Господа: Да ли је Он Онај што ће доћи или другога да чекају? (Лк.7,19). Он није питао ради себе, будући да је, као обавештен са неба, тачно знао ко је Исус Христос. Питао је ради ученика. Ученици су, пак, тражили решење тог питања не из љубопитљивости, него из искрене жеље да сазнају истину. Таквима нема потребе да се много говори. Господ им и није говорио, него је само указао на оно што је том приликом учинио. Божанствена дела су сведочила о Његовом Божанству. То је било тако очигледно, да они који су дошли са питањем, више нису постављали питања. Тако је увек. Сила Божија живи у Цркви. Онај ко искрено тражи истину, одмах ће је доживети и уверити се у њу. То опитно осведочење чини крај свим питањима и савршено умирује. Ономе ко неће да верује и ко у Цркви и Хришћанству почне да, уместо основе вере, тражи поводе за оправдање свога неверја, никаква указања неће изгледати задовољавајућа. Он ће своје неверје да сматра основаним, макар његове основе биле ништавне и заснивале се на ситницама. То хоће његово срце - и због тога све код њега може да прође.

[JESSY]

Петак двадесетни по Педесетници свето писмо - данашње читање

Флп. 245 (3:8-19)

Браћо, сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио 9. И да се нађем у Њему не са својом праведношћу која је од закона, него оном која је по вјери у Христа, праведношћу од Бога на основу вјере; 10. Да познам Њега и силу васкрсења његова и удио у његовим страдањима, саображавајући се смрти његовој, 11. Да бих како достигао у васкрсење мртвих. 12. Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус. 13. Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном, 14. И трчим према циљу ради награде небескога призвања Божијега у Христу Исусу. 15. Ми, дакле, који смо савршени, овако да мислимо; ако ли што другачије мислите, и ово ће вам Бог открити. 16. Уосталом, оно што смо достигли, тога правила да се држимо и исто да мислимо. 17. Угледајте се на мене, браћо, и гледајте на оне који тако живе као што нас имате за примјер. 18. Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; 19. Њихов је крај погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.

Лк. 32 (7:31-35)

Рече Господ: С киме ћу, дакле, упоредити људе овога рода, и коме су слични? 32. Слични су дјеци што сједе на тргу и довикују једни другима говорећи: Свирасмо вам, и не играсте; нарицасмо вам, и не плакасте. 33. Јер је дошао Јован Крститељ који хљеба не једе нити вина пије, а ви говорите: Демон је у њему. 34. Дошао је Син Човјечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човјека изјелице и пијанице, друга цариницима и грјешницима. 35. И би оправдана премудрост од све дјеце њезине.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

С киме ћу упоредити људе овога рода (Лк.7,31), тј. невернике? Господ то питање поставља као у недоумици. Зар ми нећемо још више бити у чуђењу поводом јављања неверја? Ми смо зачуђени пред недоумицом: како ићи против свестране очевидности? Међутим, ипак иду. Што се сатана противи - није чудно. Само име је такво: противник истине и добра. Он јасно види да Бог постоји, да ће му судити и да ће бити осуђен, да му је казна већ припремљена. Па ипак, све иде против - и не ради чега другога, него само ради зла, тј. на већу своју погибао. Зар не влада исти дух богоборства и у онима који не верују? У крајњем случају, по појмовима које имамо о души и њеним дејствима, неверје је при свој очевидној основаности вере - необјашњиво. Необјашњиво је и ропство грешника греху и након што јасно увиди да га грех води у пропаст. И до какве се само противречности долази! Само они који не верују и страстољупци одбацују постојање сатане и нечистих духова. Они којима би више од свих приличило да су на њиховој страни, сасвим одступају од њих. Но, зар није и само то мишљење од нечистих духова? Тамни љубе таму и уче говорити да их нема, и да се у наравственом свету све врши само од себе, без њихових замки и лукавстава.

[JESSY]

Субота двадесета по Педесетници свето писмо - данашње читање

2. Кор. 168 (1:8-11)

Браћо, нећемо да не знате о невољи нашој која нам се догоди у Азији, да сувише бијасмо оптерећени, преко моћи, тако да смо били у недоумици и за живот; 9. Чак сами у себи осуду на смрт доживјесмо, да се не бисмо уздали у себе него у Бога који подиже мртве, 10. Који нас је од толике смрти избавио, и избавља, у кога се надамо да ће нас и опет избавити, 11. Уз помоћ и ваше молитве за нас, да од многих лица буде узнета за нас изобилна благодарност Богу због нашег благодатног дара.

1. Сол. 270 (4:13-17)

Браћо, нећени да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 20 (5:27-32)

У вријеме оно, пролазећи, видје Исус цариника по имену Левије гдје сједи на царини, и рече му: Хајде за мном. 28. И оставивши све, устаде и пође за њим. 29. И приреди му Левије код куће своје велику гозбу; и бјеше мноштво цариника и других који сјеђаху са њим за трпезом. 30. И гунђаху књижевници њихови и фарисеји говорећи ученицима његовим: Зашто са цариницима и грјешницима једете и пијете? 31. И одговарајући Исус рече им: Не требају здрави љекара него болесни. 32. Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање.

Јн. 21 зач. (VI, 35-39).

Рече Господ дошавшим Му Јудејима: Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље. Јер сам сишао с неба не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла. А ово је воља Оца који ме посла, да све што ми је дао ништа од тога не изгубим, него да то васкрснем у посљедњи дан.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Нисам дошао да позовем праведнике него грешнике ка покајање (Лк.5,32). Каква утеха за грешнике! Али, потребно је престати са гресима, и чинити само добро. Осим тога, и творећи добро, све себе треба сматрати грешником, и то не само на језику, него и у срцу. Не греши, а ипак се, као прави грешник, кај и призивај Господа да те помилује. Ако имаш такво настројење, стојиш у истини. Уколико се, пак, подаш осећању самоправедности, и почнеш себе да сматраш безгрешним, знај да си скренуо с правога пута и пошао стазом која нe води у cпaceњe. Како да се исправан живот споји са осећањем грешности? О томе питају само књижевници који пишу а не делају. Ономе, пак, ко иде делатним путем, сасвим је јасно да не може бити другачије.