Свакодневна читања

JESSY · Октобар 9, 2013

Среда шеснаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

Гал. 214 (6:2-10)

Браћо, носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов. 3. Јер ако ко мисли да је нешто, а није ништа, вара самога себе. 4. А сваки нека испита своје дјело, и тада ће сам у себи имати похвалу, а не у другоме; 5. јер ће сваки своје бреме носити. 6. А који се учи ријечи, нека дијели сва добра са оним који га учи. 7. Не варајте се, Бог се не да обмањивати; јер што човјек посије оно ће и пожњети. 8. Јер који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни. 9. А добро чинити да нам не досади, јер ћемо у своје вријеме пожњети ако не малакшемо. 10. Зато, дакле, док имамо времена, чинимо добро свима, а особито својима по вјери.

Мк. 29 (7:14-24)

У вријеме оно, дозвавши Исус сав народ рече им: Послушајте ме сви, и разумијте. 15. Ништа нема што би човјека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човјека. 16. Ко има уши да чује, нека чује! 17. И када дође од народа у кућу, питаху га ученици његови за причу. 18. И рече им: Зар сте и ви тако неразумни? Зар не разумијете да што год у човјека споља улази не може га опоганити? 19. Јер му не улази у срце него у трбух, и излази напоље, чистећи сва јела. 20. Још рече: Што излази из човјека оно погани човјека. 21. Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, 22. крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. 23. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човјека. 24. И уставши оданде отиде у крајеве тирске и сидонске.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Изнутра из срца људског излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље (Мк.7,21-22). Овде су набројани само најраширенији греси. Међутим, и сви други, и већи и мањи, излазе из срца. Вид у коме се они јављају јесте зла помисао. Прво семе зла које пада на мисао јесте: "Да се учини то и то". Одакле и како оно пада? Један део тих помисли се може објаснити извесним законима сејања и сједињавања идеја и ликова. Међутим, само један део. Други, знатнији део, долази од самопокретног раздражења страсти. Живећи у срцу, страст не може а да не захтева задовољење. Тај захтев се испољава позивом на ово или оно, а са позивом је сједињен овај или онај предмет. Одатле мисао: "А, ето шта треба урадити!" Отуда се, на пример, код глади осећа позив на храну. Са позивом пада на мисао и сама храна, а са њом жеља да се дође до овог или оног и да се оно поједе. Tpeћи, и можда најобимнији део, происходи од нечистих сила. Њима је испуњен ваздух и оне се у чопору врзмају око људи. Сваки по своме роду развија дејство на лица са којима се cpeћe. Од њих лети зло као искре од ужареног железа. Где постоји пријемчивост, искра се унедрава, а са њом и мисао о злом делу. Тиме, и ни са чим другим се не може објаснити (иначе необјашњиво) рађање злих помисли услед послова који немају никакво сродство са њима. Међутим, сва та разлика у узроцима не захтева и разлику у поступању са злим помислима. Закон је један: ако се јави зла помисао - одмах је одбаци, и посао је завршен. Не одбациш ли је у првом тренутку, у другом ћe бити теже, а у трећем још теже. И већ нећеш приметити како ћe се родити саосећање, жеља и решење, и како ћe се јавити и средства... Па, ето и греха под руком. Прво противљење злим помислима је трезвоумље и бодрост са молитвом.

JESSY · Октобар 10, 2013

Четвртак шеснаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Еф. 216 (1:1-9)

Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божијој, светима који су у Ефесу, и вјернима у Христу Исусу; 2. Благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа. 3. Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима, 4. као што нас и изабра у Њему прије постања свијета да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, 5. Предодредивши нас себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље своје, 6. на похвалу славе благодати своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, 7. у коме имамо избављење крвљу његовом, опроштење гријехова по богатству благодати Његове, 8. коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, 9. обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу Својему.

Мк. 30 (7:24-30)

У вријеме оно, дође Исус у крајеве тирске и сидонске, и ушавши у кућу, хтједе да то нико не дозна; но није се могао сакрити. 25. Јер чувши за њега жена у чијој кћери бијаше дух нечисти, дође и паде к ногама његовим. 26. А та жена бијаше незнабошкиња родом Сирофеничанка, и мољаше га да истјера демона из кћери њезине. 27. А Исус јој рече: Пусти да се најприје дјеца нахране; јер није право узети хљеб од дјеце и бацити псима. 28. А она одговори и рече му: Да, Господе, али и пси испод трпезе једу од мрва дјетињих. 29. И рече јој: За ову ријеч, иди, изишао је демон из кћери твоје. 30. И дошавши кући нађе кћер да лежи на постељи, а демон бјеше изишао.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Шта је подстакло Сирофеничанку да приђе Господу и да буде тако упорна у искању? (Мк.7,24-30). Убеђење, које се у њој образовало. Она је била убеђена да је Спаситељ моћан да исцели њену кћер и зато му је пришла. Била је убеђена да Он неће оставити њену молбу неиспуњену. Стога није престајала да тражи. Убеђења су збир свег живота, васпитања, уобичајених мисли, утисака од оног што нас окружује, учења која срећемо и разноврсних случајева и занимања у животу. Под дејством свега тога мисао ради и долази до извесних убеђења. При томе треба имати на уму да свуда постоји и одасвуд се тиска у душу човека истина Божија. Истина лежи у срцу човека. Истина Божија је запечаћена и у свакој твари. Има је н у обичајима и у наравима људским. Има је и у учењима, мање или више. Али, свугде има и лажи. Ко је од истине, сабира истину, и пун је истинитих и спасоносних убеђења. Ко, пак, није од истине, сабира лаж и пун је лажних убеђења и погубних заблуда. Да ли од човека зависи да је од истине или да није од истине, нека свако сам расуди. Суд Божији, међутим, очекује све...

JESSY · Октобар 11, 2013

Петак шеснаести по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

Еф. 217 (1:7-17)

Браћо, имамо избављење крвљу Христовом, опроштење гријехова по богатству благодати његове, 8. коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, 9. обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапријед одреди у Њему, 10. за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему, 11. у коме и постасмо насљедници унапријед одређени према намјери Онога који све чини по савјету воље своје, 12. да будемо на похвалу славе његове, ми који смо се унапријед надали у Христа, 13. у којему и ви, чувши ријеч истине, јеванђеље спасења вашега, и повјеровавши у Њега, бисте запечаћени обећаним Духом Светим, 14. Који је залог насљедства нашега, за искупљење тековине, на похвалу славе његове. 15. Зато и ја, чувши за вашу вјеру у Господа Исуса и љубав према свима светима, 16. Не престајем благодарити за вас спомињући вас у својим молитвама: 17. Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења.

Мк. 32 (8:1-10)

У вријеме оно, кад бијаше много народа и не имађаху шта јести, призва Исус ученике своје и рече им: 2. Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта да једу. 3. А ако их отпустим гладне кућама њиховим, малаксаће на путу; јер су неки од њих дошли издалека. 4. И одговорише му ученици његови: Откуд их може неко нахранити хљебом овдје у пустињи? 5. И запита их: Колико имате хљебова? А они рекоше: седам. 6. И заповједи народу да посједају по земљи: и узевши оних седам хљебова и заблагодаривши, преломи, па даде ученицима својим да поставе, и поставише народу. 7. И имаху мало рибица; и благословивши их, рече да и њих поставе. 8. И једоше, и наситише се, и накупише комада што претече седам котарица. 9. А оних што су јели бијаше око четири хиљаде; и отпусти их. 10. И одмах уђе у лађу са ученицима својим, и дође у предјеле далманутске.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Нахранивши четири хиљаде душа са седам хлебова, Господ одмах уђе у лађу... и дође у пределе далманутске (Мк.8,1-10), баш као да ништа нарочито није урадио. Таква је истинска врлина - дела и само дела, а не o6paћa пажњу на оно што је учињено. Она увек заборавља оно што је за њом, стремећи ка ономе што је пред њом. Код оних који су испуњени добротом, то се одвија као по природи. Снажан човек подиже велики терет без напора, а слаби се напреже и са малим товаром. Тако и снажни добротом свако добро дело врши без напрезања, чим му се само укаже прилика. Сиромашни добротом, пак, без напора ништа не може учинити. Прилика му је пред очима, а он се све погледа и све се осврће. Добро срце је жедно доброг дела и није задовољно када не нађе довољно прилика да своју жељу испуни, као што човек не бива сит док се не наједе. Гладан човек не заборавља јело све док не утоли глад. Кад је, пак, глад утољена, јело се заборавља. Тако и онај ко је истински добар стално мисли на добро дело све док га не уради, а затим га одмах заборавља.

JESSY · Октобар 12, 2013

Субота шеснаеста по Педесетници свето писмо данашње читање

1 Кор. 146 зач. (X, 23-28).

Браћо, све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује. 24. Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога. 25. Све што се продаје на тржишту једите, ништа не испитујући савјести ради; 26. јер је Господња земља и све што је на њој. 27. Ако ли вас неко од невјерника зове, и хоћете ићи, једите све што вам се принесе, ништа не испитујући савјести ради. 28. Ако ли вам неко рече: Ово је идолска жртва, не једите ради онога који вас извијести и ради савјести; јер је Господња земља и све што је на њој.

Мт. 101 зач. (XXIV, 34-44).

Рече Господ Својим ученицима: Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи док се све ово не збуде. 35. Небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи. 36. А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам. 37. Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. 38. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, 39. и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. 40. Тад ће бити два на њиви: један ће се узети, а други оставити. 41. Двије ће мљети на жрвњевима; једна ће се узети, а друга оставити. 42. Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. 43. Али ово знајте: Кад би знао домаћин у које ће вријеме доћи лопов, стражио би и не би дао да му провали кућу. 44. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Стражите јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Стражити не значи седети скрштених руку, већ размишљати о изненадном доласку Господњем, и увек се понашати и поступати онако како захтева сусрет са Њим, чиме се одстрањује бојазан да ћe се заслужити укор или осуда. Како то остварити? Врло просто. Испуњавањем Његових заповести, с тим да се ни једна не нарушава. Ако се и деси да неку нарушимо, oдмаx треба да се чистимо покајањем и дужним измирењем са своје стране. Тада ћe код нас све бити чисто. Грех не остављај ни једног тренутка на души: одмах се кај, плачи у срцу своме и трчи ка духовном оцу да се исповедиш и добијеш разрешење. Затим се опет прихвати испуњавања заповести Божијих. Ако будеш ревностан у вођењу исправног живота, убрзо ћеш се исправити. Једино немој остајати дуго у стању пада. Падања ћe у таквом устројству бити све ређа и ређа, па ћe се и сасвим прекратити, уз помоћ свеисцељујуће благодати Божије. Тада ћe се у тебе уселити радосно уверење да нећеш неспреман срести Господа.

JESSY · Октобар 13, 2013

Недеља шеснаеста по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

2 Кор. 181 зач. (6:1-10).

Браћо, сарађујући с Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију; 2. Јер говори: У вријеме погодно послушах те, и у дан спасења помогох ти. Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења! 3. Никако ни у чему не дајући спотицање, да се служба не куди, 4. него се у свему показујмо као слуге Божије: у трпљењу многом, у невољама, у биједама, у тјескобама; 5. у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у бдјењима, у постовима, 6. у чистоти, у знању, у дуготрпљењу, у благости, у Духу Светоме, у љубави нелицемјерној, 7. у ријечи истине, у сили Божијој, са оружјем праведности десним и лијевим, 8. у слави и срамоти, у грдњи и похвали, као варалице и истинити, 9. као незнани и познати, као они који умиру а ево живимо, као кажњавани али не убијани, 10. као жалошћени а увијек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све посједују.

Мт. 105 зач. (25:14-30).

Рече Господ причу ову: човјек неки полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; 15. И једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде. 16. А онај што прими пет таланата отиде те ради с њима, и доби још пет таланата. 17. Тако и онај што прими два, доби и он још два. 18. А који прими један, отиде те га закопа у земљу и сакри сребро господара свога. 19. А послије дугог времена дође господар ових слуга, и стаде сводити рачун са њима. 20. И приступивши онај што је примио пет таланата, донесе још пет таланата говорећи: Господару, предао си ми пет таланата; ево још пет таланата које сам добио с њима. 21. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. 22. А приступивши и онај што је примио два таланта рече: Господару, предао си ми два таланта; ево још два таланта која сам добио с њима. 23. А господар његов рече му: Добро, слуго добри и вјерни, у маломе си био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега. 24. А приступивши и онај што је примио један талант рече: Господару, знао сам да си ти тврд човјек: жањеш гдје ниси сијао, и скупљаш гдје ниси вијао; 25. Па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. 26. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лијени слуго, знао си да жањем гдје нисам сијао, и скупљам гдје нисам вијао. 27. Требало је зато моје сребро да даш мјењачима; и дошавши, ја бих узео своје са добитком. 28. Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата. 29. Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега. 30. А неваљалога слугу баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Ово рекавши повика (Исус): Ко има уши да чује нека чује.

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Прича о талантима наводи на мисао да је овај живот време тргoвине. Треба, дакле, да пожуримо како бисмо искористили време, као што на тргу свако жури да прода оно што може. Чак и онај ко изнесе опанке или лику не седи скрштених руку, него се труди да привуче купце како би своју робу продао, а затим купио што му је нужно. Нико од оних који су примили живот од Господа не може рећи да нема ни један таланат. Сваки има нешто, и то не само једну [ствар]. Према томе, свако има чим да тргује и да ствара добит. Не обазири се на страну и не број колико су други добили, него добро погледај на себе и пажљиво одреди шта је у теби и шта можеш на то још додати. Затим се потруди на том плану без лењости. На Суду те неће питати зашто ниси стекао десет таланата ако си имао само један, нити ћe те питати зашто си на свој таланат стекао само један таланат, већ ћe рећи: "Шта си стекао - таланат, пола таланта или његов десети део?" И награда неће бити по томе што си примио, него по томе што си стекао. И човек се неће моћи ничим оправдати: ни својом незнатношћу, ни сиромаштвом, ни необразованошћу. Јер, ако није дано, неће се ни питати. Међутим, ти си имао руке и ноге. Стога ћe те питати: "Шта си са њима стекао?" Имао си језик, те ћe питати: "Шта си са њиме добио?" Тако се на Суду Божијем изједначава неједнакост земаљских околности.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ОМИЛИЈЕ

НЕДЕЉА ШЕСНАЕСТА

Јеванђеље о талантима

Матеј 25, 14-30. Зач. 105.

Бог ствара неједнакост; људи ропћу на неједнакост. Јесу ли људи мудрији од Бога? Кад Бог ствара неједнакост, значи да је неједнакост мудрија и боља него једнакост.

Бог ствара неједнакост због добра људи; људи не могу да виде своје добро у неједнакости.

Бог ствара неједнакост због красоте неједнакости; људи не могу да виде красоту у неједнакости.

Бог ствара неједнакост због љубави, која се разгорева и подржава неједнакошћу; људи не могу да виде љубав у неједнакости.

То је прастари људски бунт заслепљености против видовитости, лудости против мудрости, зла против добра, ругобе против лепоте, злобе против љубави. Још су Ева и Адам, предали се Сатани, да би само били једнаки с Богом. И још је Каин убио брата Авеља зато што им жртве нису биле једнако праве пред Богом. Од тада до сада траје борба грешних људи против неједнакости. А и од пре тога до сада Бог ствара неједнакост. Од пре тога, велимо, јер Бог је и ангеле створио неједнаким.

Бог жели да људи буду неједнаки по свему спољашњем, као: по богатству, моћи, чину, учености, положају и т.д., и не препоручује у томе никакво надметање. Не тражите прва места, заповеда Господ Исус. Бог жели надметање људи у умножавању унутрашњих добара: вере, доброте, милосрђа, љубави, кротости и благости, смирености и послушности. Бог је дао и спољашња и унутрашња добра. Но спољашња добра код човека Он сматра јевтинијим и незначајнијим од унутрашњих добара. Спољашња добра Он је дао на уживање и животињама као и људима. Но богату ризницу унутрашњих, духовних добара Он је расуо само по душама људским. Бог је дао човеку нешто више него животињама, зато Он тражи од човека више него од животиња. Тај вишак састоји се у духовним даровима.

Спољашња добра Бог је дао човеку, да послуже унутрашњим. Јер све спољашње служи као средство унутрашњем човеку. Све времено одређено је на службу вечном; и све смртно одређено је на службу бесмртном. Човек који иде обратним путем, и који своје духовне дарове све утроши искључиво на стицање спољашњих, времених добара, богатства, власти, чина, светске славе, личи на сина који од оца наследи много злата, па све злато распе на куповање пепела.

За људе који су осетили у души својој положене дарове Божје, све спољашње постаје малозначајно: Као основна школа за оног ко дође на велику школу.

Само за спољашња добра боре се незналице а не мудраци. Мудраци воде једну тежу и кориснију борбу - борбу за умножавање унутрашњих добара.

За спољашњу једнакост боре се они, који не умеју или не смеју да завире у себе, нити да запосле себе на унутрашњој, на главној њиви свога човечанског бића.

Бог не гледа на то, шта је један човек у овоме свету и шта има, и како је одевен, и нахрањен, и научен, и од људи поштован - Бог гледа на срце човека. Другим речима: Бог не гледа на спољашње стање и положај човека, него на његов унутрашњи напредак, узраст и богаћење духом и истином. О томе говори данашње јеванђеље прича о талантима, или о духовним даровима, које је Бог положио у душу свакога човека, показује велику унутрашњу неједнакост људи по самој природи њиховој. Но она показује и много више. Својим орловским замахом ова прича прелеће сву дужину историје душе човечје, од почетка до краја. Ко би само ову једну једину причу Спаситељеву потпуно разумео и њену поруку својим животом испунио, стекао би вечно спасење у царству Божјем.

Човек неки полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје. И једноме даде пет шаланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и отиде одмах. Под човеком треба разумети Свевишњега Бога, дародавца свих добрих дарова. Под слугама се разумеју ангели и људи. Полазећи на пут значи дуготрпљење Божје. Таланти су духовни дарови, којима Бог обдарује Своја разумна створења. Да су сви ти дарови велики показује њихово намерно назвање талантима. Јер један таланат је био крупан новац, и представљао је вредност од 500 златних дуката. Велимо, Господ је намерно назвао дарове Божје талантима, да покаже величину тих дарова; да покаже, да је преблаги Творац богато обдарио створења Своја. Тако су велики ти дарови, да и онај који је примио један талант, примио је сасвим довољно. Под човеком се разуме и сам Христос Господ, што се види из речи јеванђелиста Луке: један човек од добра рода. Тај човек од добра рода јесте сам Христос Господ, јединородни Син Божји, Син Најбољега. И још се то јасно види из даљих речи истога јеванђелиста: отиде у даљну земљу да прими себи царство, и да се врати (Лк. 19, 12). После Свога вазнесења Господ Исус отишао је на небо, да прими Себи царство, обећавши свету, да ће се опет вратити на земљу, као Судија. Када се под човеком разуме Господ Исус, онда се под слугама Његовим разумеју апостоли, епископи, свештеници и сви верни. На свакога од њих излио је Дух Свети многе добре дарове, но различите и неједнаке, да би друг друга допуњавали и тако сви скупа морално се усавршавали и духовно расли. Дарови су различни, али је Дух један; и различне су службе, али је један Господ; и различне су силе, али је један Бог који чини све у свему. А у свакоме се појављује Дух на корист; и тај исти Дух раздељује по својој власти свакоме како хоће (1. Кор. 12, 4-11). Кроз тајну крштења сви верни добијају обиље тих дарова, а кроз остале тајне црквене дарови се ти од стране Бога појачавају и умножавају. Под пет таланата неки тумачи разумеју пет чувстава човекових, под два таланта душу и тело, а под једним талантом јединство природе човекове. Пет телесних чувстава дато је човеку на службу духа и спасења. Телом и душом човек треба брижљиво да служи Богу и богати се богопознањем и добрим делима. И цео човек, као јединство, треба да се стави у службу Бога. У детињству човек живи са пет чувстава, са пуним чувственим животом; у зрелијем узрасту човек осећа двојство у себи и борбу између тела и духа; а у зрелом духовном узрасту човек се осећа као јединствени дух, побеђујући деобу себе на пет и на два. Но баш у том зрелом узрасту, кад човек помисли да је победилац, прети му највећа опасност од непослушности према Богу. Достигавши највећу висину он тада пада у најдубљу пропаст, и закопава свој талант.

Свакоме даје Бог дарове према његовој моћи, то јест према томе колико сваки може носити и употребити. Наравно, Бог раздаје дарове људима и према плану Светога домостројства. Као што стројитељи једнога доба нити имају исте способности, нити раде исти посао, него овај има ову способност а онај ону, и свак ради према својој способности!

И отиде одмах. Ове речи означавају брзину Божјег стварања. И кад је Творац стварао свет, створио га је брзо. И кад је Господ Исус дошао на земљу реди Новог Стварања, ради обновљења света, Он је брзо свршио Свој посао: објавио и раздао дарове, и одмах отишао.

JESSY · Октобар 14, 2013

Понедељак седамнаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Еф. 219 (1:22-2:3)

Браћо, Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, 23. која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему. 1. И вас који бијасте мртви због пријеступа и гријехова својих, 2. У којима некада ходисте по духу овога свијета, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дјејствује у синовима противљења, 3. међу којима и ми сви живјесмо некада по жељама тијела свога, чинећи вољу тијела и помисли, и бијасмо по природи дјеца гњева као и остали.

Мк. 48 (10:46-52)

У вријеме оно, приближи се Исус Јерусалиму, и дође у Јерихон. И кад излажаше из Јерихона, он и ученици његови и народ многи, син Тимејев, Вартимеј слијепи сјеђаше крај пута, просећи. 47. И чувши да је то Исус Назарећанин, стаде викати и говорити: Сине Давидов Исусе, помилуј ме! 48. И пријећаху му многи да ућути, а он још већма викаше: Сине Давидов, помилуј ме! 49. И зауставивши се Исус рече: Позовите га! И зовнуше слијепога говорећи му: Не бој се, устани, зове те. 50. А он, збацивши са себе хаљину своју, устаде и дође Исусу. 51. И одговарајући рече му Исус: Шта хоћеш да ти учиним? А слијепи му рече: Учитељу, да прогледам. 52. А Исус му рече: Иди, вјера твоја спасе те. И одмах прогледа, и отиде путем за Исусом.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Сазнавши да Господ пролази, јерихонски слепац поче да виче. И његов глас је допро до Господа. Ништа што је окружавало Господа није могло да му засмета да чује. И позвавши га, Господ му поврати вид. Тако је и у свако време и на сваком месту: Господ не само да пролази већ и борави. Он управља целим светом. По људском суду Он, дакле, има много брига. При томе га и збор анђела окружује својим славословљем. Међутим, ако ти решиш да подигнеш свој глас, слично јерихонском слепцу, ништа неће засметати да твој глас допре до Господа. Он ће чути и испунити твоју молбу. Ствар није до Господа. Он је близу и све што ти је потребно, код Њега је већ спремно. Само се на тебе чека. Реши се да подигнеш свој глас до те мере да Господ може да те чује и одмах ћеш све добити. Која је то мера? Вера, нада и преданост вољи Божијој. Међутим, и те мере имају своје мере. Какве треба да буду те мере? Питај онога ко се молио и добио тражено. Он ће ти рећи: "Молио сам се ја за то и то и добио сам тражено. Сада ми је потребно ово и ово. Молим се и не добијам, а знам и због чега: јер, никако не могу да дођем до мере молитве какву сам раније имао". Одатле проистиче да се та мера не може одредити са стриктном тачношћу. Само је једно тачно одређено: да дело зависи од нас, а не од Господа. Чим доспеш до способности да примиш, неизоставно ћеш добити.

JESSY · Октобар 15, 2013

Уторак седамнаести по Педесетници свето писмо - данашње читање

Еф. 222 (2:19-3:7)

Браћо, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, 20. Назидани на темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос, 21. на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу; 22. У кога се и ви заједно уграђујете у обиталиште Божије у Духу. 1. Ради тога сам ја, Павле, сужањ Христа Исуса за вас незнабошце. 2. Ако сте пак чули за устројство благодати Божије која је мени дана за вас, 3. да се мени по откривењу обзнани тајна, као што раније писах укратко, 4. одакле читајући можете схватити моје познавање тајне Христа, 5. која у другим нараштајима није била обзнањена синовима човјечијим, како се сада Духом откри његовим светим апостолима и пророцима; 6. Да су незнабошци сунасљедници и сутјелесници и судионици обећања његова у Христу Исусу кроз јеванђеље, 7. којему постадох слуга по дару благодати Божије, која ми је дана по дјејству силе његове.

Мк. 50 (11:11-23)

У вријеме оно, уђе Исус у Јерусалим, и у храм; и промотривши све, кад би увече, изиђе у Витанију са Дванаесторицом. 12. И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладње. 13. И видјевши издалека смокву с лишћем, дође не би ли што нашао на њој; и дошавши њој ништа не нађе осим лишћа; јер још не бијаше вријеме смокава. 14. И проговоривши Исус рече јој: Од сада нико не јео са тебе рода довијека! И слушаху ученици његови. 15. И дођоше опет у Јерусалим: и ушавши Исус у храм, стаде изгонити оне који продаваху и куповаху у храму; и испремета столове оних што мијењаху новце, и сједишта оних што продаваху голубове. 16. И не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм. 17. И учаше говорећи им: Није ли писано: Дом мој назваће се дом молитве свима народима? А ви начинисте од њега пећину разбојничку. 18. И чуше књижевници и првосвештеници, и тражаху како би га погубили; јер га се бојаху; јер се сав народ веома дивљаше науци његовој. 19. И кад би увече, изиђе изван града. 20. А ујутру пролазећи видјеше смокву гдје се осушила из коријена. 21. И опоменувши се Петар рече му: Учитељу, гле, смоква што си је проклео осушила се. 22. И одговарајући Исус рече му: Имајте вјеру у Бога. 23. Јер заиста вам кажем: Ако ко рече гори овој дигни се и баци се у море, а не посумња у срцу својему, него узвјерује да ће бити као што говори, биће му што год рече.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Сва покривена лишћем, смоква је била наизглед дивна, али се није удостојила благослова од Господа, будући да није имала плода. Плода, пак, ниje било зато што није било унутрашње плодотворне силе. Колико таквих смокава има у наравственом смислу! Наизглед је све у реду, а унутра нема ничега. Има људи који су озбиљни, часни и све по хришћански испуњавају, али који духа живота у Христу Исусу немају. Због тога и немају плодова живота. Оно што је у њима само се назива плод, премда у ствари није. У чему је, пак, дух живота у Христу Исусу? О томе можемо рећи: у њему је једно од Господа, а друго од нас. Од Господа је плодотворна духовна сила, а од нас је само пријемник те силе. О последњем више треба да се побринемо. Његов корен је осећање да гинеш, и да би, кад не би било Господа, заиста погинуо. Из њега се, за сав живот, при свим делима и напорима, рађа скрушеност и смирење у срцу. Осим тога, пошто је будућност неизвесна а непријатеља има много, и пошто је спотицање могуће у сваком тренутку - јављају се страх и трепет у грађењу спасења и непрестани вапај: "Како сам знаш, спаси ме!" Тешко ономе ко се утврђује на било чему другом осим на Господу. Тешко ономе који се труди за било шта осим за Господа! Стога ти, који се трудиш на делима која се сматрају богоугодним, запитај себе за кога се трудиш? Ако савест смело одговори: "Само за Господа", биће добро, а ако не, онда зидаш кућу на песку. Ето неколико указања о унутрашњем плодотворном духу. По томе и остало разуми.

JESSY · Октобар 16, 2013

Среда седамнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

Еф. 223 (3:8-21)

Браћо, мени, најмањему од свих светих, даде се ова благодат да благовијестим међу незнабошцима неистраживо богатство Христово, 9. и да расвијетлим свима у чему је устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа, 10. да се кроз Цркву сада обзнани началствима и властима на небесима многострука мудрост Божија, 11. по вјечној намјери коју изврши у Христу Исусу Господу нашему, 12. у коме имамо слободу и приступ с поуздањем кроз вјеру у Њега. 13. Зато вас молим да не малакшете због невоља мојих за вас, које су слава ваша. 14. Ради тога преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, 15. од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, 16. да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутарњем човјеку, 17. да се Христос вјером усели у срца ваша, 18. да бисте, укорјењени и утемељени у љубави, могли разумјети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, 19. и познати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом. 20. А Ономе који може још и неупоредиво више учинити од онога што ми иштемо или мислимо, по сили која дјејствује у нама, 21. Њему нека је слава у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у вијекове вијекова. Амин.

Мк. 51 (11:22-26)

Рече Господ Својим ученицима: Имајте вјеру у Бога. 23. Јер заиста вам кажем: Ако ко рече гори овој дигни се и баци се у море, а не посумња у срцу својему, него узвјерује да ће бити као што говори, биће му што год рече. 24. Зато вам кажем: Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам. 25. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрјешења ваша. 26. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрјешења ваша.

Из Пролога светог Николаја Охридскох и Жичког

Беседа о ширини и дужини и дубини и висини

Да бисте могли разумјети са свима

светима, што је ширина и дужина и

дубина и висина (Еф. 3, 18).

Ево плода вере и љубави! Ево дарова царских, које доноси Цар Христос кад се усели у срце човеково. Разумевање тајни спасоносних; разумевање свега онога што је за живот човеков важно. Но то разумевање није лично ни изузетно, није самолично и оригинално, него се оно поклапа са разумевањем свих светих. Јер ко су свети, ако не богаташи у вери и љубави? Њима се дарова разумевање тајни Божјих због њихове вере и љубави. Пробај, дакле, твоје разумевање на њиховом разумевању, па ако видиш разлику, знај да си ти у неправу. Ако ли се твоје разумевање поклапа с њиховим, значи достигао си њихову меру вере и љубави, и значи Христос се уселио у срце твоје. Тада ћеш разумети шта је ширина љубави Божје, којом обухвати у план спасења и Јевреје и незнабошце; и шта је дужина Промисла Божјег, којом од правремена спремаше план спасења, па редом кроз закон и пророке и чудеса многа; и шта је дубина смирења Христова, због кога се и у Ад спусти лично, да спасе душе праведника; и шта је висина славе Христове, коју као човек прими после свршетка Свога спасоносног дела на земљи. Као Крст Христов тако стоји ширина и дужина, и дубина и висина, све обухватајући, све објашњавајући, све призивајући, све милујући, све узвисујући.

О Господе Исусе, благи Господе наш, помилуј нас и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Ако ви не опраштате другима сагрешења према вама, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша, рекао је Господ (Мк.11,26). Ко је тај што другима не опрашта? Праведник, или онај који себе сматра таквим? Ономе ко себе сматра праведником остаје само да суди о другима, да проналази приговоре и тражи казне за кривце. Ономе, пак, ко се oceћa грешним, зар је стало до других? Његов се језик неће покренути на осуђивање другог, нити на захтевање надокнаде од њега, будући да га његова властита савест непрестано изобличава и непрестано му прети праведним судом Божијим. Шта, зар је боље грешити него праведновати? Не, увек ревнуј за праведност, али при свој својој праведности сматрај себе непотребним слугом, и то не двосмислено (при чему би испред стајала мисао о непотребности, а позади се скривало осећање праведности), него уз потпуно свесно осећање личне грешности. Када дођеш до тог степена (што без труда неће бити могуће, будући да се он не стиче одједном), нећеш више тражити кажњавање брата, ма колико да ти сагреши, с обзиром да ће ти твоја савест говорити: "Заслужујеш не само то, него и много више". И опростићеш. Опростивши, пак, и сам ћеш се удостојити опроштаја. И тако за читав живот: опроштај за опроштајем. Због тога ћеш и на Суду добити свеопроштај.

JESSY · Октобар 17, 2013

16. октобар 2013. Четвртак седамнаести по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

Еф. 225 (4:14-19)

Браћо, да не будемо више мала дјеца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења, обманом људском, и лукавством ради довођења у заблуду; 15. Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава - Христос. 16. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави. 17. Ово, дакле, говорим и свједочим у Господу да више не живите као што живе и остали незнабошци у празноумљу своме, 18. помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога. 19. Они отупјевши предадоше себе разузданости, па чине сваку нечистоту с похлепом.

Мк. 52 (11:27-33)

У вријеме оно, дође Исус у Јерусалим; и кад хођаше по храму дођоше њему првосвештеници и књижевници и старјешине, 28. и рекоше му: Каквом власти то чиниш, или ко ти даде ту власт да ово чиниш? 29. А Исус одговарајући рече им: И ја ћу вас да упитам једну ријеч, и одговорите ми, па ћу вам казати каквом власти ово чиним. 30. Крштење Јованово да ли би с неба или од људи? Одговорите ми. 31. И помишљаху у себи говорећи: Ако речемо: с неба; рећи ће: зашто му, дакле, не вјеровасте? 32. А да речемо: од људи? — бојаху се народа; јер сви мишљаху за Јована да заиста пророк бјеше. 33. И одговарајући рекоше Исусу: Не знамо. А Исус одговарајући рече им: Ни ја вама нећу казати каквом власти ово чиним.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Спаситељ доказује своје небеско посланство сведочанством Јована Претече, а [првосвештеници] ћуте, будући да се ништа није могло рећи против. Па ипак - не верују (Мк.11,30-33). Други пут је Господ и делима доказивао своје посланство, а они измислише приговор: Помоћу кнеза демонског... Па, када се и тај изговор показао сасвим неуместан, опет заћуташе, али не повероваше. Тако је свагда са неверницима: ма шта им говорили, и ма како убедљиво доказивали истину - они не верују, премда не могу да кажу ништа против. Рекао би човек да је код њих ум парализован. Међутим, како о другим предметима расуђују здраво? Само кад се поведе реч о вери, они почињу да се заплићу у речима и појмовима. Заплићу се такође када износе своје погледе у замену за поставке вере, од Бога дате. При томе сумња код њих нараста до тог степена да почињу да мисле као да су на чврстој стени. Но, послушајте само читаву њихову теорију: и дете ћe схватити да је као паукова мрежа. Они, пак, то не виде. Несхватљива заслепљеност! Упорност неверника може се објаснити одсуством хтења да се верује. Али, одакле само то нехтење? И откуда оно само стиче такву власт да и умног човека приморава да се свесно држи нелогичног начина мишљења? Није ли та тама од оца таме?

JESSY · Октобар 18, 2013

Петак седамнаести по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

Еф. 226 (4:17-25)

Браћо, ово говорим и свједочим у Господу да више не живите као што живе и остали незнабошци у празноумљу своме, 18. помрачених мисли, отуђени од живота Божијега због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховога. 19. Они отупјевши предадоше себе разузданости, па чине сваку нечистоту с похлепом. 20. А ви тако не упознасте Христа, 21. ако ли га чусте и у Њему научени бисте, као што и јесте истина у Исусу, 22. да ви одбаците ранији начин живота старога човјека, који пропада у жељама варљивим, 23. а да се обнављате духом ума својега, 24. и обуците се у новога човјека, сазданога по Богу у праведности и светости истине. 25. Зато одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим.

Мк. 53 (12:1-12)

Рече Господ причу ову: Посади човјек виноград, и огради плотом, и ископа пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, па отиде. 2. И када дође вријеме, посла виноградарима слугу да прими од виноградара рода виноградскога. 3. А они га ухватише, избише и послаше празних руку. 4. И опет им посла другога слугу; и онога нападоше камењем, и разбише му главу, и послаше га осрамоћена. 5. И опет посла другога, и њега убише; и многе друге, једне избише а друге побише. 6. А он имаше још јединога сина свога, вољенога, па им најзад посла и њега, говорећи: Постидјеће се сина мојега. 7. А виноградари они рекоше међу собом: Ово је насљедник, ходите да га убијемо, и наше ће бити насљедство. 8. И ухватише га, и убише, и избацише га напоље из винограда. 9. Шта ће, дакле, учинити господар винограда? Доћи ће и погубиће виноградаре, и даће виноград другима. 10. Зар нисте читали у Писму ово: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла; 11. То би од Господа и дивно је у очима нашим. 12. И тражаху да га ухвате, али се побојаше народа; јер разумјеше да за њих говори причу; и оставивши га отидоше.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Причом о винограду изображена је старозветна Црква и Божије старање о њој. Пошто је новозаветна Црква наследила старозаветну, и на њу се може односити ова прича. И опет, пошто је и сваки Хришћанин такође црква живога Бога, прича се и на њега може применити. Последње је за нас посебно важно. Шта, дакле, представља виноград? Душу, која је примила очишћење грехова, благодат препорода, дар Светог Духа као залог наслеђа вечног Царства, реч Божију, свете тајне, анђела - чувара. Ко су посленици? Свест и слобода. Они примају дарове и дају обећање да се труде око њих и да Господу приносе плодове. Ко су неисправни посленици? Они који xoћe да се користе преимућствима Хришћана, колико им је потребно у спољашњем поретку живота, али неће да Господу приносе достојне духовне плодове. Кога Господ шаље к њима? Савест са страхом Божијим, реч Божију, учитеље и пастире. Њима xoћe да уразуми неисправне. Али, они нећe да се исправе и не oбpaћajy пажњу на њих. Једни их гоне и труде се да заглуше њихов глас, а други иду дотле да и против самог Господа почињу да непријатељствују, одбацујући веру у Њега на разне начине. Крај тога је: Злочинце ће злом смрћу пoгyбити.

JESSY · Октобар 19, 2013

Субота седамнаеста по Педесетници свето писмо - данашње читање

1 Кор. 156 зач. (XIV, 20-25).

Браћо, не будите дјеца умом, него злоћом дјетињите, а умом будите савршени. 21. У Закону је написано: Туђим језицима и туђим уснама говорићу народу овоме, и ни тако ме неће послушати, говори Господ. 22. Тако су језици не знак вјерујућим, него невјерујућим, а пророштво не невјерујућим, него вјерујућим. 23. Ако се, дакле, скупи сва Црква на једно мјесто, па сви узговоре језике. а уђу неупућени или невјерујући, неће ли рећи да лудујете? 24. А ако сви пророкују, и уђе какав невјерујући или неупућени, бива покаран од свију и суђен од свију, 25. и тако тајне срца његова бивају откривене: и тада ће пасти ничице и поклониће се Богу, објављујући да је заиста Бог са вама.

Мт. 104 зач. (XXV, 1-13).

Рече Господ причу ову: Тада ће бити Царство небеско као десет дјевојака које узеше свјетиљке своје и изиђоше у сретање женику. 2. А пет њих бијаху мудре и пет луде. 3. Јер луде, узевши свјетиљке своје, не узеше са собом уља. 4. А мудре узеше уље у посудама са свјетиљкама својим. 5. А будући да женик одоцни, задријемаше све, и поспаше. 6. А у поноћи стаде вика: Ево женик долази, излазите му у сретање. 7. Тада устадоше све дјевојке оне и украсише свјетиљке своје. 8. А луде рекоше мудрима: Дајте нам од уља вашега, јер се наше свјетиљке гасе. 9. А мудре одговорише говорећи: Да не би недостало и нама и вама, боље идите продавцима и купите себи. 10. А кад оне отидоше да купе, дође женик, и спремне уђоше с њим на свадбу, и затворише се врата. 11. А послије дођоше и оне друге дјевојке говорећи: Господару, Господару! Отвори нам. 12. А он одговарајући рече им: Заиста вам кажем, не познајем вас. 13. Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи.

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Чита се прича о десет девојака. Свети Макарије овако описује њен смисао: "Пет мудрих девојака, као трезвоумне, пожурише ка ономе необичноме за своју природу, и узевши уље и сасуде свога срца (тј. одозго даровану благодат Духа), уђоше са Жеником у небеску ложницу. Друге, пак, луде девојке, оставши привржене сопственој природи, не бејаху бодре, нити се постараше да, док се још налажаху у телу, у своје сасуде узму уље радости, него се из лењости, или због самоубеђења у своју праведност, предадоше некаквом сну. Стога и нису биле пуштене на свадбу Царства, не угодивши небеском Женику. Спутаване светским везама и замаљском љубављу, оне нису сву своју љубав и приврженост посветиле небеском Женику, нити са собом принесоше уље. Душе које траже оно необично за своју природу, тј. светињу Духа, свом својом љубављу се вежу за Господа. Стога иду за Њим, одвраћајући се од свега, ка Њему устремљујући молитве и помисли. Оне се и удостојавају примања уља небеске благодати. Душе пак, које остају у својој природи, гмижу по земљи својим помислима, о земљи мисле, и ум њихов живот свој има на земљи. Оне мисле да припадају Женику, будући украшене телесним украсима. Међутим, не примивши уље радости, оне се нису препородиле Духом одозго" (Бес.4, 6).

JESSY · Октобар 20, 2013

Недеља седамнаеста по Педесетници Свето Писмо - данашње читање

2 Кор. 182 зач. (од пола) (6:16 - 7:1).

Браћо, ви сте храм Бога живога, као што рече Бог: Уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 17. Зато изиђите из њихове средине и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се нечистог, и ја ћу вас примити, 18. и бићу вам отац. и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ Сведржитељ. 1. Имајући, дакле, оваква обећања, о љубљени, очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему.

Мт. 62 зач. (15:21-28).

У вријеме оно, дође Исус у крајеве тирске и сидонске. 22. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво! 23. А он јој не одговори ни ријечи. И приступивши ученици његови мољаху га говорећи: Отпусти је, јер виче за нама. 24. А он одговарајући рече: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева. 25. А она приступивши поклони му се говорећи: Господе, помози ми! 26. А он одговарајући рече: Није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. 27. А она рече: Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових. 28. Тада одговори Исус и рече јој: О жено, велика је вјера твоја; нека ти буде како хоћеш! И оздрави кћи њена од онога часа.

Свети Николај Охридски и Жички

Јеванђеље о истрајности у вери и молитви

Нико не може осетити сласт добра без истрајности у добру. Јер на путу ка добру прво се сретају горчине па онда сласти.

Сва је природа препуна поуке о истрајности. Зар би младе шибљике постале моћном шумом, кад би се уплашиле од ветрова и снегова? И зар би реке биле толико корисне, да не теку коритима истрајно удубљеним? Извршују ли мрави самоубиство, кад им точкови разоре кућу на друму, или поново и истрајно граде другу? Разори ли неки бездушник гнездо ласти у својој кући, ласта ће се без протеста удаљити у другу кућу и изнова градити себи гнездо. Ма што чиниле непогоде и људи против биљака и животиња, ове ће увек задивити људе несаломљивом истрајношћу у извршењу задатка даног им од Бога. Докле год посечена или покошена биљка има довољно снаге да поново расте, она ће расти. И докле год једна рањена и осамљена животиња има и мало снаге да живи, она ће живети и вршити своју дужност.

Сав свакодневни живот људски је препун поуке о истрајности. Само истрајан војник односи победу; и истрајан занатлија усавршава свој занат; и истрајан трговац богати се; и истрајан свештеник поправља људе у својој парохији; и истрајан молитвеник усавршава се до светитеља; и истрајан уметник открива унутрашњу красоту ствари; и истрајан научник проналази правила и законе у односима ствари. И најдаровитије дете неће никад знати да пише, ако се не буде истрајно вежбало у писању; нити ће човек са најлепшим гласом бити добар певач без вежбања у певању. Гле, ми смо навикли да сваки дан опомињемо друге на истрајност и да бивамо опомињани од других на истрајност у својим обичним домаћим пословима. Истрајност је ваљда једина добродетељ, у коју нико не сумња и коју свако препоручује. Но сва та пословна истрајност, о којој чујемо сваки дан, јесте само наша школа за унутрашњу истрајност у области духовној. Сва та спољашња истрајност у глачању и култивисању ствари, у сабирању богатства, знања и умења, јесте само слика оне дивовске истрајности коју ми треба да имамо у глачању и култивисању нашега срца, у исхрани и богаћењу наше душе, нашег унутрашњег непропадљивог и бесмртног бића.

Свето Писмо, најзад, учи нас сваком својом страницом истрајности у духовној области; учи нас како речима тако и највећим примерима истрајности и неистрајности људске. Два најужаснија примера неистрајности у добру показују се у Адаму, праоцу људског рода, и у Јуди, најпре апостолу а потом издајнику. Обојица су били стављени добротом Божјом у најнепосреднију близину Бога: Адам је био с Богом у Рају, Јуда с Христом на земљи. Обојица су почели послушношћу према Богу а завршили вероломством. Јудина је судба утолико страшнија од Адамове што је он већ имао пред собом пример Адамов. Неистрајан је био у борби и Саул, зато је и полудео; неистрајан и Соломон, зато му се царство разделило. Но какву дивну и готово надчовечанску истрајност показује Аврам у вери у Бога! И Јаков у кротости! И Јосиф у целомудрености! И Давид у покајању! И праведни Јов у трпљењу! Какав божанствен пример истрајности показује Пресвета Дева Марија у чистоти! И праведни Јосиф у богопослушности! И апостоли у богопреданости и у христољубљу! Заиста толико има очигледних и јасних примера у Светоме Писму о томе како истрајност у добру на крају побеђује и бива крунисана, да нико од нас који га читамо неће имати изговора, да није знао или није био поучен. Како су то могли знати стотине хиљада светитеља, девственика и мученика од Христа до данас, а ми да не знамо? Није да не знамо, него не смемо да истрајемо. А знати и не истрајати у добру повлачи за собом двогубу осуду. Ко не зна за пут добра па не пође њиме, биће шибан мало. Но ко зна за тај пут па не пође њиме, биће шибан много.

Пут ка добру иде уз брдо, а врло је тежак у почетку за онога ко је научио ићи по равници или низ брдо. Ко пође путем добра, па се врати, тај се не може задржати на месту одакле је најпре пошао уз брдо, него се сурвава далеко ниже у таму и пропаст. Зато Господ и говори, да није приправан за царство Божје ниједан ко метне руку на плуг па се обзире натраг (Лк. 9, 62).

Данашње јеванђеље говори о прекрасном примеру истрајности у вери и молитви једне обичне жене, и то једне незнабошке. Да би тај пример као живи огањ пао на савест свих оних, који се зову вернима, но који су у вери и молитви као тврдо и хладно камење!

Отиде Исус у крајеве Тирске и Сидонске. И гле, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика к Њему говорећи: смилуј се на мене Господе сине Давидов! Моју кћер врло мучи ђаво. Одакле отиде Исус? Из Галилеје, из земље израиљског народа, који је происходио од благословенога Сима. Куда отиде? У крајеве где су живели Хананци, потомци проклетога Хама. Од благословених, дакле, изиђе Господ и дође међу проклете. Зашто? Зато што благословени заборавише Бога и посташе проклети, а неки од проклетих признаше Бога и назваше се благословеним. Пошто је укорео књижевнике и фарисеје због формалног држања спољашњих обичаја а преступања заповести Божје о милосрђу и о поштовању родитеља, Господ узе Своје ученике и пређе у земљу незнабожачку. Зашто Он оде међу незнабошце, кад је раније наредио ученицима да иду само људима дома Израиљева (Мат. 10, 10)? Прво зато што - како вели премудри Златоуст - свака заповест ученицима не веже Њега. Друго зато што је видео, да Га Јевреји одбацују, и провидео, да ће Га на крају потпуно одбацити. Бог је веран Своме обећању: Он је обећао преко пророка послати Спаситеља народу јеврејском. Бог је то и учинио. Но народ јеврејски преко својих главешина одбацио је Спаситеља. Али како је Бог богат у путевима за извођење Свога плана, дело спасења тим јеврејским одбацивањем Христа није се ни задржало а још мање пропало. Спаситељ прелази границу народа јеврејског и иде међу друге народе. Доследан и веран своме завету Господ и своје ученике шаље најпре народу јеврејском, но по Распећу васкрсли Господ упућује ученике свима народима. Најзад, и трећи разлог: Господ је хтео још једном да застиди изабрани и благословени народ вером незнабожаца, да би га тако привео покајању и повратио к Богу. Први пут је Он то учинио са примером римског капетана у Капернауму, који је као Римљанин припадао племену Јафетовом и који је показао узориту веру у Христа Господа. Јафетовце и Хамовце дакле, призваће Цар небесни за трпезу царску када Симовци, као изабрани и првозвани, одбију позив. То је требало да буде опомена и укор. Но наравно, Јевреји су остали упорни до краја, због чега су и били одбачени од Одбаченога.

Погледајте сад, колика је вера жене незнабошке! Она изађе у сусрет Господу; она Га ослови Господом и сином Давидовим. Нема сумње, она је чула за Христа Чудотворца, јер се глас о Њему разнео био и по околним народима. А сада је сазнала била, да је Он дошао у те крајеве. И она је са радошћу и великом вером појурила к Њему. Како јеванђелист Марко описује, Господ је био ушао у једну кућу јер шћадијаше да нико не чује за Њ.

Очигледно је, да је Господ тиме хтео да покаже још јаче колика је вера у незнабожаца. Он се неће наметати, но они ће Га тражити. Шта више: Он ће се крити од незнабожаца, но неће се моћи сакрити. И не може се сакрити. Силна вера жене Хананејке пронашла Га је. Народ кога је Он призивао није Му хтео прићи, док људи који живе у тами и сена смртној траже Га; и налазе Га чак и онда када се Он од њих скрива.

Запазите, да жена не говори Господу: смилуј се мојој кћери, него: смилуј се на мене! Кћер јој је полудела; њу мучи ђаво; међутим мајка моли Господа, да се на њу смилује. Зашто? Зато што у своме лудилу кћер и не зна ништа за себе; она и не осећа ужас и муку коју мајка, као свесна, осећа. Из ових се речи у исто време види велика мајчина љубав према кћери. Зло свога детета мајка трпи као своје сопствено зло. Онај ко би се смиловао њеној кћери, смиловао би се њој, несрећној мајци. А у том страшном положају мајке ко би уопште и могао учинити ма какву милост њој, ако не учини милост њеној страдалној кћери? Нема сумње, да је због полуделе девојке ожалошћена цела кућа и сви сродници и пријатељи куће. Нема сумње, да се суседи склањају далеко а непријатељи злурадују. Кућа је опустела као гробље. Из ње се чују бесомучни крици и лудачки смех побеснеле кћери. Зар жалосна мајка, може о нечем другом да мисли и снева, да говори и моли? А можда је још свесна била и неког свог греха, коме је могла приписивати зло своје кћери. Зато и говори: смилуј се на мене!

А он јој не одговори ни речи. Није био обичај Христов, да не одговара на питања и молбе људи. Он је одговарао чак и Сатани, Своме кушачу у пустињи. Он је оћутао само питања својих неправедних судија и мучитеља: Кајафе и Пилата. Зашто, дакле, да ћутке пређе Он преко молбе ове несрећне мајке? Зато да би се отвориле очи онима који не виде, те да виде оно што Он види. Зато да би жена што јаче изразила своју веру у Њега, како би то видели и сазнали и сви пратиоци Христови.

И приступише ученици његови и мољаху га говорећи: отпусти је, како виче за нама. А он одговори и рече: ја сам послан само к изгубљеним овцама дома Израиљева. Видите, како је мудро учинио премудри Господ, што није одмах учинио жени по вољи, и што је оћутао њену молбу! Већ се јавља сажаљење код ученика према бедној молитељки. Отпусти је - значи: или јој учини по молби, или јој јасно откажи, да не би викала за нама. На ову молбу Својих ученика Господ одговара, да је Он послан само к изгубљеним овцама Израиљевим, то јест народу јеврејском. Зашто Господ тако одговара? Прво зато, да покаже верност Бога Своме завету; а друго зато, да би код ученика изазвао размишљање, да су и незнабошци деца живога Бога, и да и они потребују помоћи и спасења. Он овим још даје прилику ученицима кроз ову бедну жену са силном вером, да се они сами узбуне против скучених појмова јеврејских, као да Бог води бригу само о Јеврејима, и као да је Бог тобож само Бог Јевреја. Господ нарочито говори, као што су сви Јевреји говорили, да би се ученици замислили и сами дошли до уверења, да је схватање њиховог народа погрешно; и да је то схватање утолико више погрешно, уколико се њихов народ изметнуо и од Бога одметнуо и Христа Господа одгурнуо и презрео. Господ Исус не жели да учи Своје ученике само речима него и живим догађајима из живота. Место речи у овоме случају Он пушта догађај са женом незнабожачком, да буде незаборавна поука ученицима. Он је управо и зато прешао границу јеврејске земље и дошао у крајеве незнабожачке, да би овим крупним догађајем поучио Своје следбенике - Но да видите даље, како жена Хананејка даје израза својој непоколебљивој вери у Христа Господа:

А она приступи и клече пре њега говорећи: Господе, помози ми! Она је уверена била, да ако јој Христос не помогне, нико јој у свету не може помоћи. Она је несумњиво обиграла све лекаре и употребила све незнабожачке гатарије, но без успеха. Бесомучна кћер остала је бесомучна. Но ево Исцелитеља од свих мука и болести! Она је чула за Њега; она је веровала у Њега и пре него Га је видела. Но сада, када Га је видела, у њој се све више и више разгоревала вера у Његову божанску моћ. Он може што нико не може; Он све може само ако хоће! Жена верује неодољиво да Он може, и труди се да Га само приволи да учини оно што само Он може - Он и нико други у васцелом пространом свету. Зато кад Он оћута њену прву молбу, и кад се не обазре на њу чак ни после молби Његових пратилаца, она истрча пред Њега, паде на колена и завапи: Господе, помози ми!

А он одговори и рече: није добро узети од деце хлеб и бацити псима. Страшна реч! Но Господ опет не говори од Себе, него говори језиком савремених Јевреја, који су само себе сматрали децом Божјом, а све остале народе псима. Овим Господ хоће да силно револтира ученике Своје против јеврејске злобне искључивости. Овим Господ хоће да искреше у души ученика ону мисао коју је доцније у очи рекао књижевницима и фарисејима говорећи: тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да уђу који би хтели (Мат. 23, 13)! Гле, они који су названи децом постали су као пси, а ови који су сматрани за псе, ево, враћају се и постају децом Божјом. Но, наравно, Господ није хтео укорети само Јевреје него и незнабошце. Ови су названи од Јевреја више из злобе псима, но у овоме називу има и много истине. Јер су незнабошци у Тиру и Сидону, исто као и они у Египту и другде, давно давним одступили од правога и живога Бога и предали се на службу демонима који и јесу пси гори од свих паса. Христос овим не укорева ту жену лично него укорева њен народ, и све незнабожачке народе, што служе демонима кроз кипове и друге мртве ствари, кроз разне гатарије и кроз нечисте жртве.

Тада ова изузетна жена - већа по вери и од изабраних Јевреја и од презрених незнабожаца - одговори Господу:

Да, Господе! али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара. Тако дивно одговара ова смирена жена! Она не одриче да припада оним народима који се могу псима назвати. Нити се она - мада боља од Јевреја - либи да назове Јевреје господарима. Она је брзо схватила сликовне и преносне речи Спаситељеве. Јер од велике вере долази и мудрост, од велике вере долази и погодна реч: Толика је њена кротост пред Господом и толика љубав према болној кћери, да њу не вређа ни назвање псетом! Пред Пречистим Господом ко се збиља од грешних људи не би осетио као нечисти пас? Само онај Ко и у свој грешној нечистоти својој има зрак вере. Нисам достојан да под кров мој уђеш! рекао је Господу незнабожачки капетан у Капернауму. А сад ова жена незнабожачка не стиди се назвати себе псетом пред Господом. Док год се човек не осети грешан, не може ни један корак крочити ка спасењу своме. Многи и многи велики светитељ Цркве, чистији и светлији од милиона других људи, није се стидео називати себе псетом.

Тако осећају сви истински пробуђени људи, који се отрезне од пијанства земаљских и телесних страсти и увиде своје унижење у блату греха. Док то човек не осети, он се љуљушка у смрадној колевци греха, и не може нити увидети потребу вере нити имати веру. Док год пас не би осетио срамоту од тога што је пас, не може пожелети да буде лав, и док год не би жаби засмрдело блато у коме живи, не може пожелети да се дигне и полети попут орла. Сирота жена из ове приче дубоко је осетила немоћ незнабожачког света, његово унижење, његову прљавштину, и блато и гној и срам целог његовог бића. Она је жудела за нечим моћнијим, светлијим и чистијим. И то за чим је жудела наједанпут јој се открило у Христу, и то у највећој мери и у највећем блеску. Зато она не одступа од Њега; зато и подноси да јој Он каже, да припада породу паса. Не само подноси, него и сама признаје! Но у свој недостојности свога порекла она проси бар мрве онога животворног хлеба што је Бог послао Израиљу. Хлеб је Христос и мрве су ма и најмања милост Његова. Гладни пси, који немају ни мрва, задовољиће се и мрвама.

О, жено! велика је вера твоја; узвикну Господ, - нека ти буде како желиш. И оздрави кћи њезина онога часа. Пошто је довео ствар до врхунца, тада тек Господ узвикну ове речи. Да је ова жена била рођена кћи Аврамова, она не би могла јасније показати своју веру него што је показала. Ко год је имао очи да види и уши да чује видео је и чуо је. Није било нужно ствар даље затезати. Чак и Јуда неверник могао је видети велику веру жене Хананејке. И Петар маловерник. И Тома сумњичар. Ниједноме од Својих апостола Господ не изрече оволику похвалу. Коме од њих рече: велика је вера твоја? А свима је пак једном довикнуо: о маловерни! Да ли само једном? Није ли их један пут чак прекорно уврстио у род неверни и покварени (Мат. 17. Он их је зато и превео у пределе Хананејске, да их кроз веру ове незнабожачке жене, која није знала ни закон ни пророке, научи великој вери, и великој моћи вере. Господ је постепено школовао ученике Своје у школи вере. Са овим догађајем у земљи незнабожачкој Он им је дао добру лекцију, и њоме усавршио њихово школовање. Гле, колика је вера у ове жене, која све што је научила у своме роду о овоме свету и животу, било је погрешно! Која је научила да су сунце и месец, и животиње и камење богови! Која је рођена и живела у средини мрака, незнања и срама. Која је најзад припадала Хананејцима, то јест, ономе злом племену што га је Бог протерао из Земље Обећане, да би направио место народу јеврејском, Своме негда изабраноме народу. Ваистину много поуке, много повода за размишљање о Божјим путевима, и много разлога и за апостоле и за њихов народ за стид и покајање.

Апостоли су ову поуку схватили и усвојили, ако не одмах а оно доцније, утврдили су себе у вери, посејали веру Христову по целоме свету, за ту свемоћну веру изгинули и себе прославили. Но да ли смо ми схватили и усвојили ову поуку? Данас је Црква Христова у свету Божји народ изабрани, ново царство и ново свештенство. Погледајте пак, како се Господ Исус омаловажава међу народима хришћанским! Како су крштени људи постали не само род маловерни него и род неверни и покварени! Како верују у све више него у Христа, и траже потпору и помоћ своме животу од слепих и глувих ствари и елемената око себе више него од Свемоћнога Христа Господа! Како су због тога већ сами себе ужасно казнили, јер су постали унили и озлобљени, немоћни и несрећни! Такви су били Јевреји у време доласка Христовог на земљу. Хришћански народи држе кључ од царства небесног, но данас они мало улазе у то царство, а међутим не дају да уђу који би хтели. Јер пред нехришћанским народима показују се они гори, злобнији, себичнији и земљанији од самих ових народа. Тиме они одбијају нехришћанске народе од Христа, и спречавају им да уђу у царство за којим ови народи чезну. Само мрве падају са царске Христове трпезе пред ове народе, и они те мрве купе и једу. Но како да се они, незнабошци, нахране до сита кад Европљани и Американци, који седе за царском трпезом као господари, духовно гладују и жеђују? Не ће ли доћи ускоро крај Божјем дуготрпљењу? Неће ли Господ ускоро одбацити оне који Њега одбацују, као што је то већ једном са једнима учинио, и огласити избране за неизбране а неизбране за избране, благословене за проклете а проклете за благословене?

Но шта остаје нама да радимо у овом богоборном поколењу? Ништа друго него оно што је радила и жена Хананејка: да се истрајно молимо живоме и Свемоћноме Христу Господу, и да Му с вером вапијемо: Господе, смилуј се на нас грешне! Јер ако је Божја воља, да се промени једно избрање и створи друго; ако је Његова света воља да узме царство од хришћанских народа и преда га другима; ако је казна за грехе близу - ипак са одбацивањем хришћанских народа неће бити одбачени сви хришћани, као што са одбацивањем народа Јеврејскога нису одбачени сви Јевреји. Они између Јевреја, који су признали Христа и после разорења Јерусалима, спасени су као и они, који су Га признали за време Његовог бављења на земљи. Јер многи су се Јевреји чак доцније покрстили, и неки од њих постали и великим светитељима Цркве Божје. И они од њих који се данас обраћају Христу спасавају се, као што су се спасавали и многи њихови праоци пре одбацивања и промене избрања. Јер Богу није толико стало до држава колико до људи; и Богу није толико стало до народа колико до спасења појединих живих душа. Зато не треба се уплашити и рећи: пропашће садашње хришћанске државе и народи, дакле - пропашћемо сви. Нека буде са државама и народима што је нужно да буде - никад ниједан верујући у Господа неће пропасти. Једног јединог верујућег имао је Бог у Содому, праведнога Лота, и њега једнога спасао је онда када је пустио пропаст на Содом.

Угледајмо се, дакле, на истрајну молитву и силну веру бедне жене Хананејке, и не клонимо духом ни за један час. Истрајно верујмо старајући се непрестано, да огањ вере наше не охладни. Истрајно уздижимо молитве своје ка живоме Господу, како за себе тако и за целу Цркву Божју, и за сав род људски. И вера ће - само вера - ојачати нашу душу и растерати сваки страх и сваку сумњу из ње, а молитва ће разведрити дух наш и напунити нас радосном надом, здравим мислима и пламеном љубављу. Нека милостиви и човекољубиви Господ Исус поткрепи нашу веру и услиши нашу молитву, због чега слава Му и хвала заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА

"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ"

(САБРАНЕ БЕСЕДЕ)

43. Беседа

На Еванђелско читање по Матеју у 17. недељу, где се говори о Хананејки.

У њој се говори и о људској ништавности и о похвале достојном смирењу.

1. Да се "Господ противи гордима, а да смиренима даје благодат", мудро је говорио у својим Причама (3; 34) Соломон, син Давидов, док је то самим делима показала и превечна Мудрост најузвишенијег Оца (1. Кор. 1; 24), када је телесно обитавала у овом животу. Господ се успротивио фарисејима и књижевницима, који су се преузносили над Његовим ученицима и гордили законом Божијим рекавши: Зашто и ви преступате заповест Божију за предање своје (Мт. 15; 3), док је Хананејки, која је смирено приступила и молила, подарио милост. Та жена, будући идолопоклоница, од Господа је чула да их назива псима, па чак и последњима међу псима (с обзиром на то да је употребио реч "κυνάριον", псетанце), али са највећим самопрекоревањем и смирењем каже: "Да, Господе" (Мт. 15; 26). Учитељи пак Израиљеви који су својом лицемерном побожношћу одбацили Бога, саблазнили су се када су чули да их Господ назива лицемерима. Господ им, дакле, није само праведно приговорио тим речима, него их је и напустио, што је био знак Његовог будућег напуштања читавог њиховог рода до којег ће касније доћи, сагласно оном што је прочитано у данашњем Еванђељу: И изишавши оданде отиде у незнабожачке крајеве, тирске и сидонске. И гле, каже, жена Хананејка изиђе из оних крајева и повика му говорећи: Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт. 15; 21-22).

2.И заиста, Хананејка не само да је "изашла" из оних незнабожачких крајева, него је и поникла као освештани крин из долине, а речи њених уста одисале су миомирисом божанског Духа. Ако нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12;3), ко може посумњати да је Дух Божији покренуо Хананејкин језик, будући да Га (Исуса) назива сином Давидовим и Господом, и моли Га за милост као Онога Који има власт над демонима. Како вера, по речима, апостола Павла, бива "од проповеди" (досл. "од слушања", Рим. 10; 17), а глас о Христу, како сведочи Лука, отиде... по свима околним местима (Лк .4;37) он је, нашавши милозвучан сасуд, тј. Хананејку, у њој још снажније одјекнуо. Уверивши се, поверовавши и топло притекавши, она истовремено постаје гласна молитељка и весница која издалека вапи: Кћер моју МНОГО мучи ђаво (Мт. 15; 22), она није у стању да осети своју несрећу, док моје срце, које то осећа, пламти од бола и ја вапим Твојој милости. Ти си син Давидов, по Својој људској природи потекао од његовог семена а као превечни Бог Господ Сведржитељ, и по Твом допуштењу моју кћер прогони ђаво. Ако би се милостиво окренуо према нама, тај слуга Твога гнева напустио би је истог часа". Господ јој уопште није одговорио, желећи да њена вера и врлина постану још очигледније, као да ју је праведно управљао тако да се појави међу незнабошцима, не само ради неверујућих Јевреја, него и ради незнабожаца, приведених кроз веру. Због тога је Господ, када су му ученици рекли Отпусти је, јер виче за нама, казао: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева (Мт. 15; 23-24), јер их, ради побожности њихових отаца, није презрео видевши да су отпали од отачке побожности и врлине тако да је, када Га је послао најузвишенији Отац, најпре дошао к њима.

3. А жена приступивши, каже, поклони му се говорећи: Господе, помози ми (Мт. 15; 25). Будући у даљини, вапијући је молила Господа јој се смилује. Тиме ништа није постигла јер се Он није ни осврнуо на њу. Када се приближила, пала је пред Његове ноге и поново га замолила за помоћ, а Он ју је (опет) оштро одбио. Ни у том случају није се обесхрабрила ова одважна и смела душа, него је презрела саму себе и, слушајући не само да је назива бесловесном животињом, него и животињом страшном и дивљом, јер су њени вапаји више личили на лавеж него на реч достојну слушања, она се и сама са тим сложила и сама се унизила, али није престала да моли Христа.

4. Нека нас ова учитељица поучи како треба бити истрајан у молитви, како треба бити трпељив, смирен и скрушен. Чак и ако будемо недостојни, чак и ако будемо одбијени јер смо оскрнављени грехом, научимо да се не удаљујемо него да истрајемо у искреном мољењу и смирењу, и од Бога ћемо добити оно што тражимо. Господу, Који јој је казао: "Ти си жена из незнабожачког племена, боље речено, дрско, гнусно и нечисто псето, и није добро узети хлеб од деце и бацати псима", жена одговара "тако је", смиривши се и сама признавши сопствену ништавност и нечистоту. Сматрајући себе недостојном учешћа и сапричасности Хлебу који је дошао с Небеса (Јн. 6; 33), молила је да добије мрвице које из милосрђа падају са стола оних што за столом седе, "јер и пси" каже она, "једу од мрва што падају са трпезе господара њихових". Те речи ове жене беху уистину мудре, разборите и испуњене смирењем. Иако сам, каже, из незнабожачког племена и себе сматрам грешницом Бог, услед Свог неизрецивог човекољубља и доброте, промишља и о незнабошцима као и о свим осталим грешницима".

5. Шта је учинио Онај, Који опрашта онима што откривају своје грехе и безакоње својих срца (в. Пс. 32; 5) како, поучавајући нас, каже Псалмопојац-Пророк? Он прихвата одбачену, очишћује оскрнављену, исцељује и освећује заједно са њеном кћерком и њену душу, похваљујући је и говорећи: О жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15;28). Дао јој је велику моћ како између речи и исцељења не би било временског растојања: И оздрави, каже, кћи њена од онога часа (Мт. 15; 28). Марко приповеда да је Господ казао Хананејки: За ову реч иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7; 29), јер си толико презрела себе, смирила се у тој мери и, иако упорно одбијана, ниси изгубила наду нити те је обманула реч домостроја, него си схватила величину мог Човекољубља и до краја остала постојана, молећи смирено и са надом. И зато, као што смо рекли на почетку, Бог смиренима даје благодат и који се понизи, узвисиће се (Мт. 23; 12), понизите се пред Господом, и узвисићете се (Јк. 4; 10), али и: Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8).

6. Оваква упорност ни у ком случају не може постојати без велике вере. Они, који то испитују, увидеће да је смирење увек сједињено и да заједно расте са вером у Христа. Када је на почетку, по речи Господњој, у своју мрежу ухватио мноштво риба и у потпуности поверовао, Петар је казао: Изиђи од мене Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5; 8). А када је, опет, капетан у смирењу рекао: Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш, Господ је онима што су ишли за Њим, рекао: Заиста вам кажем, ни у Израиљу толике вере не нађох (Мт. 8; 8-10). На тај начин, само верујући поседују смирење, а смирени веру.

7. Ми ћемо, браћо, добровољно смиривати саме себе, и да бисмо испољили и нашу веру у Христа, и да би нас Он узвисио. Познајмо ништавност која нам је усађена и безумље наших помисли које се понекад у нама рађају по дејству демона да бисмо, као Хананејка, завапили Христу, приступили Му, поклонили се и неуморно се молили у смирењу. Тада ћемо задобити благодат коју Он дарује смиреноумнима и узнети се на божанску висину. Какав је, дакле, почетак постања свакога од нас? Није ли он сличан почетку постања бесловесних животиња? Штавише, он је још гори, јер оно (тј. постање животиња) не потиче од греха, док је у наш људски род брак уведен преступањем заповести. Због тога прихватамо препород у светом крштењу које "обрезује покровац рођења". Без обзира што по Божијем допуштењу (снисхођењу) брак не представља преступ, наша природа ипак у себи носи знаке дејствовања кривице, због чега и један наш свети богослов каже: "Ово наше ноћно, ропско и страсно" порекло (св. Григорије Богослов, 40. слово, 2), док Давид пре њега каже: У безакоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја (Пс. 50; 7).

8. Такво је, дакле, наше порекло. Међутим, какво је онда наше рођење? Зар оно није много горе од рођења бесловесних звери? "С мукама ћеш децу рађати", рекао је Бог Еви (1. Мојс. 3; 16) и то не само, како ја мислим, због материнских порођајних мука, него и због мука новорођених, како оних што ће затим уследити током читавог живота, тако и оних што се појављују од самог почетка, због чега младенци непрестано плачу, а што се не дешава другим живим бићима. Једино се нама, чим изађемо из мајчине утробе, открива страдалнички, многооплакани и, како се чини, јецаја достојан живот. Које живо биће, осим нас, чим се појави на свет бива стегнуто повојима и умотано у пелене и, на неки начин, као да га чувају у удубљеној колевци, приносе га и односе од материнских груди јер не може да хода само? Зар се јагње, лане и теле не крећу слободно одмах након рођења, зар не скачу око својих родитељки и сами им прилазе да би се наситили млеком? А ми, и када престанемо да се хранимо мајчиним млеком, ослобађамо се повоја и непокретности, али ни на који начин не престајемо да будемо неразумни, и тек кад се након многих година издигнемо из бездана безумља, достижемо разуман узраст. А шта се дешава онда? Да ли смо можда, испливавши из оне помрачености, просветљени светлошћу разума и као умна бића, истог часа постали бољи од животиња? Наравно да нисмо, јер утолико бивамо гори од њих уколико по последицама рођења и по закону природе још више патимо због онога што чинимо, и зато на њима нема осуде каква лежи на нама, нити ће бити изложене вечним пакленим мукама. Када се током времена уздигнемо из стања неразумности и постанемо господари разума, својевољно се утапамо у осуђујућој дубини забрањених страсти, погружавајући главу у блато и дубоку мочвару, у страшну струју нечистоће, односно нашег најмучнијег живота, где бивамо рањени жаокама шкорпиона и змија и раскомадани зверским зубима, бивајући у тој мери неразумни да се чак и захваљујемо због рана и наслађујемо комадањем.

9. Према нама, слично змији, гмиже телесна похота, а ми нити бежимо од ње, нити је газимо тако што ћемо се обуздати и одвратити је уздржањем, молећи се Богу непрестано и смирено. Уместо тога, ми јој отварамо саму унутрашњост свога разума и, радујући се, авај, у себе настањујемо своју вечну смрт. Приближава нам се гнев, као неукротиви лав, а ми нити бежимо нити тражимо заштиту која ће прекратити тако велико зло, не тражимо дуготрпељивост и смирење. Уместо тога, ми убрзавамо његове кораке ревносно га пригрливши, тако да, будући безумни несретници, позивамо нашег убицу да у нама самима обитава као заповедник и управитељ. Среброљубље се свом снагом стара да нас одгурне у мочвару, а ми се не трудимо да олакшамо самима себи уздржањем и скромношћу, односно крилима која ће нас уздићи ка небу, него се, уместо тога, жудно привезујемо за овај терет што нас повија ка земљи, односно стремимо за новцем или богатим поседима колико год нам то снаге допуштају, прихватајући да се сурвамо и да будемо бачени у бездану дубину.

10. Добили смо ум као вођу и господара, а показали смо га као роба бесловесних страсти. За разлику од животиња, почаствовани смо разумом (логосом, речју), али смо, учинивши саме себе слугама таквих страсти, постали нечаснији од бесловесних животиња. Добили смо тело (аеоца), творевину руку Божијих, како би кроз наше обновљење у Богу могло постати духовно, али смо својим прихватањем земаљског и свој дух потчинили плоти (абр^), постајући на тај начин бешчаснији од оних тела без душе, саме себе осуђујући и будући једини достојни осуде. Она тела без душе остају таква каква су и била, а ми смо сами себе учинили још мрскијима тиме што смо одбацили свој призив и почаст претворили у обешчашћеност. Зар васпитач, блудничећи са васпитаницима, подржавајући и подстичући разврат код оних које треба да поучи, није далеко мрскији и гнуснији од необразованих који, међутим, нису развратни? Који се учитељ, чинећи лудости са ученицима и увећавајући њихово безумље, неће показати као неразумнији од неукога? Зар онај ко је добро изучио архитектуру, а затим се поново игра са децом правећи у песку оно што неки називају кулама, неће бити смешнији од нешколованих?

11. Човек на тај начин постаје безумнији од бесловесних, и бешчаснији од свих бешчасних и ништавних, јер се потчинио телу постајући још гори због оних страсти које је требало покорити и управити ка бољем. Он затим постаје горд и стиче високо мишљење о себи, као да је оним што изопачује природу постао бољи од других јер може да се препушта насладама, да над неким има преимућство, да некога тлачи или презире, да влада или да господари над другима, одакле и потичу раскош, богатство и славољубље о којима се неки брину.

12. Постоје, међутим, и они који су своју освештану дужност очували или изопачено васпоставили, подјармивши бесловесни, страствени део душе и доделивши свакој од тих душевних сила оно што јој одговара, и зато су неке од душевних нагона уразумили, неке суздржали а неке укротили мада то, наравно, нису постигли без Божије помоћи и благодати. Она (благодат) се даје смиреноумнима, као што се то много пута показало, а такође и на похвале достојном примеру Хананејке, који нас је данас поучио. Над животињама се узвисују и уистину показују као људи само смиреноумни, а не горди који и нису људи и по својој нарави гори су од бесловесних животиња, мада имају људску природу. Због тога и Соломон, искусивши све у животу и одбацивши као безвредно каже: Бога се бој, односно буди смирен пред Њим и заповести Његове чувај, јер је то задатак сваког човека (Књ. проп. 12; 13, по Септуагинти).

13. Када год, браћо, неко услед природног дара или дара који је добио споља постане склон охолости и надмености, нека на уму има следеће: његова вера у Бога слаби, лишава се благодати коју Он дарује и готово да губи достојанство да буде човек, постаје бешчаснији од бешчасних и бесловеснији од бесловесних животиња. Нека се стога убрзо поправи, обративши се путем покајања смирењу како би се у будућем веку нашао међу онима што их је Бог помиловао (в. Мт. 5; 7) и да као веран и мудар (Мт. 24; 45) буде похваљен и прослављен од Сина Божијег Који је ради нас умањио Своју славу, истинску, непроменљиву и вечну.

14. Ту славу нека и сви ми задобијемо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем са Оцем и Светим Духом доликује слава у векове. Амин.

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ I

Беседа на Светог Јована Златоуста

1975. године у манастиру Ћелије

Данашње Еванђеље нам казује праву истину. Жена Хананејка, кћер њена и у њој ђаво, а тако присутан, тако очигледан да она губи себе. Чула је да ће доћи Учитељ из Назарета у њихове крајеве Тирске и Сидонске, иде к Њему и издалека повика му: "Господе помилуј ме, моју кћер врло мучи ђаво"[1]. Како Он не скреће пажњу, Он Свемилостиви Учитељ као да не чује вапај ове несретне мајке и не осврће се на њу? Ученици приступају и моле Га: Отпусти је, видиш како виче за нама! Ти толике болеснике исцељујеш, мртве васкрсаваш. Шта је за тебе истерати ђавола из кћери њене? Спаситељ и даље ћути, само додаје једну страшну реч: "Није добро узети хлеб од деце и бацити псима"[2] ...[3] Јеврејски народ коме је Бог послао Спаситеља (сматрао је друге народе да су)[4] као пси. Она жена и даље настојава, припада Спаситељу, клања се пред Њим и вапије: Господе, помози! Она већ изједначује себе са својом ћерком: Господе, нема разлике између мене и моје ћерке. У њој је ђаво, али сву муку њену више ја осећам него она. Помози! А Он и даље настојава и вели: "Није добро узети хлеб од деце и бацити псима". - "Али и пси једу од мрва што падају са трпезе Господара свога", повика жена[5]. Спаситељ је то чекао. Он је провидео и видео њену веру, да ће она казати једну велику и необичну истину и показати огромну веру, као ретко ко. Спаситељ онда рече: "О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њена од оног часа"[6].

Ето када је човек свемоћан! Када, нападан невољама, недаћама ђаволима са свих страна, он ипак има веру у Господа и наду у Њега, и вапије као Хананејка. И несумњиво, такав човек у тим приликама и моментима, чуће оно што је Хананејка чула: О, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш.

Зашто је Господ дошао у овај свет? Дошао је у овај свет, који је био пун - чега? Каже жена Хананејка: пун ђавоље силе, пун ђавола. Само је Бог могао очистити овај свет од нечистих духова, зато је дошао у овај свет. Зато је Спаситељево име: Емануил = С нама Бог[7]. Кад је Он с тобом, тамо је Бог. А без Њега и мимо Њега, ко је с нама? Грех, а кроз грех ђаво. Само два пута дају се човеку у овоме свету: пут живота и смрти, пут Бога и ђавола.[8] Мора сваки од нас ићи једним од ових путева: или путем греха, или путем врлине. Господ је дошао у овај свет, Бог постао човек, да би показао колико је човек одлутао у сва зла овога света, колико се човек изједначио са свим ужасима овога света, и сав постао роб ђаволу. "Сваки који чини грех роб је ђаволу"[9], рече Спаситељ. Сваки! А Он је дошао у овај свет да нас ослободи робовања ђаволу. Да нас научи служити Богу. Да нас научи Богом живети у овоме свету. Немој мислити да је тешко живети Богом у овоме свету. Као што је лако кроз грехе живети ђаволом у овоме свету, још је лакше живети сваким добром Божијим у овоме свету.

Погледајте шта се збива после доласка Господа Христа у овај наш земаљски свет, шта се збива са нама људима, какви се све људи јављају у овоме свету? Ето, један велики Златоуст кога данас славимо, Свети Отац чудесан и диван, раван Апостолима по подвизима и по Благовести коју јавља свету. Еванђелист и тумач Еванђеља; Мученик, свршио мученички у овоме свету. Али шта се дешава са њим? Његова душа је била испуњена Господом. Никакав раскош, никакве вође овога света, никакве моћи овога света нису могле савладати њега. Цареви и царице јуришали су на њега, он је стајао чврсто уз Истину Христову, и сав живео за њу, и умро ради ње у изгнанству. Заиста, видећи њега и његов живот, говори себи: Ево доказа, ево човека који показује да је Бог заиста дошао у овај свет, и да је дао различите силе људима да живе у добру, у свакој врлини, у благости, у доброти, у кротости, у трпљењу, у мучеништву, у смиреноумљу. Ево доказа: - Свети Златоуст! Тако, сваки Светитељ Божји није ништа друго него сведок, сведок те најважније чињенице, тог најважнијег догађаја у историји света: да је Бог постао човек, да је Бог дошао у овај свет да спасе човека од греха, да спасе човека још од нечег страшнијег и најстрашнијег у овоме свету - од смрти. А спасавајући човека од смрти и греха, Господ је спасао цео свет од ђавола, те најмрачније и најстрашније силе која војује против човека. Кад је Господ у овоме свету, ти си увек јачи од сваког ђавола, несумњиво јачи.

Јер ми хришћани, вели Свети Апостол Павле, ми смо наоружани свеоружијем Божијим[10]. Нема оружја нашег које ђаво може победити. Ми, ми побеђујемо стално на ратишту нашем, а наш рат није са телом и крвљу, вели Свети Апостол Павле, него је наш рат са духовима зла и злобе и злоће испод неба[11], са духовима пакла, са ђаволима - то је наш рат! И од Бога смо добили сигурно оружје, најсигурније оружје да побеђујемо сваку злу силу тим оружјем. То је сам Господ Христос, Његов Часни Крст, Његово Васкрсење којим ми побеђујемо заиста све што је смртно у нама, и све смрти око нас и у свима световима.

Зато је Господ дошао у овај свет. Тог Господа и ми проповедамо, тог Господа проповеда Православна Црква, тог Господа проповеда данашњи велики Светитељ Божји, Свети Јован Златоуст. Ништа лакше за човека у овоме свету, него победити грех, грех, грех. Када је Бог ту, када је Бог у овоме свету! Страшно је да нема Бога, да Бог није у овоме свету, страшно би било да Бог није постао човек. А кад је Бог постао човек, онда, Он је дао сва средства, све силе, све моћи, да победимо свако зло у себи, и сваког ђавола око себе, и у световима изнад себе.

Жена Хананејка сведок је - чега? Сведок је силе Христове: Нека ти буде како хоћеш. Ето, шта смо ти и ја ...[12] када имамо веру у Господа Христа, да ће Он највеће наше патње и највеће наше муке и најстрашнијег нашег ђавола отерати од нас, ако Му се обратимо, ако Му се молимо, ако припаднемо као Хананејка Њему, ако смо упорни у својој вери. Он често проба нашу веру као што је пробао Хананејкину. (Господ је допустио да људи виде жену Хананејку)[13] како запомаже и јауче за Њим, ...[14] да проба нашу веру, да проба нашу вољу, да види јесмо ли јаки у нашој вери, или смо само користољубци, који желе да у самом моменту искористе Господа Христа као Бога и да ...[15]

НАПОМЕНЕ:

1. Mт. 15, 22 - 28

2. Mт. 15,26

3. Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.

4. Речи, нечујне на траци, додате у загради по смислу. - Прим. уредн.

5. Mт. 15,27

6. Mт. 15,28

7. Mт. 1,23; Иc. 7,14.

8. 5 Мојс. 30,15 и ранохришћански спис Дидахи 1,1.

9. Јн. 8, 34

10. Еф. 6, 11-18

11. Eф. 6, 12

12. Пар речи нејасно на траци. - Прим. препис.

13. Пар речи нејасно на траци, додате у загради по смислу. - Прим. уредн.

14. Пар речи нејасно на траци. - Прим. препис.

15. Због недостатка траке, беседа није снимљена до краја. - Прим. препис.

Вера жене хананејке

Ова Еванђелска приповест одиграла се када је Христос дошао у крајеве многобожачких градова Тира и Сидона. Он тамо није дошао да проповеда своју науку већ да се склони од људи јер „ушавши у кућу хтеде да то нико не дозна; но није се могао сакрити“ (Мк. 7, 24). Ту га је срела жена Хананејка и затражила да помогне њеној кћери коју је веома мучио ђаво.

Хананејка је као и сви њени земљаци веровала у лажне богове, била је моногобожац, односно незнабожац, јер није имала веру у Јединог и Истинитог Бога као Јевреји тада. Она је, као што би и свака мајка чинила, своју кћер водила свуда где год би чула да можда има лека за њену болест, али помоћи није било. Њена кћи је била ђавоимана и нико ни на који начин није могао да истера ђавола из ње. Живот Хананејкин ни на шта друго није могао да личи до на пакао, јер тамо где је ђаво ту може бити само пакао. Коначно када је чула да је Христос ту, пришла му је и завапила: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју врло мучи ђаво! А он јој не одговори ни речи“.

Овде се дешава нешто веома необично, јер Христос јој не одговара већ је потпуно игнорише. Чак су и сами апостоли били изненађени његовом реакцијом и замолили су Га да јој помогне. Тада Христос изговара страшне речи Хананејки да је Он послат само Јеврејима и да не треба узимати хлеб од деце-Јевреја и давати псима-многобожцима којима је припадала и Хананејка. Већина би се на ове речи окренула и отишла али Хананејка имајући велику веру да Христос може да исцели и помогне њеној кћерци, са великим смирењем одговара да пси једу мрве које спадају са трпезе господара. Тек након ових њених речи Христос открива због чега није одмах услишио молитву њену и исцелио јој кћер. Желео је свима да покаже њену велику веру и мудрост. Он чак и хвали пред свима њену веру и показује да не би ништа добила да није имала вере.

Поука ове приче за сва времена и за сваког хришћанина је да шта год да учинимо и у каквој год невољи да се нађемо јака вера у Господа Христа-односно Христос нам једино може помоћи. Не треба тражити помоћ од лажних богова(ђавола) и људи који им служе чак и кад нам се чини да Христос не одговара. „Где је ђаво-ту је пакао, а где је Бог-ту је рај“, рекао је преподобни Јустин Ћелијски тумачећи ову причу. Потребно је имати велико смирење и стрпљење као Хананејка и Господ је ту да нам каже „Велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш!“.

Јереј Бранко Чолић

Пријави се

Свакодневна читања

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

JESSY

Sanja Т.

Sanja Т.

Постоване слике

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима