Свакодневна читања

[JESSY]

Недеља о блудном сину Свето Писмо - читање за данас

1. Кор. 135 (6:12-20)

Браћо, све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме. 13. Јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. А тијело није за блуд него за Господа, и Господ за тијело. 14. А Бог и Господа васкрсе, и нас ће васкрснути силом својом. 15. Не знате ли да су тјелеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! 16. Или не знате, да ко се са блудницом свеже једно је тијело с њом? Јер је речено: Биће двоје једно тијело. 17. А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме. 18. Бјежите од блуда. Сваки гријех који човјек учини ван тијела је, а који блудничи своме тијелу гријеши. 19. Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? 20. Јер сте купљени скупо. Прославите. дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божији.

Лк. 79 (15:11-32)

Рече Господ причу ову: Човјек неки имађаше два сина, 12. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. 13. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. 14. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати. 15. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 16. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. 17. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! 18. Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, 19. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. 20. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. 21. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. 22. А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. 23. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. 24. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. 25. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње. 26. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? 27. А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. 28. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. 29. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. 30. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. 31. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. 32. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се .

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

О чему нам све не говори Недеља о блудном сину? Говори и о нашем спокојству и пуноти у дому Оца небеског, и о нашем безумном напуштању Очевог покровитељства ради необуздане слободе, и о богатом наслеђу који човек има без обзира на своју непокорност, о непромишљеном траћењу тог богатства на свакакве непотребности, и о крајњем осиромашењу као последици тога траћења. Она говори и о томе како човек, освестивши се и дошавши к себи, промисливши и решивши да се врати многомилостивоме Оцу, са љубављу бива примљен и враћен у своје првобитно стање. И ко неће овде за себе наћи благу и корисну поуку? Ако се налазиш у Очевом дому, не жури напоље на слободу. Јер, видиш како се завршио такав покушај?! Ако си, пак, отишао и проћердао иметак, онда се брзо заустави. Ако си све утраћио и упао у крајњу беду, брзо се реши и - врати се. Јер, тамо те очекује свака снисходљивост, ранија љубав и обиље. И овај последњи корак се показује као најнужнији. О томе није потребно опширно говорити. Освести се, реши да се вратиш, устани и пожури ка Оцу. Његово наручје те чека отворено, готово да те прими.

Свети Николај Охридски и Жички

Бескрајна љубав Божја према људима показује се у превеликом стрпљењу, у превеликом праштању и у превеликој радости. Таква љубав може се уподобити на земљи само љубави материнској. Ко има веће стрпљење према ма ком живом створу на земљи него мајка према своме детету? Чије праштање надмаша мајчино праштање? Које очи плачу тако од радости над поправљеним грешником као очи мајке над поправљеним дететом својим? Материнску љубав на земљи, од кад земља постоји, надмашио је само Господ Исус Христос Својом љубављу према роду људском. Његово стрпљење ишло је до страшних мука на крсту; Његово праштање изливало се из срца и уста Његових чак и са самога Крста; Његова радост према покајаним била је једина радост, која је озаривала мученичку Му душу кроз цео живот на земљи. Само љубав божанска надмаша љубав материнску. Само нас Бог воли више него мајка; само Он више има стрпљења према, нама, него мајка; само нам Он прашта више него мајка, и само се Он радује нашој поправци више него мајка.

Ко нема стрпљења с нама кад грешимо, не воли нас. Не воли нас ни онај, ко нам не прашта, кад се кајемо за грехе. А најмање нас воли онај, ко се не радује нашој поправци.

Стрпљење, праштање и радост три су главне особине Божанске љубави. То су особине и сваке праве љубави - ако уопште има какве друге љубави сем Божанске! Без ове три особине љубав није љубав. И ако ма шта друго назовеш љубављу, чиниш толико исто као кад би козу или свињу назвао овцом.

У причи о блудном сину Господ Исус је изнео пред нас слику праве, божанске љубави у тако јасним бојама, да она живо трепери пред нама као овај свет кад га после

ноћне таме сунце обасја. Две хиљаде година не отиру се боје са те слике, нити ће се икада отрети докле трају људи на земљи и љубав Божја према људима. Напротив, што год су људи грешнији, све живља изгледа та слика, све јаснија и све новија.

Један човек имаше два сина. И рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И отац им подели имање. Шта има простије од овог драматичног почетка приче? А каква се судбина скрива под том простотом! Под именом човека скрива се Бог, а под именом два сина скривају се: човек праведан и човек грешан, или - сви праведници и сви грешници. Човек праведан старији је од човека грешна; јер Бог у почетку створи човека праведна, који се по том сам створи човеком грешним. Грешник тражи деобу, и деобу од Бога и деобу од брата праведника.

Још се под два сина разуме двојство природе у једном истом човеку, једна природа која жедни за Богом и друга која тегли ка греху. Једна природа гони човека да живи по закону Божјем по закону ума, како апостол говори, а друга по закону тела (Римљ. 7. 22-23). Духован човек и телесан човек - то су два човека у једном истом човеку. Духован човек не може да замисли свој живот одељен од Бога, док телесан човек налази, да његов живот почиње тек са деобом од Бога. Духован човек је старији, телесан млађи. И по самом постанку духован човек је старији, јер се вели, да је прво Бог рекао: да створимо човека по своме обличју (Пост. 1, 26), а обличје Божје је духовне природе а не телесне - а по том саздао човечје тело од прашине (2, 7), у које је удахнуо претходно створено обличје Своје, тј. духовна човека. Наравно, да тело људско како га је Бог створио, мада прашина, није било ни по чем грешно. Но њиме је човек наведен на грех. И Ева је била млађа од Адама. Она је створена из тела Адамова, и кроз жељу свога тела прекршила је Божју заповест и пала у искушење, и падом својим оделила се од Бога, а умом својим отишла у далеку земљу - царство сатанско.

Дај ми део од имања што припада мени. Тако говори грешник Богу. А шта припада човеку, што не припада Богу? Прашина; ништа друго осим прашине. Истина, прашину је Бог створио, но прашина не припада бићу Божјем. И зато човек може само прашину назвати својом; све остало је Божје, све остало припада Богу. Док је човек неодељен од Бога, све што је Божје и његово је. Као што и каже Бог: сине, све моје твоје је. Као што и човек у том случају може казати: све што има Отац моје је (Јов. 16. 15). Но кад човек жели да се одели од Бога, и кад затражи свој део од неизмерног имања Божјег, Бог му може дати ништа, и опет да буде праведан. Јер човек је без Бога ништа, и његово је све имање - ништа. А кад му Бог да прашину, то јест само тело без духа, без душе и без икаквих духовних дарова, дао му је ипак нешто више него што је човеково; и то му је дао не по правди него по милости. Али како је милост Божја несравњено већа од милости мајчине према своме детету, то Бог даје Своме грешноме сину и још нешто више од прашине. Наиме, поред тела оставља му душу у телу, као што је код животиња, и поврх свега оставља му нешто мало од духовних дарова: нешто мало разума, савести чежње за добром, само једну искру колико да га не пусти сасвим као животињу међу животиње.

И Отац им подели имање. Старији син остаде с оцем, да и даље ужива све очево имање, а млађи син за мало дана после тога покупи све своје и оде у даљну земљу, и тамо расточи имање своје живећи блудно. Да се под овим речима за мало дана не скрива тајна кратковременог пребивања Адама у Рају? Учинивши грех Адам је самим тим тражио и добио деобу од Бога. Одвојивши се од Бога, он је видео наготу своју, то јест видео је да је ништа без Бога. И Бог, по милости Својој, није га пустио нага, него му скроји одело - према смањеном расту његовом - и обуче га у то одело и пусти (Пост. 3, 21). Прах си и у прах ћеш се вратити, говори Бог Адаму. А то значи: у најбољу руку твоја је само прашина, све остало је Моје. Твоје си тражио, твоје ти дајем; но да би могао живети и бити бар сенка онога што си до сад био, дајем ти и више: дајем ти једну искру од Свога божанског достојанства.

Ово што се десило са Адамом, понављало се и понавља се на милионима синова Адамових, који се грехом оделе од Бога и са својим имањем пођу у земљу даљну. Бог не задржава никога силом, да остане с Њим, јер Бог је створио човека слободним и, веран самом Себи, не жели никад да победи ту човечју слободу.

А шта ради безумни грешни, кад се одели од Бога? Оде у даљну земљу и тамо расточи имање своје живећи блудно. То није учинио само један грешник; то није учинио само овај млађи син очев; - то чини сваки човек, сваки без иједног изузетка, кад се одели од Бога. Изчезоша в сујетје дние их (Пс. 77, 33).

Живећи блудно. Шта то значи? То значи проводећи дане у сваком греху и беспутству, у пијанству, свађи, гневу, расипању, а нарочито у блуду, којим се најјаче и најбрже упропашћује животна снага и гаси божанска искра. Кад човек нема љубави он се предаје страстима. Кад човек остави пут Божји, онда се нађе у мрежи многих путева, те трчкара час једним час другим. Блудник држи секиру крај корена свога живота и сваки дан засеца секиром корен, док се дрво не почне у мукама сушити.

Живећи беспутно, блудни син потроши све своје имање, што је од оца примио. А кад потроши све, настаде велика глад у оној земљи, и он се нађе у невољи. У тој даљној земљи, удаљеној од Бога, увек је глад, јер земља не може заситити гладна човека, него својом храном само му глад повећава. Једва земља може задовољити глад бесловесних животиња, а човека - никако. У даљној земљи увек је глад, но за грешника, који сасвим заборави Бога и расточи сву животну снагу, коју му је милост Божја подарила при деоби, наста велика глад, то јест таква глад, какву земља са свима својим понудама није могла ни за тренут утолити. Тако бива и дан-данас са сваким грешником, који се халапљиво сав преда земљи, телу и телесним задовољствима. Настане тренутак, када се грешнику огади и земља и тело и сва земаљска и сва телесна задовољства. Све му то постане гад и смрад. Он се онда почиње жалити на сав свет и проклињати живот. Са исушеном снагом и у телу и у души, он се осећа као шупља и суха трска, кроз коју дува хладан ветар. Све му је мрачно, све му је одвратно, све му је гадно. У таквом положају он не зна шта да чини сам са собом. Он је престао веровати у овај живот, а камоли у онај. Онај живот је заборавио, а овај омрзнуо; и Бога је заборавио, и свет овај омрзнуо. Шта ће сад? Куда ће? Васиона му је тесна. И нигде врата за излазак из ње. И гроб не значи излазак него улазак. У тако очајном положају јавља му се ђаво, који је и до тада био стално са њим и водио га од зла ка злу, но скривено и нејављено. А сада му се он јавља, узима га у своју службу, и шаље га у своје поље да му чува свиње. Јер пише: и отишавши приби се код једнога човека у оној земљи, и он га посла у поље своје, да чува свиње. Тако бива са сваким непослушним сином, који се одели и удаљи од Свога оца: пошавши од оца са гордим и великим плановима о својој срећи, он најзад постаје слуга код горега од себе, свињар код туђих свиња. Но под именом човека у овој даљној земљи несумњиво је, да се подразумева ђаво. И ако се он овде назива човеком, као што је и отац назван човеком, ипак је он сасвим супротна слика човека- оца, од кога се безумни син оделио. Он је човек, но човек не од небеског царства, него човек од једног трећег царства, царства мрака и ужаса, смрада и огња, царства демонског. Код првог човека-оца грешник се називао сином, а код овога трећега човека-ђавола он се назива слугом; код човека-оца он је благовао у сваком изобиљу, а код човека-ђавола он гладује, и то толико гладује, да жели јести оне рошчиће испод земље, што свиње једу; но и то му се не даје. И жељаше напунити трбух свој рошчићима, што свиње јеђаху, и нико му их не даваше. Под свињама се, у дубљем смислу, разумеју зли дуси, грађани царства ђаволскога. Јер зли дуси су носиоци сваке нечистоте, а свима је видљиви символ нечистота. Кад је Господ изагнао зле духове из безумника у Гадари, Он их је отерао у свиње. Као што свиње рове по земљи тако зли дуси рове по човеку, док не нађу какву душевну нечистоћу у њему себи за храну. Под рошчићима с тога треба разумети сваку нечистоту унутрашњег човека: зле мисли, прљаве жеље, себичне намере, грехе, пороке, страсти, нарочито - страсти. Све оно што душу људску гладни и исушује, то зле духове храни и гоји. Све оно што расте у мраку људске душе, неосветљене непосредном Божјом светлошћу, као што расту рошчићи у мраку подземном, све је то нечиста храна злих духова. Но и ту храну зли дуси не даваху ђаволском најамнику. Том истом храном они су њега хранили све док није потпуно пао под њихову власт, а сада када је он већ био савршено у њиховим рукама, није им потребно било да га ичим више хране. Њихова храна је отров, а он је већ био сав скроз отрован. И његов отров, гле, сада је служио њима за храну. Они су глодали душу његову, чекајући само тренутак, да му се душа одвоји од тела, па да се хране још већим мукама њеним у тами крајњој. Као што говори крунисани пророк: непријатељ гони душу моју, гази у прах живот мој, посађује ме у мрак као давно помрле (Пс. 142. 3). Гле, блудни син је био као мртав и пре телесне смрти!

Но у том тренутку крајњег очајања блудног сина, крајње глади и крајњег ужаса, засветли се у њему једна искра. Једна неслућена и заборављена искра! Откуда сада та искра у хладном ћумуру? Откуда искра живота у једној лешини? То је отуда како рекосмо на почетку. што је Отац при деоби са Сином дао овоме нешто више него што му је припадало. Дао му је, поред прашине, и искру савести и разума. Као да је мудри и милостиви отац говорио самом себи, кад је одељивао део имања млађем сину: да му додам још и ово, нешто савести и разума; нешто баш од овога, од чега се он хоће да одели. Нека, требаће му. Он одлази у хладну и гладну земљу; те кад му буде највећа мука, ова једна искра може му осветлити пут назад к мени. Нека, нека носи; ваистину, требаће му. Ова искра ће га спасти.

И ево, та искра се засветлила у најгушћем мраку, у дванаестом часу, кад је блудни син сишао био у треће царство, и предао се ђаволу на службу. Као магична лампа засветли се у њему давно заборављена светлост савести и разума. И при тој светлости он дође к себи. При тој светлости тек он сагледа сав понор у који је запао, сав смрад, којим је дисао и живео, сву ругобу друштва у које се умешао. При тој тајанственој лампи, коју је у души његовој придржавала милостива рука очева, он се пробуди из свог ужасног сна, и тада поче правити поређење између живота, којим је живео негда код оца, и живота, којим је сада живео.

А кад дође к себи (А кад дође к себи; из овога јасно следује "да док је зло чинио, био је ван себе" Теофилакт. Заиста, лутајући чулима ван себе, ми се удаљавамо сами од себе, излазимо изван себе, и напуштамо царство Божје, које је унутра у нама, внутр вас ест Лк. 17,21), рече: колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади. Устаћу и идем оцу своме, па ћу му рећи: оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од својих најамника. И уставши отиде оцу своме. Чим је искра планула у души блудног сина, и чим је учинио поређење између живота код оца свога и живота у туђини, одмах је дошао и до одлуке: устаћу и идем оцу своме! Устаћу, вели, јер види свој страховити пад.

Трећега пута нема, него или до краја наниже у понор ђаволски, или навише ка оцу своме. А отац је богат пребогат; код њега никад нема глади; његови најамници имају и сувише хлеба, а ја као син умирем од глади. Под хлебом се разуме живот, под најамницима - бића нижа од човека, која је Бог створио, као животиње и друга бића. Блудни син је пао испод животиње, и пожелео је да има живота бар онолико колико животиње. Животиње су неслободна бића, и њима Бог управља искључиво по Својој моћи и вољи. И њима Бог даје живота, колико им треба, стара се о њима и задовољава њихове потребе. А блудни син је расточио блудом чак и ону силу животну, коју Бог даје животињама, и коју животиње не злоупотребљавају.

Сагреших небу и теби. Под небом се овде разумеју на првом месту свети ангели Божји уопште, а посебице ангел хранитељ; а на другом месту божански дарови, које Бог даје сваком човеку, и који представљају небо и у грешним људима и радост у закону Божјем по унутрашњем човеку (Рим. 7, 22). А да се овде под небом разумеју ангели Божји види се из речи самога Господа: тако, кажем вам, бива радост пред ангелима Божјим за једнога грешника, који се каје (Лк. 15, 7-10). Па кад бива радост за покајаним, бива и жалост за непокајаним грешницима. Преиспуњени љубављу и оданошћу према Богу, свети ангели сматрају сваки грех против свога Творца као против самих себе. Да се пак под небом подразумевају и духовни дарови, који су у човеку од Бога, види се из наведених речи апостола Павла, као још и из ових: или не знате, да су телеса ваша црква Светога Духа, који живи у вама, којега имате од Бога, и нисте своји (I Кор. 6, 19)? А још се то јасније види из речи Спаситељевих царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 21). И тако, ко год се огреши о Бога мора се огрешити и о ангеле Божје и о праведника у себи, који је од Бога, а то значи - о небо. Зато и говори покајник: сагреших небу и теби.

А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрчавши загрли га и целива га. Тако је безгранична и преумилна љубав Божја! Колико је до сада било Његово стрпљење према грешнику, толико је сада Његово праштање и Његова радост. Тек што се грешник покајао и окренуо путем ка Богу, Бог му већ ходи журно у сусрет, прихваћа га, грли га, целива га. Велика је радост мајчина, кад види сина поправљена; велика је радост пастира, кад нађе изгубљену овцу; велика је радост жене, кад нађе изгубљени динар; - но све се то не може мерити са радошћу Божјом, кад се грешник покаје и поврати Богу. Тек што се зачело покајање у срцу нашем, и ако смо још далеко, далеко од Бога, Бог нас већ види и брже од сунчане светлости, што јури у тамну земљу, ходи нам у сусрет. У сусрет новоме човеку, који се кроз покајање зачиње у нама! Господе, узвикује пророк ка Свезнајућем, Господе, ти знаш помисли моје издалека (Пс. 138, 2)! Хита нам Отац небески у помоћ, шири Своје руке и придржава нас, да опет не паднемо назад, у понор демонски, у поље свињско, у земљу глади. Приближитесја Богу и приближитсја вам, говори апостол Јаков (4, 8). О, најбржа помоћи! О, најблагословеније руке! Ако још нисмо угасили и последњу искру савести и разума у себи, треба да се застидимо пред оволиком љубављу Божјом, треба да се покајемо што пре и пожуримо оборених очију, а уздигнута срца, своме увређеном Родитељу у загрљај.

Када покајани син дође пред оца, он му рече оно што је био намислио да му каже: оче, сагреших небу и теби, и већ нисам достојан назвати се син твој. Но с овим он још није ни довршио све што је хтео казати. Он је још хтео казати: прими ме као једнога од твојих најамника. Али му отац није дао ни да доврши. Није отац дозволио, да се покајник понижава и да тражи да буде најамник у њега. Зато му је отац прекинуо реч, и почео га грлити и љубити. Онако дроњава и прљава и исушена и подивљала почео га милостиви отац грлити и љубити и викати своје слуге: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку, и обућу на ноге. И доведите теле ухрањено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син беше мртав и оживе, и изгубљен беше и нађе се. Најлепша хаљина представља све богатство и красоту духовних дарова Божјих. То је хаљина светости и чистоте, у какву је био обучен Адам пре греха, пада и удаљења од Бога у земљу далеку. Та хаљина је сам Христос; с тога се и назива најлепшом. Лепше хаљине од те на небу нема. И апостол говори: који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27). Оголела душа од свакога добра свлачи се потпуно, њена стара, прљава и поцепана хаљина баца се, а она се облачи у нову хаљину. Та нова хаљина душе представља новога човека, покајаног, препорођеног и од Бога опроштеног и примљеног. Без те нове хаљине нико не може бити у царству Божјем, што се види јасно из приче Христове о свадби царевога сина (Мат. 22). Та хаљина састоји се, по речима апостола, из: срдачне милости, доброте, понизности, кротости, трпљења, а сврх свега из љубави, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12-14; сравни: Ефес. 4, 24; Откров. 7, 14; Захар. 3, 4).

Прстен на руци означава венчање душе с Христом. Покајник напушта све блудне везе са овим светом, приљубљује душу своју уз Христа и остаје сједињен с Њиме у нераздрешивом јединству. Ово обручење бива смо силом и благодаћу Светога Духа, под чијим печатом стоје дарови небесни.

Подајте му и обућу на ноге, говори отац слугама својим. Обућа означава снагу воље, с којом би човек ходио путем Божјим одлучно, без колебања тамо и амо, и без обазирања назад.

Под ухрањеним и закланим телетом треба разумети самога Исуса Христа, који се даде заклати за очишћење грешника од греха. Под слугама треба разумети или ангеле или свештенике. Ако се под домом очевим разуме само небо, онда под слугама треба разумети ангеле; ако ли се пак узме - што је исто тако тачно - да се под домом очевим разуме Црква на земљи, онда под слугама треба разумети свештенике, који су позвани да врше тајну жртве Христове и да њоме хране људе за бесмртан живот. Да се овде разуме Црква на првом месту јасно је из тога, што блудни син није био још телесно умро, а док год се човек не растави од свога тела, он припада царству Божјем у виду Цркве Божје на земљи. Но да се под слугама, поред свештеника, разумеју и ангели, јасно је прво из тога, што ангели присуствују у цркви Светој Тајни, и друго из тога, што преко ангела хранитеља Бог управља људе на пут спасења.

Јер овај мој син беше мртав и оживе; и изгубљен беше и нађе се. Телом је још мало и животарио, али душом је био мртав. Једна заостала искра божанскога дара запалила се у њему и оживела му целу душу. Био је осуђен још од онога часа, када је потражио деобу од оца свога. И нађе се. То значи: он себе нађе пре светлости Божје искре, пошто је он сам себе био изгубио. Бог је знао за њега, и није га губио из вида до последњег часа, до часа покајања.

И стадоше се веселити. Дочув за све ово што се догодило старији син расрди се и рече оцу: ето те служим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени ниси никад дао јарета, да бих се провеселио са својим друштвом. А кад дође тај твој син, који ти је имање расточио с блудницама, заклао си му теле ухрањено. Тако праведни син рече оцу. Тако срдито говоре многи праведници цркви, када црква с радошћу и с умилењем прихвата покајане грешнике и приводи их светој Тајни Причешћа. Тако могу и старозаветни праведници рећи Богу видећи, како је Бог принео Свога Сина Јединца на жртву млађем и грешнијем поколењу човечанства. Нама никад није дао ни јарета! То јест спрам огромне жртве, коју чиниш према овим нашим грешним и блудним потомцима, нама ниси жртвовао ни најмању ни најјефтинију жртву. Па како коза уопште означава грех, то ти исти праведници могу рећи: нама си забрањивао учинити и најмањи грех - мален и јефтин као јаре, док сада награђујеш ово грешно поколење највећим благом, које имаш - жртвом Сина Свога! Па ако идемо још даље, видећемо, да ова привидно проста прича обухвата срж све историје људскога рода од палога Адама па до највећега Праведника, до Господа Исуса, који је према човечанству, Адаму и Његовом потомству, као Старији Син у Оца небеског - мада Једини рођени а не усиновљени. Кад би сам Господ Исус говорио као обичан смртан човек, Он би могао рећи Оцу Свом: Адам сагреши и отпаде од Тебе; и он и све његово потомство похули на Твоје име, а сада Ти њему и његовом потомству приређујеш толику славу и радост, за какву и Ја и цело небо мало кад знадосмо. Наравно, Господ Исус никада се не би ни знао расрдити на Оца Свог небеског, нити би икада тако могао Оцу Свом говорити, изузев кад би намерно, преносећи се у наша срца, то рекао нама за укор и нама за поуку, да се не би гордили својом праведношћу и у тој гордости презирали покајане грешнике. Као кад би хтео рећи нама: кад Ја, као вечити праведник, који сам од вечности нераздељено с Оцем, не протестујем против примања покајаног Адама поново у царство небеско, како можете ви, праведни од јуче а грешни још од првог греха Адамова, протествовати против љубави Божје према покајаним грешницима?

Сине, рече му отац, ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.

Тако Бог умирује праведника, подсећајући овога на неизмерна добра, којима он заједно с Њим влада и располаже. Све моје твоје је. Повратком покајаног ти брата, твоје се добро не умањује, а твоја радост треба да се увећа. Јер овај брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе се.

Тако се завршава ова прича, која је сама по себи цело једно јеванђеље тајни и поука. Ко се с молитвом буде још више удубио у ову причу, још ће више открити у њој тајни и поука. Слава нека је Господу Исусу, који нам је дао ову причу, као пуну ризницу мудрости, из које поколење за поколењем црпи за себе Богопознање и човекопознање, учећи се отуда љубави кроз стрпљење, праштању кроз Божје човекољубље и радости кроз радост Божју у примању покајаних грешника. Слава и Његовом беспочетном Оцу и Животворном Духу - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин.

О блудном сину и покајању

Епископ захумско-херцеговачки Григорије

Прича о блудном сину, о којој ћемо говорити, прича је која се налази у светом Јеванђељу, у светој књизи живота о, како јој и само име каже, благој вијести, или благовијести о нашем спасењу. То је ријеч за коју Свети Оци кажу да нас уводи у Царство Божије и ријеч коју говори управо Цар славе благовијестећи њоме спасење. А у Литургији Св. Јована Златоустога, коју често служимо и њоме живимо, у једној врло значајној молитви говори нам овај надахнути светитељ, а Црква примивши то Духом Светим кроз вијекове непоновљиво понавља: „Ти си одредио покајање за спасење“. Ту исту ријеч коју говоримо у светој литургији, у светом Јеванђељу смо много пута читали и слушали, а нарочито је она везана за причу о блудном сину.

Чини ми се да је некад неко рекао, и ја бих се сложио с тиме – да кад би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о блудном сину, ми би смо имали цијелу поруку светог Јеванђеља. Јер ту је садржана тајна покајања, а опет то је и тајна спасења. Као што сви добро знате, прича тече овако. Богати отац је имао два сина и раздијелио им је своје богатство, а један од њих је примивши благо и нашавши се у благостању, напустио очев дом. За благостање је велики светитељ Цркве Божије Св. Јован Златоуст рекао да је то најгоре стање – благостање. Тако и ви овде /.../, немојте да се много бринете зато што ваше стање није благостање, него се радујте као хришћани. Али да опет то неблагостање преобразите у стање које може бити пут за спасење.

Пошто је блудни син напустио очев дом, отишао је, како каже Св. Писмо – у земљу далеку, а у Св. Писму је свака ријеч значајна и ниједна није празна. То кад кажемо у земљу далеку, уопште не мора да значи да су раздаљине биле велике, и вјероватно и нису биле. Него је отишао из дома очевог, као што увијек кад одемо од нашег Господа, Сина Божијег, а тиме и од Оца небеског, одмах смо отишли далеко и предалеко. Како је говорио наш владика Николај – отишли смо да тражимо храну на њивама глади. Отишао је, дакле, у земљу далеку, и живећи распусно потрошио је сво очево имање, а онда се нашао у биједи и сиромаштву. Али није био толико у биједи и сиромаштву немајући више земаљског блага, него му је још већа биједа била што је потрошио све своје капацитете, све своје квалитете. Разорио их је и његово биће се расцијепило, раздвојило, уситнило, што је – како каже један савремени отац Цркве о. Емилијан – учинило да он више није цјеловито биће, него распарчано, исцјепкано. Такво биће се раздјељује на стотине и хиљаде дијелова и тиме постаје неспособно да воли и да буде вољено, стално тежећи да се нахрани храном која није исцјелитељна, која није она која обједињује дијелове људског бића, него их још више раздјељује. Десило му се, како би можда могли рећи ријечју која се данас претјерано употребљава, то да је пао у депресију, али било је још дубље од тога – депресија због пропасти сопственог бића.

Помињем ово јер је актуелно, и психолози, психоаналитичари, психијатри покушавају да објасне депресију тражећи за њу лијека. А видимо да врло ријетко и скоро никако не могу да нађу тај лијек. Ово говорим и зато што се врло често дешава да нам се као свештеницима Цркве Божије обраћају људи говорећи да имају депресију. Чак се на медијима може чути како смо сви запали у такозвану колективну депресију. Направићу још једну дигресију као одговор на овај проблем. Неки млад човјек дошао је једном приликом у наш манастир и ја сам видио да је он био полудио. Било је много жалосно, много тужно гледати полудјелог човека, а не знате да ли је љепши, да ли је образованији, да ли је физички стаситији. И опет је и нека доброта у њему постојала, као што постоји у сваком човјеку. Био сам тог тренутка можда осјетљив или преосјетљив гледајући га, и упитао сам старије од мене да ми кажу има ли лијека за овог човјека. А код светих сам нашао одоговор да за сваки гријех, за сваку болест постоји лијек, а он се зове покајање.

Ако бисмо хтјели, опет укратко, да кажемо шта је то покајање, могли бисмо да одговоримо ријечима поменутог старца Емилијана, који каже да је то повратак у цјеловитост бића. Повратак, или још боље речено, преумљење, како и сама грчка ријеч метаноја преведена на наш језик значи. Преумљење значи промјену, али још више и успостављање оне цјеловитости, повратак у цјеловитост бића.

Навешћу само један моменат из јеванђељске приче о блудном сину који ми се чини да је много битан у преумљењу овога младића. То је тренутак када је он већ био гладан, и кад је већ морао да погледа истини у очи. Видио је распад свога сопственог бића, и да га све то што ради и што је радио води у пропаст велику, и како нема другог излаза нема другог пута него да буде искрен према самом себи и према свему ономе што га окружује. А најприје према oноме који га воли – оцу који му је све дао, који му је дао живот и са великом љубављу пола свога имања које је стицао читавог живота.

Ако хоћемо да будемо искрени према себи и пред Богом, сви би смо могли да кажемо како нам је овај блудни син заиста брат. Брат нам је не само по томе што је људско биће и Божије створење, него и по томе што смо сви врло често блудни синови и што врло често имамо у својој грехопадној природи својственост или тежњу да одемо из дома очевог у земљу далеку. Мени се учинило да је много битан тренутак у коме заблудјели син каже „вратићу се оцу своме“. И све друго што се послије догађало било је само слијед успостављања и повратка у цјеловитост, у личносност, сакупљање отпадака његовог бића. Све се некако органски враћало на своје мјесто. И мени се не чини да је тренутак спасења онај кад излази отац пред њега и грлећи га каже ону дивну ријеч наређујући да направе велику гозбу. Него је спасење почело оног тренутка кад је син изговорио ту ријеч: „Вратићу се оцу своме“.

Тако и наше спасење, браћо и сестре, драги пријатељи, неће бити да почиње оног часа када дође Господ и кад нас загрли и каже ону дивну божанствену ријеч: „Дођи у радост Господа свога“. Него наше спасење почиње већ овдје и сада нашим покајањем, нашим опредјељењем, нашом чежњом да се вратимо и да живимо у дому Оца свога. Зато, како каже Варух: „Немој да продајеш и немој да губиш своју славу“. Нама хришћанима дата је велика слава, дато нам је велико богатство, изливена је на нас неизмјерна милост Божија. А на нама је да учествујемо на такав начин да увијек и изнова говоримо: „Господе, спаси ме.“ Да признамо онако како ћемо пјевати сад у вријеме свете велике Четрдесетнице – сагријешисмо, безаконовасмо.

Уистину, све смо учинили онако као што читамо у великом канону Андреја Критског, сваки гријех који је поменут. Али зато и вапијемо: „Господе, помилуј нас“. Вјерујући у св. Јеванђеље, научени св. Јеванђељем, надахнути животом у Цркви Божијој, гдје се чита св. Јеванђеље, ми ћемо увијек знати да Господар од дома коме ми идемо није онај који нам суди, него Онај који нас чека, Онај који се радује нашем повратку, Онај који нам суди по милости, по благодати. Али да би нам судио по милости потребно је ваистину рећи оно што је рекао свети – ево ја га назвах светим, а не знам да ли је свети – блудни син: „Вратићу се оцу своме“. И још рече: „У дому оца мога има много хране, чак и за слуге“. Није рекао: „Вратићу се оцу своме да будем оно што сам био“, није рекао: „Вратићу се оцу своме да ме постави на прво мјесто и да направи гозбу и закоље теле угојено“, него је рекао: ''Замолићу га да будем посљедњи од слугу његових''.

То имамо у оној чудесној молитви праоца Давида, цара, псалмопјевца, ја бих рекао и учитеља покајања, који каже да се молимо срцем смиреним и духом скрушеним, јер срце смирено и дух скрушен Бог неће одбацити. Тако отпочињемо са покајничким животом, са покајањем које нема очајања и које говори кроз уста цара Давида: ''Покропи ме исопом и бићу бјељи од снега''. То покајање говори Господу да зна да Он не жели жртве паљенице: „Јер да си хтео жртве, принио бих; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смјерно Бог неће презрети.“ Зато ће и рећи онај чудесни пророк Јеремија „Узми срце своје у руке обадвије и принеси га Господу“, а ми ћемо у Цркви Божијој рећи: „Уздигинимо срца горе, имајмо срца ка Господу“. И примићемо благодат Господа нашег Исуса Христа и љубав Бога Оца и зајдницу Светога Духа и заблагодарићемо Богу, и бићемо заиста на гозби величанственијој чак и од оне која је припремљена овом блудном сину из Јеванђеља. Она је предукус Царства Божијег, у њој Отац небески предстоји, а ми са Сином и Духом Светим служимо, и служимо се неизрецивим даровима Царства небескога. То је не само обећање, него нам је то и дато у светој Литургији, и то можемо да „видимо и окусимо“ како пјевамо на крају Литургије.

Зато, браћо и сестре, на почетку Великог и Часног поста преносим вам благослов вашег оца и пастира митрополита. Све вас позивам оном страшном, али спасоносном и дивном ријечју чудесног пророка Божијег Јована Крститеља, који каже: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско''. И заиста, приближило нам се Царство небеско, а ми се покајањем приближавамо њему. За све то блудни син нам је примјер и велика нада, велико окрепљење, велико ослобођење. Ма шта да смо сагријешили, ма ко да смо, ма колико да смо сагријешили, треба да знамо и да вјерујемо да нема гријеха који превазилази милост Божију. И да приступимо Господу са страхом Божијим, вјером и љубављу, опростивши једни другима, предајући један другога и сами себе Христу Богу, и као што рече пророк Јеремија – уздижући своје срце горе. Нека сте благословени, захвалан сам вам на вашем стрпљењу, нарочито нашем драгом оцу митрополиту за овај благослов да можемо да разговарамо са вама. Хвала вам.

[JESSY]

Уторак тридесет пети по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

1. Јн. 72 (3:11-20)

Љубљени, сваки који не твори правду није од Бога, ни онај који не воли брата својега. 11. Јер ово је порука, коју чусте од почетка, да љубимо једни друге. 12. Не као што Каин бјеше од нечастивога и закла брата својега. А због чега га закла? Јер дјела његова бијаху зла, а брата му праведна. 13. Не чудите се, браћо моја, ако вас свијет мрзи. 14. Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти. 15. Сваки који мрзи брата својега јесте човјекоубица; а знате да ниједан човјекоубица нема вјечни живот који остаје у њему. 16. По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи; и ми смо дужни полагати живот за браћу. 17. А који има богатства овога свијета, и види брата својега у невољи, и затвори срце своје од њега, како онда љубав Божија борави у њему? 18. Дјечице моја, не љубимо ријечју ни језиком, него дјелом и истином. 19. И по томе знамо да смо од истине, и успокојићемо пред њим срца своја: 20. Јер ако нас осуђује срце, Бог је већи од срца нашег и зна све.

Мк. 64 (14:10-42)

У вријеме оно, Јуда Искариотски, један од Дванаесторице, отиде првосвештеницима да им га изда. 11. И они чувши обрадоваше се, и обећаше му дати новце; и он тражаше згодно вријеме да га изда. 12. И у први дан бесквасних хљебова, када жртвоваху пасхално јагње, рекоше му ученици његови: Гдје ћеш да идемо да ти уготовимо Пасху да једеш? 13. И посла двојицу од ученика својих и рече им: Идите у град, и срешће вас човјек који носи крчаг воде, идите за њим, 14. И гдје уђе кажите домаћину куће: Учитељ вели: гдје је моја одаја гдје ћу јести Пасху са ученицима својим? 15. И он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите. 16. И изиђоше ученици његови, и дођоше у град, и нађоше као што им каза, и уготовише Пасху. 17. И кад би вече, дође са Дванаесторицом. 18. И кад сјеђаху за трпезом и јеђаху, рече Исус: Заиста вам кажем: један од вас, који једе са мном издаће ме. 19. А они се стадоше жалостити и говорити му један за другим: Да нисам ја? И други: Да нисам ја? 20. А он одговарајући рече им: Један од Дванаесторице који умочи са мном у здјелу. 21. Син Човјечији, дакле, иде као што је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијега; боље би му било да се није ни родио онај човјек. 22. И кад јеђаху узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. 23. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; 24. И рече им: Ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе. 25. Заиста вам кажем: Више нећу пити од рода виноградскога до онога дана кад ћу га пити новога у Царству Божијему. 26. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску. 27. И рече им Исус: Сви ћете се ви саблазнити о мене ове ноћи, јер је писано: Ударићу пастира и овце ће се разбјећи. 28. Али по васкрсењу мојему ићи ћу пред вама у Галилеју. 29. А Петар му рече: Ако се и сви саблазне, ја нећу. 30. И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, прије него што пијетао два пута запјева, ти ћеш ме се три пута одрећи. 31. А Петар још одлучније говораше: Ако бих морао и умријети с тобом, нећу те се одрећи. Исто тако и сви говораху. 32. И дођоше на мјесто које се зове Гетсиманија, и рече ученицима својим: Сједите овдје док ја одем да се помолим Богу. 33. И узе са собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. 34. И рече им: Жалосна је душа моја до смрти; останите овдје и бдите. 35. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. 36. И говораше: Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси чашу ову мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти. 37. И дође и нађе их гдје спавају, и рече Петру: Симоне, зар спаваш? Зар не могасте један час пробдјети? 38. Бдите и молите се да не паднете у искушење; јер дух је срчан али је тијело слабо. 39. И опет отиде и помоли се Богу говорећи оне исте ријечи. 40. И вративши се нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале; и не знадијаху шта би му одговорили. 41. И дође и трећи пут, и рече им: Спавате, дакле, и почивате. Доста је. Дође час, ево се предаје Син Човјечији у руке грјешника. 42. Устаните, хајдемо! Ево се издајник мој приближио.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Са каквим је одушевљењем свети Петар тврдио да се неће одрећи Господа. Али, кад је дошло до тога да се одлучност покаже на делу, он га се одрекао, и то трипут. Таква је слабост наша! Победиће само онај ко се не узда у себе самога, него сву наду полаже на Господа и иде међу своје непријатеље. Такав пад тако значајног лица је и био допуштен како нико не би покушавао да учини нешто добро уздајући се искључиво у себе, или верујући да сам може да победи било унутрашњег било спољашњег непријатеља. Наравно, уз наду на Господа, не треба ни своје руке опустити. Помоћ од Господа долази кад ми покажемо напор. Удруживши се са њом, напор наша дела чини успешним. Ако нема напора, ни помоћ Божија нема са чим да се удружи, те и не долази. Помоћ неће доћи ни ако је код тебе присутно надање на самога себе, будући да и немаш потребе за њом. Како она може да се придода тамо где је сматрају сувишном?! У таквом случају она се и нема чиме прихватити. Она се, иначе, прихвата срцем. А срце се отвара за њено прихватање осећањем потребе. Тако је потребно и једно и друго. Боже, помози! Но, ни ти сам не лежи.

[JESSY]

Уторак тридесет шести по Педесетници Свето Писмо - читање за данас

Јд. 77 (1:1-10)

Јуда, слуга Исуса Христа, а брат Јаковљев, призванима, освећенима Богом Оцем и сачуванима Исусом Христом: 2. Милост и мир и љубав да вам се умножи. 3. Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за вјеру једанпут предану светима. 4. Јер се увукоше неки људи одавно унапријед записани за ову осуду, безбожници који благодат Бога нашега изврћу на разврат, и одричу се јединога Владике и Господа нашега Исуса Христа. 5. А хоћу да вас подсјетим, што ви свакако знате, да Господ спасивши народ из земље египатске, погуби затим оне који не вјероваше; 6. И анђеле који не одржаше своје достојанство, него напустише своје боравиште, оставио је за суд великога Дана у оковима вјечним под мраком, 7. Као што Содом и Гомор, и градови око њих који се бјеху на њима сличан начин одали блуду и повели за другим тијелом, стоје као примјер, подвргнути осуди огња вјечнога. 8. Слично, дакле, и ове сањалице скрнаве тијело и презиру Господство (Божије), а на славе хуле. 9. А Михаило Арханђел, када препирући се са ђаволом говораше о Мојсејевом тијелу, не усуди се изрећи хулнога суда, него рече: Господ нека ти запријети! 10. А ови хуле на оно што не знају; а што по природи као бесловесне животиње знају, у томе се развраћају.

Лк. 109 (22:39-42, 45-23:1)

У вријеме оно, изишавши Исус, отиде по обичају на гору Маслинску; а за Њим отидоше и ученици Његови. 40. А кад би на мјесту рече им: Молите се да не паднете у искушење. 41. И сам одступи од њих колико се може каменом добацити, и клекнувши на кољена мољаше се 42. Говорећи: Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али не моја воља, но твоја нека буде! 45. И уставши од молитве дође ученицима, и нађе их да спавају од жалости, 46. И рече им: Што спавате? Устаните и молите се да не паднете у искушење! 47. Док он још говораше, гле народ, и један од Дванаесторице, звани Јуда, иђаше пред њима, и приближи се Исусу да га пољуби. Јер им бијаше дао овакав знак: кога пољубим, тај је! 48. А Исус му рече: Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега? 49. А кад они што бијаху с њим видјеше шта ће бити, рекоше му: Господе, да бијемо ножем? 50. И удари један од њих слугу првосвештениковог, и одсијече му десно ухо. 51. А Исус одговоривши рече: Оставите се тога. И дохвативши се уха његовог, исцијели га. 52. А првосвештеницима и војводама храмовним и старјешинама који бијаху дошли на њега рече Исус: Зар сте као на разбојника изишли с ножевима и кољем да ме ухватите? 53. Сваки дан био сам с вама у храму и не дигосте руке на мене; али ово је ваш час и власт таме. 54. А кад га ухватише, одведоше га и уведоше у двор првосвештеника. А Петар иђаше за њим издалека. 55. И кад наложише ватру насред дворишта и сједоше заједно, и Петар сјеђаше међу њима. 56. Видјевши га пак једна слушкиња гдје сједи код ватре, и погледавши на њега рече: И овај бјеше са њим. 57. А он га се одрече говорећи: Жено, не познајем га. 58. И мало затим видје га и други и рече: И ти си од њих. А Петар рече: Човјече, нисам. 59. И пошто прође око једнога часа, други неко потврђиваше говорећи: Заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац. 60. А Петар рече: Човјече, не знам шта говориш. И одмах док он још говораше запјева пијетао. 61. И обазревши се Господ погледа на Петра, и сјети се Петар ријечи Господње како му рече: Прије него што пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут. 62. И изишавши напоље, плакаше горко. 63. А људи који држаху Исуса ругаху му се, и бијаху га. 64. И покривши га удараху га по лицу и питаху га говорећи: Прореци ко те удари? 65. И друге многе хуле говораху на њега. 66. И када се раздани, сабраше се старјешине народне, првосвештеници и књижевници, и одведоше га у свој Синедрион 67. Говорећи: Ако си ти Христос, кажи нам. А он им рече: Ако вам и кажем, нећете вјеровати. 68. А ако вас и запитам, нећете ми одговорити, нити ћете ме пустити. 69. Од сада ће Син Човјечији сједјети са десне стране силе Божије. 70. Сви пак рекоше: Ти ли си, дакле, Син Божији? А он им рече: Ви кажете да сам ја. 71. А они рекоше: Што нам још треба свједочења? Јер сами чусмо из уста његових. 1. И устаде све мноштво и одведе га Пилату.

[Sanja Т.]

ПЕТАК ОСМИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ Свето Писмо - читање за данас

 

1 Кор. 148 зач. (XI, 8-22).

Браћо, није муж од жене, него жена од мужа, пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога. Сами у себи судите: је ли лијепо да се жена гологлава Богу моли? Зар вас и сама природа не учи да је мужу срамота ако има дугачку косу, а жени је слава ако има дугачку косу? Јер јој је коса дата умјесто покривала. Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије. А ово заповиједајући не хвалим вас, јер се не сакупљате на боље него на горе. Јер прије свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје подјеле међу вама, и нешто од тога вјерујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама. Кад се, дакле, сакупљате на једно мјесто, не једе се вечера Господња; јер свако своју вечеру прије других једе, те један гладује а други се опија. Зар немате кућа да једете и пијете? Или презирете Цркву Божију и срамотите оне који немају? Шта да вам кажем? Хоћу ли вас зато похвалити? Не похваљујем. 

Мт. 71 зач. (XVII, 10-18).

У вријеме оно, запиташе Исуса ученици Његови говорећи: Зашто, дакле, књижевници кажу да Илија најприје треба да дође? А Исус одговарајући рече им: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Човјечији пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља. И када дођоше народу, приступи му човјек и паде на кољена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мојега, јер је мјесечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим и не могоше га исцијелити. А Исус одговарајући рече: O роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите ми га амо. И запријети му Исус; и демон изиђе из њега; и оздрави момче од онога часа.
 

 

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ је о Јовану Претечи рекао: Илија је дошао и не познаше га (Мт.17,21). 36oг чега? Због тога што нису пазили на путеве Божије и што се њима нису занимали. Код њих је било друго настројење, друго гледање на ствари; oни имађаху друге укусе; ван круга Божанских ствари беше њихова досетљивост. У том, пак, кругу они се нису сналазили, јер му беху страни. Унутрашње настројење има чуло којим одмах примећује и налази оно што му је познато, ма како иначе било и прикривено. Уметник, научник и економист гледају на једну исту ствар на различити начин - први суди о лепоти, други о узрочним односима, трећи о користи коју може извући. Исто тако су и Јудејци по свом настројењу судили о Јовану, а затим и о Спаситељу. Пошто нису били настројени по Божијем, нису ни разумели да они врше дело Божије. И сада су, такође, почели да не разумевају Претечу и Господа, и да са њима раде шта хоће. Подиже се тајно гоњење на Хришћанство. Оно се, чак, повремено и јавно појављује, као недавно у Паризу. Оно што се тамо урадило у малом обиму, временом се може очекивати у већим размерама... Спаси нас Господе!

[Sanja Т.]

СУБОТА ОСМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИСвето Писмо - читање за данас

 

Рим. 111 зач. (XIII, 1-10).

Браћо, свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти, противи се уредби Божијој а који се противе примиће осуду на себе. Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме царину - царину, коме страх - страх, коме част - част. Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другога испунио је закон. Јер оно: Не чини прељубу, не убиј, не укради, не свједочи лажно, не пожели, и било која друга заповијест, испуњава се у овој ријечи: Љуби ближњега својега као себе самога. Љубав не чини зла ближњему; љубав је, дакле, пуноћа закона. 

Мт. 47 зач. (XII, 30-37).

Рече Господ: који није са мном, против мене је; и који не сабира са мном, расипа. Зато вам кажем: Сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити људима. И ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега, опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме вијеку ни у будућем. Или усадите добро дрво, и род његов биће добар, или усадите рђаво дрво, и род његов биће рђав; јер се по роду дрво познаје. Породи аспидини, како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.

 

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Добар човек из добре ризнице износи добро; а зао човек из зле ризнице износи зло (Мт.12,35). У ризници ћеш наћи оно што ставиш у њу: ако ставиш злато - наћи ћеш злато; ако положиш бакар - бакар ћеш и узети. Оно, и бакар се може издавати за злато, али ће зналац брзо приметити кривотворину. Шта да радимо како би у нашој ризници било једино злато, тј. у срцу - само добро? Срце је, по природи, ризница добара. Зло је касније придошло. Стога узми анатомски нож пажње, па одвајај и одсецај неприродно. Зло ће, једно за другим, да отпада, а добро ће да јача и да се шири. На крају ће остати само добро. Ради се само о томе да се одреди шта је природно, а шта није. Данашње природњаке не слушај. Код њих је све наопако: оно што је природно - код њих је неприродно, а што је неприродно - код њих је природно - зло зову добро, а добро зло. Ти, пак, гледај шта говори Господ у Јеванђељу, и свети апостоли у својим списима. Према њиховим указањима одређуј шта је природно. Тако ћеш сабрати много добра и моћи ћеш га износити из свога срца. Моли се Духу Светоме: "Ризницо добара, уризничи добро у срцу моме"!

[Sanja Т.]

НЕДЕЉА ОСМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИСВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

1 Кор. 124 зач. (I, 10-18).

Браћо, молим вас именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли. Јер сам чуо за вас, браћо моја, од Хлојиних, да су међу вама свађе. А ово кажем зато што сваки од вас говори: Ја сам Павлов, а ја Аполов, а ја Кифин, а ја Христов. Зар се Христос раздијели? Да се Павле не разапе за вас? Или се у име Павлово крстисте? Благодарим Богу што не крстих ни једнога од вас осим Криспа и Гаја, да не би ко рекао да у име своје крстих. А крстих и дом Стефанинов; даље не знам да ли неког другог крстих. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповиједам јеванђеље, не мудрим ријечима, да се не обеснажи крст Христов. Јер је ријеч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. 

Мт. 58 зач. (XIV, 14-22).

У вријеме оно, видје Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцијели болеснике њихове. А пред вече приступише му ученици његови говорећи: Овдје је пусто мјесто, а већ је доцкан; отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и двије рибе. А он рече: Донесите их мени овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и двије рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели бјеше људи око пет хиљада, осим жена и дјеце. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.

 

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пред чудесним насићењем пет хиљада људи, ученици Господњи су хтели да народ буде отпуштен. Међутим, Господ им је рекао: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу (Мт.14,16). Научимо ту реч, те сваки пут када вам враг буде нашаптавао да одбијемо просјака, говоримо као Господ: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу Затим им дајмо шта се нађе при руци. Непријатељ нас много одвраћа од жеље за доброчинством, намећући нам мисао да просјак није заслужан да било шта добије. Господ, међутим, није разликовао достојанство присутних: све је једнако угостио, иако му, можда, нису сви били једнако предани. Шта више, можда су ту били и они који су касније викали: "Распни га". Такво је и опште Божије промишљење о нама: Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45). Када би нам Господ помогао да и ми макар мало будемо милосрдни као и Отац наш што је милостив (Лк.6,36)!

 

Свети Николја Охридски и Жички - Омилије

Јеванђеље о Умножитељу хлеба у пустињи

Свевишњи Бог све што твори, твори целисходно. Ништа у Његовим делима нема бесциљно, непотребно и излишно.

Зашто неки људи тако бесциљно ходе и толико бесциљних послова послују? Зато што не знају циљ свога живота, ни мету свога путовања.

Зашто се неки људи претрпавају непотребним бригама и једва гамижу под гомилом излишних ствари? Зато што не знају оно што је једино потребно.

Да би сабрао расејани човечји ум, да би исцелио раздељено срце човечје, и да би растројену снагу човечју ујединио, - зато је Господ Исус указивао човечанству од почетка до краја један - и само један - циљ: царство Божје. Ах, како разрок човек гледајући у две стране не види ни једну! Ах, како је бесциљан живот многоциљног ума! Како је неосетљиво подељено срце! Како је беснажна расута снага воље!

Само је једно на потребу - царство Божје! У ту једну тачку тежио је Христос Чудотворац да управи погледе целога човечанства. Ко у ту једну тачку гледа, тај има једну мисао - Бог, један осећај - љубав, једну тежњу - приближење Богу. Благо ономе, ко је себе тако сабрао; - тај је постао сличан стакленоме сочиву, које сабере мноштво сунчаних зрака, тако да може да производи огањ.

Речи које је Господ казао Марти: Марто, Марто, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно (Лк. 10, 41-42), изречене су уствари као укор и као опомена целом човечанству. А то једно потребно јесте царство Божје (Мат. 6, 33). Све што је Господ рекао и све што је учинио управљено је тој једној тачки, и том једном циљу. У тој Једној тачки сабран је сав пламен, који светли путницима залуталим по кланцима и вртлозима временог живота.

Све је целисходно код Господа - то јест све је управљено на овај највиши, једини јединствени циљ - све је умесно и све неопходно потребно, како речи речене тако и дела учињена. Никад ни једна реч излишна; никад ниједно дело нецелисходно! И каква плодовитост и речи и дела Његових! По милионити и милионити пут свака реч и свако дело Његово доноси до дана данашњега многоструки плод. И како сладак, и мирисан и животворан плод!

Зашто Господ Исус није претворио камење у хлеб онда када је то од Њега Сатана тражио, међутим доцније у два маха, када је народ око њега био гладан, Он је од мало хлеба створио огромне количине, тако да је више претекло него што је било у почетку оброка? Зато што би прво чудо било нецелисходно, непотребно и излишно, а друго је било целисходно, потребно и умесно.

Зашто Господ Исус није хтео показати знак с неба фарисејима, када су то ови од Њега захтевали, међутим Он је у безброј прилика показивао те знаке с неба, та невиђена чуда над болесним, прокаженим, лудим, бојажљивим, мртвим? Опет зато што би сваки знак с неба пред завидљивим и сујетним фарисејима био нецелисходан, непотребан и излишан, док је у осталим случајевима био целисходан, потребан и умесан.

Зашто Господ Исус није премештао горе с једног места на друго, и зашто их није бацао у море? Он је то могао, без сваке сумње; па зашто то није чинио? Он, који је могао заповедити бурном мору да се утиша, и ветровима да не дувају, могао је без сваке сумње и горе премештати и бацати их у море. Но каква је потреба била зато? Никаква. Зато Господ то није ни чинио. Међутим, потреба је била велика, да се море утиша и ветрови зауставе, јер су се људи давили и викали за помоћ.

Зашто Господ Исус није претварао земљу у злато и гавране у голубове? Кад је могао претворити воду у вино, без сваке сумње могао Је и то. Но нашто то? Није било никад никакве потребе, да Он претвара земљу у злато и гавране у голубове. Међутим, била је велика потреба, да се једном, на једној свадби нађе вина за госте. И да би задовољио ту потребу и спасао домаћина од стида Господ је претворио воду у вино.

Само ђаволи и грешници захтевали су бесциљна, непотребна и излишна чуда од Христа. Погледајте само, какве глупости захтева Сатана од Христа: да претвори у пустињи камење у хлеб, и да скочи са врха цркве на земљу! И погледајте како окорели грешници, фарисеји и књижевници, који су били очевици многих корисних чудеса Христових, захтевају од Њега још некакав знак, некакво бесциљно и излишно чудо, као што би било: бацање гора у море, претварање земље у злато и гавранова у голубове! Зато је Господ одбио захтев и ђавола и грешника. Ни никад није Он одбио да учини чудо, када је чудо било целисходно и потребно ради спасења људи.

И данашње јеванђеље описује једно такво целисходно и потребно чудо, умножавање хлеба у пустињи, но не у пустињи без људи, или у пустињи где је сам ђаво, но у пустињи, где је било можда преко десет хиљада гладних људских бића (јер се каже да је било пет хиљада самих људи осим жена и деце).

Виде Исус многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове. То је било у оно време, када је Јован Крститељ погубљен од цара Ирода. Чувши ово Господ Исус седе у лађу и оде у пусто место насамо. Сва четири јеванђелиста описују овај догађај, неки са више појединости, неки са мање. Према Јовану Господ је ушао у лађу код Тивериаде и прешао море Галилејско, а према Луки Он је изишао на северозападној обали мора и узишао уз брдо у пустињу код града који се зове Витсаида.

Господ је обичавао често склањати се у самоћу, и то у пуста места и на брда. Он је то чинио из три разлога: прво, да учини једну кратку паузу у своме журном и многом делању, да би људи такорећи сварили сву ону науку коју им је Он открио, и сва она чуда, која им је Он показао. Друго, да би дао пример апостолима и нама, да је неопходно нужно повлачити се у самоћу, улазити у клет своју (Мат. 6, 6), и остајати са својом душом молитвено једино у друштву Бога. Јер самоћа и ћутање човека чисте, укроћавају, разведравају и снаже. И треће, да нам покаже, да се добар и потребан човек нигде не може сакрити - не може се сакрити град кад на гори стоји (Мат. 5, 14) - те да тиме оправда и подстакне пустиножитељство и монаштво. Историја Цркве показала је по хиљаде пута, да се никад ниједан велики пустињак, молитвеник или чудотворац, није могао сакрити од народа. Многи се, без разлога, питају: шта ће монах у пустињи? Није ли боље, да буде међу народом, те да користи народу? Но како ће светлити незапаљена свећа? Монах носи своју душу као незапаљену свећу у пустињу, у самоћу, да је постом, молитвом размишљањем и трудом запали. Успе ли, да је запали, светлост ће се његова видети од целога света и свет ће поћи к њему и наћи га, ма се он крио у песковите пустиње, у непроходне планине или у неприступне пећине. Не, монах није бескористан, но може да буде најкориснији човек народу од свих других људи. То јасно показује и овај догађај са Господом Исусом. Залуд се Он склањао од народа у пустињу, силан народ врвео је к Њему.

А Он погледа и сажали Му се, јер бејаху као овце без пастира. Доле по градовима синагоге су биле пуне самозваних пастира, који су уствари били вуци у овчијој кожи. Народ је то знао и осећао, као што је знао и осећао и неизмерну милост и љубав Христову према себи. Народ је видео и осетио, да је Христос једини добри пастир, који се искрено и бољезнено брине о њему. Зато је и појурио к Њему и у пустињу. И Господ исцели болеснике њихове. Народ осећа потребу у Христу, и не тражи од Њега чуда из празне радозналости, но због велике нужде и муке. И поче их унити много, вели свети Марко.

А кад би вече приступише к њему ученици његови и рекоше: пусто је место и већ је доцкан: отпусти народ нека иде у села да купи себи хране. Јеванђелист Матеј не говори, шта је Господ тако дуго радио с народом. Он само вели, да је Он исцелио болеснике њихове. Зато пак јеванђелист Марко допуњава ту празнину кад вели: и поче их учити много. Видите, како се јеванђелисти дивно допуњују! Дакле, Господ је до у саму ноћ учио народ. То је морало трајати повише сати. А зато време ви можете прочитати цело јеванђеље. Том једном приликом дакле, Господ је исказао од Своје божанске науке колико би стало у цело јеванђеље. Није ли онда у праву јеванђелист Јован кад каже да кад би се све написало, што је Господ рекао и учинио, једва би књиге стале и у сами свет?

Како су милосрдни ученици! Пусто је место и већ је доцкан. Народ је огладнео; време је већ крајње да се разилазе. Но куће су њихове далеко, а они су много гладни. Гле, ту су и многе жене, и деца. Треба да што пре дођу до хране. Нека иду у околна села и набаве себи храну.

Но зар Христос није милостивији и сажаљивији од Својих ученика? Зар се Он није могао сетити пре ученика, да је народ гладан и да је већ ту ноћ?Наравно, да је Христос милостивији и сажаљивији од Својих ученика и да је се Он пре њих сетио, шта треба народу. Још у самом почетку, како пише јеванђелист Јован, подигнувши Исус очи и видевши да мноштво народа иде к њему, рече Филипу: где ћемо купити хлеба да ови једу? Но разговор с Филипом је прошао, народ се скупио око Господа са својим болесницима. Господ је најпре излечио све болеснике, па је онда наставио да поучава народ. И то је трајало до мрака. И тек сада пада на ум апостолима, да је народ гладан и да потребује храну. Господ је то, дакле, у самом почетку предвидео, али после о том намерно није хтео говорити него је чекао, да то питање покрену сами апостоли, и то из два разлога: прво, да би појачао њихово сажаљење и милосрђе, а друго, да би се показала њихова немоћ без Њега. Јер Христос им рече: не треба да иду: подајте им ви нека једу. Он зна, да им они не могу дати, но Он то говори, да би они потпуно сазнали и исповедили своју немоћ. А они Му рекоше: немамо овде само пет хлебова и две рибе. Према опису јеванђелиста Јована и то мало хране што је било није било њихово но некога дечка, који се ту задесио. Овде има једно момче, које има пет хлебова јечмених и две рибе; али шта је то на толики свет? То саопштава Господу Андреја, првозвани апостол, који и ако је био најдуже са Христом још није био савршен у вери, чим се пита: шта је то на толики свет? Хлебови беху јечмени, што такође није случајно. Из тога треба да се поучимо, како вели премудри Златоуст, да будемо задовољни са простом храном и да не пробирамо, јер је, вели, "сластољубље мати свих болести и страдања".

Донесите ми их овамо, нареди Господ ученицима. Сад је тек ред на Њега. Народ је немоћан да нађе себи хране; апостоли су такође исповедили своју немоћ, да помогну народу. Сада је тек дошло Његово време; сада је ствар зрела за чудо.

И заповеди народу да поседају по трави, па узевши оних пет хлебова и две рибе, па погледавши на небо благослови, и преломивши даде својим ученицима, а ученици народу. Зашто Господ Исус погледа прво на небо? Он то није чинио при толиким моћним чудесима као што су била: отварање очију слепих, очишћење прокажених, изгнање злих духова из људи, укроћавање мора и ветрова, претварање воде у вино, па чак и неких васкрсавања мртвих. Зашто, дакле, изузетно у овом случају погледа на небо ка Оцу Свом Небеском?

Прво зато, да пред толиким силним народом покаже јединство воље Његове и Очеве, и да тиме оповргне пакосне потворе фарисеја, као да Он сва чуда чини помоћу силе демонске. Друго зато, да као човек да пример свету смирености пред Богом и захвалности за сва добра, која од Бога долазе. Сличан пример Он нам је пружио и при Тајној Вечери - благословивши даде хвалу и преломи (Мат. 26, 26; Лак. 22, 17). Даде хвалу Оцу Свом Небеском, и благослови хлеб као дар Божји. И ми тако треба при сваком оброку, ма како он скроман био, да одајемо Богу благодарност и хвалу за исти и благосиљамо дар Његов. Треће, да би Он, као Бог, при умножавању хлеба, које је сасвим слично новом стварању, изразио тиме јединство моћи Тројице у јединству, која само као таква ствара. Отац, Син и Дух Свети - Тројица једнобитна и неразделна јесте Творац свега што постоји.

Сам Господ Исус Својим рукама преломи хлеб. Зашто то? Зашто није наредио ученицима, да они преломе? Зато да покаже Своју добру вољу да угости народ и Своју превелику љубав према људима. И да тиме научи нас, да кад чинимо милостињу и дајемо дарове дајемо с пажњом и љубављу, као и Он што је чинио.

И једоше сви, и наситише се; и накупише комада што претече дванаест котарица пуних. А оних што су јели беше људи око пет хиљада, осим жена и деце. Ево чуда над чудима, и славе над славама! Пет хиљада људи - осим жена и деце - да су само узели по један залогај, колико се узима нафора у цркви, па би ипак пет хлебова мучно довољно било. А гле овде: и једоше сви, и наситише се, и оста на претек дванаест котарица пуних! Да је то била каква опсена, не би се рекло и наситише се. И ако би неко некога могао опсенити, да му се чини да једе, но не може га гладна опсеном наситити. Да је то била каква опсена, откуда дванаест пуних котарица комада? Не, не; то само окорели људи у греху могу назвати опсеном. Међутим то је била стварност као што је живи Бог стварност. Приметите још и то, да при овоме чуду нико се не усуђује да каже нешто против, или да га протумачи каквим глупим објашњењима, како су фарисеји чинили при другим чудима. Не само да нико не говори ништа против њега, него видевши чудо које учини Исус говораху: ово је заиста онај пророк, кош треба да дође на свет (Јов.). Још више, хтедоше да га ухвате и учине царем. Тако је огроман утисак учинило ово, ваистину, моћно дело Христово на народ! Кад је ико некога опсенара учинио царем? А ово је стварност и истина, и народ, одушевљен том стварношћу и истином, хтеде силом принудити Христа, да им буде цар. И то би се десило, да се Христос не измаче и тако не осујети ову намеру одушевљена народа.

И одмах натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. Није ли чудновато, да Христос гони Своје ученике, да уђу у лађу и иду напред, без Њега? Зашто Он то чини? Прво, због онога што је било; и друго, због онога што ће бити. Нека се што пре одвоје од народа, па нека насамо размишљају и разговарају о великом чуду умножавања хлебова. И нека се навезу на море, где ће им се Господ Исус ускоро јавити с новим, небивалим чудом, - наиме: ходећи по води као по суху. Господ је прозрео унапред, шта ће се десити и шта ће Он учинити. Ученици ништа не предвиђајући, и свакако чудећи се, зашто их Господ гони да иду, оставише Њега с народом, спустише се низ брдо к мору и навезоше на море. Несумњиво је још разлог за ово журно гоњење ученика из гомиле народа и то, што Господ жели, да их сачува од гордости пред народом и самохвалисања тиме, што, гле, они су тобож присталице и следбеници таквога невиђеног Чудотворца! Као год што је хтео, да их научи смирењу рекавши им: подајте им ви нека једу, тако сада одгонећи их хоће да их сачува од гордости и превазношења Њиме, својим Учитељем. И најзад, Он хоће да они познаду Његову бескрајну кротост и смиреност пред Богом на тај начин, што се после таквог величанственог чуда повлачи у самоћу на молитву. Није им Он то морао изрично рећи, но они су већ довољно били упознати са Његовим начином и обичајем честог повлачења у самоћу ради молитве. Уосталом није ли Он тога дана баш нарочито и удаљио се у пустињу, да буде насамо, после вести о страшној погибији Јована Претече? Нека виде ученици, да Он није заборавио, зашто је изишао у пустињу; а нарочито нека виде и познају, да велико дело, које је Он изненадно учинио, и све похвале и величања од стране задивљеног народа нису ни најмање поколебали Његов душевни мир и Његову кротост, нити су Га могла вратити од намере, да буде у самоћи на молитви.

Овај цео догађај о давању народу хлеба и рибе, као и број хлебова и риба, и број котарица преосталог комада - има још и свој тајанственији, унутрашњи смисао. Пред Своју смрт Господ је назвао благословени хлеб телом Својим. Овде Он то не чини, истина, речима, но бројем хлебова. Пет означава пет телесних чула или чувстава, а пет чула представљају цело тело. Риба означава живот. У првим вековима Цркве Христос је сликан у виду рибе, што се и дан-данас може видети по старим хришћанским катакомбама и збеговима. Христос ће, дакле, дати Своје тело и Свој живот људима на храну. Но зашто су ту биле две рибе? Зато што се Господ дао на жртву и у Свом земаљском животу и даје се у Цркви Својој после Васкрсења до данашњег дана. Шта значи то што Он лично прелама хлеб? Значи, да се Он по Својој драгој вољи даје на жртву за спасење људи. Зашто је дао апостолима, да они деле хлеб и рибу народу? Зато што ће они уистини разносити Христа по целоме свету и делити Га народима као животворну храну. Шта значи то што је претекло баш дванаест котарица хлеба? Значи обиље жетве труда апостолског. Жетва сваког апостола биће несравњено већа од семена посејаног као што је свака котарица садржавала више хлеба од онога што су гладни појели и наситили се.

Но све су ове тајне предубоке и неисцрпне. Ко се сме сувише нагнути над судбину њину? Ко ли се усудити у овоме смртном веку спустити на дно њихово? Нека је и оволико колико само наговестимо довољно онима, којима је слатко читати и слушати Јеванђеље. Слашћу Јеванђеља и ангели се опијају. Колико човек више чита, и више молитвено о њему размишља, и више се по њему у животу управља, то се више отварају његове дубине и миришу његове сласти. Господу Исусу Христу нека је зато слава и хвала, заједно са беспочетним Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроз све време и сву вечност. Амин (Овај догађај чудотворног умножења хлеба божанском силом Христовом спомиње се у дивној молитви при благосиљању хлебова).

[Sanja Т.]

ПОНЕДЕЉАК ДЕВЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 150 зач. (XI, 31 - XII, 6).

Браћо, да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом. Стога, браћо моја, кад се састајете да једете, ишчекујте један другога. Ако ли је неко гладан, нека једе код куће, да се на осуду не састајете. А остало уредићу кад дођем. А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате. Знате да кад бијасте незнабошци идосте безгласним идолима, како вас одвођаху. Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божијим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим. Различни су дарови,али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. И различна су дјејства, али је исти Бог који дјејствује све у свима. 

Мт. 74 зач. (XVIII, 1-11).

У вријеме оно, приступише ученици Исусу говорећи: Ко је, дакле, највећи у Царству небескоме? И дозва Исус дијете, и постави га међу њих, и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству нсбеском. И који прими једно такво дијете у име моје, мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску. Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан. Ако ли те рука твоја или нога твоја саблажњава, одсијеци је и баци од себе; боље ти је ући у живот хрому или кљасту него да имаш двије руке или двије ноге, а да те баце у огањ вјечни. И ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе: боље ти је с једним оком у живот ући него да имаш два ока, а да те баце у пакао огњени. Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено.

 

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт.13,3). Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију егоистичка стремљења - пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство - смирење: Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер, ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем. Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове. Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти.

[Sanja Т.]

УТОРАК ДЕВЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 152 зач. (XII, 12-26).

Браћо, као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени. Јер и тијело није један уд него многи. Ако рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све било слух, гдје је мирисање? А сада, Бог постави удове у тијелу, сваки поједини од њих како хтједе. А ако би сви билиједан уд, гдје је тијело? Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част; и неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.

Мт. 76 зач. (XVIII, 18-22; XIX, 1-2, 13-15).

Рече Господ Својим ученицима: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. Тада му приступи Петар и рече: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. И када сврши Исус ријечи ове, отиде из Галилеје, и дође у крајеве јудејске преко Јордана. И за њим иђаше народ многи и исцијели их ондје. Тада му приведоше дјецу да стави руке на њих, и да се помоли; а ученици им брањаху. А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. И положивши на њих руке, отиде оданде.

 

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Желећи да сазна колико пута треба да опрости брату, Петар је поставио питање и, при том, унапред предложио: До седам ли пута? И рекавши то, мишљаше да је назначио највећи могући број. Ето, како је кратко људско трпљење. Примењујући, међутим, своје велико дуготрпљење на наше немоћи, Господ је рекао: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18, 21-22). А то је исто што и рећи: "Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање". Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи (1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду. Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити (Мт.6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала.

[Sanja Т.]

СРЕДА ДЕВЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 154 зач. (XIII, 4 - XIV, 5).

Браћо, љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; а када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Држите се љубави, и старајте се за духовне дарове, а особито да пророкујете. Јер који говори језик, не говори људима него Богу: јер нико не разумије, пошто он духом говори тајне. А који пророкује говори људима за назидање и бодрење и утјешење. Јер који говори језик себе изграђује, а који пророкује Цркву изграђује. А хтио бих да сви говорите језике, а особито да пророкујете; јер је већи онај који пророкује него онај који говори језике, сем ако и тумачи, да се Црква изграђује.

Мт. 80 зач. (XX, 1-16).

Рече Господ причу ову: Царство је небеско слично човјеку домаћину који ујутру рано изиђе да најми посленике у виноград свој. И погодивши се с посленицима по динар на дан, посла их у виноград свој. И изишавши око трећега часа, видје друге гдје стоје на тргу беспослени. И њима рече: Идите и ви у виноград мој, и што буде право даћу вам. И они отидоше. И опет изишавши око шестога и деветога часа, учини тако. А око једанаестога часа изишавши, нађе друге гдје стоје беспослени и рече им: Што стојите овдје цијели дан беспослени? Рекоше му: Јер нас нико не најми. Рече им: Идите и ви у мој виноград, и што буде право примићете. А кад би увече, рече господар винограда приставу својему: Дозови посленике и подај им плату почевши од посљедњих до првих. И дошавши који су око једанаестога часа најмљени, примише по динар. А када дођоше први, помислише да ће више примити, и примише и они по динар. И примивши роптаху на домаћина. Говорећи: Ево, ови посљедњи један час радише, па их изједначи с нама који поднијесмо тегобу дана и жегу. А он одговарајући рече једноме од њих: Пријатељу, не чиним ти неправду. Ниси ли погодио са мном по динар? Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме посљедњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар? Тако ће бити посљедњи први и први посљедњи; јер је много званих а мало изабраних.

 

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

У причи о посленицима је и онај који је радио само један час и био награђен од домаћина једнако као и остали (Мт.20,116). Часови дана у тој причи су слика течења нашег живота. Једанаести час је последње време овог живота. Господ показује да му и они који су дотле доживели не служећи, могу угодити, и то не мање од других. Из тога следи да се не треба смућивати старошћy нити очајавати, изгубивши наду на почетак. Ти само почни, не плашећи се. Милостив је Господ и даће ти све што и другима: овде по мери благодати, а тамо по закону правде. Само се ти што више са усрђем разгори и са скрушеношћу пожали због нерада у коме је проведен скоро сав живот. Рећи ћеш: "Тамо је позвао домаћин. Нека и мене позове Господ". Па, зар не зове? Зар не чујеш у Цркви глас Господњи: Ходите к мени сви, или апостола који призива: Уместо Христа молимо, као да Бог позива кроз нас: Помирите се са Богом (2.Кор.5,20).

[Sanja Т.]

ЧЕТВРТАК ДЕВЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 155 зач. (XIV, 6-19).

Браћо, ако дођем к вама говорећи језике, шта ћу вам користити ако вам не будем говорио или у откривењу. или у познању, или у пророштву, или у поуци? И бездушне ствари које дају глас, било свирала или гусле, ако не дају разговијетне гласове, како ће се разумјети шта се свира или гуди? Јер, ако труба да нејасан глас, ко ће се припремити за бој? Тако и ви, ако речете језиком неразумљиву ријеч. како ће се знати шта говорите? Јер ћете говорити у вјетар. Ма колико да је на свијету врста гласова, али ниједан од њих није без значења. Ако, дакле, не знам значење гласа, бићу туђин ономе који говори, и онај који говори биће мени туђин. Тако и ви, будући да сте ревнитељи духовних дарова, трудите се да изобилујете у онима који су за изграђивање Цркве. Зато, који говори језик, нека се моли Богу да и тумачи. Јер ако се тим језиком молим Богу, мој дух се моли, а ум је мој без плода. Шта треба, дакле? Молићу се Богу духом: а молићу се и умом; хвалићу Бога духом, а хвалићу и умом. Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш? Јер ти добро благодариш, али се други не изграђује. Благодарим Богу мојему што говорим језике више од свију вас. Али у Цркви волим рећи пет ријечи умом својим, да и друге поучим, неголи хиљаде ријечи језиком. 

Мт. 81 зач. (XX, 17-28).

У вријеме оно, полазећи Исус горе у Јерусалим, узе насамо на путу Дванаесторицу ученика, и рече им: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима; и осудиће га на смрт; и предаће га незнабошцима да му се ругају и да га шибају и разапну; и трећи дан васкрснуће. Тада му приступи мати синова Зеведејевих са синовима својим клањајући му се и молећи га за нешто. А он јој рече: Шта хоћеш? Рече му: Реци да сједну ова моја два сина, један са десне стране теби, а један с лијеве стране теби, у царству твојему. А Исус одговарајући рече: Не знате шта иштете. Можете ли пити чашу коју ћу ја пити и крстити се крштењем којим се ја крштавам? Рекоше му: Можемо. И рече им: Чашу, дакле, моју испићете и крштењем којим се ја крштавам крстићете се; али сјести мени с десне и с лијеве стране, није моје да дам, него којима је припремио Отац мој. И чувши то десеторица, расрдише се на та два брата. А Исус дозвавши их рече: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син Човјечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.

 

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Хришћанство у пуној мери задовољава наше стремљење ка првенству. Али, како? На сасвим други начин него свет. Хоћеш ли бити први? Буди свима слуга, тј. буди последњи међу свима. То је толико суштински важно, колико је важно свој живот уређивати по примеру Господа Христа. Господ говори: Син Човечји није дошао да му служе, него да служи и да даде живот свој у откуп за многе (Мт.20,28). Господ служи, па чак и ноге својих ученика пере. Према томе, ни ми не треба ни због чега да се стидимо у служењу другоме. Са чим и како можеш - само служи. Прилике има на сваком кораку: гладног нахрани, нагог одени, странца у дом прими, болесног посети и нађи му се при руци, и изађи у сусрет свакоме ко има потребу. И не само телу, него и души другог послужи: уразуми, дај савет, укажи на добру књигу, утеши, поткрепи. Реч је врло снажно средство при помоћи: њоме дејствује душа. Сусревши се са другом душом, она јој додаје снаге.

[Sanja Т.]

ПЕТАК ДЕВЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 157 зач. (XIV, 26-40).

Браћо, када се сабирате сваки од вас има псалам, има поуку, има језик, има откривење, има тумачење; све нека буде за изграђивање. Ако неко говори језик, онда нека их по двојица, или највише тројица, и то редом, а један нека тумачи. Ако ли не буде тумача. нека ћути у Цркви, а нека говори самоме себи и Богу. А пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују. Ако ли се открије другоме који сједи, први нека ућути. Јер можете пророковати сви, један по један. да сви уче. и сви да се тјеше. И духови пророчки покоравају се пророцима. Јер Бог није Бог нереда, него мира. Као по свима Црквама светих, жене ваше у Црквама да ћуте; јер њима није допуштено да говоре, него да се покоравају, као што и Закон говори. Ако ли хоће шта да науче, нека код куће питају своје мужеве; јер је неприлично жени да говори у Цркви. Еда ли од вас ријеч Божија изиђе? Или само до вас дође? Ако ко сматра да је пророк или духован, нека разумије шта вам пишем, јер су ово Господње заповијести. Ако ли ко неће да зна, нека не зна. Тако, браћо моја, ревнујте да пророкујете. И језике говорити не забрањујте. А све нека бива благообразно и уредно.

Мт. 83 зач. (XXI, 12-14, 17-20).

У вријеме оно, уђе Исус у храм Божији, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им: написано је: Дом мој - дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пећину разбојничку. И приступише му хроми и слијепи у храму, и исцијели их. И оставивши их, изиђе напоље из града, у Витанију, и заноћи ондје. А ујутру враћајући се у град огладње; и угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква!

 

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Дом мој дом молитве нека се зове; а ви начинисте од њега пeћину разбојничку (Мт.21,13). Свима је познато да храм захтева побожност, сабране мисли, удубљено богомислије и стајање у присуству Божијем. Како то испунити? У храм се иде са жељом за молитвом, да се кратко и са топлим усрђем одстоји. Међутим, мисли брзо почињу да лутају и у глави постаје још шумније него што је то било у храму Јерусалимском када га је Господ походио. Због чега је тако? Због тога што су боравак у храму и мисли које у њему имамо - одраз свег нашег живота. Како се живи, тако се и у храму понаша. Храм утиче и унеколико подржава духовне потребе, али обичан ток духовног настројења преовладава. Стога, ако хоћеш да твој боравак у храму буде достојано пребивање пред лицем Божијим, припреми се још у свакодневном обичном животу. Колико год можеш, ходи у молитвеном расположењу. Тај труд ће те довести дотле да ћеш и у храму све време да проведеш у побожности. Та побожност ће, опет, да те побуђује и на побожност у обичном животу. Тако ћеш ићи све више и више. Господ ће помоћи. Ти само почни!

[Sanja Т.]

СУБОТА ДЕВЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Рим. 113 зач. (XIV, 6-9).

Браћо, који разликује дане, Господу разликује, а који не разликује дане, Господу не разликује. Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе, Господу не једе и благодари Богу. Јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи: Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо. Јер зато Христос и умрије и васкрсе и оживи да овлада и мртвима и живима. 

Мт. 64 зач. (XV, 32-39).

У вријеме оно, Исус дозвавши ученике своје рече: Жао ми је народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта јести; а нисам рад отпустити их гладне да не малакшу на путу. И рекоше му ученици његови: Откуда нам у пустињи толико хљеба да се насити толики народ? И рече им Исус: Колико хљебова имате? А они рекоше: седам, и мало рибица. И заповједи народу да посједају по земљи. И узевши оних седам хљебова и рибе, и заблагодаривши, преломи и даде ученицима својим, а ученици народу. И једоше сви и наситише се; и накупише комада што претече седам котарица пуних. А оних што су јели бијаше четири хиљаде људи, осим жена и дјеце. И отпустивши народ, уђе у лађу и дође у крајеве магдалске.

 

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

И по други пут је Господ чудесним насићењем збринуо народ који га је пратио како би показао да је увек спреман да штедро обдари верујуће људе. Он је то могао да чини и сваки пут, али није хтео да не би одвикавао од обичног начина живота, који је сам завео, утврдио и подржавао. Такав је и општи Божији промисао. Главно, свеобухватно дело промишљања учињено је у почетку при стварању свих ствари. Уредивши све и пустивши у ток, Бог се ничим није везао, већ је својој слободи оставио да, када је нужно, указује изузетну помоћ. Он дела као домаћин у дому, заводећи поредак и подржавајући га, не везујући се њиме. Он се према њему односи са влашћу, са домаћинским нахођењем. Противници вере не схватају Божији промисао. Они у својим мислима проширују његове границе, да би затим, пошто не виде на делу остваривање својих претпоставки, одбацили његово постојање. Промисла који они хоће заиста нема, али несумњиво постоји онај кога је успоставио сам Господ Бог.

[Sanja Т.]

НЕДЕЉА ДЕВЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 128 зач. (III, 9-17).

Браћо, ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина. По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу, свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело што је назидао, примиће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен, а сам ће се спасти, но тако као кроз огањ. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви. 

Мт. 59 зач. (XIV, 22-34).

У вријеме оно, принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ. И отпустивши народ, попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме! И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња? И кад уђоше у лађу, преста вјетар. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији. И прешавши дођоше у земљу генисаретску.

 

Светитељ Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пошто је добио сагласност Господњу, свети апостол Петар је изашао из лађе и пошао по води. Међутим, убрзо се уплашио и почео да тоне (Мт.14,28-30). Решење на тако необично дело, уз наду на Господа, није представљало ништа што би изазвало прекор, иначе му Господ не би дозволио сличан подухват. За прекор је, међутим, било што није задржао првобитно својство душе. Њега је испунила одушевљена нада у Господа и Његову свемоћ, што му је дало храбрости да се препусти таласима. Он је већ и направио неколико корака по новом путу. Требало је само подржавати наду, гледајући у Господа који је био близу, и на искуство ступања путем Његовом силом. Међутим, он се упустио у људска размишљања: "Ветар је снажан, таласи високи а вода није тврда". То је пољуљало веру и ослабило чврстину наде. Он се из тог разлога одвојио од руке Господње и, оставши препуштен деловању природних закона, почео да тоне. Господ га је укорио: Маловерни, зашто посумња, показујући да је у маловерју сав узрок беде. Ето поуке свима који предузимају било шта, мало или велико, у намери да угађају Господу! Треба чувати првобитно устројство вере и наде, од којих се рађа велика врлина - трпљење у добродетељи, које је основа богоугодног живота. Док се чувају та расположења, не престаје одушевљење за напоре на предузетом путу, а сметње се, ма како велике биле, уопште не примећују. Када та расположења ослабе, одмах душу испуњавају људски закључци о људским начинима за очување живота и успесима у започетим подухватима. Међутим, како су они увек слаби, у душу улази страх: "Како ћу?" Стога почињу колебања: "Да ли продужити?", а најзад се и све напушта. Зато треба да се држиш одлуке: почео си - држи се. Мисли које те смућују одгони и буди храбар у Господу који је близу.

 

Свети Николај Охридски и Жички Омилије

Јеванђеље о Јачем од природе

Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему.

Он побеђује неред у васиони и установљава ред.

Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први.

Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах.

Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље.

Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте.

Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје.

Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба.

Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст.

Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот.

Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена - у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот.

Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот - зар није божанска победа над смрћу?

Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас - и до краја света - још је пространија књига Његових победа. Ко год посумња, изгубиће плод тих Његових победа. Зато без икакве сумње приступимо тумачењу данашњег јеванђеља, које описује једну горостасну победу Христову над физичком природом.

И натера Исус ученике своје да уђу у лађу, и да иду напред на ону страну док он отпусти народ. То је било после преславнога чуда умножавања хлеба, када је Господ са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи - осим жена и деце - и када је после оброка претекло дванаест котарица пуних комада. Сада Господ предвиђа и припрема ново преславно чудо, о коме ученици Његови и не сањају. Прва припрема је у томе, што Он натерује Своје ученике, да без Њега уђу у лађу и иду ка другој обали. Друга је у томе, што отпушта народ. А трећа је у томе, што се Господ пење још више на гору и остаје сам на молитви. И кад отпусти народ попе се на гору сам да се моли Богу. И беше вече, и он беше сам. Двапут се помиње реч сам, да се јаче нагласи самоћа, коју је Господ намерно тражио и у којој је остао, пошто је народ отпустио. Гора, самоћа, тама. У таквим околностима човек најлакше осећа близину духа Божјега; и молитва је тада најслађа. Све што је Господ Исус чинио, чинио је нама за поуку и спасење. Јер Он није дошао на земљу, да нас научи само кроз речи, него и кроз дела, и кроз догађаје, и кроз сваки потез и покрет Свој. Он се пење на гору, јер је на гори највећа тишина; Он остаје у самоћи, јер самоћа значи одвојење од овога света; Он се моли у ноћном мраку, јер ноћни мрак је завеса на очима, које највише сметају уму и размишљању, трчећи с предмета на предмет. Ова молитва Христова на гори има и свој дубљи унутрашњи значај. Отпуштање народа, пењање на гору, самоћа и мрак, - шта то све значи? Отпустити народ значи оставити на страну све преставе о свету и сва сећања, која нас вежу за свет и узбуђују, па испражњен од света уздићи се к Богу на молитву. Шта значи пењање на гору? Значи уздизање умом и срцем и душом на висину Божју, у близину Божју, у друштво Божје. Онај, кога притеже свет к себи са безбројним интересима као са многобројним народом, не може се у исто време пењати ка висини, где се човек осећа сам са својим Творцем. Шта значи самоћа? Значи - гола душа онаква каква је. Одвојен од света човек осећа ужасну самоћу. Они, које разочараност у свет доведе у ову ужасну самоћу, обично извршују самоубиство, ако не успеју да се дигну на висину, где човек налази Бога. Шта значи мрак? Значи - савршено одсуство ма какве светлости овога света. Самотнику молитвенику сав овај свет лежи потопљен у дубоку таму, у којој му постепено свиће зора небеске светлости, што од Бога долази, и обасјава му један нови, бескрајно сјајнији и бољи свет од овога. То су, дакле, четири фазе молитве и њихов унутрашњи смисао. У овом случају са Христом оне су представљене сликовно са: отпуштањем народа, пењањем на гору, самоћом и тамом.

Но ова осамљеничка молитва Господа Исуса поучна је за нас још и с обзиром на оно што се збило пре ње и што се имало збити после ње. Пре те молитве Господ је учинио нечувено чудо умножавања хлеба, а после ње имао је да по усталасаном мору ходи као по суху до саме средине морске. Мада је Он створио и једно и друго чудо Својом сопственом божанском моћи, која је с Њим од вечности, и која Га није остављала ни у Његовом временом телесном боравишту, ипак је Он практиковао молитву и у храму с народом, и у пустињи, у самоћи. Тешко је ма коме од нас улазити у тајанствену личну побуду тих молитава Господа Исуса. Свакако тим молитвама Јединородни Син Превечнога Оца продужавао је и засведочавао и на земљи непомућено јединство Своје са Оцем Својим и Духом Светим. Но мимо тога сасвим је јасна поука, коју нам је Господ дао примером молитве Своје. Молитви треба да претходи добро дело, јер тада молитва помаже. Прво треба да засведочимо своју веру добрим делом, па онда, да је исповедимо речима. Даље, молитва вреди само онда, кад се спремамо да учинимо добро дело, и молимо се Богу за помоћ. Молитва пак Богу, да би Бог пружио Своју помоћ у злу делу, не само бесциљна је но и богохулна. Чинити зло и вршити молитву то је као сејати кукољ и захтевати од Бога да никне пшеница. После сваког доброг дела треба да припаднемо на молитву и благодаримо Богу, што нас је удостојио и оспособио за то добро дело; а пред свако добро дело треба опет да припаднемо на молитву Богу просећи од Њега благодат, помоћ и садејство, да би предстојеће нам дело било свршено ваљано и честито. Једном речју, свако добро што имамо, или што учинимо, или што доживимо и видимо, или што чујемо и прочитамо - свако, свако без изузетка, треба да у целости приписујемо Богу а не себи, не својој моћи, не својој памети или праведности. Јер смо ништа пред Господом. Па кад Господ Исус, после оваквих превеликих чуда показује кротост, смирење и послушност пред Својим Оцем и Духом, којима је раван по вечности и јестеству, како ми да не покажемо кротост, смирење и послушност према своме Створитељу, који нас је створио из ничега, и без чије помоћи не можемо једнога минута постојати а камо ли неко добро учинити?

А лађа беше насред мора, колебајући се на таласима, јер бејаше противан ветар. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. Кад су се увече ученици навезли на море, море је било мирно, но потом је дунуо супротан ветар, дигли су се огромни таласи, какви се често дижу на томе мору, лаћа се колебала тамо амо, и ученици су били у великом страху и невољи. Господ Исус је све то предвиђао, но Он је нарочито хтео, да изложи Своје ученике опасности, да би осетили своју потпуну немоћ без Њега и утврдили веру у Њега. Да би се они сетили једне раније буре на мору, када је Он био на лађи, и када су Га они устрашени пробудили вичући: Господе, избави нас, изгибосмо! (Мат. 8, 24-25), те да би и сада пожелели, да је Он са њима. Да би они унапред осетили и познали истинитост Његових светих речи, које ће им Он тек при растанку рећи: без мене не можете чинити ништа (Јов. 15, 5).

При оној ранијој бури на мору, ученици су били стављени на мање искушење и њихова вера на лакшу пробу. Јер Он је био с њима на лађи; само је тада спавао. Сада, при овој другој бури, они су стављени на много веће искушење, и њихова вера на тврђу пробу. Јер Он је био одсутан, далеко од њих, на гори у пустињи. Како ће Га довикати? Како ће Му јавити своју невољу? По коме ће Му поручити: Господе, избави нас, изгибосмо! Ни по коме. Ученици су видели сада себе обречене на пропаст. Као да може пропасти човек, који иде по заповести Божјој! Ах, како је ово дивна поука за праведника: да не очајава на путу, којим Га Бог упућује; да верује да Онај ко га је послао, води бригу о њему и зна невоље његове, но да не притиче одмах у помоћ, да би искушао веру праведника, као што се злато у огњу куша.

Кад су ученици били у очајању, већ у последњем часу очајања наједанпут им се јави Христос ходећи по таласима. То је било у четврту стражу ноћи, што значи пред саму зору. Јер су Јевреји, као и Римљани, њихови господари, делили ноћ на четири страже. Свака стража трајала је по три сата. Господ се јави ученицима у четврту стражу ноћи, што значи у четврту, или у последњу четврт ноћи, а то је пред зору.

И видевши га ученици где иде по мору, поплашише се и рекоше: то је утвара; и од страха повикаше. Или је се већ дан развићао, или је била месечина, или је пак Господ засветлио у тами светлошћу Таворском, - ми не можемо знати. Главно је, да је постао видљив ученицима. Видевши Га на морским таласима, ученици су се испунили страхом неописаним. Овај нови страх био је већи од страха од буре и предстојеће пропасти. Они нису знали за ову моћ свога Господа, за оволику власт над природом. Он им то до тада није био показао. Они су видели само, да Он заповеда мору и ветровима, но нису знали, да Он може ићи по води као по сухој земљи. Наравно, они су то требали и могли закључити из онога ранијег чуда. Јер онај ко може заповедити мору да се умири, и наредити ветру да престане дувати, може несумњиво и ходити по води као по суху. Али ученици још нису били духовно зрели; они су још били маловерни. И Христос је и учинио ово ново чудо, само да би појачао њихову веру.

То је утвара! помислише и повикаше ученици у стаху великом. То је некакво привиђење. Или можда сам Сатана у виду њиховог Учитеља. Гле, њихов Учитељ хрве са Сатаном и његовом војском у овоме свету! Они су то знали; они су то видели. И сад - могли су помислити - ево Сатана увребао прилику кад су они Његови пријатељи, сами, у великој опасности, да их умори. Што им све није долазило у главу! Свакако све оно, што би и данас дошло у главу маловерним у опасностима на путу Божјем.

Но такав је начин Божји којим Он поступа према свима, које љуби. Кога Господ љуби онога и кара; и бије свакога сина, којега прима (Јевр. 12, 6). И на крају свих страдања шаље највеће страдање, као што тумачи богомудри Златоуст. Јер и Он страдаше на земљи целога века, па кад би при самоме крају, пред саму победу, Он претрпе највеће страдање, јер би распет на Крсту и закопан под земљу. Но то највеће страдање трајаше кратко време, после кога свану, и коначна победа дође кроз Васкрсење. Таквим редом трпели су муке доцније и многи мученици за веру Христову: најпре мање муке, па све веће и веће, док их пред саму смрт није нападала највећа мука и највеће искушење. Ево само једног примера од хиљаде: Свету Марину мучили су незнабошци страшно и ужасно све већим и већим мукама. Најзад су је привезали нагу за дрво, и почели су јој гвозденим кљештама откидати месо с тела. Ране су биле тешке, крв је текла а кости се белиле испод саструганог меса. Није ли то највећа мука? Не, има једна и већа, која је чекала Божју светитељку. У вече су је бацили тако рањаву у тамницу. У тамничкој и ноћној тами појави се страховита утвара: зли дух у виду једне огромне и грдосне шарене змијурине, која је најпре почела кружити око свете девице Марине, па се по том савије око ње, и главу јој обзине својим смрадним чељустима. Но то није дуго трајало. Јер Бог никад не попушта на Своје верне већа страдања него што ови могу поднети. Одмах затим, кад је Марина завапила срцем Богу и у мислима прекрстила се, змијурина ишчезне и над Марином се отвори небо, и она виде Крст у светлости неисказаној, и на врху Крста белог голуба, и чује речи: "Радуј се, Марино, разумна голубице Христова, Јер си победила злобнога врага!"

Слично се десило и с ученицима Христовим. После ужасног страха од буре морске, напао је на њих још ужаснији страх од тобожње утваре.

Но то није била утвара, но слатка и спасоносна стварност. То није био сан него јава, нити неко други у обличју Христа, но сам Христос Господ.

А Исус одмах рече им говорећи: не бојте се, ја сам; не плашите се! Видите ли, како Господ не држи људе Своје дуго у најтежем искушењу? Он је знао њихов стах, преужасни страх од утваре, зато жури да их спасе од тога страха: одмах им рече: Не бојте се. Одмах! И видите ли, како их храбри повраћајући им тако рећи дах животни који умало нису изгубили од страха: не бојте се, не плашите се! Он понавља једно исто охрабрење: не бојте се, ја сам; не плашите се. О, слатки гласе! О, животворна речи! Од тога гласа ђаволи су бежали, болести се измицале, мртви васкрсавали. Шта говорим? Од тога гласа постало је небо и земља, сунце и звезде, ангели и људи. Тај глас је извор свега добра, свега живота, здравља, мудрости и радости. Не бојте се, ја сам! Те речи не може свак да чује, али их чују праведници, који страдају за Господа. Не чује Христа свак у сваком страдању. Јер како ће Га чути онај, ко страда због својих греха, и своје неправде? Чуће Га само онај ко страда ради вере у Њега (I. Петр. 4, 13-16). А, гле, ученици су страдали због вере у Христа; наиме, да би се у њима утврдила вера у Христа.

А Петар одговори и рече: Господе, ако си ти, реци ми да дођем к теби по води. Ове речи Петрове су израз колико његове радости толико и сумње. Господе, Кличе радосно срце: ако си ти, говори сумња. Чак доцније кад се Петар био већ утврдио у вери, он није говорио тако. Кад се васкрсли Господ јавио на обали тога истога Генисаретског мора, и кад је Петар чуо од Јована речи: то је Господ, запреже се кошуљом и скочи у море (Јов. 21, 7). Тада нити је посумњао, да је то био Господ, нити се бојао скочити у море. Али сада још је био духовни полетарац, још маловеран, због чега и говори: ако си ти, реци ми да дођем к теби!

А он (Исус) рече: ходи! И изишавши из лађе Петар иђаше по води да дође к Исусу. Док је имао вере, дотле је Петар и ходио по води, но чим је освојила сумња он је почео тонути. Јер сумња изазива страх. По унутрашњем смислу изаћи из лађе и ићи по води ка Господу Исусу значи одвојити се својом душом од тела, и од брига телесних, и љубави телесне, и почети ходити опасном стазом ка духовном свету, ка Спаситељу. Ти тренуци бивају и код обичних верних, код маловерних, код којих је радост у Христу помешана са сумњом. Они често пожеле да се одвоје од своје телесне вреће, и да пођу ка Христу, цару духовног света, но брзо осете да тону, те се враћају ка своме телу, као лађи на таласима. Само велики духовници, највећи јунаци у човечанству, успевали су дугим вежбањем у постојаности вере, да се крену из своје телесне лађе по бурноме мору духовноме у сретање Цару Христу. И само су они до краја испитали и страх од тог одвајања од лађе, и ужас од бура и ветрова, и неописану радост од сретања са Христом. То одвајање духом од лађе тела искусио је за живота на земљи апостол Павле - и многи други светитељи после њега. Каква је то радост и сласт била на крају опаснога пута за великог апостола, види се из његовог радосног усклика: Тиме ћу се хвалити (II. Кор. 12, 3-5).

Но посмотримо шта се деси с Петром, тада још маловерним! Но видећи ветар велики уплаши се, и почевши тонути повика говорећи: Господе, помагај! Зашто га плаши ветар, кад га не плаши море? Као мало дете кад први пут прохода. Коракнуло неколико корака, но неко се насмејао, и дете клонуло на земљу! Тако бива и у нашем духовном полету: ситнице нас ометају, заустављају и враћају натраг.

И одмах Исус пружи руку ухвати га, и рече му: маловерни, зашто посумња? Нисмо ли и ми хиљаде пута тонули у мору опасности овога живота, док нас нека невидљива рука није ухватила и изненадно извукла и ставила ван опасности? Ко од вас не зна да прича бар неколико случајева где је био невидљивом руком неочекивано спасен од опасности? Сви ви то знате, и сви ви то причате и препричавате, па чак и признајете присуство те невидљиве руке, која вас је спасла. Но, на жалост, мало је оних међу вама, који су бар кроз своју савест чули укор невидљивих уста: маловерни, зашто посумња? Зашто посумња, пријатељу, да је Божја рука близу? Зашто не прослави Бога у тренутку највеће опасности? Како Аврам не посумња, када приведе свога јединца сина жртвенику да закоље? Не спасе ли га Бог онда? Како Јона прослави Бога у утроби китовој и би спасен: кад нестајаше, вели, душе моје у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к теби (Јона, 2, 8). Како три отрока у Вавилону не посумњаше у огњеној пећи, но вером спасоше се? И далековиди Данил у лавовској пећини? И блажени Јов у ранама на гнојишту? И хиљаде, хиљаде других, које стављаше мучитељи на највеће муке за веру Христову, - како они не посумњаше? Зашто, дакле, ти посумња? Но Господ те спасе много пута изненадно, невидљивом руком Својом, и ако си посумњао у помоћ Његову. Зато бар сад сети се Господњих добричинстава, и покај се за своје маловерије, и укрепи се у вери, и у будуће у свакој опасности прослави и призови име Господа, и бићеш спашен. Усред опасности прослави Бога, а не тек кад опасност прође. Али и не очајавај, ако си се показао маловеран. И Петар је био маловеран, те се временом укрепио у вери те је био у истини тврд као стена. И Тома је био маловеран, па га је Господ оснажио у вери. И многи најсветији међу светим људима и женама били су најпре маловерни, па су постали постојани и тврди у вери Христовој. Чуј, како блажени Давид говори: у Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек? Теби сам се, Боже, заветовао; тебе ћу хвалити. Јер си избавио душу моју од смрти, ноге моје од спотицања (Пс. 55, 11-13). Овако говори онај, који истински верује и који је познавао у животу, да су нам и све власи на глави од Бога избројане, и да ни један врабац - а камо ли човек - не може пасти без Божје воље.

И кад уђоше у лађу, преста ветар. Чим Христос уђе у лађу, преста ветар. Не преста ветар сам од себе, но по заповести Господа Исуса. Јер и ако се овде не каже изрично, као при оној првој знаменитој бури, да Христос запрети ветру и мору (Матеј 8, 26), ипак је то јасно само од себе. Без сваке сумње јеванђелист Матеј мисли, да је ветар престао по тајној, ако не јавној, заповести Христовој. Јеванђелист Марко то јасније испољава, кад каже: и уђе к њима у лађу и утоли ветар (Мк. 6, 51). Но ни из овог се не види, да је Христос изриком заповедио ветру да престане. Самом Његовом силом и помишљу ветар се утолио. Унутрашњи смисао овога улажења Христова у лађу и стишавања ветра јесте довољно јасан. Када живи Господ Исус уђе у лађу нашега тела, било кроз свето Причешће било кроз молитву или други неки благодатни канал, ветрови страсти утишавају се у нама, и лађа мирно плови ка својој обали.

А који бејаху у лађи приступише и поклонише му се говорећи: ваистину ти си син Божји. Кад је Господ први пут утишао буру на мору и зауставио ветрове, тада су ученици говорили, као и други обични маловерни људи: ко је овај да га слушају и ветрови и море? Но од тада су они видели многе знаке од свога Учитеља, и чули многе поуке, тако да је вера у њима већ била доста ојачала. Сада, при овом новом моћном чуду, они се више не питају: ко је овај? Него клечећи пред њим исповедају: ваистину ти си Син Божји. Ово је први пут да ученици сви исповеде Исуса као Сина Божјег. Наравно, и Јуда је био међу њима. Несумњиво и он је исповедио. Но доцније због свог среброљубља он се потпуно одрекао свога Господа и Учитеља. Одрекао се, истина и Петар, и то трипут, но то Петрово одрицање било је тренутно, од страха; но Петар се одмах и покајао и горко се кајао и плакао због свог одрицања. Унутрашњи смисао ових речи: а који бејаху у лађи приступише и поклонише му се и исповедише Га као Сина Божјег јесте врло поучан за сваког хришћанина. Наиме: када се Господ једном усели у нас, све што је у нама треба да Му се поклони и исповеди име Његово: и ум и све мисли наше; и срце са свима осећајима нашим; и душа са свима хотењима и тежњама нашим. Тако ће цело тело наше бити светло и таме у њему неће бити. Но тешко нама, ако једном примимо Христа у себе, па Га потом неким грехом истерамо, или Га се одрекнемо, као Јуда. Последње ће бити горе од првога. Јер кад је Христос оставио Јуду - тада уђе у њега сатана (Јов. 13, 27). Не заборавимо ни за један тренут, да се с Богом није шалити, још мање него са огњем живим (Јевр. 12, 29).

И прешавши дођоше у земљу Генисаретску. То јест стигоше пред град Капернаум, куда су се били и упутили (в. Јов. 6, 17). Ко је био у Галилеји може појмити, како је далеко бура била занела апостоле Христове. Витсаида и Капернаум леже на северној обали мора. И ученици, кад су ушли у лађу испод Витсаиде, имали су само пловити поред обале. Међутим каже се, да се лаћа од буре обрела насред мора. Ту, насред мора, и појавио се Господ Исус на таласима. Кад се бура утишала, лаћа је требала да преплови одатле па до обале под Капернаумом. Према јеванђелистима Матеју и Марку изгледало би, као да је лађа тај пут прешла природно, терана веслима и једрима; а према Јовану пак могло би се закључити, као да је Господ учинио неодољивом силом Својом и то чудо, да се лађа одмах обрела у пристаништу, јер се каже: и одмах лађа би на земљи, у коју иђаху. Ту нема савршено никакве противречности у исказима јеванђелиста. Јер Онај, који је могао ходити по води, и утишавати речју и помишљу море и ветрове, могао је несумњиво учинити, ако је то нужно било, да се лађа тренутно обре у свом пристаништу. Унутрашњи смисао овог исказа Јовановог јесте, да кад се Господ Исус усели у нас, онога тренутка ми се осећамо као у царству Божјем, као у тихоме пристаништу, где лађу нашег живота не узнемиравају никакве буре ни ветрови. И ако, после тога, имамо још да ходимо по земљи, ми то не осећамо, јер и умом и срцем и душом ми живимо тада у једном другом, бољем свету, тамо где царује Христос Победник. У Његовим победама ми тада гледамо с радошћу своје победе, и у својим Његове.

Само је Он победилац свакога зла, и само се Он не да ни од каквог зла победити. Зато се прибимо и ми под Његово моћно окриље, где нема бура, ни ветрова. ни привиђења, никакве бољезни, ни печали, ни воздиханија, но жизањ бесконечнаја, и где ћемо наћи обиље свију блага, која не пролазе, и која се не кваре од мољца и рђе, и где ћемо заједно с ангелима и светитељима славити победничка дела Христова, чија величина нама је још и непојамна у овоме смртном свету, у овом уском видокругу. Но тамо ће нам се све открити, и ми ћемо се радовати, и радости нашој неће бити краја. Господу Исусу нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

[Sanja Т.]

ПОНЕДЕЉАК ДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 159 зач. (XV, 12-19).

Браћо, ако се Христос проповиједа да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша. А показујемо се и лажни свједоци Божији што свједочисмо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи.

Мт. 84 зач. (XXI, 18-22).

У вријеме оно, враћајући се Исус у град огладње; и угледавши смокву једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну смоква. И видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква! А Исус одговарајући рече им: Заиста вам кажем: Ако имате вјеру и не посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. И све што узиштете у молитви вјерујући, добићете.

 

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Господ је смокву осудио на бесплодност због тога што је била покривена лишћем а није имала плодова, иако је, судећи по њима, требало да их има (Мт.21,18-22). У примени на хришћански живот, лишће означава спољашња дела благочашћа и спољашње подвиге, док су плодови - унутрашња раслоложења. По правилу треба да је овако: први треба да произилазе из других. Или, нисходећи немоћима, у крајњој мери: други треба да се развијају заједно са првим. Међутим, када су први присутни, а других нема ни у заметку, јавља се лажни живот: човек личи на нешто, иако није оно на шта личи. У почетку се, можда, и нема таква несрећна намера у памети. Касније се, међутим, она јавља приметно и сама устројава живот на себи. Ко сувише полаже на спољашњост и постаје пристрасан према њој, прекинуће пажњу према срцу. Код њега духовна осећања постају глува и у њега се усељава хладноћа. На таквом степену духовни живот замире. Остаје само привид благочашћа, лишен његове силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра је све обрнуто. Последица таквог стања је духовна бесплодност: чине се дела, али све само мртва дела.

[Sanja Т.]

УТОРАК ДЕВЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

1 Кор. 152 зач. (XII, 12-26).

Браћо, као што је тијело једно и има удове многе, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос. Јер се и једним Духом сви ми крстисмо у једно тијело, били Јудејци, или Јелини, или робови, или слободни; и сви смо једним Духом напојени. Јер и тијело није један уд него многи. Ако рече нога: Пошто нисам рука, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? И ако рече ухо: Пошто нисам око, нисам од тијела; зар ипак није од тијела? Ако би све тијело било око, гдје је онда слух? Ако би све било слух, гдје је мирисање? А сада, Бог постави удове у тијелу, сваки поједини од њих како хтједе. А ако би сви билиједан уд, гдје је тијело? Сада пак, многи су удови, а једно тијело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част; и неугледни наши удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако сложи тијело давши слабом уду већу част, да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.

Мт. 76 зач. (XVIII, 18-22; XIX, 1-2, 13-15).

Рече Господ Својим ученицима: Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. Тада му приступи Петар и рече: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. И када сврши Исус ријечи ове, отиде из Галилеје, и дође у крајеве јудејске преко Јордана. И за њим иђаше народ многи и исцијели их ондје. Тада му приведоше дјецу да стави руке на њих, и да се помоли; а ученици им брањаху. А Исус рече: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско. И положивши на њих руке, отиде оданде.

 

Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Желећи да сазна колико пута треба да опрости брату, Петар је поставио питање и, при том, унапред предложио: До седам ли пута? И рекавши то, мишљаше да је назначио највећи могући број. Ето, како је кратко људско трпљење. Примењујући, међутим, своје велико дуготрпљење на наше немоћи, Господ је рекао: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт.18, 21-22). А то је исто што и рећи: "Праштај увек, и уопште не мисли на непраштање". Свепраштање јесте обележје хришћанског духа, као и извор и стална потпора живота по Господу. Свагдашње праштање свега свима јесте спољашња одећа хришћанске љубави која, по апостолу, дуго трпи, благотвори, не раздражује се, све трпи (1.Кор.13,4-7). Она је најпоузданије јемство на Последњем суду. Јер, ако ми опраштамо, и наш Отац небески ће нама опростити (Мт.6,14). Према томе, ако хоћеш у рај, опраштај свима искрено и из све душе, како ни сенка непријатељства не би остала.