Праштање – ментално и физичко здравље

[JESSY]

– И шта, треба да идем на операцију? – питала је она, хладећи се од ужасног предосећања.

– Па, не, – и доктор се намрштио још више. – Ево ваши кардиограми за последњу годину. Код вас је веома слабо срце. Утисак је као да је срце притиснуто са свих страна и није способно да ради пуном снагом. Оно може да не издржи опрерацију.  Зато је потребно најпре подлечити срце, а потом…

Он није ни завршио, а жена је разумела да «потом» може и да не наступи никада. Или срце да не издржи, или тумор да преоблада.

– Успут речено, анализа крви код вас, такођер, није најбоља. Хемоглобин низак, леукоцити високи… Ја ћу вам прописати лекове, – казао је доктор. Но и ви сте дужни да помогнете себи. Потребно је да приведете организам у задовољавајуће стање и заједно с тим да се морално припремити за операцију.

– А како?

– Позитивне емоције, топлији односи, комуникација с роднима. Заљубите се на крају крајева. Пролистајте албум с фотографијама, сетите се срећног детинства.

Жена се само кисело осмехнула.

Покушајте да свима опростите, посебно родитељима, – Неочекивано је посаветовао доктор. – То веома растерећује душу.

[JESSY]

У мојој пракси било је случајева када је праштање чинило чуда.

– Стварно? – иронично је питала жена.

Представите себи. У медицини постоји много помагајућих средстава. Квалитетна њега…брига. Праштање, такођер, може стати лекарством, притом бесплатно и без рецепта.

Опростити. Или умрети. Опростити или умрети? Умрети, но не опростити? Када избор постане питање живота и смрти, потребно је само одлучити, у коју страну гледаш.

Нажалост, увреда се веома разрасла, и хтело јој се још више. Њој се хтело да истера своју домаћицу, да завлада целим телом. Глупа увреда није схватала да тело неће да издржи, да ће да умре.

Она се сетила својих главних увредиоца – оних из детинства. Оца и мајке, који су све време или радили, или се свађали. Они је нису волели онако како је она хтела. Ништа није помагало: ни петице ни похвалнице, ни испуњавање њихових требовања, ни протест и бунт. А затим су се растали, и свако је засновао своју нову породицу, где за њу места није било. Са шеснаест година њу су отправили у школу, у други град, утрапивши јој карту, кофер са стварима и три хиљаде рубљи за прво време, и то је било све – од тог момента она је постала самостална и одлучила је: «Нећу да опростим!» Она је носила ту увреду у себи сав живот, она се заклела да ће увреда заједно са њом и умрети, и управо нешто слично се и догађа.

Но она је имала децу, имала је унуке, и удовац Сергеј Степанчић с посла, који је неспретно покушавао да јој се удвара, и није јој се умирало. Да истина – било јој је рано да умре! «Треба опростити. – одлучила је. – макар пробати».

[JESSY]

– Родитељи, све вам опраштам, – неуверено је рекла. Речи су прозвучале жалосно и неубедљиво. Тада је узела папир и оловку и написала: Поштовани родитељи! Драги родитељи! Ја се више не срдима на вас. Ја вам све опраштам.

У грлу је постало горко, срце се стегло, а глава је заболела још више. Но она, јаче стиснувши оловку, упорно, је једно за другим писала: «Опраштам вам, Опраштам вам». Никаквог олакшања, само се још више раздражила.

– не тако, – шапнуо јој је ангел. – Река свагда тече у једну страну. Они су старији, а ти млађа. Они су били пре, а ти потом. Ниси ти њих породила, него они тебе. Они су ти подарили могућност да се појавиш у овом свету. Буди благодарна!

– Ја сам стварно благодарна, – рекла је жена. – И ја заиста веома хоћу да им опростим.

– Деца немају права да осуђују своје родитеље. Родитељима не опраштају. Од њих траже опроштај.

– За што? – упитала је она. – зар сам ја њима урадила нешто лоше?

– Ти си себи урадила нешто лоше. Зашто си у себе оставила ту увреду? Зашто тебе боли глава? Какав камен ти носиш у грудима? Шта трује твоју крв? Зашто твој живот не тече као бујна река, него струју слабим потоцима? Желиш ли да будеш у праву или да будеш здрава?

– Није ли то све због увреде на родитеље? Јел ме то она тако разрушила?

– Ја сам те упозоравао, – напоменуо је Ангел. – Ангели свагда упозоравају: не гомилајте, не носите, не трујте себе увредама. Они гњију, смрде и трују све живо укруг. Ми упозоравамо! Ако човек чини избор у корист увреде, ми немамо право да сметамо. А ако у корист праштања – ми смо дужни да помогнемо.

[JESSY]

– А дали ја још могу да сломим тај корални гребен? Или је већ касно?

– Никад није касно пробати. – тихо је казао Ангел.

– Но они су двно умрли! Немам у кога просити опроштај, и шта да радиим?

– Ти проси. Они ће чути. А можда и неће. У крајњем случају ти то не радиш ради њих, него ради себе.

– Драги родитељи, – почела је она. – Опростите ми, молим вас, ако нешто није било у реду… И уопште за све ми опростите.

Она је неко време говорила, потом заћутала и ослушкивала себе. Никаквих чуда – срце тугује, глава боли, и особитих осећања нема, све је као и увек.

– Ја сама себи не верујем, – признала је она – Толико је година пршло…

– Покушај по-другому, – посаветовао је Ангел. – Постани изнова дете.

– Како?

– Спусти се на колена и обрати им се, као у детињству: мама, тата.

Жена је мало сачекала и спустила се на колена. Она је склопила руке, погледала на горе и казала:

«Мама. Тата». А затим још једном: «Мама, тата…». Очи су јој се широм отвориле и почеле да се пуне сузама. «Мама , тата… то сам ја ваша кћи… опростите ми… опростите ми!». Груди су јој се тресле од наступајућег ридања, а затим сузе ринуле бујним потоком. Мама, тата…».

[JESSY]

Требало је да прође много времена пре него што су се потоци суза исушили. Изнемогла је седела на пода, прислонивши се уз кауч.

– Како си? – питао ме је Ангел.

– Не знам. Не разумем. Чини ми се да сам празна, – одговорила је она.

– Понављај то свакодневно четрдесет дана, – рекао је Ангел. – Као курс лечења. Као хемотерапију. Или ако хоћеш, уместо хемотерапије.

– Да, да. Четрдесет дана. Хоћу.

У грудима је нешто пулсирало, пецкало и котрљало се врелим таласима. Можда су то били одломци гребена. И по први пут за дуго време савршено, просто ни за што, ме није болела глава

 

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/02/22/necu-da-oprostim/

[Adelaida]

Pri oprastanju nikako ne bismo smeli da zaboravimo da oprostimo i sebi....

Pomiri se sa sobom pa ce se sa tobom pomiriti i nebo i zemlja....

[JESSY]

Pri oprastanju nikako ne bismo smeli da zaboravimo da oprostimo i sebi....

tacno tako....zato je najbolje da što bolje upoznamo sebe i šta je to što mi, a ne drugi, očekujemo od sebe i svog života....

[aliluja]

Onaj ko oseća mir... kada pomisli na njemu neku bolnu situaciju... taj je oprostio. Ako oseti kojim slučajem nemir.. još se bori.

[JESSY]

Непраштање – суд без адвоката

Ја имам другарицу из Свенетии, Вика Невериана. Њен отац Ардеван (на крштењу Пантелејмон) је био истински праведник. У његовом роду је било много свештеника. У послератној Свенетии – скоро до рехабилитације Цркве, негде до 90-тих – није остало ни једног дејствујућег храма, и већ се нису ни сећали када је последњи пут свешеник посетио село (бар како би покрстио новорођенчад).

Ардеван, који је – једва ле не једини у селу – знао мноштво молитава, читао их је и благосиљао разна дешавања: градњу новог дома, сабирање плодова.. Њега су ради тога звали суседи. Осим тога, њему су долазили и за савет, и говорили су да је успео да измири много људи и породица које су биле у дугом непријатељству. Никад нећу заборавити како је он у кући читао молитве пре сваког јела, како је ломио и раздавао први комад хлеба. И говорио је свагда исту здравицу: «За све добре људе!» – и чинио је чашом покрет крстообразно осењујући стол.

У старости његово занимање је било – правити колевке (по свенском обичају, свеки младенац је требало да има своји сопствену колевку). Када сам била код њих у гостима, уставши видела сам у дворишту Ардевана који је већ одавно мајсторисао нечију колевку. Било је немогуће не сетити се другог дрводеље, Јосифа.

Ардеван је праштао свима који су са њим неправедно поступали. Вика је причала да су му се због тога често смејали, и она као девојчица била је спремна да се присаједини општем мишљењу.

– Ма зашто, зашто си опростио том човеку. Сви ти се смеју.

– Таквог брата ми је послао Бог, – спокојно је одговарао Ардеван.

А ево чега се он сетио пред смрт као свог тешког греха. Једном је један човек из другог села поступао са њим некако посебно гнусно. И Ардеван је рекао:

– Ну, нека Бог поступи с тобом по правди!

Вративши се тај човек је увидео да му је дом изгорео.

Ардеван га уопше није проклињао – он га је просто предао Божијој правди без адвоката. Његово опроштање би било заступништво на том суду.

Морам признати, и ја сам у студентским годинама учинила тако – као предала човека вишој правди. Разултат је био брз и упечатљив.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/03/28/neprastanje-sud-bez-advokata/

[JESSY]

– Знам да сам дужна да опростим, – рекла је учесница једног од наших семинара, – но ја просто нисам у стању да поново откријем своје срце за такав бол. Ја сам хришћанка, ја сам дужна да му опростим и да му верујем… Но ако ја то урадим све ће поћи по прошлом сценарију, а ја не могу кроз то да пролазим изнова. Ја се плашим да нећу моћи да издржим.

– Ко говори о томе да треба да му верујете? – питао сам. – Ја исто мислим да не треба да му верујете.

– Но ви сте рекли да треба да му опростим, а зар опростити не значи – дати му нову прилику? Зар ја нисам дужна да га опет пустим у своју душу?

– Наравно да не. Нисте дужни. Праштање и поверење су сасвим различити појмови. На самом делу То што не умете да их разликујете – је дио вашег проблема. Сваки пут када је поступао недостојно, враћао се, и тражио је опроштај. И ви сте га опет пуштали у свој живот, и ништа се није мењало. Све је остајало ка о и пре, ви сте му давали поверење, и он вас је изнова мучио. Мислим да нисте изабрали најмудрији начин деловања.

– Да све је како сте рекли, – казала је, – но како ја могу да му опростим – и да му не верујем? И како опростити – и не дати му да ми изнова причини бол?

 

Добро питање.

И ми га по ко зна који пут слушамо. Људима причињавају бол. Шта они могу да предузми?

Чини се да избор није велик, свега два варијанта.

• Пострадавши ступа у конфронтацију с партнером који је учинио нешто неприлично, тај моли за опроштај и добија га. Пострадавши се изнова открива пред партнером и слепо му верује.
• Не желећи нову бол, пострадавши не жели више да се раскрива. Он избегава разговор и држи се за своју увреду, боји се да ће га праштање поново учинити рањивим.

Разуме се да ни први ни други варијант неће помоћи да се проблем превазиђе. Постоји ли онда излаз из тог тупика (ћорсокака)? Да постоји. Но да би се њим могли користити неопходно је себи појаснити разлику између праштања, помирења и поверења.

[JESSY]

Прошло, садашње и будуће

Најпростији начи да се реше проблеми везани за праштање, помирење и поверење основан је на три просте поставке. Када будете размишљали о својим конкретним условима, памтите ево шта:

1. Праштање. Поље његовог деловања је – прошло. Праштање – то је отпуштање увреде. Једино дејство које је овде потребно урадити јесте – одлучити и дати опроштај. Господ је опростио свима нама, и ми смо дужни поступати исто тако. (Матеј 6:12; 18:35).
2. Помирење. Његово поље деловања је – садашњост. Помирење происходи када човек моли за опроштај и добија га. Двоје чине корак у сусрет једно према другом.
3. Поверење. Оно се односи на будуће. Поверење је непосредно везано за ризик, на који ћете ви поћи ако поново откријете соје срце другом човеку. И зато је тај човек на делу дужан да докаже да је он достојан вашег поверења. Само тада ћете моћи да му верујете. (Матеј 3:8, Приче 4:23).

Провођење конфронтације зависи од ваших конкретних услова. Неком су потребна три засебна разговора, да би расудили сваку тему понаособ. Ако одлучите да посветите свакој теми посебан разговор, онда се постарајте да се придржавате те одлуке. Најпре проводитe разговор о праштању. У њему ћете да разговарате само о догођајима која су се догодила, и ставите сабеседнику до знања да му ви опраштате и да желите да оставите уведу као нешто прошло. Ако никне питање «А шта даље?», одговорите примерно овако: «Хајде да поговоримо о том други пут. Сада је важно да смо отворено размотрили наш проблем. Неби желела да мислиш, како ја у себи тајим злобу према теби».Очигледно је да, ако реч иде о озбиљној душевној трауми, на искрено праштање може да оде доста времена. Понекад се не успрева опростити одмах.

Може се повести разговор, у којем ћете да се дотакнете било које две од три теме, или чак све три. У конструктивном разговору о границама ви можете да опростите другом човеку за прошло, да се помирите с њим у садашњем и затим да расправите, какве се границе поверења претпостављају за убудуће. Главно је јасно разграничити времена и ни у ком случају не мешати будуће и прошло.

Разматрајући будуће, јасно означите ваша надања, формулишите услове, определите границе које сте ви саздали, и објасните какве ће да буду последице њиховог нарушавања. (Овде реч треба да иде како о позитивним, тако и о негативним последицама ових или оних дејстава.) Имајте на уму речи приче: «Праведник указује пут свом ближњему, а пут нечастивих води их у заблуду» (Приче 12:26).

Неретко се дешава да људи опраштају њима важном човеку и измирују се с њим, но не желе да продуже поверљиве односе. Праштање и помирење не задају структуру узајамних односа за убудуће: они само помажу да се расчисти поље за даље дејствовање. Праштање и помирење – то су важни услови за личносни раст и изградњу здравих односа. Њихово воплоћење (остварење) у животу зависи од нас. Но будући односи претпостављају нешто више, него праштање и помирење. Зато ако желите да продужите односе, треба да размотрите неке важне моменте. Тада ваш разговор межете да устројите нпр. овако:

[JESSY]

«Хоћу да размотримо, какви ће неко време да буду наши односи. Као- прво, Хоћу да знаш: да сам прихватила твоја извињења и опростила ти за обману и прељубу. Ја би желела да поново будемо блиски. Прошло – је прошло. Зато немој да мислиш да тајим  у себи увреду и злобу. Жељела би да то схватиш». «Но то се с нама не дешава први пут. Ти си и раније молио за опроштај, ми смо успостављали односе, и ништа се није мењало. Зато ја сада желим, како би ми нашли начин да заједно преодолимо тај проблем. Мени је животно важно осећати и видети да си ти почео да дејствујеш. Само твоји поступци могу ми дати увереност да ти поново могу веровати».

«О нашим будућим односима хоћу да говорим само у присутсву консултанта (свешетника). Треба да одлучим колико времена је поребно да прође пре него што схватим, да се можеш вратити. Но уопште могућност твога враћања ћемо да разматрамо само у том случају ако ти будеш посећивао групе самопомоћи. Ја ти опраштам, но мени је потребно научити се да ти поново верујем, и та вера може да буде засновна искључиво на твојим поступцима».

Умеће разликовати праштање од поверења дозвољава да се дође до жељеног разултата. Као прво, ви тако не дајете другом човеку могућност да вам каже, да ваша затвореност у односу према њему означава то да у себи таите злобу према његму.

Као друго, ви проводите јасну границу између прошлог и могућношћу срећног (благопријатног) будућег, чији почетак ви постављате данас, скицирајући нови план и одређујући нова очекивања. Ако у прошлости и нисте постављали поуздане границе – данас ви јасно саопштавате сабеседнику да ће убудуће све бити другачије.

Као треће, ви дајете вашим односима могућност да се развијају. Ви разрађујете и предлажете нови план, и ваш партнер осећа, да је њему заиста опроштено: прошло више не утиче на ваше односе. Он је – човек коме су опростили. Он се неће осећати као крив и осуђен. Он неће имати потребу да троши снагу на то да добије помиловање. Те ће снаге да се троше на реализацију наде коју сте му ви подарили, на личносни раст и изградњу здравих односа. И ви ћете се такођер осетити слободни, не оптерећени горчином и увредама. Ви нећете да мучите своју душу предавајући се болесним сећањима и окривљујући другог човека. А нелак опит страдања кроз која сте прошли, превратиће се за вас као добар дар – мудрост.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2015/04/13/prastanje-pomirenje-poverenje/

[Anika]

Ајде и да опростиш, мада некад буде заиста тешко. Али, много теже је повратити изгубљено поверење ако су у питању неке осетљиве ствари. Ситнице нису проблем.

[JESSY]

Praštanje me je oslobodilo. Ako se stalno prisjećate starih rana, time dajete moć i mogućnost onome ko vas je povrijedio, ali ako mu oprostite time presjecate svaku vezu s njim. Tada on više ne može imati nikakve veze sa vama. Nemojte misliti da je praštanje neka usluga ljudima kojima ste oprostili, već to učinite sebe radi.
Ja sam recimo oprostio onoj djeci koja su mi se nekada rugala i zadirkivala me. Nisam im oprostio zato što sam htio da ih oslobodim krivice. To sam učinio samo da bih sebe oslobodio bijesa i odbojnosti. Volim sebe, pa sam želio da budem slobodniji.
Oprositi sebi podjednako je važno koliko i oprostiti drugima. Ja sam griješio i vi ste. Loše smo postupali prema ljudima. Nismo bili pravedni prema njima. Pravili smo zbrku. Treba se osvrnuti i priznati da smo pogriješili, izviniti se onima koje smo povrijedili i obećati da ćemo se u budućnosti bolje ophoditi, zatim oprostiti sebi i krenuti dalje.
S takvim stavom može se lijepo živjeti.

 

Nik Vujičić

[Данче*]

Праштајте, увек праштајте!

Ријетко се гдје као у овој нашој средини налази толико међусобне нетрпељивости, искључивости и мржње. Да ово није једина цивилизована средина, што се нас тиче, давно бисмо имали међусобни Бејрут. За најблажи пријекор, за неку, и случајно, изговорену ријеч, за намрштено чело и пријеки поглед, мрзи се овдје до смртног часа. Имам осјећај да кад бих неке међусобно завађене парохијане упитао због чега су у завади да ми не би могли, са сигурношћу, одговорити, не би се чак могли ни сјетити. Разлог за мржњу је давно прошао, отпао и изблиједио, а остала је гордост, отприлике, оваква: „Ко је он да мене учи, да то мени каже, да мене попријеко гледа?“ Другим ријечима: Ко је, овдје, и уопште, на цијелом свијету, изнад мене, изнад моје памети, изнад моје вриједности, сналажљивости, богатства, и тако редом.

Колико је то штетно по душу, требало би да се тргнемо и увидимо сада да не бисмо увидјели када будемо стали пред Јединог Праведног Судију и Просудитеља. А онда је већ све касно. Колику штету наше омразе наносе цјелокупној нашој заједници, видимо и сами; видимо, а мало предузимамо да се поправимо. Да смо сложнији, били бисмо јачи, моћнији и утицајнији и све ово што чинимо, уз велику муку и одрицање, да смо јединственији, учинили бисмо све без по муке.

Свака завист, злоба, мржња, прљају душу. Оптерећују је теретом, до изнемоглости. Човјек осјећа да носи неко тешко бреме, неки јад у души; с тим теретом лијеже, с њим се, у мори, буди. Види колико је то погубно за његов мир и спокојство, за његову психичку стабилност, све то види, а гордост му не да да замоли за опроштај и да сам опрости.

Свети апостол Павле налаже нам да нам сунце не зађе у гњеву нашем. (Еф. 4, 26) Значи, завађени треба да се измире прије заласка сунца. Свака рана се лакше намладо лијечи, док је још свјежа. Тако је и са душевним ранама. „Зато је погубно чувати у срцу свом отров гњева“, каже свети Јован Касијан. „Докле год демонски дух гњева буде био у нама, ми не можемо бити храм Светога Духа… Значи, ко се није помирио са братом својим – вели свети Јован Касијан – не преноси Богу молитву него своју тврдоглавост. Вјерник не смије бити злопамтљив… Мир нашега срца зависи од нас самих а не од других. Значи, лијек против гњева је наша великодушност и спремност за праштање.“

Треба се уздржавати од суђења и осуђивања људи. Јер, ко сам ја да судим равном себи, или бољем од себе: брату свом, сестри својој? Суди увијек и вавијек онај који је изнад парничара, који све види, све зна.

Када оговарамо, судимо и осуђујемо, када мржњу сијемо, осјетимо, послије таквих говора и разговора, неку мучнину у души и прљаву бљутавост у устима.

А с друге стране, велико је задовољство, и веће олакшање, када човјек човјеку, брат брату, сестра сестри, син оцу, и обратно, када један другом каже: Опрости или смогне љубави да каже: Богом просто. Као да се неки тежак терет збаци са плећа, усправи се човјек и лакше дише. Варају се сви својим преварним задовољством када тјерају инат. Неупоредиво је љепше замолити за опроштај или опростити. Људски је то и витешки него хранити душу кукавном злобом и мржњом.

Не заборавимо, браћо и сестре, да нам је узалуд све друго, све су жртве и молитве празне ако нам је мржња у срцу. Господ нам заповиједа: „Ако принесеш дар свој олтару и ондје се опоменеш да брат има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се, најприје, помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“. (Мт. 5, 23-24) Из овога видимо, браћо и сестре, да завађенима Бог ни молитве не прима. И то нам је јасно јер ти Њега молиш за милост и опроштај, а овамо сам немаш милост да опростиш; попут злог слуге, о којем чусмо у данашњем Светом јеванђељу. „И када стојите на молитви, опраштајте ако шта имате против кога, да и Отац Ваш, који је на небесима, опрости вама сагрјешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш, који је на небесима, неће опростити вама сагрјешења ваша.“ (Мт. 11, 25-26)

Сам Господ наш Исус Христос указао нам је најбољи примјер. Није ли са крста, разапет, шаптао у болу: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“. (Лк. 23, 34) Па када је Он, Бог Створитељ, могао да опрости нама, људима, сва понижења, распињање и пљување, како да ми не опростимо брату и сестри својој неку неодмјерену ријеч, или неко зло које нам је нанијето.

Апостол Петар питао је Учитеља колико пута да опрости. „Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“ (Мт. 18, 21-22) Другим ријечима: морамо да праштамо бесконачно. То је идеал којем морамо тежити, а дотле, док га неко не оствари, нека се вјежба на мањим изазовима. Зато, „свака горчина и гњев и љутина и вика и хула са сваком злобом, нека су далеко од вас. Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је Бог у Христу опростио вама“. (Еф. 4, 31-32) 

Протојереј Василије Томић
Извор: www.vasilijeprotatomic.com/ 

 

http://www.prijateljboziji.com/_Prastajte,-uvek-prastajte/39769.html