Праштање – ментално и физичко здравље

[after_silence]

Kako i zašto oprostiti

Kad smo zaista povređeni, poslednje što nam pada na pamet jeste da oprostimo. Nešto iznutra traži osvetu. Oko za oko, suza za suzu, zub za zub, ljutnja za ljutnju. Logika emocionalne odmazde: želim da osetiš kako se ja osećam, želim da ti vratim taj paketić emotivnog otrova. Da bismo zaista oprostili i oslobodili se razarajućeg tereta povređenosti, treba da prevaziđemo logiku odmazde i počnemo da negujemo logiku saosećanja.

Gubeći se u vlastitim osećanjima, neki ljudi počnu da „vraćaju“ u želji da povrede osobu na isti način na koji su sami bili povređeni. Međutim, takvim se ponašanjem samo udaljavaju od sebe. Uzmimo primer žene koja je, pošto je otkrila da njen suprug ima ljubavnicu, odlučila da i sama nađe ljubavnika. Na taj mu se način „osvetila“, a zapravo je samo postala udaljenija od onoga što je njeno prirodno funkcionisanje.

Htela je da zadrži supruga, ali nije mogla da mu oprosti, pa je ljutnju zamenila ljubavništvom iz osvete. Tako je postala „kao on“. Iz straha od gubitka, zanemarila je da sagleda kako bi za nju bilo prirodno da reši taj problem i preuzela je njegovu metodu koja ju je samo rastrojila.

Izrazite osećanja

Svako povređivanje doživljavamo kao vrstu agresije i zbog nesnalaženja u situaciji, iz nemogućnosti da oprostimo, ponekad se identifikujemo s agresorom. To znači da postoji opasnost da postanemo poput onoga ko nas je povredio. Na taj način kao da se osiguravamo od budućeg, sličnog povređivanja. Osećamo se naoružanima onim čime smo sami bili povređeni, po logici „ako te neko na ulici ubode nožem, sledeći put izađi napolje s nožem u džepu“. Ko zna, u nekom trenutku možda nekoga i ubodeš. Dok te rana boli, zaboravljaš da se pitaš da li ti je to u prirodi ili ne. Nož je metafora psihičke, emocionalne povrede.

Takvim naoružavanjem stvara se prividna ravnoteža – sada i ja mogu učiniti ono što je učinjeno meni – a ono što se zapravo događa jeste da povređena osoba prihvata tuđa pravila igre i na sebi primenjuje model funkcionisanja koji nije njen. Tako se loš, povređujući obrazac funkcionisanja širi, preslikava na druge i samim tim (kao delotvoran sistem emocionalnog preživljavanja) jača. Kad smo povređeni, kao da stalno zaboravljamo onu najjednostavniju istinu (koja je i inače prečesto van dohvata uma sklonog stalnim komplikacijama), a to je da možemo da budemo i da smemo da se pokažemo onakvima kakvi zaista jesmo: tužni, ljuti, preplašeni, deprimirani. Naše je osnovno ljudsko pravo da izrazimo kako se osećamo.

Manevar koji povređena osoba često napravi ne bi li se zaštitila od vlastitih neželjenih osećanja jeste beg iz srca u glavu. Naša osećanja smeštena su u grudima. Tu stanuju toplina, ljubav i mir, ali i težina, tuga i bol. Kad pobegnemo iz grudi u glavu, ohladimo se, obuhvatimo situaciju racionalno, pohvatamo konce i imamo osećaj kontrole.

Razmišljajući o mogućim situacijama i dijalozima, pokušavamo da predvidimo svoje i tuđe reakcije simulirajući stvarnost pomoću fantazije. Testirajući sve moguće opcije, rešavajući mentalne ukrštenice razapete među neuronima u mozgu, sve više zaboravljamo da boravimo niže, u dualnom carstvu – kako praznine i bola tako i mekoće i mira – u carstvu svojih osećanja. Ne osećamo se uvek srećno i na vrhuncu. Tek kada smo u stanju da priznamo sebi da je paleta naših osećanja vrlo široka i da obuhvata i svetle i tamne tonove, možemo biti u kontaktu s onim kako se zaista osećamo.

Neki ljudi uopšte nisu u stanju da prihvate i priznaju vlastitu povređenost. To smatraju znakom slabosti i pred sobom i pred drugima. Pod tom iluzijom nepovredivosti krije se, zapravo, velika osetljivost.

Greške roditelja

Unutrašnja krhkost dobro je spakovana pod masku emocionalne nedodirljivosti koja osobu onemogućava da oseti sebe, druge i punoću života. Prirodno je da smo povredivi. Ne, naravno, od svakoga i ne na bilo koji način, ali doza osetljivosti mora da postoji, inače smo zatvoreni u statičnu, „dovršenu“ sliku o sebi i ne možemo da napredujemo.

Budući da je jedan od najzahtevnijih poteza što se tiče praštanja oprostiti svojim roditeljima, mnogi se postavljaju „iznad“ emotivnog bola koji su im roditelji svojim postupcima naneli. Tu nastupaju različita opravdanja tipa: „I njihovi su roditelji činili iste greške“ ili „Radili su najbolje kako su znali“ i sl. To mogu biti činjenice, ali ne i opravdanja.

Verovatno je i Hitler imao nesrećno detinjstvo. Je li time to što je činio opravdano? Većina roditelja napravila je mnogo grešaka u odgajanju dece. Moći osetiti ljutnju i tugu zbog njihovih postupaka zapravo je temelj praštanja. Tek kada sebi dopustimo „zabranjena“ osećanja prema svojim roditeljima, možemo da počnemo da ih doživljavamo kao obične ljude koji greše, a ne kao tatu i mamu koji se, po nepisanom pravilu, moraju opravdavati, poštovati i voleti.

Svaki proces praštanja počinje suočavanjem s osećanjima za koja bismo najradije želeli da ih nema. Posle toga, kad smo u kontaktu s vlastitom povređenošću, možemo da pokušamo da sagledamo šta nas zapravo boli. Kakve smo poruke o sebi dobili time što smo bili izloženi ponašanju koje nas je povredilo? Ako je povreda, na primer, centralizovana oko poruke „Ti ne vrediš“ ili „Ti ne zaslužuješ pažnju“, onda se možemo zapitati da li je to i inače naš problem.

Provlači li se taj obrazac i kroz druge odnose? Pošto sagledamo centar svoje povrede, ljutnja ili tuga koju osećamo više neće biti ista jer će fokus s druge osobe (ti si me povredio/povredila) biti pomeren na nas (moja povređenost govori mi nešto o meni).

Kuda s povređenošću

Ljudi koji u sebi nose puno krivice ponekad konstantno kopaju po sebi. Sama reč krivica govori da je tu u pitanju iskrivljena slika sebe, kao u talasastom ogledalu. Pokušavajući da ispravimo tu sliku o sebi konstantnim razmišljanjem o tome šta smo pogrešno uradili, samo je još više iskrivljujemo. Takvo razmišljanje uvek iznova vraća vlastita neprijatna osećanja.

Druga osoba pri tom je na pijedestalu, u nadređenom položaju prema ja koje se koprca u pronalaženju greške u vlastitom sistemu. Greške, međutim, postoje i u sistemima drugih. Istina je da ne možemo menjati druge već jedino sebe, ali to ne znači da ne smemo jasno i glasno da izrazimo ono što nam je zasmetalo, izazvalo tugu, ljutnju ili želju za prekidom odnosa.

Kad smo u stanju da to kažemo drugoj osobi, ali ne iz želje da nam se izvini, opravda ili iskupi, onda to znači da smo iznutra, sami sa sobom, započeli proces praštanja.

Mnogi ljudi nisu u stanju ili odbijaju da shvate i da se osveste gde su pogrešili. No, upravo zbog potrebe da taj neko uvidi i prizna vlastitu slabost ili problem i izvini se za svoje ponašanje, naš unutrašnji mir zavisi od nje ili njega, što povređenosti pridaje i osećaj bespomoćnosti. Mnogi se, čekajući da taj neko otvori oči, dobrano načekaju. Neki nikad ne dočekaju, a grizu se jer bez toga nisu u stanju da oproste.

Proces bezuslovnog opraštanja (kad se ne traži ili ne očekuje ništa za uzvrat) može biti olakšan produbljivanjem razumevanja nečijeg ponašanja. Na primer, ako neko odbija, odbacuje ili obezvređuje nečiju ljubav iz straha od bliskosti, to znači da emociju ljubavi doživljava kao napad. To je, zapravo, vrlo tužno. Takav problem osobu čini emocionalno hendikepiranom, izolovanom i nesrećnom. Ljutnju i tugu, pošto im se dopustilo da postoje i da budu izražene, zamenjuje saosećanje. Na taj način pomičemo pažnju s delovanja koje nas je povredilo, na osobu koja stoji iza takvog ponašanja.

Povređivanje često proizlazi iz vlastitog bola onog koji povređuje, samo što zbog pomanjkanja informacija o drugoj osobi to nismo uvek u stanju da razumemo. U osnovi saosećanja je pomirenost sa situacijom kakva jeste i jednom kad osetimo saosećanje, istinsko je praštanje nadomak ruke.

Ljudi često maltretiraju i izražavaju agresiju jer su i sami bili žrtve fizičkog ili emocionalnog zlostavljanja. Iz vlastite nemoći izvukli su pouku da se, kako bi preživeli, moraju identifikovati s tim „moćnikom“. Međutim, iako svako zašto ima svoje zato, to ne znači da je takvo ponašanje opravdano i da ga treba tolerisati.

Dubljim razumevanjem uzroka i posledica nečijeg ponašanja možemo se osloboditi vezujućih niti koje se na emotivnom nivou luče iz rane povređenosti. Saosećanje oslobađa, rastvara nevidljive spone koje ljude vežu da se ponašaju po ustaljenim obrascima koji ih drže zajedno, a zapravo ih unesrećuju. Kad oseti saosećanje, kad je u stanju da kaže: „Meni je, zapravo, nje/njega žao“, čovek onda može da autonomno odluči: otići ili ostati, pokušati još nešto ili ne pokušati.

Nedovršeni emotivni procesi nastavljaju se i posle smrti onog kojem se nešto zamera. Ako neko ne može da oprosti neke postupke umrloj majci ili ocu, onda je važno dovršiti to na neki drugi način – terapijskim procesom ili nekim drugim korigujućim odnosom u kojem se slobodno mogu izraziti osećanja. Oslobođenje je uvek moguće. Kako će se odvijati, pitanje je strpljenja, samosvesti i iskrenosti prema samome sebi. U procesu je uvek važno da budemo tamo gde jesmo, da se osvesti ono iznutra, umesto da iz silne potrebe za oslobođenjem sami sebe lažemo da smo oprostili ili da iz silne potrebe da nekoga zadržimo pogrešno verujemo kako nema druge nego trpeti.

Dubinsko otpuštanje, opraštanje onome od koga smo se osetili povređenima, zahteva stalno suočavanje sa samim sobom. Ići prema srži svog ljudskog postojanja znači upoznavati se kako sa svojim kvalitetima tako i sa svojim slabostima i svojim bolom.

Zaboravih link http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php/topic,1399.0.html

[Маша]

Сјајно и ослобађајуће.

пс могло би се рећи да ми је ово један од омиљених подфорума

[after_silence]

osamucen

Evo sad malo citata iz knjige "Otrovni roditelji", Susan Forward.

Prica o raznim vrstama nasilja nad decom od strane roditelja, zanemarivanjem, emotivnim zlostavljanjem i svemu losem i o tome kako oprostaj jeste u redu, ali da ima i svoje mesto i vreme i nacin i da on nikako ne znaci zaborav tj "nista se nije desilo".

NE MORATE OPROSTITI

U ovom trenutku možda ćete se zapitati: "Nije li prvi korak oprostiti svojim roditeljima?". Moj odgovor je ne. To može mnoge šokirati, razljutiti, užasnuti ili zbuniti. Većinu nas je usmjeravana da vjerujemo upravo suprotno - da je oproštaj prvi korak prema oporavku.

Zapravo, nije nužno oprostiti roditeljima da bismo se osjećali bolje i promijenili svoj život!

Naravno, svjesna sam da je ovo udarac u lice nekima od naši najcjenjenijih religijskih, duhovnih, filozofskih i psiholoških principa. Prema judo-kršćanskoj etici: "Griješiti je ljudski, opraštati božanski".Također sam svjesna da postoje mnogi stručnjaci u različitim pomagačkim profesijama koji iskreno vjeruju da je opraštanje ne samo prvi korak, već često i jedini korak nužan za postizanje unutrašnjeg mira. Ne slažem s tim nimalo.

Na početku profesionalne karijere i sama sam vjerovala da je oprostiti ljudima koji su vas povrijedili, posebno roditeljima, važan dio procesa ozdravljenja. Često sam ohrabrivala pacijente - od kojih su mnogi bili teško zlostavljani - da oproste okrutnim ili zlostavljajućim roditeljima. Uz to, mnogi su od pacijenata dolazili na terapiju tvrdeći da su već oprostili svojim otrovnim roditeljima, ali otkrila sam da se najčešće nisu osjećali bolje zbog toga. I dalje su se osjećali loše u vezi sa samima sobom. I dalje su imali svoje simptome. Opraštanje im nije donijelo nikakve značajne ili dugotrajne promjene. Zapravo, neki su se od njih osjećali čak i manji sposobnima. Govorili su stvari poput: "Možda nisam dovoljno oprostio" "Moj svećenik je rekao da u svom srcu nisam potpuno oprostio" ili: "Zar ništa ne mogu napraviti kako treba?"

Dugo sam i ozbiljno razmatrala pojam opraštanja. Počela sam se pitati može li ono zapravo zaustaviti napredak u oporavljanju, umjesto da ga unaprijedi.

Shvatila sam da postoje dvije strane opraštanja: odustajanje od potrebe za osvetom i oslobađanje od onog dijela odgovornosti koji se odnosi na krivnju. Nisam imala puno problema u prihvaćanju ideje da se ljudi trebaju riješiti potrebe za osvetom. Osveta je sasvim normalna, ali negativna motivacija. Ona vas uvlači u opsesivne fantazije o uzvraćanju udarca da biste postigli zadovoljenje; ona stvara mnogo frustracije i nesreće i zapravc radi protiv vaše emocionalne dobrobiti. Usprkos tome što osveta može biti vrlo slatka na trenutak, ona neprestano uzburkava emocionalni kaos između vas i vaših roditelja, trošeći dragocjeno vrijeme i energiju. Odustajanje od potrebe za osvetom je težak, ali svakako zdrav korak.

Međutim, druga strana opraštanja nije mi bila sasvim jasna. Osjećala sam da je pogrešno neupitno osloboditi nekoga njegove odgovornosti, posebno ako je ta osoba ozbiljno zlostavljala nevino dijete. Zašto biste, za ime svijeta, trebali "oprostiti" ocu koji vas je terorizirao i tukao, koji je od vašeg djetinjstva napravio živi pakao? Kako biste trebali "previdjeti" činjenicu da ste gotovo svaki dan morali dolaziti u mračnu kuću i brinuti se o pijanoj majci? I biste li zaista morali "oprostiti" ocu koji vas je silovao kad ste imali 7 godina?

Što sam više razmišljala o tome, bilo mi je jasnije da je to oslobađanje zapravo drugi oblik negiranja: "Ako ti oprostim, možemo se praviti da ono što se dogodilo nije bilo tako strašno". Shvatila sam da je taj aspekt opraštanja zapravo onemogućavao mnoge ljude da nastave sa svojim životima.

Zamka opraštanja

Jedna od najopasnijih stvari kod opraštanja jest to što opraštanje narušava vašu sposobnost da se riješite svojih nakupljenih emocija. Kako možete biti svjesni svoje ljutnje prema roditelju, kad ste mu već oprostili? Odgovornost može ići na samo jedno od dva mjesta: prema van, na ljude koji su vas povrijedili, ili prema unutra - u vas same. Netko mora biti odgovoran. Tako možete oprostiti svojim roditeljima, ali završiti mrzeći, u zamjenu, sebe.

Također sam primijetila da su mnogi pacijenti žurili u opraštanje, kako bi izbjegli veći dio bolnog rada u terapiji. Oni su vjerovali da su putem opraštanja pronašli prečicu za oporavak. Dosta ih je "oprostilo", napustilo terapiju i završilo upadajući još dublje u depresiju ili tjeskobu.

Neki su se od pacijenata čvrsto držali svojih fantazija: "Sve što trebam je oprostiti i bit ću izliječen, imat ću prekrasno mentalno zdravlje, svatko će svakoga voljeti, grlit ćemo se i napokon ćemo biti sretni." No, prečesto bi otkrivali da ih je prazno obećanje oprosta jednostavno dovelo do još većeg razočaranja. Neki su doživjeli navalu dobrog raspoloženja, ali to nije dugo potrajalo jer se zapravo ništa nije promijenilo u načinu na koji su se osjećali, niti u obiteljskim odnosima.

Sjećam se jedne posebno dirljive scene sa Stephanie, čije iskustvo ilustrira neke od tipičnih problema prijevremenog oprosta. Stephanie, 27-godišnjakinja, bila je ekstremno pobožna kršćanka kad sam je srela. U dobi od 11 godina silovao ju je očuh. Nastavio ju je zlostavljati, sve dok ga majka nije izbacila iz kuće (iz drugih razloga) godinu kasnije. Tijekom slijedeće četiri godine Stephanie je bilo zlostavljalo nekoliko od majčinih brojnih partnera. Sa 16 godina pobjegla je od kuće i postala prostitutka.

Sedam godina kasnije, jedna mušterija nasmrt ju je pretukla. Dok se oporavljala u bolnici, Stephanie je srela liječnika koji ju je nagovorio da posjeti njegovu crkvu. Nekoliko su se godina kasnije vjenčali i dobili sina. Ona je iskreno pokušavala ponovno izgraditi svoj život. Međutim, usprkos novoj obitelji i novoj vjeri, Stephanie se osjećala bijedno. Dvije je godine išla na terapiju, ali i dalje se nije mogla otresti svoje intenzivne depresije. Tada je došla k meni.

Uključila sam je u jednu od svojih grupa žrtava incesta. U prvoj nas je seansi Stephanie uvjeravala da je ostvarila svoj mir i da je oprostila i svom očuhu i svojoj hladnoj, neprikladnoj majci. Rekla sam joj da će, ako se želi riješiti svoje depresije, morati "ne-oprostiti" na neko vrijeme, kako bi došla u kontakt sa svojom ljutnjom. Inzistirala je na tome da duboko vjeruje u opraštanje i da joj nije potrebna ljutnja da bi se oporavila. Medu nama se razvila poprilično snažna borba, dijelom zbog toga što sam tražila od nje da napravi nešto bolno, ali i zato što su njezina religijska uvjerenja bila u suprotnosti s njezinim psihološkim potrebama.

Stephanie je odgovorno radila svoj posao, ali je odbijala dotaknuti svoj bijes. Međutim, malo po malo, počeli su se pojavljivati njezini ispadi ljutnje u ime drugih ljudi. Na primjer, jedne je večeri zagrlila drugog člana grupe, govoreći: "Tvoj otac je čudovište. Mrzim ga!"

Nekoliko tjedana kasnije napokon je izašao na vidjelo njezin vlastiti potisnuti bijes. Vrištala je, psovala i optuživala svoje roditelje da su joj uništili djetinjstvo i osakatili je kao odraslu osobu. Nakon toga, zagrlila sam je dok je jecala. Mogla sam osjetiti kako se njeno tijelo opušta. Kad se smirila, upitala sam je izazovno: "Kakvo je to ponašanje za jednu dragu kršćansku djevojku?" Nikad neću zaboraviti njezin odgovor:

Pretpostavljam da Bog želi da se oporavim, više nego što

želi da oprostim.

Ta je noć za nju bila prekretnicom.

Ljudi mogu oprostiti otrovnim roditeljima, ali bi to trebali učiniti na kraju - a ne na početku - svog emocionalnog čišćenja. Ljudima je potrebno da budu ljuti zbog onog što im se dogodilo. Moraju prežaliti činjenicu da nikad nisu imali roditeljsku ljubav za kojom su žudjeli. Potrebno im je da prestanu umanjivati ili obezvrjeđivati nanesenu štetu. Prečesto "oprosti i zaboravi" znači "pretvaraj se da se nije dogodilo".

[Тавита]

"Праштајте, ако шта имате против кога,

да и Отац ваш који је на небесима опрости

вама ваше грешке" ( Мт.11.25.)

Када ходате непознатом шумом, видите мноштво дрвећа и свега оног што јој припада, знате да је то шума и осећате шта она представља, али немате тачну представу колика је она наспрам вас ни када ћете изаћи из ње…. Знате за ону изреку - од дрвета не види шуму.То се каже за човека који се превише приближи неком објекту или појави да не види његове праве размере и карактеристике.Понекад нам треба дистанца да би смо боље сагледали све квалитете неке ствари коју посматрамо.Ако јој се превише приближимо у опасности смо да један њен квалитет доживимо као нешто друго, као у оној причи када су седморица слепаца пипали слона кога сусрећу први пут и на основу онога што су пипали процењивали на шта слон личи, а личио је на све само не на слона.Све су ово примери нужности заузимања оптималне дистанце у односу на спољње објекте како би смо их сагледали на непристрасан начин, као што љубитељ уметности посматра уметничко дело у галерији са оптималне даљине да би га доживео на прави начин.Али постоји и унутрашња дистанца, односно дистанца у опажању предела наше душе.Добро је свремена на време имати дистанцу у односу на представе и сцене унутрашњег света или света душе.Захваљујући њој можемо сагледати неку појаву у себи на нови, а често и непристраснији начин чиме обогаћујемо искуство новим знањем и умењем.

У царству душе постоји једна широка област која се зове опраштање. Њу врло често посећујемо, јер да би смо стигли на друга одредишта пут нас најчешће води кроз ову "земљу", простор опраштања. Када је опраштање у питању немамо потребну дистанцу да би сагледали његов значај за човекову срећу и здравље и за изградњу хармоничних односа са другим људима.Некако утонемо у односе који доносе некад срећу и задовољство, и много чешће, сукоб, разочарење и међусобно кажњавање, па не видимо шуму од дрвећа.Умети опростити другом за рану коју нам је нанео представља највећу врлину људске свести. Али олако се одричемо добре воље да се наоружамо таквом врлином. Освета нам изгледа много слађа. Ако се не светимо, ипак у интимности своје душе носимо огорченост и одбојност према оном ко нам је нанео бол. Огорченост и одбојност је други вид непраштања. У освети ми кажњавамо неку особу за проузроковани бол, а у огорчењу ми кажњавамо себе због тога што смо дозволили некоме да будемо повређени. Није добро светити се или кажњавати друге, али није добро ни кажњавати себе. Најмудрији људи су говорили – Ко тебе каменом, ти њега хлебом. Овај савет изазива такав рефлекс неслагања код највећег броја људи, да ништа не значи позивање на највеће ауторитете мудрости. Делује апстрактно, невероватно, чак се доживљава као провокација и сврставање на страну непријатеља. Не помажу ни објашњења да би се прихватила таква стратегија опхођења према противницима.

[Тавита]

Љуби ближњег и даљњег свога

Ако не праштамо, сами себе осуђујемо на конфликт који има тенденцију бујања са несагледивим последицама. Чин непраштања представља терет одговорности за продужавање сукоба. На мојој одговорности лежи одлука да ли ћу или нећу прихватити изазов који ми неко упућује да се сукобимо. Чим се одлучимо да учествујемо у сукобу постаје мање битно ко га је први започео. Често нам првенство започињања сукоба добро дође као алиби да мирне савести искалимо свој бес или мржњу према непријатељу. Али то је провидна стратегија понашања, можда не за актере сукоба, али за непристрасне посматраче у сваком случају. Шта ми вреди што као ној загњурим главу у песак пред опасношћу па ми се чини да опасности више нема. Исто тако шта ми вреди оправдање што је неко први започео сукоб ако сам га ја оберучке прихватио. Убедио сам себе, али не и праведне сведоке моје мизерије, односно сведоке пада у стање недостојно човека. Спремност да се прихвати сукоб крије у себи још једну нездраву клицу или тамну страну нечије личности. Знате ли за ону изреку – ко на длану нема рану може да држи и отров на длану? Ако смо нападнути, у смислу емоционално повређени, разочарани, огорчени, бесни, омаловажени, исмејани или на неки други начин обезвређени то значи да је непријатељска намера пала на погодно тле. Јесте да ме је неко покушао дисквалификовати, али ја сам се осећам инфериорним, неуспешним или јадним. Неко ме је само подсетио какав сам заузео однос према самом себи. Туђа, злонамерна стрела је само испровоцирала стару рану несамопоштовања која поново почиње да флисује.

Сукоб човека са човеком је у суштини бокс са сопственом сенком. Онај други је моја сенка, део мене који ме прати без обзира куда кренуо. Можемо то посматрати и на другачији начин. Наши непријатељи су наша огледала. Значи нису исто што и ми, али се ми огледамо у њима са свим себи видљивим и невидљивим странама. Постоји једна димензија нас коју не можемо прецизно опажати, без помоћи других људи. То је исти феномен као што је чињеница да око само себе не види, без огледала. Тако и ми, сами себе не видимо са особинама које нам се не допадају. Можда би потрајало много времена док их не постанемо свесни, да није њиховог одраза у реакцијама других особа према нама. Зато је Исус саветовао људе да на туђе увреде не узвраћамо осветом. Туђе увреде нас погоде и заболе као што боли ударац камена. Рефлексна реакција је да се бранимо од нападача. Али на тај начин пропуштамо прилику да сагледамо саме себе и наш однос према другим људима. Ако на увреду узвратимо увредом, на омаловажавањем омаловажавањем, на мржњу узвратимо мржњом тиме смо се изједначили са својим непријатељем и дали му оправдање да су његове претходне зле процене нас биле утемељене у реалности. Узвраћањем истом мером, односно осветом, односно "каменом" своме непријатељу сте истовремено дали додатну мотивацију или енергију да истраје у свом нападу и да вас порази. Зато се каже да је напад најбоља одбрана. Ако сте довољно јаки, можда можете и победити, али то је победа са горким укусом у устима, где сте изгубили један део своје доброте, јер сте схватили да можете уживати у туђем поразу.

Лазић Срећко, психолог

[after_silence]

:cheesy2:

Prelepa tema, o kojoj zaista nikada ne trebamo zacutati.

Da li je zaista oprostaj "puj pike ne vazi", da li smo svi odjednom postali sveti i na tom duhovnom nivou, da iako nam je sa jedne strane duhovni zivot nepoznat i pravimo pocetnicke greske, sa druge oprastamo ko od sale.

Nesto za sta je podviznicima trebalo mnogo godina truda, kod nas to od sale "ma ja oprastam".

Moj duhovnik nikada me nije pitao niti ispitivao sta sam gresila posebno, ali dva pitanja su mu bila jako bitna: da li se kajemo i da li prastamo.

I nikad nisam mogla da mu prosto odgovorim da, svaki put su me ta pitanja toliko potresla da su izazvala lavinu greha kojeg sam zelela da podelim sa Gospodom i njim na ispovesti.

Ne kazu za dzabe, sveta tajna je pokajanje, a vala i prastanje.

Koliko rada na sebi, koliko borbe sa sobom, najlakse je pausalno svima oprostiti.

Ali ko kao otac iz ponizenih i uvredjenih ne zna za tu borbu sa samim sobom, mislim da oprastanju nije ni blizu.

Ovo nase "oprastanje" je vise ono "ne talasaj", "ne ispituj", jer mi se cini da malo zagrebemo svega bismo tu nasli.

Ovo oprastanje mi se cini odrzavanje statusa quo, nekog kvazi mira po svaku cenu.

Ja oprastam tebi, ti meni, svako samom sebi navodno, ali niko ne ulazi u dubinu, sve ostaje na povrsini i bitno da sve spolja izgleda divno i krasno...

Eto malo misli za dizanje teme 0202_238

[Јаков.]

Често ми падају на памет речи нашег почившег патријарха Павла када је говорио о злочинима који су начињени над Србима. "Опростити а не заборавити"...

Мало контрадикторно зар не?

Да ли је могуће нешто опростити а не заборавити?

На то ме је навео коментар једног брата који је реплицирајући на поруку одговорио нешто у смислу "моју су бабу силовали и ја то треба да им опростим?"

Значи он то има у сећању и ако је питање да ле је икада ту жену и видео, али се та прича преноси у породици. Очигледно то рађа и мржњу, јер се брат пита "како да опростим?"

Он има у глави неку имагинарну представу свега тога и осећа се вероватно као да је и сам био сведок свему томе, и ако се све дешавало 60 година пре него је и рођен.

Заборава нема, а нема и опроштаја.

Како да се постигне та патријархова примедба "Опростити а не заборавити". Да ли то уједно значи да се осећамо равнодушни на та сећања из историје у смилу "било па прошло"?

[сербон]

Помаже Бог и опрости брате ВСИ,

није обичај на форуму да се објашњавају псеудоимена,

али твоје је баш сугестивно и асоцијативно.

Чини ми се да је у почетку било без онога Стјепан, па ме занима, зашто је у твом никнејму

та трострука одредница три појавна имена једног корена.

рекло би се да то није случајно али нисам сигуран да сви исто разумемо,

иако сам прочитао доста твојих постова, волео бих да ми потврдиш моје претпоставку.

Ово је можда могло да буде и за приватну преписку а не за форум,а ли мени се чини да ту

нема ничег приватног.

(У наставку ћу радо активно учестовати на теми коју си покренуо)

Свако добро.

[Jefimija]

Предпостављам да ма колико се трудили да се владамо хришћански и да опростимо сваки пут кад нас неко увреди, мислим да врло често то не чинимо...једноставно људи смо...вероватно многи међу нама у свом окружењу имају по неког са ким не разговарају, љути су на њу/њега...који су то поступци других који нам сметају толико да тешко опраштамо?

Ред је да ја почнем прва  bendoff

Тешко опраштам издају...верујем у верност и приврженост тако да  ме издаја пријатеља, партнера или рођака јако погађа и то врло тешко то опраштам

[Анастасија]

Такође веома тешко праштам издају,она ме највише погађа.Верност и оданост су ми јако,јако важни у животу.Све остало трудим се и могу да опростим,увреду,тешку реч,оговарања,па чак и лаж.

[šangaj]

  Цитат

Ред је да ја почнем прва  319.gif

Тешко опраштам издају...верујем у верност и приврженост тако да  ме издаја пријатеља, партнера или рођака јако погађа и то врло тешко то опраштам

Одлична тема  bendoff

У случају тешке издаје,

код мене је проблем што што сам у стању пре да прекинем било какав однос са том особом... па макар ми то била и рођена мајка... него ли да јој опростим.... то ми је велика мана.

А тешке речи, пскоке и сл. ме уопште не дотиче.

[Jefimija]

  Цитат

Одлична тема  crvenilo

crvenilo 0409_feel

i moj je problem što sa ljudima koji me izdaju prekidam kontakt, posle mnogo godina sam u stanju da oprostim ali nemam želju da sa takvim ljudima nastavljam bilo kakavo druženje jer jednostavo teško mi je da zaboravim crvenilo

[Зорица екс Милева]

Sejo Jefimija, mislim da je naslov teme neodgovarajući tj. ne poklapa se sa prvim postom. Možda naslov šta vam je teško da oprostite bi bio bolji izbor. Mi ne bismo smjeli kao hrišćani da ne praštamo šta god to bilo, jeste da za neke stvari je potrebno da prođe više, a za neke manje vremena, ali trebalo bi da praštamo.

Izdaja je nešto zaista bolno, ali o tome već postoji tema, pa o tome možemo više da razovaramo tamo da ne širimo temu. Ja sam na žalost skoro imala priliku da okusim kako je to kad te neko jako drag izda i zaista bilo je pregorko. 0409_feel

[Tanja]

Izdaju! Oprostim, uvek oprostim, ali boli. Tada se krijem. Patim. Hvala Bogu, slabo pamtim dogadjaje, ali imam oziljke  0409_feel, to su izdajice, metaforicki, naravno.

[šangaj]

Била је једна доста слична тема... Милева, Соломон Кане и ЗвонкоМ су мени дали неке одговоре.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,7843.0.html