Dilema (o stanju duše posle smrti)

[Zero]

  Цитат

ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

(6) БЕСМРТНОСТ ДУШЕ

 

 

Hvala puno, ovaj tekst me je "zasitio" do izvesne mere, nadam se da neće više biti kolebanja, barem na ovu temu

 

 

 

  Цитат

Hristos Voskrese brate. 

Odgovore na takva pitanja je najbolje da potrazimo u recima Svetih Otaca jer znamo da smo na pravom putu. 

 

 

Sigurno ces ovde naci odgovore: http://www.svetosavl...anSangajski.htm

 

 

http://www.svetosavl...rjancaninov.htm

 

 

Mozda je najbolje da se klonimo takvih razgovora sa jereticima, dok se ne utvrdimo malo u veri nasoj Pravoslavnoj. Pomazu i citanje i Crkveni zivot. Onoliko koliko mozemo   .smesko.

 

Svako dobro.

 

 

 

Čim poteškoća ima, onda smo na pravom putu...

Vaistinu voskrese. Hvala na pomoći i svako dobro želim tebi i svima.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Po blagodati je definitivno ziva jer je u Bogu koji u sebi nema smrti.

Jedino ako ne mislite da dusha odlazi i luta po nekim katakombama pa ce je Bog naci tik pred vaskrsenje mrtvih kao da je Bog prebukiran parking pa dusha ne moze u Njemu da nadje mesta.

[hansbrough]

  On 12. 5. 2013. at 13:18, grigorije22 рече

Postoje mitarstva i sud na 40 dan

 

A prvo mitarstvo:

 

  Цитат

Прво митарство: ЗА ПРАЗНЕ И РУЖНЕ РЕЧИ 

Док смо путовали са земље ка небу, сретоше нас најпре  ваздушни дуси првог митарства*).

На првом митарству се истражују греси, учињени речима људским,  речима празним, бесмисленим, ружним, непромишљеним.. И ми одмах застадосмо тамо. И ђаволи изнеше књиге, у којима беху записане све моје речи, које сам изговорила од младости: све што сам ма кад проговорила непотребно, и глупо, и нарочито све што сам ружно говорила, и шале из младости, и смешке, што је уобичајено код младежи. Видех тамо записане све моје луде речи, непристојне разговоре, световне безобразне песме, неумесне усклике, смејања и кикотања. И ђаволи ме оптуживаху због тога, указујући време и места и лица, када сам, где и са ким таште разговоре водила, и речима својим гневила Бога, а нисам то уписивала себи у грех,нити исповедила духовном оцу, нити се кајала.. Видећи то, ја сам ћутала као нема, немајући шта да одговорим злим дусима, јер су ме с правом оптуживали. Само сам се чудила у себи, како то они нису заборавили, а прошло је толикo година, и ја сам све то давно заборавила, да ми ни касније на ум падало није. А они ми све то потанко и подробно излагаху као да сам данас то говорила. И ја се присећах да је све то било тако. И док сам ја постиђена ћутала, и уједно дрхтала од страха, свети Анђели који су ме водили изнеше насупрот тим мојим гресима нешто од мојих каснијих добрих дела, недостатак допунише од дара преподобног Василија, оца мога, те ме откупише, и ми кренусмо навише. 

 

 

 

Drugo:

 

  Цитат

Друго митарство: ЗА ЛАЖ

 И приближисмо се другоме митарству, митарству за лаж. На њему се истражује свака лажна реч а нарочито кривоклетства, празна призивања имена Господњег, лажна сведочења, неиспуњавање завета датих Богу, нетачно исповедање својих грехова, и друге сличне лажне ствари. Духови овог митарства су љути и свирепи, упорни и цепидлаке. Чим нас зауставише, одмах ме стадоше подробно испитивати. И оптужише ме за две ствари: прво, понекад сам слагала у ситницама, а то нисам уписивала себи у грех, и друго, много пута нисам од стида све тачно исповедила пред својим духовним оцем. И због тога зли дуси ликоваху, и хоћаху да ме отму из руку мојих водилаца.. Али свети Анђели иставише против тих мојих грехова нешто од мојих добрих дела, а остало надокнадише даром оца мога, и тако ме откупише. И ми несметано кренусмо навише.

 

 

Peto:

 

  Цитат

Пето митарство: ЗА НЕМАР, ЛЕЊОСТ И ЧАМОТИЊУ

Тако разговарајући, стигосмо до петог митарства, митарства за лењост. На њему се истражују сви дани и часови, проведени у нераду, и задржавају готовани, који од туђег труда живе и сами неће да раде  и радници који примају плату и не раде колико треба. Тамо се истјазавају и они који се не старају око слављења Бога, и лење се у празничне и недељне дане да иду на јутрење, и на свету литургију, и на друга богослужења. Тамо се испитује чамотиња и нехат, и потанко истражује свачија лењост и нестарање о души својој. И многи се одатле низводе у понор. И мене много тамо испитиваху, и не бих се могла ослободити дуга због грехова те врсте, да мој недостатак не би допуњен даром преподобног Василија. Тако отк-упљену, одведоше ме одатле.

 

 

Četrnaesto:

 

  Цитат

Четрнаесто митарство: ЗА УБИСТВА И УДАРАЊЕ

Док ми свети Анђели ово говораху, стигосмо на четрнаесто митарство, митарство за убиства. На њему се истражују не само разбојништва, него и свака рана, сваки ударац чим било и где било по леђима или по глави или по врату или по лицу, све се то потанко испитује, и на теразије ставља. Али ми, и тамо мало нешто ставивши, прођосмо добро.

 

 

Dobra stvar kod ovog opisa mitarstava je da retko ko prođe i peto mitarstvo, pa je oslobođen patnje ... gringrin  

Ali, zamislite samo izraz na licu nekog dobrog jeretika koji je došao do 19. mitarstva?   :cheesy2:

[Jurodiv]

Серафим Роуз: Живот након смрти

 

Потпуно неочекивано, питање загробног живота стекло је велику популарност на Западу. Тачније, током последње две године појавио се читав низ књига које покушавају да опишу искуства "живота после смрти".

Написали су их или чувени научници и лекари, или писци који су имали њихову свесрдну подршку. Један од њих, у свету познати лекар и "стручњак" за проблеме смрти и умирања - др Елизабета Киблер-Рос, сматра да ће ова истраживања посмртних доживљаја "просветлити многе и потврдити оно чему су нас учили две хиљаде година - да после смрти има живота".

Оваква схватања, разуме се, представљају оштар заокрет у односу на до сада преовлађујуће погледе у медицинским и научним круговима који су се, углавном, према смрти односили као према "табу" теми, а сваку помисао о надживљавању смрти одбацивали као нешто што припада сфери фантазије и сујеверја или, у најбољем случају, као ствар личне вере појединца о којој нема никаквих објективних доказа.

Спољашњи узрок ове изненадне промене мишљења је једноставан: то су нове методе реанимације "клинички умрлих" (најчешће путем стимулације заустављеног рада срца) које су стекле широку примену током последњих година.

Захваљујући томе, многи људи који су практично били "мртви" (којима је престао рад срца), враћени су у живот, а многи од њих и отворено говоре о томе, с обзиром да је то престала да буде "табу" тема, а тиме и ишчезао страх да ће их прогласити за "сулуде".

Нас, међутим, највише интересује унутарњи разлог ове промене, као и "идеологија" овог новонасталог начина мишљења; због чега је ова појава одједном постала толико популарна, и појмовима којег религијског или филозофског учења се она најчешће тумачи? Она је већ постала један од "знакова времена", и симптом религиозног интересовања наших дана. Какав је у том погледу њен значај? Овим питањима вратићемо се после детаљног испитивања саме ове појаве.

Међутим, у почетку се морамо запитати, на којој основи треба просуђивати ову појаву? Они који је описују сами не умеју да је јасно тумаче, а често објашњење тражи у окултним или спиритистичким текстовима.

Неки религиозни људи (као и неки научници) просто ова искуства одбацују као "халуцинације" јер их доживљавају као претњу својим устаљеним убеђењима. Ово је случај са неким протестантима који се придржавају схватања да се душа после смрти налази у бесвесном стању, или онога да она одмах одлази да "пребива с Христом".

На сличан начин и убеђени атеиста одбацују помисао о томе да душа после смрти уопште продужава да постоји, ма какви докази да им се пружају. Али ова искуства се не могу објаснити простим порицањем, ова морају бити схваћена како треба, сама по себи, као и у читавом контексту онога што нам је познато о судбини душе после смрти.

Нажалост, и неки православни хришћани су такође, под утицајем модерних материјалистичких идеја (инфилтрираних кроз протестантизам и римокатолицизам) стекли прилично мутна и неодређена схватања о будућем животу.

Аутор једне од нових књига о посмртним искуствима (Дејвид Р. Уилер, "Путовање на другу страну", Њујорк, 1977); поставио је себи за циљ да упозна схватања различитих "секти" о стању душе после смрти. Тако се обратио и свештенику грчке православне архиепископије у Америци, и као одговор добио врло уопштене ставове о постојању Небеса и ада, али му је такође речено и то да "Православље нема било какве одређене идеје о томе шта је заправо онај свет". Аутор је једино могао закључити да је "грчки православни поглед на загробни живот нејасан" (стр. 103).

Наравно да није тако. Православно Хришћанство има врло јасно одређено учење и погледе на загробни живот, почев од самог тренутка смрти. Ово учење налази се у Светом Писму (које се тумачи у читавом контексту хришћанског учења), у списима Светих Отаца (нарочито у онима који су искључиво посвећени животу после смрти), и многим житијима Светих, као и антологијама појединачних искустава ове врсте.

Читава четврта књига "Разговора" светог Григорија Двојеслова, православног папе римског (+604), на пример, посвећена је овој теми. У наше време појавила се на енглеском језику збирка оваквих искустава, узетих из житија светих, као и оних новијег датума (, Вечне загробне тајне", Џорданвил, Њујорк, 1968). А већ сасвим недавно, у преводу на енглески објављен је један изузетан текст, који је крајем XIX века написао човек који се вратио у живот после 36 часова од смрти (К. Икскул, "Многима невероватан, али истинит догађај, "Orthodox Life", јул-август, 1976).

Православни хришћанин тако има на располагању право обиље текстова, уз чију помоћ се могу разумети нека "посмртна" искуства и проценити у светлу целовитог православног учења о животу после смрти.

Књига која је још више побудила интересовање савременика о овој теми објављена је у новембру 1975, а написао ју је млади психијатар са југа Сједињених Држава, др Рејмонд Муди ("Живот после живота").

Он у то време није ништа знао о другим истраживањима или литератури на ову тему, али када је књига штампана постало је јасно да она изазива живо интересовање, и да је о овом питању већ много написано.

Огроман успех књиге доктора Мудија (продато је преко два милиона примерака) учинио је да искуства клинички мртвих постану доступна најширој публици, та се за четири идуће године појавио низ књига и чланака о овим искуствима. Међу најважнијим су чланци др Елизабет Киблер-Рос, који потврђују открића доктора Мудија, и научна истраживања др Осиса и Хералдсона.

Сам др Муди написао је и наставак своје књиге ("Размишљања о животу после живота", 1977), која садржи допунски материјал и његова даља размишљања о овој теми. Открића која се налазе у овим и другим новим књигама (а све су оне у основи сагласне у погледу тумачења ове појаве), разматраћемо у овој књизи. За почетак, обратићемо пажњу на прву књигу др Мудија, која веома објективно и систематично приступа читавом проблему.

Др Муди је у протеклих десет година сакупио лична сведочења око 150 особа које су доживеле праву смрт, или стања блиска смрти, као и оних које су му саопштавале искуства других док су умирали. Из ових списа он је изабрао сведочанства педесетак људи са којима је водио детаљне разговоре. Аутор тежи објективности у представљању ових сведочанстава, мада признаје да књига "природно, одражава средину, схватања и предрасуде самог писца", који је по својим религиозним уверењима методиста прилично либералних погледа. И заиста, објективности овог истраживања то доста штети.

Као прво, аутор не даје ни једно потпуно искуство "смрти" од почетка до краја, већ даје само одломке (обично врло кратке) из сваког од петнаест неповезаних саставних делова који образују његов "модел" "потпуног" доживљаја смрти. У ствари, чињеница је да су доживљаји умирућих, како су они описани у тој и другим књигама те врсте, често толико различити једни од других у појединостима, да је покушај њиховог сврставања у оквире једног "модела" најблаже речено преурањен. "Модел" др Мудија повремено изгледа вештачки и исконструисан, што наравно не утиче на фактографску вредност саме грађе коју наводи.

Као друго, др Муди је спојио уједно две потпуно различите појаве: стварно искуство "клиничке смрти" и искуство "приближавања ка смрти". Он признаје да постоји разлика међу њима, али закључује да оне образују "континуитет", због чега их треба изучавати заједно. У случајевима када се искуство приближавања ка смрти завршава смрћу (било да особа јесте или није потом поново оживљена), заиста се ради о "континуитету" доживљаја. Међутим, неке од описаних појава (феномен муњевитог сећања на догађаје из живота у тренутку када прети опасност од дављења; искуство "уласка у тунел" у случајевима када је особа добила анестетик типа етера) често су се дешавале и људима који никада нису доживели "клиничку смрт", па је могуће да припадају "моделу" неког много општијег искуства, а само случајно прате искуство умирања. Неке од књига које се сада појављују о овој области још су неопрезније приликом избора материјала, па се тако трпају у исти кош искуства боравка "изван тела" са искуствима праве смрти и умирања.

Као треће, сама чињеница да аутор овим појавама приступа са "научног" становишта, немајући притом никакве јасне представе о томе шта се у ствари дешава са душом после смрти, изазива код њега најразличитије забуне и недоумице у погледу ових искустава, које се никако не дају отклонити простим гомилањем случајева - они који о својим искуствима дају изјаве, неизбежно их допуњују сопственим тумачењима. Сам аутор признаје да "научно" испитати ову проблематику практично није могуће. И заиста, када треба да је објасни, он се окреће сличним искуствима која се помињу у окултним списима попут Сведенборгових, или "Тибетанске књиге мртвих", напомињући да жели да баци пажљивији поглед на "богату литературу о натприродним и окултним феноменима" како би боље разумео предмет свог изучавања.

Све ово има за последицу да не можемо превише очекивати од ове и њој сличних књига. Оне нам неће дати заокружену и доследну представу о томе шта се догађа са душом после смрти. Међутим, у овој књизи и другим новим књигама наведени су многобројни чињенични описи феномена "клиничке смрти" који заслужују озбиљну пажњу, нарочито у светлу чињенице да неки већ интерпретирају ова искуства на начин непријатељски традиционалном хришћанском гледању на загробни живот, као да она "оповргавају" постојање како Небеса, тако и ада. Како, дакле, треба да схватимо ова искуства?

Петнаест саставних компоненти уз помоћ којих др Муди описује "потпуни" доживљај смрти, могу се, за потребе нашег разматрања, свести на неколико основних карактеристика искуства о коме ћемо овде говорити, упоређујући га са оним што о тој теми постоји у православној литератури.

 

1. Искуство боравка "изван тела"

Прва ствар која се дешава особи која је умрла, према овим извештајима, јесте да она напушта своје тело и наставља да постоји потпуно одвојена од њега, не губећи при том свест. Често је способна да посматра све што је окружује, укључујући и њено мртво тело, као и покушаје реанимације који се на њему врше. Пребива у стању пријатне топлине и лакоће, не осећајући никакав бол, као да "лебди". Потпуно је лишена могућности да контактира са својом околином говором или додиром, због чега се често јавља осећање велике "самоће". Мисаони процес обично постаје много убрзанији него што је то био у телу. Ево неколико кратких извода из ових описа:

"Иако је дан био веома хладан, док сам био у том мраку, једино што сам осећао била је топлина и највећа пријатност коју сам икада искусио... Сећам се да сам мислио: "Мора да сам мртав" (стр. 27).

"Почео сам да доживљавам најдивнија осећања. Осећао сам једино мир, пријатност, лакоћу, само - спокој" (стр. 27).

"Видео сам како ме оживљавају. Било је заиста чудно. Нисам био веома високо, али као да сам стајао мало изнад њих. Покушао сам да разговарам са њима, али ме нико није чуо, нити је то ико могао" (стр. 37).

"Људи су са свих страна долазили на место судара... Када би ми се сасвим приближили, ја сам покушавао да се склоним, да им се померим с пута, али они су просто пролазили кроз мене" (стр. 37).

"Нисам био у стању да додирнем било шта, нити да општим са људима око себе. Био је то ужасан осећај самоће, осећај потпуне изолације. Увидео сам да сам потпуно сам" (стр. 43).

Треба напоменути да постоји зачуђујући "објективни доказ" да се човек заиста у том тренутку налази изван тела. Неки људи били су у стању да понове разговоре или детаљно опишу догађаје који су се одиграли у суседним собама или на још удаљенијим местима у време док су били "мртви". Међу осталим примерима ове врсте, др Киблер-Рос помиње један изузетан случај слепе жене која је "видела" и детаљно описала све што се догађало у соби у којој је умрла, мада је, кад се вратила у живот, била опет слепа. Ово је потресан доказ да способност вида не дају очи (као што мозак није тај који мисли, јер, се после смрти, умне способности изоштравају), него пре душа, која, док је тело живо, обавља ове функције помоћу телесних органа, а када оно умре - душа то чини себи својственом способношћу (др Елизабет Киблер-Рос, "Смрти нема").

Православног хришћанина овде ништа не треба да чуди, јер искуство које је овде описано исто је оно које је хришћанима познато као раздвајање душе од тела у тренутку смрти. За наше време безверја карактеристично је да људи веома ретко прибегавају хришћанским појмовима и тешко схватају да је оно, што се одвојило од тела и доживљава све то, у ствари њихова душа, него су обично збуњени стањем у коме су се нашли.

[grigorije22]

  On 14. 5. 2013. at 17:28, hansbrough рече

A prvo mitarstvo:

 

 

Drugo:

 

 

Peto:

 

 

Četrnaesto:

 

 

Dobra stvar kod ovog opisa mitarstava je da retko ko prođe i peto mitarstvo, pa je oslobođen patnje ... gringrin

Ali, zamislite samo izraz na licu nekog dobrog jeretika koji je došao do 19. mitarstva?   :cheesy2:

Jeretici ne prolaze mitarstva njih demoni odmah hvataju i odvode u ad.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

Meni nije jasno da postoje pravoslavci koji ne veruje da duse postoji nakon smrti....ako duse ne postoji nakon smrti onda je pravoslavna crkva u debeloj zabludi po pitanju molitvi svetiteljima..... :291291291:

[Volim_Sina_Bozjeg]

Jedna Apsolutna Ljubav Bozja od koje smo stvoreni ima dva kraja.

Jedna Ljubav nekima uvodjenje u raj a drugima ta ista Ljubav sumpor jer su je se odrekli i mrtvi postashe od svog sopstvenog otrova i volje.

Ovi poslednji i ne mogu otici nazad u nebice jer bi Bog onda stvarao i zlo. Oni su van Boga.

[Душка]

Mene je veoma strah mitarstava

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 4. 7. 2013. at 20:37, Душка рече

Mene je veoma strah mitarstava

Ma tu se samo poslednji put pitash da te Bog nije ostavio.

P.S. nece!

[Александар Милојков]

Разговарају Бог и човек:

- Боже, може ли једно питање?

- Реци?

- Колико је пред тобом милион година?

- Као један минут.

- А милион евра?

- Као један цент.

- Супер, ајде дај ми милион евра.

- Сачекај минут...

[Guest - . . .-]

  On 12. 5. 2013. at 14:18, SHADOWS OF THE LIGHT рече

A sta naucava Ignjatije? El se slaze sa Svetim Ocima da je dusa besmrtna po blagodati Bozijoj i da je svesna nakon smrti tela?

 

 

Да, као што је и ТЕЛО бесмртно по благодати и љубави Божијој.

 

То никако не смемо да заборавимо јер Православље јете вера у варскрсење тела.

[grigorije22]

Kada smo vec kod toga kako Sveti oci tumace onaj deo Postanja da kada je Bog udahnuo dah zivota covek posta dusa ziva?

Adventisti i JS se najcesce pozivaju na ovaj deo kada hoce da dokazu da covek nestaje posle smrti, da je tek sjedinjenjem ova dva elementa covek postao dusa, a ne da je sam dah zivotni dusa koja svesno opstaje nakon smrti?

[grigorije22]

I takodje se na hebrejskom koristi ista rec za dah zivotni nismat hajam i kod zivotinja i kod coveka.

[Александар Милојков]

"Поста човек душа жива", у изворнику "душа жива" је "нефеш хаја". Најпарвилније би било превести као "живо биће". Дакле, кад му је Бог удахнуо дух животни, човек је оживео. То је смисао библијског текста.

[SHADOWS OF THE LIGHT]

  On 4. 7. 2013. at 21:03, Иван Цветковић рече

Да, као што је и ТЕЛО бесмртно по благодати и љубави Божијој.

 

То никако не смемо да заборавимо јер Православље јете вера у варскрсење тела.

 

Slazem se....covek je i telo i dusa....i Hristos je vaskrsao u telu.....