Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату - Сећање на хероје

[Милан Ракић]

Погинули припадници Другог ловачког пука Прве ваздухопловне бригаде

Друга јединица Прве ваздухопловне бригаде, био је Други ловачки пук, који је био стациониран на аеродромима Кнић и Сушичко поље недалеко од Крагујевца. Овај пук је у свом саставу имао 4 ескадриле са укупно 35 авиона-20 ловаца Месершмит Ме-109(19+1 извиђач) и 15 ловаца типа Харикен. Задаци су били дакле у оквиру задатака Прве бригаде о чему је већ писано са посебним тежиштем на ПВО територије Крагујевца, Чачка, Краљева и Крушевца, а према ратном плану "Р-41", пук је имао обавезу и да "прискочи" у помоћ приликом одбране Београда... 

Званично, то пук никада није учинио... Чак, због тога што Немци тада нису дејствовали у тој зони, пук није ни полетао... И када је Београд "горео", од заповедника Фрање Пирца се очекивала наредба за полетање и прискакање у помоћ друговима који су гинули у одбрани престонице... Фрањо Пирц такву наредбу није никада издао... Неки часни пилоти га нису послушали... Након 5-6 дана, иако је пук сачувао готово све авионе, јер их Немци нису уопште нападали, Пирц је наредио да се сви авиони запале на стајанкама да не би пали Швабама у руке... Опет га неки људи нису послушали... Фрањо Пирц је после био високи часник Зракопловства НДХ... 1943. године се опет предомислио, па је пребегао у партизане... Био је и први Командант Југословенског РВ и ПВО, негде тамо до 1946... После је био амбасадор ФНРЈ у Аргентини. Умро је мирно у Љубљани 1952. године. За у најмању руку чудне одлуке и непоступање по јасним одредбама ратног плана, који се у најмању руку могу окарактерисати као дефетизам, није никада одговарао...

Капетан Живица Митровић, пилот-ловац

Живица Митровић је рођен у Калуђерову код Беле Цркве 5. маја 1912. године. Војну академију је завршио 1932. године и потом ступио у ваздухопловство, где је прво завршио обуку за извиђача, да би 1940. године након завршених свих раздела обуке, постао пилот-ловац. Био је један од најбољих пилота нашег ваздухопловства, а за успешно завршено школовање, био је и награђен часовником са посветом Фабрике авиона Рогожарски. Овај сат ће нажалост бити веома битан за једну другу сврху...

Рат га је затекао на дужности пилота у Другом пуку на аеродрому Сушичко поље код Крагујевца. у јутарњим сатима 6. априла, Живица се налазио у патроли изнад Шумадије... Када је дошао у рејон Космаја видео је црни облак над Београдом, сачињен од непријатељских летелица. Пратиоцу у пару је рекао да се врати, а бази у Крагујевцу да он "оде" за Београд... Главнокомандујући Пирц му је наредио да се врати, али га Живица није послушао... У року од неколико минута већ је био изнад главног града и улетео је у ваздушни бој, напавши формацију немачких бомбардера. Успео је да обори једну "Штуку" и једног Месершмита из ловачке заштите бомбардера, али га је негде код Крчедина оборио наредник Вернер Петерман.

Авион је попут пламене кугле пао на земљу и експлодиирао. Пошто је Живица "долетео" из Крагујевца, било је "проблема" око идентификације посмртних остатака, све док неко није пронашао помињани сат. На полеђини је писало: "Прваку Прве пилотске школе-поручнику Живици Митровићу-Фабрика Рогожарски 1939. године"... 

[Милан Ракић]

Капетан I класе Иво Оштрић, пилот-ловац

Иво је рођен 29. фебруара 1908. године у Новиграду, у Каринском заливу у Далмацији. Након завршене Војне академије, ступа у Пилотску школу у Мостару, где након обуке 1933. године постаје пилот-ловац.

У априлском рату је командовао 164. ловачком ескадрилом која базирала на аеродрому Кнић. Првог и другог дана јединица није добијала никаква наређења за дејства против непријатеља, а тек 8. априла је стигло наређење да се нападне колона немачких возила која се због обилних киша заглавила у Качаничкој клисури. Иво је предводио тај напад који је по свему био успешан. Када су наредног дана поједини пилоти приметили нескривени дефетизам главнокомандујућег, потпуковника Фрање Пирца, неколицина њих је одлучила да живи неће пасти непријатељу у руке, те да авионе неће уништити на земљи. Решили су да покушају да прелете за СССР. Предводник те групе је био Иво. Полетели су 10. априла, али због магле и лоше видљивости, дошло је до судара два Харикена изнад Кнића. Тада је погинуо Иво и пилот у другој летелици, поручник Мато Момчиновић.

Поручник Мато Момчиновић, пилот-ловац

Мато је био пореклом из Зенице. Родио се 18. октобра 1915. године. Након завршене Војне академије, ступио је у Пилотску школу у Мостару, где је завршио ловачку обуку и 1940. године је промовисан у звање пилота-ловца.

За време Априлског рата, био је пилот у 164. ескадрили у Книћу. Када је 5-ог дана рата стигла наредба од главнокомандујућег Фрање Пирца, да се авиони запале да не би пали непријатељу у руке, група пилота из те ескадриле, предвођена командиром Ивом Оштрићем се оглушила о наређења и полетела пут СССР-а , не хтевши да се предају непријатељу, нити да униште летелице. Међутим, због магле и лоше видљивости, дошло је до судара два Харикена, у којем су погинули поручник Момчиновић и капетан Оштрић...

[Милан Ракић]

Нижи ваздухопловно технички чиновник IV класе Вељко Вујичић, пилот-ловац

Вељко је рођен 5. јануара 1909. године у Крњешевцима. Завршио је Артиљеријску подофицирску школу и као подофицир је ступио у ваздухопловство, где је прво завршио преобуку за механичара, да би онда отишао у Мостар и постао питомцем Пилотске школе. Постао је ловац 1935. године. 

Рат га је затекао на дужности пилота у 164. ескадрили на авиону типа Харикен. Аеродром Кнић код Крагујевца. Када је њихова ескадрила добила инструкцију да уништи авионе на земљи, поједини пилоти су предвођени командиром ескадриле Ивом Оштрићем решили да прелете у СССР и да тако избегну заробљавање. На дан 10. априла, када су полетели, због магле и лоших временских услова дошло је до низа инцидената, а у једном од њих је настрадао и Вељко ударивши у обронке планине Рудник.

Капетан I класе Милош Бајагић, пилот-ловац

Милош је био пореклом из Сарајева. Рођен је 5. октобра 1906. година. Након Војне академије је завршио Пилотску школу и обуку за пилота ловца у Мостару 1936. године.

За време Априлског рата, обављао је дужност командира 163. ескадриле авиона Харикен на аеродрому Кнић код Крагујевца. Погинуо је 12. априла 1941. године, када је приликом прелета из Кнића за Ваљево, у фази слетања дошло до превртања, лома, запаљивања и експлозије његове летелице.

[Милан Ракић]

Дејства и губици Друге мешовите ваздухопловне бригаде

Видели смо горе да је ова бригада била састављена од ловачке и бомбардерске компоненте, и осам ескадрила овог пука, 4 ловачке и 4 бомбардерске, биле су распоређене на летелиштима у околини данашњих Лакташа. Зона дејстава пука, предвиђена ратним планом је приказана на мапи.

Задатак Четвртог ловачког пука у саставу ове бригаде је био ПВО заштита територије унутар обележене линије и ловачка заштита  Осмог бомбардерског пука. Задатак Осмог бомбардерског пука је било дејство по непријатељским аеродромима у Аустрији и Мађарској. То би било то у најкраћем. А како је то стварно изгледало на терену?

Четврти ловачки пук је био наоружан Харикенима и Икарусима Ик-2. Прва два дана пук је вршио ловачку заштиту колега из Осмог бомбардерског, као и патролирање над територијом из своје одговорности, међутим Швабе нису нападале. Први напад се десио тек 9. априла, када је нападнут њихов аеродром, али су се пилоти Четвртог ловачког пука врло брзо снашли и одлучно одговорили, те су се Швабе повукле.

Осми бомбардерски пук (бомбардери Бристол Бленхајм) је дејствовао већ 6. априла по железничким чвориштима северно од Марибора на територији Аустрије. Седмог априла су уз ловачку подршку дејствовали по јединицама Друге немачке армије концетрисаним у јужној Аустрији, а касније током дана су послати на циљеве у Мађарској, али без ловачке пратње. Задатак су успели да изврше, нанели су одређене губитке на два аеродрома-Арад и Печуј, али пошто нису имали ловачку заштиту, буквално су десетковани. Изгубили су осам авиона, а 12 људи је погинуло.

Оно што је врло симптоматично за Другу бригаду (Четври ловачки и Осми бомбардерски пук) је то да без обзира што је командни кадар јединице (Командант бригаде(1), Команданти пукова(2), Команданти група(4) и командири ескадрила(8)) био српског порекла (додуше био је и један Рус), али је међу техничким саставом било доста диверзија које су омеле неометано извршавање борбених задатака. Најочитији пример за то је чињеница да су и на ловце и на бомбардере биле уграђене неодговарајуће радио станице, које пилоти и нису приметили приликом полетања у оној брзини, тако да су и ловци и бомбардери летели у "изнуђеној" радио-тишини. Тек другог дана су станице пронађене у некој штали покрај аеродрома. Даље, оружари су комплет саботирали опремање авиона, тако да су и ловци и бомбардери били наоружани само са по једним митраљезом. И то је примећено накнадно, када је већ било касно и када се многи нису вратили са задатака. И на крају, тешко је објашњиво слање бомбардера у Мађарску без ловачке заштите, тим пре што су тог дана ловци били "беспослени"...

Читава прича око ове бригаде, завршила се тоталним расулом и самовољним напуштањем јединице од стране доброг дела људства. Оно што је преостало, махом Срби, попалили су на аеродрому преостале летелице и према инструкцији, повукли се у централну Босну, према Сарајеву...

[Милан Ракић]

Погинули припадници Четвртог ловачког пука Друге мешовите ваздухопловне бригаде

Капетан I класе Драгиша Милијевић, пилот-ловац

Драгиша је био родом из Неготина. Рођен је 15. јуна 1907. године. Завршио је Војну академију и Пилотску школу у Новом Саду, да би у Мостару након обуке стекао звање ловца. Био је један од наших најбољих пилота. Рат га је затекао на дужности командира 106. ловачке ескадриле на аеродрому Босански Александровац код Бања Луке.

Када су Немци 9. априла напали аеродром Ровине где су базирале колеге бомбардери, Драгиша је полетео на челу своје ескадриле. Група од 10 ловаца се храбро супроставила немачким Месершмитима и Штукама које су дејствовале по аеродрому. Драгиша је оборио два ловца, али је убрзо и сам погођен, али је иако погођен, успео да наведе своју летелицу пре пада и да "поткачи" још једног немачког Месершмита. Након пада, Драгишин авион је експлодирао...

Драгиша је иначе још од 1939. године и од немачкон напада на Пољску, прижељкивао да се разрачуна са Немцима, хтевши да са себе "спере" (како је он мислио) љагу. Наиме, када је маршал Херман Геринг био у званичној посети Краљевини Југославији 1938. године, Драгиша је био одређен да командује групом која је пратила Герингов авион од уласка у нашу земљу до слетања у Београд, односно након неколико дана, када се завршила посета, обрнутом маршрутом. Геринг, и сам пилот, као знак пажње колегама из ескорта, Драгиши је као заповеднику ескортне флоте доделио једно немачко одликовање (не знам које). Драгиши, кажу није то тада било мило, а када је почео Други рат, званично је преко Команде ваздухопловства тражио да се упути нота Команди Луфтвафе и да се Драгиша "скине" са листе одликованих и награђених. Ови из Београда, наравно то нису урадили, тако да је кажу, Драгиша патио и стидео се тог одликовања и у свакој прилици, као да се правдао, свима причао да, кад Швабе нападну, "вратиће им одликовање вишеструко"... Успео је у свом науму, али је нажалост изгубио живот. Ова држава (било која од рата на овамо) није га никада одликовала...

[Милан Ракић]

Погинули припадници Осмог бомбардерског пука Друге мешовите ваздухопловне бригаде

мајор Лазар Јоновић, пилот

Рођен је 13. марта 1904. године у Зајечару. Након Гимназије, уписује Војну академију, коју успешно завршава, а потом одлази у Пилотску школу у Нови Сад, где прво пролази основну пилотску обуку, да би 1935. године завршио и обуку за пилотирање тешким авионима-бомбардерима. Априлски рат га је затекао на дужности Команданта 68. бомбардерске групе, на авионима Бристол Бленхајм, аеродром Ровине крај Бања Луке.

Након успешно извршеног задатка у јутарњим сатима 7. априла, када су уз ловачку заштиту бомбардовали циљеве у јужној Аустрији, то поподне су пилоти јединице коју је Лазар водио послати на Арад и Сегедин, са задатком да бомбардују аеродроме и командна места Луфтвафе. Али су овога пута на задатак послати без ловачке пратње, тако да је летелица у којој је био Лазар била лака мета за немачке ловце који су штитили аеродром код Сегедина.

Поручник Иван Панџа, летач-извиђач

Иван је рођен 1916. године у Суковцима код Книна. Након завршене Војне академије, 1936. године ступа у  ваздухопловство и одлази у Извиђачку школу коју завршава 1939. године и одмах бива послат у Бања Луку за извиђача у Осмом бомбардерском пуку, где је и дочекао Априлски рат.

Погинуо је 7. априла 1941. године на задатку бомбардовања немачког аеродрома код Сегедина, када је летелицу у којој је био Иван заједно са мајором Лазаром Доновићем оборио један немачки ловац из ПВО заштите аеродрома.

[Милан Ракић]

Мајор Добросав Тешић, пилот-ловац

Добросав је био пореклом из Вуковог краја. Рођен је 20. септембра 1906. године у Лозници. Након Гимназије, ступа у Војну академију коју завршава 1928. године. Пилотску школу и обуку за ловца завршава 1934. године, али вероватно због здравствених разлога са ловачке авијације бива премештен на бомбардерску и Априлски рат "дочекује" у својству Команданта 69. бомбардерске групе на авионима Бристол Бленхајм, аеродром Ровине код Бања Луке.

Његова група, којом је командовао, добила је задатак да бомабардује командно место Луфтвафе код Печуја, као и аеродром код овог мађарског града. Пошто су на задатак били послати без ловачке пратње, били су лака мета за немачку ПВО. Оборен је и погинуо је изнад Печуја 7. априла 1941. године.

Капетан I класе Рудолф Кобал, летач-извиђач

Рудолф Кобал је рођен 10. фебруара 1909. године у Трсту. Завршио је Војну академију и Ваздухопловну извиђачку и школу гађања и бмбардовања. Летачко звање извиђача је након успешно завршене обуке стекао 1935. године. Априлски рат га је затекао на аеродрому Ровине крај Бања Луке.

Полетевши на задатак бомбардовања циљева у околини Печуја, летелицу којом је управљао мајор Добросав Тешић и у којој је Рудолф био члан посаде, оборила је немачка ПВО у близини овог мађарског града. 

[Милан Ракић]

Поднаредник Драгољуб Черне, летач-механичар

Драгољуб је рођен 1919. године у Сушаку код Ријеке. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а затим и летачку обуку за летача-механичара уједно и летача-стрелца. Априлски рат је и "дочекао" на овим дужностима на авиону Бристол Бленхајм у саставу Осмог бомбардерског пука.

Живот је изгубио током борбеног задатка бомбардовања циљева у околини Печуја, у авиону којим је пилотирао мајор Добросав Тешић, где је поред њих двојице био још и горе поменути капетан Рудолф Кобал.

Поручник Петар Кукић, летач-извиђач

Петар је рођен 10. јуна 1913. године у Медведнику крај Огулина. Ступа у Војну академију 1931. године и успешно је завршава, а 1939. године успешно се обучава за летача-извиђача. Био је распоређен у бањалучки бомбардерски пук.

Погинуо је у посади са капетаном Сергијем Војиновим, бомбардујући немачки аеродром код Сегедина, 7. априла 1941. године. Оборио их је пар немачких ловаца из састава ПВО територије Мађарске. 

[Милан Ракић]

Капетан I класе Сергије Војинов, пилот

Сергије је био Рус. Рођен је 7. септембра 1907. године у Миргороду. Његова породица је након Револуције, побегла из Русије у Краљевину Југославију, а Сергије је одлучио да ступи у војску и успешно је завршио Војну академију, а затим и Пилотску школу. Све разделе обуке је завршио и звање пилота стекао 1936. године. За време Априлског рата био је на дужности командира 216. бомбардерске ескадриле, на аеродрому Ровине крај Бања Луке.

У поподневним сатима 7. априла полетео је на извршење задатка, бомбардовања немачког аеродрома код Сегедина. Оборен је изнад града, на прилазу циљу. Тада је са њим погинуо и његов извиђач, поручник Петар Кукић

Капетан I класе Владимир Вујичић, пилот-ловац

Владимир је рођен у Београду 6. фебруара 1908. године. Завршио је Војну академију, а азтим редом Пилотску школу, Школу гађања, Школу ноћног летења, да би то све "крунисао" звањем пилота-ловца 1936. године. Међутим, из здравствених разлога је био пребачен са ловачке на бомбардерску авијацију и Априлски рат га је затекао на дужности комадира 215. бомбардерске ескадриле на авионима Бристол Бленхајм.

Погинуо је 7. априла бомбардујући немачки аеродром код Сегедина, када је његов авион оборен од стране немачке ПВО. 

[Милан Ракић]

Потпоручник Мирко Јовановић, летач-извиђач

Мирко је рођен у селу Комали код Даниловграда 7. фебруара 1914. године. Завршио је Војну академију, а након тога Ваздухопловну извиђачку школу и промовисан је у ово летачко звање 1939. године. Обављао је ту дужност у склопу бомбардерског пука на аеродрому Ровине код Бања Луке.

Погинуо је 7. априла 1941. године у посади са капетаном Владимиром Јовичићем на задатку бомбардовања немачких аеродрома у Мађарској. Оборени су изнад Сегедина.

Поручник Андрија Поздер, пилот

Андрија је рођен 20. октобра 1912. године у Бјеловару. По завршетку Војне академије ступио је у ваздухопловство, где је 1938. године завршио прво обуку за извиђача, да би потом отишао у Пилотску школу коју је успешно завршио 1940. године. Био је пилот на авиону Бристол Бленхајм на аеродрому Ровине код Бања Луке.

Погинуо је 7. априла када је његов авион оборила немачка ловачка авијација изнад Сегедина.

[Милан Ракић]

Поручник Радомир Лазаревић, пилот

Радомир је рођен у Вуковару 24. априла 1915. године. Завршио је Војну академију, а након тога и Пилотску школу у Панчеву и промовисан је у пилота 1940. године. Рат га је затекао на Ровинама крај Бања Луке на дужности пилота у Осмом бомбардерском пуку.

Његова ескадрила је добила задатак да бомбардује аеродром и командно место Луфтвафе код Сегедина. Радомир је био пратилац команданта, мајора Јоновића. Надомак Сегедина, ловачка заштита тог рејона их је напала и оборила. Радомиров авион је пао код села Српски Крстур.

Наредник Илија Мићковић, летач-механичар

Илија је рођен у селу Безјову код Подгорице 10. јула 1915. године. Завршио је Ваздухопловну механичарску школу у Новом Саду, а затим обуку за летача-механичара и летача-стрелца. На овој дужности је био и у Априлском рату, на авиону Бристол Бленхајм, на аеродрому Ровине код Бања Луке.

Дана 7. априла бомбардерска група у којој је био Илија, добила је задатак да дејствује по немачком аеродрому код Сегедина. Илија је био у посади са поручником Радомиром Лазаревићем. Њихову летелицу је пресрела група немачких ловаца на самој граници и оборила их изнад села Српски Крстур.

[Милан Ракић]

У центру села Нови Сентиван у Мађарској у близини Сегедина, села које је данас нажалост опустело од Срба, а некада је било село са натполовичном већином грађана српске националности, дакле у том селу се налази наша црква, а у порти цркве се налази споменик подигнут у знак сећања на пилоте Осмог бомбардерског пука из Бања Луке који су погинули бомбардујући Сегедин 7. априла 1941. године. Ниједна наша држава им се није одужила... То су учинили мађарски грађани 28. августа 1945. године...

[Милан Ракић]

Дејства и губици Треће мешовите ваздухопловне бригаде

Трећа мешовита бригада се састојала од Петог ловачког и Трећег бомбардерског пука. ловци су базирали на аеродромима Косанчић код Лесковца, односно Режановачка коса код Куманова, док је бомбардерски пук, подељен у две ваздухопловне групе, био смештен на Скопском Петровцу, односно на летелиштима у околини Приштине. 

Као што се са мапе може видети, задатак ове јединице је била ПВО заштита јужног војишта Краљевине Југославије коју је имала да врши ловачка компонента бригаде. Такође, ловци су требали да врше и ловачку заштиту бомбардера који су имали за циљ дејствовање по непријатељским објектима и живој сили на територији Бугарске.

Пети ловачки пук је био наоружан врло маневарбилним, али спорим и застарелим ловцима Хокер Фјури, који су тридесетих година, према британској лиценци произвођени код нас. Овај авион је поред свега био наоружан и са стрељачком муницијом малог калибра, којом се није могло Бог зна шта урадити, тако да су за њега и бомбардери представљали опасност, а камоли немачки Месершмити. Пук је имао две групе са по две ескадриле, где је 35. ловачка група (109. и 110. ескадрила) базирала на аеродрому Косанчић код Лесковца. Примарни задатак ове групе је био заштита града Ниша и северног дела Вардарске бановине, а 36. ловачка група, такође са две ескадриле (111. и 112.), била је на аеродрому Режановачка коса и задатак је био одбрана града Скопља, односно јужног дела Вардарске бановине.

Ловачка група на аеродорму Косанчић је тотално неспремно дочекала Априлски рат. Наиме, командант јединице, пуковник Леонид Бајдак је претходног дана, дозволио ожењеним официрима и подофицирима да оду кући код својих породица. Када је сутрадан нападнута извиђачка група Пете армије и када су ловци требали да узлете на задатак заштите, док су се они прикупили и "растрезнили", Швабе су се већ вратиле у Бугарску. И уопште дејства ове "лесковачке" групе су и следећих дана била веома конфузна и недоречена, чему је у највећем кумовала издаја командног кадра, уз објективну околност инфериорности летелица у односу на непријатељске. Мајор Фрањо Џал, који је обављао дужност помоћника Команданта ове јединице се истакао својом безобзирношћу. У јутарњим сатима 6. априла обавестио је технички састав и пилоте да ће тога дана у њихову јединицу стићи нови Месершмити. Он је врло добро знао да ће стићи... И заиста када се на северозападном хоризонту указала група ловаца, наши су излетели на стајанку да радосно машу колегама из Београда који им дотурају нове авионе (јер је комплетан састав пука, поред Хокер Фјурија био обучен и за Месершмита). И тако, док су наивно и раздрагано махали, колеге, али из Берлина су их покосиле још ту на стајанци и уништиле добар део авиона на земљи. Џал је успео да се искраде и побегне за Земун, а потом у НДХ. Тамо је аванзовао, унапређен био у чин пуковника и био послат на Источни фронт. Командовао је 4. ловачком скупином Усташке зракопловне легије. Забележио је 16 потвређених и неколико непотврђених победа. Након што га је оборио совјетски ас, маршал Александар Покришкин, Џал је враћен у НДХ, где је био Заповедник Главног стожера Зракопловства НДХ. Након слома фашизма, покушао је да пребегне на Запад, али су га Британци "уредно" предали нашим властима. За своје злодело и велеиздају у Априлском рату, суђено му је пред Судом у Београду, након чега је и стрељан октобра месеца 1945. године. Прљави Рус Бајдак није одговорао, успео је да се домогне САД, где је и умро 1970. године...

Ловачка група која је базирала на аеродрому Режановачка коса више Куманова, била је практично "мртва стража" наше војске, која је и примила први непријатељски удар 6. априла, између 4:30 и 5 сати. И у овој групи је било издаје... Командант групе, мајор Драго Брезовшек, морао је наводно 5. априла да одлети за Ниш, јер му се жена разболела. Уместо њега, у Куманово је долетео већ поменути Фрањо Џал. Немци су аеродром напали са 17 Месершмита Ме-109 и једним разарачем Ме-110. Наши пилоти су храбро полетели, али слабашни Хокер Фјури није могао да се носи са јаким "Месерима". Швабе су се просто забављале и утркивале, ко ће више авиона да погоди или пак обори. Неколико наших пилота у својој борби су по први пут применили технику "таран". Када нису могли да се адекватно супроставе непријатељу, они су предузимали таран и забијали се у непријатељске летелице. Готово читава група је тада изгинула у Куманову... И Немци су имали значајне губитке (5-6 авиона). Фрањо Џал се крио у земуници... Полетео је и он... Кад се све завршило... Да побегне... Ову битку над Кумановом, преживела је неколицина људи, пилота и механичара и само два авиона. Преживели су се повукли према Космету.

Што се тиче бомбардера у овој бригади, тј. Трећег бомбардерског пука и они су претрпели огромне губитке, опет захваљујући издаји. За разлику од ловаца, које је покварени Рус Леонид Бајдак 5. априла пустио кућама да се "одморе", овде је заповедник пука, пуковник Зденко Горјуп у Скопљу 5. априла поподне и увече славио рођендан. А на рођендан су били позвани сви људи из пука, пилоти и механичари, без разлике. Већина се и одазвала... Остали су само дежурни у јединици. А авиони, 30 најмодернијих бомбардера Дорние До-17 је остало на писти Скопског Петровца поређано у линији као за смотру... А требали су да прелете на ратни аеродром... А нису! Славио се рођендан... Шестог ујутро су славили и Немци.  Мамурни пилоти нису ни стигли до авиона. Велика већина ловаца из Куманова која је требала да их штити, била је већ мртва. А Немци су практично у првом налету уништили 26 "постројених" авиона... Да су их барем "растресли" по аеродрому. Нису. Славио се шефов рођендан...

Преостала 4 авиона је са неколицином "нормалних" летача, прелетео капетан Ђонлић на аеродроме Стубол и Обилићево код Приштине и ставио се на распологање једном часном човеку, официру, пилоту и Хрвату, мајору Бранку Фанделу, који је командовао овом приштинском групом. Одмах по доласку ова 4 авиона, Фанедл је дигао у ваздух и својих 30 летелица, те су са укупно 34 летелице, напали немачку панцир дивизију код места Страцин близу Кратова. Немци су већ са својим тенковима ушли на територију Краљевине, а вероватно су од наших бомбардера због типа (Дорније је немачки бомбардер), боје (наши бомбардери су имали сличну шему као и швапски) и великог броја (јер су и сами Немци вршили темељна бомбардовања са више десетина летелица), мислили да су то њихове колеге из Луфтвафе... Немци нису успели да испале ни један једини метак... Наши су се вартили у базу да се напуне горивом и убојним средствима, па да крену на још једно "рокање" Шваба на челу са храбрим командантом Бранком Фанедлом. Овога пута, Швабе су их дочекале и уништиле половину авиона. Тај губитак је био велики, али није значио предају. Фанедл је решио да се освети. На аеродроме у Радомиру и Софији, у прикривеном лету, послао је три Дорниеа. Они су потпуно уништили све летелице на аеродрому Радомир, а док се Немци још нису ни снашли, запаљивим бомбама су тукли аеродром у Софији и што је најважније, успели су да се врате живи и здрави у Приштину. Освета за Скопље је била потпуна... Следећа 2-3 дана, јединица под Фанедловом командом је извршила више успешних удара по немачкој техници и живој сили, односно дивизијама немачке војске која је надирала са Истока ради испуњена Хитлерове Директиве број 25 и одсецања југа Краљевине Југославије од остатка земље. Фанедл и његово момци ипак нису могли да зауставе читаву немачку армију, па су се повукли на аеродром у Ужичкој Пожеги. Одатле су дејствовали наредних дана по циљевима у ужој Србији, првенствено по комуникационим правцима и мостовима, покушавајући да успоре надирање непријатеских копнених снага према престоном граду. Део пилота се упутио у СССР, али се срушио у Карпатима. Уочи саме капитулације, а након погибије заповедника Фанедла, преосталим пилотима и авионима је наређено да прелете у Никшић, одакле су искоришћени за евакуацију у Грчку. Од 60 летелица овог пука, на крају је након храброг супростављања непријатељу и наношења великих губитака, на крају остало осам авиона...

[Милан Ракић]

Погинули припадници Петог ловачког пука Треће мешовите ваздухопловне бригаде

Капетан I класе Константин Јермаков, пилот-ловац

Константи је рођен у Старој Константинскајој у Русији, 21. маја 1909. године. Породица је пребегла у Србију након Октобарске револуције. Константин након завршене Војне академије ступа ваздухопловство и после завршене обуке, 1937. године, стиче звање ловца. Рат га је затекао на дужности командира 112. ловачке ескадриле на аеродрому Режановачка коса код Куманова.

Погинуо је 6. априла у јутарњим сатима, док је Београд још спавао и не слутећи шта му се спрема. Пре него што је погинуо, иако у много лошијем Хокеру, успео је да обри једног немачког Месершмита.

 

Капетан I класе Војислав Поповић

Војислав је био родом из Јајца. Рођен је 10. септембра 1905. године. Након завршене Подофицирске инжињеријске школе ступа у ваздухопловство, где прво завршава курс за радиотелеграфисту, а потом успева да упише Пилотску школу у Мостару, где након свих раздела обуке, 1931. године добија официрски чин и звање ловца. Априлски рат га је затекао на дужности командира 111. ловачке ескадриле, аеродром Режановачка коса-Куманово.

Када је објављена узбуна у тим раним јутарњим сатима 6. априла, на небо изнад Куманова је међу првима узлетео и капетан Поповић. Немци су силовито напали и наши пилоти су им успевали пружити какав-такав отпор на застарелим и спорим Хокерима. Када је видео да је остао без муниције, Војислав је ипак одлучио да се не преда. Преживели очевици са земље су причали да он и није био погођен, али је и остао без муниције, па је успешним маневрима (Хокер је био врло покретљив авион) избегавао ватру непријатељских летелица и чекао прилику да изведе нешто што ниједан од наших пилота до тада није урадио. Када су се стекли услови, кажу очевици, Војислав је извео "таран" на непријатељски авион... Оба авиона су одмах експлодирала и у виду две ватрене лопте пала на земљу...

[Милан Ракић]

Поручник Милорад Танасић, пилот-ловац

Милорад Танасић је био "чивијаш". Рођен је у Шапцу 1. октобра 1911. године. Након завршене Средње техничке школе, отишао је у војску и тамо завршио Школу резервних официра авијације. Потом се "активирао" и у Мостару завршио за пилота-ловца. Априлски рат је дочекао на аеродрому Режановачка коса крај Куманова.

Погинуо је 6. априла приликом немачког напада, када је немоћан да нанесе непријатељу било какав губитак, следећи оно што је урадио и капетан Поповић, и Милорад чекао повољан тренутак, а онда својим Хокером извео "таран" на један немачки Месершмит, који је опет закачио још једну летелицу. Три авиона (Танасићев и два немачка) су одмах експлодирала у ваздуху и попут три ватрене лопте се сурвала на земљу.

Потпоручник Милутин Перовић, пилот-ловац

Милутин је рођен 15. августа 1911. године у селу Рудник у Црној Гори. Завршио је прво Подофицирску школу за авиомеханичара, а потом Пилотску школу и Школу за ловце у Мостару. Ловац је постао 1937. године. Рат га је затекао на дужности пилота у Куманову.

Полетео је 6. априла како би се супроставио Немцима изнад Куманова. Нажалост бој ипак бије "свијетло оружје" и наши Хокери у сваком погледу инфериорни у односу на немачке Месершмите нису могли да пруже икакав озбиљан отпор непријатељу. Погинуо је након једног ваздушног дуела.