Југословенско Краљевско ваздухопловство у априлском рату - Сећање на хероје

[Милан Ракић]

Поморско и позадинско ваздухопловство

Јединице поморског ваздухопловства су базирале у три главне хидро базе на Јадрану и то у Кумбору (где је била и команда), Дивуљама код Сплита и Водицама, као и на ратном размештају у Тијесном, на Муртеру, Доброти, Крапању код Шибеника и Зларину, где је била распоређена по нека летелица. Задаци овог сегмента ваздухопловства су били претежно извиђачки за потребе Команде морнарице, као и ваздушна заштита акваторије, те посредна и непосредна ватрена подршка морнаричкој флоти уз дејство по објектима на мору и лукама, те приобалном појасу на територији Италије. Ловачку подршку је требало да на сулуд начин даје оних у неком од претходних постова поменутих седам ловаца (5 из Мостара и 2 из Подгорице) Поморско ваздухопловство је било наоружано са укупно 98 авиона Дорније До-22, Дорније До-Ј, односно Рогожарски 12 и Рогожарски 14 и туцетом школских хидро-плана...

Дорниер До-22

Дорниер До-Ј

Рогожарски 12

Рогожарски 14

Школски хидроплан-не знам тип

И коначно, последњи сегмент ЈКВ је чинило позадинско ваздухопловство које је формирано пред сам рат и било је директно потчињено Министарству војске и морнарице. Превасходни задатак му је био попуна читавог ваздухопловства људством и техником, односно снабдевање погонским и убојним средствима, школовање кадра и сл. 

Било је подељено у три области, Земун, Ниш и Рајловац са 25 ваздухопловних база, првог (Смедеревска Паланка, Рајловац, Скопље, Загреб, Ниш, Земун, Мостар, Чачак, Бања Лука, Босански Брод), другог (Панчево, Краљево, Слатина, Нови Сад, Косовска Митровица) и трећег (Крагујевац, Приједор, Урошевац, Бијељина, Параћин, Приштина, Никшић, Рашка, Мостар, Босанска Градишка) реда. У његов састав су ушли и  Ваздухопловна академија и Подофицирска пилотска школа, седам школа за борбену обуку пилота и осталог летачког особља (навигатори, стрелци, летачи-механичари, бомбардери, извиђачи, падобранци, ловци), затим девет школа за обуку техничког кадра, Ремонтни завод, Централно ваздухопловно складиште и складишта диљем земље, као и 10 тренажних ескадрила. 

Ето, ово би био преглед наших ресурса пред Априлски рат. Сада треба рећи нешто и о потенцијалу непријатеља, али не могу више, брљам у куцању, спава ми се, настављамо сутра. Лаку ноћ! 

[Милан Ракић]

Ратни распоред, задаци и капацитети непријатељског ваздухопловства

За напад на Краљевију Југославију, Силе Осовине су одредиле укупно 2236 авиона, груписаних у ваздухопловним базама у Аустрији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Албанији и Италији. Немачке ваздухопловне снаге, биле су јачине 1570 летелица, док су Италијани за ту намену ставили на располагање 666 летелица.

Главнину немачких ваздухопловних снага одређених за општи напад на Краљевину и као најважнији циљ у првом налету, за разарање Београда, чинила је 4. ваздушна флота (4. ваздухопловна армија), под командом генерала Александра Лера. Ово је била највећа формација Немачког ваздухопловства, која је за извршавање овог задатка била делимично попуњена ескадрилама из Северне Африке, односно једним бројем летелица "довучених" са Ламанша.

Немачки авиони су били распоређени на аеродромима у Бечком Новом Месту (26 извиђача и 280 бомбардера), Грацу (120 ловаца, 120 бомбардера, 60 извиђача) Сегедину, Капошвару, Печују, Темишвару и Араду (230 ловаца,  120 бомбардера), Софији, Дупници, Петричу и Пловдиву (160 ловаца, 160 бомбардера и 94 извиђача) и један корпус на југу Италије (80 ловаца и 120 бомбардера). Све укупно 1570 авиона!

Немачко ваздухопловство је имало задатке да на првом месту, нападне и уништи југословенску авијацију и аеродроме (први напад је изведен на аеродром Режановачка Коса код Куманова, пола сата пре бомбардовања Београда). Даље, поред овог, задатак је био да се разори Београд. Затим да се омета покрет југословенских снага на терену, и на крају да се пружа заштита и ваздушна подршка јединицама 2. и 12. немачке армије на терену које су изводиле копнене операције. Уз наведено, уколико би се указала потреба, Луфтвафе је имало обавезу и спровођења ваздушног десанта.

Италијанске ваздухопловне снаге су биле груписане у Другу и Четврту ваздухопловну ескадру, као и Ваздухопловну команду Албаније.

Италијански авиони су били распоређени на аеродромима Горица, Удине, Ронаки, Тревизо, Вићенца, Форли и Авијано (90 ловаца, 61 бомбардер и 41 извиђач), Бари, Фођа, Бриндизи, Лете, Гротале, Ђоја дел Коле (65 ловаца и 181 бомбардер) и Тирана, Драч, Валона, Деволи, Берат и Песари (140 ловаца, 20 бомбардера и 68 извиђача). Све укупно 666 авиона!

Италијанско ваздухопловство је имало задатке да нападима из ваздуха уништи аеродроме у својој зони одговорности и тиме спречи да се те базе евентуално користе од стране британске и грчке авијације. да уништи поморске базе Југословенске морнарице у Боки, Сплиту и Шибенику и да врши ваздушну заштиту територије и подршку операцијама снага 2. и 9. италијанске армије на копну, односно у Истри и северној Албанији.

 

Мапа која приказује распоред и величину наших и непријатељских ваздухопловних јединица уочи Априлског рата, а описаног у горњем тексту

[Милан Ракић]

Летелице које је непријатељ користио у Априлском рату

-Трећи Рајх-Нацистичка Немачка-

Хенкел Хе-111, бомбардер

Дорније До-17, бомбардер

Јункерс Ју-88, ловац-бомбардер

Јункерс Ју-87 "Штука", јуришни бомбардер

Месершмит Ме-109, ловац

Месершмит Ме-110, ловац

 

[Милан Ракић]

-Италија-

Савоја Маркети СМ-79, бомбардер

Фиат Г.50, ловац

Фиат ЦР.42, ловац

 

[Милан Ракић]

Почетак рата

Из свега у претходним написима наведеног, може се видети да је однос снага супростављених ваздухопловстава у Априлском рату према броју летелица био 5:1 у корист непријатеља.

Поред самог квантитативног момента, и квалитет југословенских летелица је био упитан у односу на супротну страну. Даље, већина аеродрома и летелишта је имала травнате писте које су због обилних априлских киша биле често неупотребљиве, тако да је велики број наших авиона уништен на писти јер они нису ни полетели. Још један разлог је битно умањио борбену готовост нашег ваздухопловства, а то је неопремљеност летелица и необученост летачког кадра за извршавање борбених задатака у сложеним метео условима и ноћу, односно у зору и сумрак. Даље, велики проблем је стварао недостатак запаљиве муниције у борбеним комплетима наших авиона, која је једино могла да угрози оклопљена седишта немачких летелица. Наша седишта нису била ојачана. Слабо организована ПВО, лош систем обавештавања и веза и већ помињана "пета колона", те неадекватно спровођење тактичких замисли употребе авијације је, уз све поменуто довело до великих губитака нашег ваздухопловства.

Насупрот свега изнетог и без обзира на инфериорност у односу на непријатеља, већина ваздухопловног кадра је испољила висок степен пожртвовања и храбрости у одбрани земље.

Први удар нацистичког ваздухопловства је изведен у 5 сати ујутро 6. априла 1941. године на аеродром Режановачка Коса код Куманова

У наредним сатима су нападнути и аеродроми у Скопљу и Лесковцу, да би око 6:30 започео масован напад на Београд, који је тог дана бомбардован 4 пута. Истог дана су нападнути и циљеви у Панчеву, Новом Саду, Сарајеву, Подгорици, Мостару, Кумбору, Котору, Сплиту, Брежицама... Агресија је настављена и наредних дана, а ЈКВ је и поред великих људских и материјалних губитака, панике изазаване међу народом и парализације високог војног командног кадра, ипак пружило непријатељу достојанствен отпор...

Наставиће се...

[Милан Ракић]

Дејства и губици Прве ваздухопловне бригаде

Констатовали смо горе да је ова јединица била најјача јединица нашег ваздухопловства у систему ПВО територије са тежишним задацима одбране главног града и важних индустријских центара унутар граница обележених на мапи...

У склопу ове бригаде за одбрану Београда је био одређен Шести ловачки пук који је у свом саставу имао две ваздухополовне групе - укупно шест ескадрила. Командант ове јединице је био потпуковник Божидар Костић. Јединица је базирала на два аеродрома, у Земуну и на аеродрому Бешеновачки Прњавор код Крушедола. 

Током Хитлеровог говора, који је емитован на Радио Берлину тачно у 6 сати, напад на Краљевину Југославију је већ увелико трајао, са ваздушним ударима по југу земље. Београд је за то време мирно спавао... Око 6:35 сати, дата је узбуна Шестом ловачком пуку, јер је јављено да немачка авијација у таласима прелеће границу код Сегедина и Турну Северина. Командант пука је издао наређење за полетање командантима свих шест ескадрила. У паровима, предвођени командантима-капетанима I класе  Илијом Влајићем (103.лае), Боривојем Марковићем (104. лае), Милутином Гроздановићем (142. лае), Милошем Жуњићем (102. лае), Тодором Гогићем (161. лае) и Савом Пољанцем (162. лае). 

У тренутку првог контакта са непријатељским летелицама пилоти Шестог ловачког пука су били за командама 43 ловца и у њима су се храбро устремили на 234 немачка бомбардера и 120 немачких ловаца.

Први контакт, односно прве ваздушне борбе су се одиграле у рејону такозваних "Паклених врата Београда", на линији Инђија-Попинци-Војка-Батајница-Панчево

У ваздушним дуелима, пилоти Шестог ловачког пука су оборили око 30 немачких авиона. Најистакнутији је био наредник водник Милисав Семиз из 161. ескадриле који је оборио 4 непријатељска авиона и потпоручник Отмар Лајх са 3 оборене непријатељске летелице... Без разлике сви пилоти који су полетели су се храбро борили, ова двојица су само истакнута због броја оборених противника. Треба додати и једну мрљу на ову јединицу, а то је дефетизам појединаца из командног кадра, конкретно мислим на Команданта земунске групе мајора Адум Ромеа, који је читаво бомбардовање провео у земуници не полетевши на челу својих пилота заједно са командантом бригаде пуковником Драгутином Рупчићем. Правдали су се великим страхом, којег за разлику од њих нису имали остали пилоти...

Првог дана, 6. априла, у ваздуху и на земљи су уништени готово сви авиони Шетог ловачког пука, током 4 налета, колико је пута непријатељ гађао тог дана Престоницу. Поједини пилоти су полетали по 7-8 пута... Осмог априла, са тек неколико авиона који су преостали, прелетело се у Бијељину, али су Немци преостале летелице уништили на земљи... Преживело људство, пилоти и механичари су се копненим путем повукли у правцу Сарајева...

[obi-wan]

потпоручник Отмар Лајх

 

Zanimljivo, ovo kao da je bio Nemac...

[Милан Ракић]

Погинули припадници Шестог ловачког пука Прве ваздухопловне бригаде

Капетан I класе Милош Жуњић, пилот-ловац

Милош је рођен 16. априла 1907. године у Ваљеву. Завршио је Војну академију и све разделе летачке обуке за пилота ловца, тако да га је Априлски рат затекао у својству Команданта 102. ловачке ескадриле на земунском аеродрому.

6. априла у јутарњим сатима, Милош је полетео на челу своје ескадриле, претходно узвикнувши, према сведочењеима очевидаца: "За мном! Пали машине и полећи по патролама!" Успео је у ваздушној борби да обори једну немачку Штуку, али је након тога његов Месершмит био захваћен противничком ватром и запалио се. Милош је искочио из летелице, али је према једној верзији, непријатељски пилот направио заокрет и супротно обичајима ратовања и поступцима према немоћном противнику, митраљирао Милоша док се овај спуштао падобраном и смртно га ранио. 

Према другој верзији пак, Милоша су усмртила двојица рибара на Тамишу код Панчева, где је Милош рањен пао. Ова двојица обзиром симпатизери нациста (према овом извору, касније су били фолксдојчери), пришли су чамцем Милошу који се рањен борио да се испетља из падобранских гуртни и да дође до ваздуха, и усмртили га ударањем веслима...

Капетан I класе Михо Клавора, пилот-ловац

Михо Клавора је рођен 30. септембра 1905. године у Марибору. Прво је завршио Пешадијску подофицирску школу, а затим за војног метеоролога, где му се јавила љубав према летењу и завршава пилотску школу, а 1932. године и преобуку за пилота ловца. Миха је био распоређен у 103. ескадрилу код Крушедола.

Дана 7. априла, Миха је забележио ваздушне победе, оборивши претходно својим Месершмитом два непријатељска авиона, али га је нажалост, када му је понестало муниције и када више није могао да се брани, пришао један непријатељски авион и оборио га. Пао је у запаљеном авиону недалеко од аеродрома у Крушедолу

[Милан Ракић]

Потпоручник Јован Капешић, пилот-ловац

Јован је био родом из Подгорице. Родио се 27. септембра 1911. године. Након завршеног заната, уписује Пилотску подофицирску школу, а затим и у Пилотску школу у Мостару и 1938. године у Школу за пилоте ловце.

Рат га је затекао на аеродрому Крушедол, одакле је Јован полетео 6. априла у одбрану Београда. Тога дана, у више авио излаза је забележио две победе, при томе оборивши једног немачког Месершмита и једног бомбардера Дорниер До-17. Нажалост, сутрадан 7. априла у рејону Фрушке Горе, тек након полетања са матичног аеродрома, дошло је до дуела са непријатељем, где је Јован погођен и оборен.

Нижи ваздухопловно технички чиновник Бранислав Тодоровић, пилот-ловац

Бранислав је рођен у Шапцу, 12. марта 1910. године. Са 16 година ступа у Пешадијску подофицирску школу, али касније прелази у ваздухопловство и у Новом Саду завршава школу за авио-механичаре. Потом одлази у Мостар где 1936. године постаје пилот-ловац.

На почетку априлског рата, био је распоређен на аеродром у Крушедолу. Погинуо је 7. априла када га је у ваздушном дуелу савладао непријатељ у рејону Фрушке Горе.

[Zawisza]

Reče neku cifru, i da su morali Jevreji da skupe taj novac i da isplate kao odtštetu za oborene avione.

 

Inače, nisam mu zapatio ni ime ništa, on je bio pilot učesnik rata i pomenuo je da će biti knjiga izdata. 

Jako lepa emisija.

[Милан Ракић]

Потпоручник Душан Борчић, пилот-ловац

Душан се родио 13. децембра 1910. године у Босанском Петровцу. Прво је завршио Подофицирску пилотску школу у Мостару, а затим све разделе летачке обуке за ловца, да би 1937. године био произведен у чин потпоручника.

Рат га је затекао на аеродрому Земун, на дужности пилота у 161. ескадрили на ловцу домаће производње Ик-3. Током ваздушног дуела успео је да обори једног немачког Месершмита и један бомбардер Дорниер До-17, али је након тога погођен од стране непријатеља. Авион је пао, а Душан је погинуо.

Наредник водник Карло Штрбенк, пилот-ловац

Карло је рођен 1907. године у Загорју об Сави. У Мостару је завршио Пилотску школу 1928. године, а након успешно завршених свих раздела ловачке обуке, 1935. године је промовисан у пилота-ловца.

Рат га је затекао као пилота ловца у 102. ловачкој ескадрили у Земуну. Полетео је на последњи задатак око подне, када је успео да обори једну немачку Штуку. Након овог успеха, окренуо се ка формацији бомбардера Јункерс Ју-88, али га је ту дочекао, поручник Макс Хелмут Остерман који је однео победу у дуелу два Месершмита. Тако је Карло настрадао, а Остерман је тиме забележио 9-ту од укупно 102 победе које је постигао у Другом рату, док га у СССР није 1942. године оборио Аркадије Суков.

[Милан Ракић]

Наредник водник Милутин Петров, пилот-ловац

Милутин је рођен у Уљми, 6. новембра 1908. године. Завршио је Подофицирску пилотску школу и Подофицирску механичарску школу. Ипак се определио за звање пилота, и у Мостару је завршио све разделе ловачке обуке, закључно са курсом ноћног летења 1938. године. 

Уочи Априлског рата са својом јединицом, 103. ескадрилом, налазио се на аеродрому код Крушедола. Са поручником Бојан Пресечником је полетео у пару, и над Панчевом су започели ваздушни дуле са немачким ловцима. Поручник Пресечник је успео да обори једну летелицу, али је погођен кренуо на слетање. Водник Петров није био те среће, непријатељски хици су му задали смртне повреде и он је са авионом пао у Црвенки крај Борче, преко пута Земуна.

Наредник Миливоје Бошковић, пилот-ловац

Миливоје Бошковић је попут Милутина Петрова, имао две дипломе Подофицирских школа. Пилотску и механичарску, али као и Милутин, опредељује се за пилотски позив, 1940. године завршава ловачку обуку и бива распоређен у 104. ескадрилу Шестог ловачког пука, која се 6. априла налазила на аеродрому Крушедол.

Погинуо је изнад Ковиља, након што је оборен од стране немачких ловаца.

[Милан Ракић]

Наредник водник Владимир Горуп, пилот-ловац

Владимир је рођен 1908. године у Трсту. Након завршене Подофицирске пилотске школе, ступа у Школу пилота ловаца у Мостару, где закључно са 1935-ом годином завршава све разделе ловачке обуке и добија звање ловца.

Рат га је затекао као пилота у 103. ловачкој ескадрили на аеродрому Крушедол. Полетео је на задатак у поподневним часовима 7. априла на свом Месершмиту. Погинуо је након што је оборен у ваздушном дуелу изнад тромеђе атара Шајкаша, Вилова и Ковиља.

Потпоручник Добрица Новаковић, пилот-ловац

Добрица је био родом из Трнаве. У Новом Саду је завршио Ваздухопловну школу (цивилна дозвола), да би се потом обрео у Мостару на трогодишњој обуци за војног пилота, а након ловачке обуке, такође у Мостару је промовисан у пилота-ловца 1937. године. Тада је промовисан и у официра.

Његова 103. ескадрила се за време Априлског рата налазила у Крушедолу. Погинуо је 6. априла у свом Месершмиту након ваздушне борбе изнад ширег рејона Београда. Подлегао је у борби са далеко бројнијим непријатељем готово у исто време када је поручник Пресечник рањен, а наредник Петров нажалост, такође погинуо.

[Милан Ракић]

Храбрим пилотима Шестог ловачког пука, држава се "одужила" тек пре 15-ак година, 1997. године. Пошто аеродром на Дојном пољу одакле су ови јунаци узлетали више, нажалост не постоји (сада су тамо тржни центри-Идеа, Меркатор, те Еирпорт Сити), на Земунском Кеју, тик до хотела "Југославија", а у правцу писте је подигнут монументални споменик "Пилотима браниоцима Београда у Априлском рату 1941. године".

Споменик на Земунском Кеју

Положај земунског аеродрома у Дојном Пољу, одакле су узлетали пилоти у Априлском рату. У правцу писте под 45 степени у курсу према Ратном острву, тачно се "избија" на хотел "Југославија", односно на позицију споменика

[Милан Ракић]

On 8.4.2013. at 22:40, Милан Ракић рече

  Наредник водник Карло Штрбенк, пилот-ловац   Карло је рођен 1907. године у Загорју об Сави. У Мостару је завршио Пилотску школу 1928. године, а након успешно завршених свих раздела ловачке обуке, 1935. године је промовисан у пилота-ловца.   Рат га је затекао као пилота ловца у 102. ловачкој ескадрили у Земуну. Полетео је на последњи задатак око подне, када је успео да обори једну немачку Штуку. Након овог успеха, окренуо се ка формацији бомбардера Јункерс Ју-88, али га је ту дочекао, поручник Макс Хелмут Остерман који је однео победу у дуелу два Месершмита. Тако је Карло настрадао, а Остерман је тиме забележио 9-ту од укупно 102 победе које је постигао у Другом рату, док га у СССР није 1942. године оборио Аркадије Суков.

 

Иначе, да додам за Карла Штрбенка, он је као подофицир примарно обављао дужност записничара у јединици, у мирнодопским условима. Јесте био обучен за пилота, али му то није био "прави" посао. Када је избио рат, односно када се десио напад на Београд, Карло је полетео у првом излазу у јутарњим сатима, када је погођен слетео. Када је око поднева уследио други талас немачког напада, Карло је унезверен трчао по писти и тражио да му дају авион, јер је хтео Швабама да се освети за претходни лет. Летелицу му је "великодушно" уступио Драгутин Рупчић, командант бригаде, који је све време напада са Адум Ромеом провео у земуници скривајући се, иако су њих двојица били главнокомандујући...

Карло је полетео у Рупчићевом авиону, који је био обележен "лидерским" ознакама (ознакама команданта бригаде), што је код наших пилота који су већ били у ваздуху изазвало нагли скок морала (тако су касније причали, док нису сазнали праву истину), јер су мислили да им се у ваздушном боју придружио командант (који се уплашио, за шта је после од Павелића награђен генералским чином Зракопловства НДХ-а). Не мању пажњу, Карлоов авион је изазвао и код Немца, који су га, нарочито када је оборио једну Штуку, окружили са свих страна, да би Макс Хелмут Остерман био само џелат...

И сви наши пилоти затечени у ваздуху, који су видели да је оборен командантов авион, мислили су да је тако и жалили команданта који се крио по лагумима Тошиног бунара, ниједног момента им не падајући на памет да је за командама "лидерског Месера", био нико други до њихов ћата, водник Карло Штрбенк...

Разговарајући пре неки дан на земунском Кеју, када је било полагање венаца на споменик пилотима браниоцима Београда, дакле, разговарајући са Карловим сином Николом који је дошао из Словеније да положи венац, рекао је да њихова породица ни дан данас не зна где су посмртни остаци његвог оца. Зна се да је Карло пао код Глогоњског Рита. Николина мајка, Карлова жена је ишла да тражи његове посмртне остатке, али нико није знао шта је са телом пилота. Након ослобођења, додуше, нове власти су тврдиле (на нивоу претпоставке: Мислимо да је тамо.)да је Карло сахрањен у заједничку гробницу са совкетским војницима, која је чини ми се у Сефкерину... Али никада нису добили званичну потврду... Тако се држава "одужила" једном храбром воднику... А Никола Штрбенк, док није подигнут споменик на Кеју 1997. године, није ни имао где да положи цвеће и запали свећу своме оцу Карлу...