Сећање на припаднике РВ и ПВО погинуле у НАТО агресији

[Милан Ракић]

29. април

In Memoriam

Драган Репија

војник у резерви Драган Репија (1958-1999)

Драган је рођен 24. марта 1959. године у селу Буковица код Цазина. Још за време његовог дечаштва, пред полазак у школу, његова породица се сели у Нову Пазову. У Славонској Пожеги је 1981. године одслужио и војни рок и обучио се за возача. То занимање постаје и његово животно опредељење. Поштено је радио као возач, кућио се и засновао породицу. Тачно месец дана пред почетак НАТО агресије, добио је позив да се јави као резервни војни обавезник на дужност возача у склопу 250. ракетне бригаде.

На данашњи дан пре 14 година његова јединица је у рејону села Угриновци запоседала ватрени положај. У току превођења оруђа из маршевске у борбену употребу, током маневрисања на терену, када нису представљали реалну опасност за НАТО летелице, непријатељ је ипак одлучио да их гађа. Од последице удара бомбе, Драган је преминуо на лицу места.

Иза Драгана су остали кћерка Бранка и синови Јован и Никола.

Спомен обележје Драгану и његовим саборцима испред зграде Команде 250. ракетне бригаде на Бањици

[Милан Ракић]

30. април

In Memoriam

Малиша Миловановић

десетар по уговору Малиша Миловановић (1970-1999)

Малиша је рођен 24. јула 1970. године у Краљеву. У родном месту је завршио Средњу грађевинску школу и обучио се за руковаоца на грађевинским машинама. Пријавио се на конкурс који је расписао 359. инжињеријски батаљон на аеродрому Лађевци и убрзо је постао десетар по уговору и обављао је послове за које се и школовао. Уочи НАТО агресије, део његове јединице је био придружен 250. ракетној бригади, као помоћна јединица за уређење њихових ватрених положаја.

На данашњи дан пре 14 година, његова јединица се налазила у рејону села Глушци код Богатића, У поподневним сатима је стигла наредба да се уреди положај за смештај радара. За управљачем булдожера се у том тренутку налазио потпоручник Милан Мијатовић, који је заменио млађег колегу. Војници који били ван домашаја буке тешке машине, јасно су чули налет непријатељских авиона. Малиша је потрчао у сусрет свом командиру који се налазио у тешкој машини, али су гелери бомбе која је директно погодила булдожер, усмртили овог храброг десетара, као и потпоручника у машини. За НАТО пилота који их је гађао, они нису представљали никакву претњу... Малиша је сахрањен 3. маја у Тавнику.

Постхумно је одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Иза њега су остале кћерке Јована и Милица.

Спомен обележје Малиши и Милану у Глушцима код Богатића, на месту њихове погибије

 

[Милан Ракић]

30. април

In Memoriam

Милан Мијатовић

потпоручник Милан Мијатовић (1975-1999)

Милан је рођен 13. октобра 1975. године у Београду. Након Војне гимназије, успешно завршава и Војну академију копнене војске и бива распоређен у 359. инжињеријски батаљон на аеродром Лађевци. Тамо обавља дужност комадира вода и заступника командира чете. Уочи НАТО агресије на нашу земљу, Миланова чета бива придружена саставу 250. ракетне бригаде као помоћна јединица за уређивање ватрених положаја "ракеташа".

На данашњи дан пре 14 година, у Глушцима код Богатића, било је потребно уредити просторију за смештај радара 126. бригаде ВОЈИН. Милан је као командир јединице издао наређења потчињенима, а онда је у једном тренутку и сам сео за управљач булдожера како би мало "одморио" једног војника који је до тада обављао посао. Тада су њихове положаје надлетели НАТО авиони. Без обзира што је био дан, односно што су могли јасно да уоче шта се збива на терену испод њих, те да им од инжињераца који уређују ливаду не прети никаква опасност, један од НАТО пилота се "одважио" да их нападне. Војници који су стајали подаље од булдожера, чули су налет авиона и један од њих, десетар Малиша Миловановић је потрчао ка свом командиру, потпоручнику Милану, да му јави, да оставља машину и да бежи у склониште. Малиша није ни стигао до булдожера. Гелери од бомбе су га убили. Ни потпоручник није успео да види колегу који му је трчао у сусрет. Бомба је била бржа од погледа. Директно је погодила булдожер, од којег није остало ништа...

Милан је постхумно одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Милану и Малиши у Глушцима код Богатића, на месту њихове погибије

[Милан Ракић]

1. мај

In Memoriam

Душан Урошевић

војник Душан Урошевић (1977-1999)

Душан је рођен 6. јула 1977. године у Крагујевцу. У родном граду је завршио и "Заставину" Средњу машинску школу где се оспособио за аутомеханичара. На одслужење војног рока је отишао у децембру 1998. године и то у ракетне јединице на дужност возача радарске станице за осматрање и навођење, уједно и стрелца.

Током НАТО агресије, његова јединица се налазила на Космету, често мењајући положаје због сталног дејства непријатељске авијације и крстарећих ракета. Иначе, поред младалачког духа, Душан је био омиљен међу својим колегама, војницима и старешинама и због чињенице да је до тада успео да обори 4 непријатељске крстареће ракете. На данашњи дан пре 14 година, на положај Душанове јединице код Лапљег Села код Приштине, дејствовала је НАТО авијација. Од гелера једне бомбе, Душан је тешко повређен. Подлегао је повредама тог поподнева у КБЦ Приштина. Сахрањен је 3. маја на Палилуском гробљу у Крагујевцу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Душану и његовим колегама испред Команде 311. самоходног ракетног пука

 

[Милан Ракић]

4. мај

In Memoriam

Миленко Павловић

пуковник авијације Миленко Павловић (1959-1999)

Миленко Павловић је рођен у селу Горње Црниљево код Осечине, 5. октобра 1959. године. Након основне школе завршене у родном месту и у Осечини, одлази у Мостар у Ваздухопловну војну Гимназију "Маршал Тито", а потом у Ваздухопловну војну академију у Задар. Као питомац 31. класе ове високошколске установе наше војске, на основу успеха и физичких предиспозиција бива одређен за ловачку авијацију и ловачку обуку завршава у деташману ове школе у Пули. Прво место службовања му је био ловачки пук у Батајници у који ступа као потпоручник 1982. године. Својим радом и залагањем током службе, два пута је ванредно унапређиван и то у мајорски и чин пуковника. Летео је на авионима Л-17 (МиГ-21) и Л-18 (МиГ-29). Са успехом је завршио и Генералштабну школу наше војске. НАТО агресија на нашу земљу га је затекла на дужности Команданта 204. ловачког пука на аеродрому Батајница.

У рано јутро 4. маја, наређена је приправност број 1, за две наше 29-ке и то једну која је била на Батајници и једну на аеродрому Сурчин. На Сурчину је "чекао" мајор Љубомир Ђурђевић, док је мајор Иван Ситар био у приправности на батајничком аеродрому. У 11 сати дошло је до смене на летелици, када је Ситара заменио мајор Драган Владисављевић. Сат времена касније, у 12 сати и 7 минута, са командног места Корпуса ПВО је стигла наредба да Владисављевић полети. Међутим, њему на полетању отказује радио-веза и он бива приморан да замени летелицу. У међувремену, са командног места пука пристиже пуковник Павловић и седа у једну исправну летелицу и полеће у 12 сати и 37 минута. Достиже висину од 3000 метара и наша ВОЈИН га усмерава у рејон Ваљева где су непријатељске летелице вршиле дејства по фабрици "Крушик" и складишту убојних средстава у селу Причевић. Дошавши у рејон Ваљева, отказује му генератор наизменичне струје, а самим тим и радар. Ипак, пуковник "улази" у неравноправну борбу против, како сами НАТО подаци кажу да је у том тренутку изнад Ваљева било 16 непријатељских летелица. У неравноправној борби, без радара, убрзо бива погођен са чак три ракете испаљене по свему судећи са холандских ловаца Ф-16. Остаци Миленкове летелице су пали у рејон села Петница.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена и Злазним летачким знаком. Сахрањен је на Ђурђевдан на Бежанијском гробљу. Иза њега су остали синови Срђан и Немања и супруга Славица. У селу Батајница, од центра насеља до аеродрома, улица носи име по овом храбром пуковнику. На месту пада летелице, у атару села Петница и Бујачић, налази се спомен обележје...

У центру Ваљева је постављено спомен обележје посвећено овом храбром пилоту...

У његовом родном месту, Горњем Црниљеву код Осечине, направљен је спомен комплекс који су мештани посветили храбром земљаку и мајору Александру Стефановићу, који је био родом из истог краја, а који је погинуо 1991. године у Славонији. У склопу комплекса се налази спомен-чесма са делом репних површина Миленковог авиона, један авион Г-2, ловачки спомен-дом "Миленко Павловић-пилот", игралиште фудбалског клуба који носи име по овом часном сину Подгорине, као и црква Обновљења  храма светог Георгија са парохијским домом...

У продукцији РТС, 2006. године је снимљен документарни филм "Лет у смрт", посвећен Миленку...

 

[Милан Ракић]

11. мај

In Memoriam

Петар Маснец

разводник по уговору Петар Маснец (1972-1999)

Петар је рођен у Инђији 10. октобра 1972. године. Основну школу је похађао и завршио у Љубљани, док је Средњу хидрометоролошку школу завршио у Београду. Потом одлази на одслужење војног рока, прво у Словенију, а након повлачења ЈНА из западних република бивше нам државе, војни рок "завршава" у Рашкој као Примеран војник. Од 1993. године, ради као војник по уговору у 250. ракетној бригади, односно у њеном 4. ракетном дивизиону у Зуцама, и то као оператор рућног вођења ракете.

На данашњи дан пре 14 година, батерија у којој је Петар службовао, налазила се на ватреном положају у рејону села Арнајево код Барајева. Око 14 сати, непријатељска авијација је дејствовала по њиховим положајима и парчад једне противрадарске ракете су нанела Петру смртоносне ране.

Постхумно је одликован Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Петру и његовим саборцима испред зграде Команде 250. ракетне бригаде на Бањици

[Милан Ракић]

11. мај

In Memoriam

Драган Трајковић

потпоручник Драган Трајковић (1974-1999)

Драган је рођен у Врању 15. септембра 1974. године. након основне школе у родном месту, долази у Београд где завршава Војну гимназију и Војну академију РВ и ПВО, смер артиљеријско-ракетне јединице ПВО. Био је врстан спортиста-џудиста. Након завршене Војне академије, бива распоређен у Приштину у 311. самоходни ракетни пук. Као млад потпоручник, не занемарује ни своје даље напредовање у образовању, те уписује последипломске студије на Природно-математичком факултету у Приштини.

Агресија 1999. године је затекла Драгана на дужности командира ракетног вода у склопу 4. батерије 311. ракетног пука. На данашњи дан пре 14 година, његова батерија се налазила у рејону села Танкосић код Урошевца. По њиховим положајима је дејствовала непријатељска авијација и удар једне бомбе је угасио живот овом младом официру наше војске. Сахрањен је сутрадан на  Новом гробљу у Врању.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Драгану и његови друговима испред команде 311. срп

 

[Милан Ракић]

13. мај

In Memoriam

Раде Антонић

војник у резерви Раде Антонић (1976-1999)

Раде је рођен У Косовској Митровици 7. јула 1976. године. Војни рок је одслужио у 63. падобранској бригади где је успешно завршио диверзантску и падобранску обуку и тиме постао војни обвезник ове јединице. Студирао је енглески језик и књижевност. Уочи НАТО агресије на нашу земљу се одазвао на позив своје јединице...

На данашњи дан пре 14 година, Раде се са својим друговима из јединице налазио на караули "Кошаре" у околини Ђаковице. Њихови положаји су данима били на удару непријатељских летелица из ваздуха и УЧК са друге стране. У једном налету, авиони су бомбардовали њихову размештајну просторију и Раде нажалост није стигао да се домогне склоништа. Сахрањен је 16. маја на гробљу у Приштини.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен соба 63. падобранске бригаде у Нишу са именима погинулих припадника јединице од оснивања до данас

Морам овде додати једну тужну причу која се тиче наших нарави и чињенице да је Радетов гроб скрнављен два пута. Према речима његове мајке Снежане, иначе лекарке у Приштини, у налетима НАТО авијације, шрапнели су погодили Радетов гроб... Након бомбардовања, мајка је морала да избегне из Приштине и посмртне остатке свога сина је пренела у Кладово, где је и сама "нашла" нови дом и ту их сахранила. Подигла је и достојно спомен обележје. Међутим, за разлику од остатака бомби у Приштини, овај пут су Радетов гроб оскрнавили "остаци" од људског рода. Вероватно привучени месинганим украсима и орнаментиком са ознакама 63. падобранске бригаде, они су једне летње ноћи 2007. године дошли на Радетов гроб и у жељи да поскидају украсе полупали и поломили надгробни споменик и надгробну плочу. Украсе су успели да поскидају...

[Милан Ракић]

13. мај

In Memoriam

Горан Миловановић

војник Горан Миловановић (1977-1999)

Горан је рођен 3. октобра 1977. године у селу Белошевац код Крагујевца. Од најранијег детињства је заволео "буба-мару" и био је одличан фудбалер, тако да је уочи одласка у војску марта 1999. године, потписао и први професионални уговор са ФК Радничким из Крагујевца. Успешно је приводио крају и студије на Вишој информатичкој школи, а онда је како рекох, у предвечерје НАТО агресије, одлучио да оде на одслужење војног рока. Деветнаестог марта 1999. године је постао војник у саставу 311. самоходног ракетног пука ПВО. Одмах је отпочела обука за оператора на контролно-испитној станици у ракетној батерији. 

Дана 19. априла, само месец дана након пријема у војску, Горан се налазио на стражарској дужности у оквиру свог ракетног пука - објекат "Белаћевац" код Приштине. Приликом бомбардерског дејства НАТО авијације, једна бомба је пала у Горановој близини и нанела му повреде опасне по живот. Истог дана је оперисан на КБЦ Приштина, а неколико дана касније операција је извршена и у нишкој болници. Почетком маја је пребачен на ВМА, где је обављена још једна операција, али су на данашњи дан пре 14 година лекари изгубили битку за Горанов живот. Сахрањен је 15. маја у родном Белошевцу.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Горану и његовим колегама испред Команде 311. самоходног ракетног пука

 

[Милан Ракић]

13. мај

In Memoriam

Бојан Радојковић

десетар Бојан Радојковић (1977-1999)

Бојан је рођен у Смедереву 20. октобра 1977. године. Након завршене Средње школе ступа у Војску Југославије у 63. падобранску бригаду где завршава падобранску и обуку за диверзанта. Током војног рока, својим радом и залагањем је заслужио и чин десетара.

Током тромесечне НАТО агресије на нашу земљу, један део састава 63. падобранске бригаде се налазио на караули "Кошаре" више Ђаковице, где су у појединим моментима, буквално борбом "прса у прса" заустављали терористичке групе које су из Албаније покушавале да уђу на територију наше земље. Неретко, терористи су имали и подршку из ваздуха, од стране бомбардерске авијације НАТО-а. 

На данашњи дан пре 14 година, једна бомба је изненада пала на ваљда једини незаштићени део на положајима наших падобранаца. Од распрснутих делова, смртно су настрадали војник-падобранац Раде Антонић и десетар-падобранац Бојан Радојковић.

Постхумно је одликован Орденом за храброст. Није био ожењен и није имао деце.

Споменик испред Спомен-собе 63. падобранске бригаде у Нишу

[Милан Ракић]

31. мај

In Memoriam

Саша Кнежевић

старији водник по уговору Саша Кнежевић (1968-1999)

Саша је рођен у Јагодини 10. октобра 1968. године. У Краљеву је завршио Средњу машинску школу, а потом одлази на одслужење војног рока у Ниш у 63. падобранску бригаду. Као војник-падобранац, учествовао је са својом јединицом у акцијама обезбеђивања извлачења људства и ваздухопловне технике са аеродрома Церкље и Бихаћ, да би потом учествовао и на вуковарском ратишту. Након одслуженог војног рока, завршава курс за подофицира и бива распоређен за руковаоца убојних средстава у оквиру 285. ваздухопловне базе на аеродрому Лађевци код Краљева.

На данашњи дан пре 14 година, Саша је био ангажован на расељавању минско-експлозивних средстава из једног аеродромског магацина. Саша је управљао једним возилом, када је НАТО авијација са 6 пројектила дејствовала по мосту у селу Брвеник код Краљева. Делови неког од тих пројектила су погодили возило у којем се он налазио и Саша је на месту остао мртав.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Иза њега су остали син Вања и кћерка Сара.

Спомен обележје настрадалим припадницима 285. ваздухопловне базе Лађевци

[Милан Ракић]

1. јун

In Memoriam

Александар Поповић

војник у резерви Александар Поповић (1973-1999)

Александар Поповић је рођен 24. априла 1973. године у Новом Саду. У родном граду је завршио Гимназију и Природно-математички факултет, на којем је након дипломирања уписао и последипломске студије. Као војни обавезник, мобилисан је уочи почетка НАТО агресије на нашу земљу и распоређен на дужност оператора самоходног лансирног оруђа у склопу 240. самоходног ракетног пука ПВО.

На дан 1. јуна пре 14 година, батерија у којој је Александар служио, налазила се на борбеном положају у рејону села Надаљ код Новог Сада. У једном тренутку, осматрајући небо над зоном своје одговорности, добили су "захват" и са три ракете дејствовали по непријатељским летелицама. Нажалост, тиме су открили и свој положај, тако да је непријатељ након маневра избегавања пројектила, узвратио самонавођеним против-радарским пројектилима, од којих је један директно погодио возило у којем се налазио Александар и усмртио га на лицу места. Александар је сахрањен 4. јуна на новосадском Новом гробљу.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

 

 

Спомен обележје Александру и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

 

[Милан Ракић]

1. јун

In Memoriam

Драган Бандић

старији водник Драган Бандић (1971-1999)

Драган је рођен у Сарајеву 1. јуна 1971. године. У родном граду је завршио основну школу, а потом је на оближњем аеродрому Рајловац, где се налазио Школски центар РВ и ПВО, завршио Средњу војну школу РВ и ПВО. Након завршене школе, службовао је у родном граду, а након распада земље, са службом је прешао у Нови Сад, где је у оквиру 240. самоходног ракетног пука обављао дужност командира вода једне ракетне батерије.

На свој 28 рођендан, 1. јуна 1999. године, Драган се са својом јединицом налазио на ватреном положају у рејону села Надаљ. Непријатељска авијација је дејствовала по положају Драганове јединице противрадарским ракетама, од којих је једна директним поготком у командно возило у којем се Драган налазио, угасила живот овом честитом Сарајлији. Сахрањен је 3. јуна на гробљу у Петроварадину.

Постхумно је одликован Медаљом за заслуге у областима одбране и безбедности. Није био ожењен и није имао деце.

Спомен обележје Драгану и његовим колегама у бази 240. самоходног ракетног пука у Новом Саду

[Милан Ракић]

1. јун

In Memoriam

Светомир Трифуновић

мајор Светомир Трифуновић (1965-1999)

Светомир је рођен 2. марта 1965 године у селу Пресека код Зубиног Потока. Завршио је Војну академију КоВ, смер АРЈ ПВО и службовао је у гарнизону Сарајево, да би након распада земље, био распоређен у 310. самоходни ракетни пук у Крагујевцу, где је обављао дужност командира ракетне батерије.

Током НАТО агресије на нашу земљу, батерија којом је командовао Светомир и у којој је обављао и дужност руковаоца гађања у радарској станици за осматрање и навођење, више пута је мењала своје ватрене положаје. На дан 1. јуна 1999. године, батерија се налазила у атару села Омољица код Панчева. На ватрени положај, пола сата иза поноћи, на командно место на којем је Светомир обављао своју дужност, дошао је и тадашњи Начелник Штаба Врховне команде за РВ и ПВО, генерал пуковник Љубиша Величковић са сарадницима. Тада је по њиховом положају дејствовала непријатељска авијација која је усмртила Светомира, као и генерала Величковића и пуковника Божидара Пејчића. Светомир је сахрањен 2. јуна на гробљу Белошевац.

Постхумно је одликован Орденом за заслуге у областима одбране и безбедности првог степена. Иза њега су остали син Андреј и кћерка Јована.

Спомен обележје у Омољици

[Srdjan Kotur]

Ježim se. Momci svaka čast na hrabrosti.