Старац Пајсије - поуке

[JESSY]

Састрадавање са ближњим помаже породици

 

Што човек има у данашње време више (материјалних) добара, то има више проблема. Нити благодари Богу за његова доброчинства, нити се осврће на несрећу својих ближњих па да понекад удели милостињу. Одаје се сладострашћу и не мисли на другога који нема шта да једе. Како да га после посети. благодат Божија? Када је неко овде отац породице, треба нечега да се одрекне, да некако уштеди да би могао повремено да дели милостињу. Треба да каже својој жени и деци да на том и том месту има неко болестан, напуштен, или нека сиромашна породица која је у великој оскудици. Ако немају новаца да дају, нека им каже:, "Можемо да им дамо макар неку хришћанску књигу, кад их већ имамо толико." Дајући онима који су у невољи, чини добро и самоме себи и својој породици.

Колико оскудевају јадни верујући у Русији! Једном сам једном Руском свештенику дао кутију тамјана и рекао му: "Ето, ово је скромни дар." "Зар је то скромни дар?" каже он. "Наш тамјан је... кашљеш од њега." И овде у Грчкој толико се муче избеглице! На Халкидици сам видео неког избеглицу који је по кућама лепио плочице и тражио је за то три стотине драхми за квадратни метар[1] и говорио је "Слава Богу што имамо хлеба." Зато када ми је неки предузимач рекао како се човек у току посла товари греховима, одговорих му: "Ако запослиш оне избеглице и помогнеш им да зараде, скинућеш са себе све своје грехове. Немају где да живе. У поређењу са њима, ти си Оназис."

Бог је допустио да постоје болесни, сиромашни итд., како бисмо окушали своју врлину. Могао би и за болесне и за сиромашне, за све, да се постара, али онда бисмо имали лажно осећање да смо украшени врлином. Рекли бисмо, на пример, да смо милосрдни, иако то не бисмо били, а овако наша дела откривају наше врлине. Слава Богу, постоје људи који се жртвују за своје ближње. Упознао сам једнога који је, чим се демобилисао, пристао да буде неправедно осуђен на велику казну, како би избавио једну породицу. Није ни помислио на срамоту, или своју каријеру.

Међутим, увиђам да Бог домостроји тако да бар један члан сваке породице има вере и благочестивости, Како би и остали у породици добили помоћ! Познавао сам у Коници једну породицу у којој су сви били равнодушни према Цркви. Издвајала се само једна кћи. Чим би чула црквено звоно, оставила би све послове и одлазила у цркву. Чак и када су дошли Немци, па је црквењак звонио да би људи знали да треба да беже, она је отишла у цркву на вечерњу! Била је мека срца, иако су њени родитељи били веома шкрти. Њен отац би, уместо да руча, узимао комад сува хлеба који би умакао у воду. А мајка јој је била таква циција! Иако су њена деца била на добрим положајима и располагали приличном имовином, она је џарала по камину не би ли нашла бар мали грумен ужареног угља да га узме и њиме запали ватру да не би потрошила зрно шибице! Уместо ибрика за кафу, користила је кутију од конзерве! Када сам био у манастиру Стомију, њена мајка ме је волела. Ћерка је зато, кад год је за неког сиромаха хтела да узме нешто из куће, па јој мајка не би дозволила, увек говорила мајци: "Мајко, то је калуђеру потребно." "Дај му, дај му" говорила би тада мајка. Само када је "калуђер" био у питању, њена се мајка ничему није противила. Али и тада, за време окупације, ћерка је тихо помагала сиромасима. Налазила би начина да изнесе џак брашна из оставе, натоварила би га на мазгу и делила брашно сиромашним породицама. Једном ју је мајка ухватила и шта је тада морала да истрпи! Тада се заветовала: "Боже мој, помози ми да нађем посао, па ћу целу плату давати за милостињу!" Сутрадан су је звали да оде да ради у некој установи. О, колико се обрадовала! И одржала је свој завет: од плате није купила за себе ни пар чарапа. Све је давала за милостињу. Толики су тада говорили: "Нека допусти Бог да се посвете кости твојих родитеља!" Због тога се Бог после постарао и за њену мајку.

[JESSY]

Духовни живот супружника

 

- Kaдa муж не живи духовним животом, шта у том случају, старче, треба да чини жена!

- Да га упути на Христа и да се моли да му Он мало омекша срце. Христос ће се полако увући у његово срце и он ће почети себи да поставља питања. Чим мало омекша његово срце, онда жена може да тражи од њега да је аутомобилом одвезе, на пример, у цркву. Али неће му рећи "дођи и ти у цркву", него ће му рећи: "Можеш ли, молим те, да ме одвезеш до цркве?" Ако је одвезе до цркве, можда ће он рећи: "Па пошто сам већ дошао довде, ући ћу и ја мало да упалим свећу." И тако ће, мало, по мало, можда отићи и даље.

 

- Може ли, старче, женин духовник на неки начин да помогне и мужу?

 

- Понекад, како би муж добио помоћ, духовник мора духовно да делује на жену. Са жене ће се добро пренети и на мужа и ако има добро срце, Бог ће му помоћи да се.промени.

Жена је по својој природи побожна. Али, када муж, иако је мало равнодушан према Цркви, направи преокрет у духовном смислу, а потом уједначено напредује, ни жена га не може достићи. Може чак да почне и да му завиди, јер она не напредује. Због тога, у таквим случајевима кажем мужевима да буду опрезни. Јер шта се дешава? Што муж више напредује на свом духовном путу, то му жена више "удара контру", ако она не живи духовним животом. А ако муж каже: "Касно је, устани да идемо у цркву", она му каже: '"Ајде, иди сам! Имам данас много посла..." Или, ако јој муж каже: "Добро, зашто ти сe угасило кандило?" па пође сам да га упали, повређује њен егоизам, па почиње да виче: "Шта ти је, јеси ли поп? Хоћеш ли да постанеш монах?" Може чак да му каже: "Зашто да стално палимо кандило? Боље да уље дамо неком сиромаху." Може доспети и до протестанских теорија. Наравно, после јој је криво због свега што је рекла, али јој је криво и због напретка који види код свога мужа. Хиљаду пута је боље, у таквим случајевима, да кандило остане угашено, него да муж сам пали кандило.

Дакле, како бих спасао породице од распада, мужевима кажем: "Кажи својој жени, када видиш да је добро расположена: "Ако одлазим у цркву, мало се помолим и направим понеку метанију, или прочитам понеку духовну књигу, не чиним то из велике благочестивости, него зато што ме то задржава и помаже да ме друштво не би одвукло у кафану итд." Када муж тако представи ситуацију, онда се жена обрадује, па може да се промени и да га духовно превазиђе. Али ако то не представи тако, атмосфера постаје све затегнутија, па може да дође и до развода. Ако муж жели духовно да помогне жени, нека се потруди да је повеже са неком породицом која духовно живи. Ако је мајка те породице притом изузетно благочестива, то ће његовој жени дати мотив да се на њу угледа.

[JESSY]

Деца и духовни живот

 

- Старче, једна мајка даје свом детету свету водицу и оно је пљује. Шта да ради?

 

- Мора да се моли за своје дете. Можда начин на који му даје свету водицу изазива код детета такву реакцију. Како би деца била на путу Божијем и родитељи морају духовно исправно да живе. Неки родитељи, који живе у вери, труде се да помогну својој деци да постану добра деца, не зато што их брине спасење њихове душе и не зато што их брине спасење сопствене душе, него зато што једноставно желе да имају добру децу. Много их више, значи, забрињава шта ће рећи свет о њиховој деци, него то да ће можда отићи у пакао. Како онда Бог да им помогне? Није циљ да на силу терају децу да иду у цркву, него је циљ да деца заволе цркву. Да не чине добро преко воље, већ да то осећају као потребу. Родитељски живот пун светости даје обавештења дечијим душама, па се природно повинују. Тако расту у благочестивости и двоструком здрављу, без душевних повреда. Ако родитељи приморавају дете из страха Божијег, онда Бог помаже, а и дете добија помоћ. Али, ако то чине из егоизма, онда Бог не помаже. Често се деца муче због родитељске гордости.

 

- Старче, неке мајке нас питају коју молитву да изговарају деца од три-четири године?

 

- Реците им: "Ти си му мајка. Сама процени колико твоје дете може да поднесе." Нека од тога не праве никакво правило.

 

- Родитељи често доводе овамо децу на бдење. Да ли је то, старче, заморно за малу децу?

 

- Нека их, за време јутрења оставе мало да се одморе, а за време божанствене Литургије нека их доведу у храм.

Требало би да мајке своју децу без присиле од малена уче да се моле. По селима у Кападокији становници су изражено живели по подвижничком предању. Одлазили су са децом у испоснице и тамо су правили метаније и молили се са сузама, па су тако и децу учили да се моле. Када би Турци ноћу долазили да их пљачкају, пролазили би поред црквица и оданде чули плач, па би се чудили. "Добро, шта се овде збива?" говорили би, "ови се дању смеју, а ноћу плачу?" Нису могли да схвате у чему је ствар.

Захваљујући молитвама сасвим мале деце, могу да се догоде велика чуда. Што год ишту од Бога, Он им то дарива, јер су сасвим безазлена и Бог чује њихову чисту молитву. Сећам се, када су наши родитељи једном отишли на њиву, оставили су ме самог код куће са још два млађа брата. Изненада се небо зацрне и поче да пљушти киша као из кабла. "Шта ће бити сада са нашим родитељима?" рекосмо. "Како ће да се врате кући?" Двојица млађих почеше да плачу. "Дођите", рекох им, "да молимо Христа да заустави кишу." Сва тројица смо клекли пред иконе и помолили се. После неколико минута киша је престала.

Родитељи са расуђивањем треба да помогну деци да од најранијег детињства приђу Христу и да од малена живе у духовним сладостима. Када пођу у школу треба полако да их науче да читају понеку духовну књигу и да им помогну да живе духовно. Онда ће бити анђели и кроз молитву ће имати велику смелост пред Богом. Таква деца су у духовном смислу главе породице. Житија светитеља много помажу малој деци у духовном животу. Ја сам још као мали узимао нека житија која су у оно време постојала и одлазио у шуму: изучавао сам их и молио се. Лебдео сам од радости. Од десете до шеснаесте године, када је почео грчко-италијански рат, безбрижно сам живео духовним животом. Дечије радости су чисте: урезују се човеку у душу и много му значе када одрасте. Ако деца живе духовним животом, проживеће весело овај живот, а у оном ће се вечно радовати поред Христа.

[JESSY]

Занимање не чини човека

 

- Шта је разлог, старче, што човек на силу ради неки посао?

 

Разлог томе је што можда нема добре помисли кад је посао у питању. Ако види лепу страну посла, онда, шта год радио, биће за њега светковина.

 

- А ако се неко, старче, жалости, јер ради неки тежак, или презрен посао, на пример, зида, или пере судове у некој кухињи итд., како треба према томе да се постави?

 

- Ако помисли да је Христос прао ноге Својим ученицима[1] престаће да се жалости. Као да је Христос тиме желео да нам каже: "Тако треба и ви да чините." Било да неко пере судове, или копа јаркове, треба да се радује. Неко чисти канализацију, јер нема други посао и јадник је стално изложен зарази. Зар и он није човек? Није ли и он обличје Божије? Беше један отац породице чије занимање је било да чисти канализацију, а беше доспео до високог нивоа духовности. Разболео се од туберкулозе и, иако је имао прилике да оде, није то учинио, јер је мислио: зашто да се неко други мучи радећи тај посао? Волео је тај ниподаштавани живот и зато га је Бог обдарио благодаћу Својом.

Занимање не чини човека. Упознао сам једног лучког радника, носача, који је подигао човека из мртвих. Када сам био предстојатељ[2] скита манастира Ивирон, посети ме једнога дана један човек од неких педесетак година. Дошао је касно после подне и није звонио звонцем како не би сметао оцима, па је спавао напољу. Када су га оци видели, увели су га унутра и обавестили ме о томе. "Добро", рекох му, "зашто ниси звонио да ти отворимо и сместимо те?" "Ма како, оче, да сметам оцима?", рече. Видим, лице му је некако озарено. Постаде ми јасно да живи духовним животом. Рече ми касније да је веома рано остао сироче и зато је, када се оженио, изузетно заволео свога таста. Увек би прво свратио до свог таста и таште, па тек онда одлазио кући. Много се, међутим, жалостио, јер је његов таст много псовао. Много пута га је молио да не псује, али је онај бивао све гори. Једном се његов таст тешко разболео. Одвезли су га у болницу и после неколико дана је умро. Мој посетилац није био поред њега када је издахнуо, јер је морао да истовари један брод. Када је отишао у болницу и нашао га у мртвачници, помоли се са много бола: "Боже мој, молим Те", рече, "подигни га из мртвих, само да се покаје, па га после узми!" Мртвац одмах отвори очи и почне да покреће руке. Чим је то видело болничко особље, сви одједном побегоше. Зет се сам побринуо за њега и одвео га, потпуно здравог, кући. Поживео је још пет година у покајању и онда је умро. "Оче", рече ми мој посетилац, "много благодарим Богу што ми је учинио ту милост. Ко сам ја, да ми Бог учини такву милост?" Био је много простодушан и тако смирен, да му ни на памет није пало да је таста подигао из мртвих. Топио се од благодарности према Богу што му је то учинио.

Многи људи се муче, јер не успевају да постигну славу у испразном свету, или да се обогате испразним стварима. Не мисле уопште да им то у другом, оном истинском животу, није ни потребно, а не може се ни пренети. Тамо се преносе само наша дела, а она ће нам одавде прибавити одговарајући "пасош" за наше велико путовање у вечност.

[JESSY]

Рад је благослов

 

- Некада су говорили:"Боље да излижеш ђонове, него поцепаш покриваче. " Шта су тиме, старче; хтели да кажу?

 

- Хтели су да кажу: "Боље да излижеш ђонове радећи, него да поцепаш покриваче ленствујући." Рад је благослов, рад је дар Божији. Даје живост телу, свежину уму. Да Бог није.човеку подарио рад, он би се уплесњивио. Они који су вредни, ни у старости не престају да раде. Ако престану да раде, иако још имају снаге, снаћи ће их меланхолија. То је за њих смрт. Сећам се једног старог човека, у Коници, који је имао готово деведесет година, а без прекида је радио. Напослетку је умро на њиви, на два сата хода од куће.

Иначе, и онај, тако звани телесни (активни) одмор, који многи траже, није ништа посебно. Тако заборављају тескобу. Имају храну, слаткише, купање, одмарање. Али чим се све заврши, траже други одмор. Тако су непрестано потиштени, јер им увек нешто недостаје: осећају некакву празнину, а њихова душа тражи испуњење. Међутим, онај ко се умара на послу, може да има непрестану радост, духовну радост.

 

- Али, старче, ако имаш болесна крста, не можеш да радиш сваки посао.

 

- Добро, не треба ли и крстима мало вежбе? Зар неки посао, који је као вежбање за крста није од помоћи? Слушај, рећи ћу ти: ако неко једе, пије и спава, а не ради, некако се "рашрафи" и само би да спава, јер се његово тело и живци опусте. Доспева полако дотле да ни не може ништа да ради. Мало хода, па га нешто пресече. С друге стране, ако мало ради и креће се, јача и ноге и руке. Видиш, они који воле да раде, не спавају много, или од умора можда уопште не могу да спавају, али имају снаге, јер се кроз рад кале и телесно јачају.

Рад представља, нарочито за младог човека, здравље. Приметио сам да неки размажени младићи очврсну када оду у војску. Војска им чини добро. Тако је, наравно, већином било некада. Данас се плаше да буду строги са војницима, јер само ако мало морају да се помуче, одмах секу вене, доживљавају нервни слом... Ја говорим родитељима да плате некоме и да пошаљу своју децу да код њега раде, како би била здрава - довољно је да раде неки посао који им се допада - Јер младић пун живости и енергије, има и памети, па ако не ради, постаје лењивац. Али када види друге како напредују, у њему расте егоизам и ничим није задовољан. Непрестано има помисли и разум му се помућује. После дође ђаво, па му каже: "Еј ти, изгубљени, како си само заостао! Онај је постао професор, други има свој посао и зарађује новац, а ти, где ћеш ти завршити?" и тако га баца у очајање. Али, ако почне да ради, стећи ће поверење у себе, у добром смислу те речи. Видеће да и он може да изађе на крај са послом, али и његов разум ће се забавити послом и ослободиће се помисли. Из тога се тако рађају два добра.

[JESSY]

Светска логика мучи човека

 

- Старче, осећам да је моје срце као камен. Шта да радим са својом отврдлошћу срца?

 

- Није твоје срце отврдло, него... имаш срце у мозгу! Цело твоје срце стисло се у мозгу и сада ти ради само мозак. Има, међутим, још времена, твоје срце још може да се врати на своје место.

 

- Али, како, старче?

 

- Свакога дана прочитај један канон из Богородична.[1] То је најбољи лек за тебе како би ти прорадило срце. Имаш ти срце, али га је прекрила твоја претерана логичка разумност. Понела си европејски типик, европејски начин размишљања. Трудиш се по типику да у свему будеш исправна и тачна. Да си некакав службеник у Европи, била би свима за углед. Све тачно на време, радиш како ваља. Била би заиста примерна. Кад би сву ту доследност преустројила ка духовности, направила би огромне духовне скокове: брзо би стигла до раја. Али, видиш, тај европски хладно-разумски дух иде на месец, а не према Богу. Сада се понашаш као да си негде у служби. У духовном животу, међутим, ствари стоје сасвим другачије. Ту је неопходна је простодушна једноставност. Буди једноставна и простодушна и имаћеш уздања у Бога.

 

- А како, старче, да стекнем такву простодушност?

 

- Отворићу ти главу и ставићу у њу мозак... из старих времена! Проникни у простодушност и детињу једноставност коју сусрећеш у Старечнику, па да познаш шта је духовна наука, која узвисује и одмара душу и онда не боли глава. Логика мучи човека. На пример, кажем: "То треба да буде овако", па то урадим, јер тако треба да буде. Не радим то, значи, од срца, него зато што ми то диктира логика. Логика каже, али и љубазност налаже: "Треба да уступим своје место." Међутим, то не каже срце. Сасвим је друга ствар када ми поскочи срце, па из љубави уступим своје место. Тада осећам радост.

У нашем деловању не треба да гледамо на себе. Не треба да гледамо како себи да удовољимо. То спречава долазак благодати Божије. Увек треба да гледамо како да пружимо спокој другоме.

- Стварни спокој рађа се из спокојства другог човека. Бог тада почива у човеку и човек тада престаје да буде човек, обожује се. Иначе, ради само мозак и онда је све само телесно, људски.

Светска логика умара мозак и ослабљује телесну снагу, ограничава срце, док је духовна логика за срце благотворна. Мозак, ако се исправно користи, може да покрене срце и да буде од помоћи. Када ум сиђе у срце и када са срцем заједно дела, свако дело које чинимо није више само дело разума. И логика је благодатни дар. Али само ако је освештамо.

 

- Ја, старче, немам срце?

 

- Имаш срце, али уместо да оно ради, твој мозак га ућуткава. Покушај да оствариш логику срца, логику вере, љубав.

 

- Како да то постигнем?

 

- Први корак - да прошеташ Солуном боса, да кажу да си полудела, како би ти памет отишла!!! Ти, душо благословена, све узимаш са математичком тачношћу. Јеси ли ти астроном? Престани да размишљаш рационалистички, да би могла да радиш на самој себи.

 

- Старче, шта да читам и изучавам, шта ће ми помоћи да се ослободим логике овога света?

 

- Пре свега треба да читаш Старечник, Филотејеву Историју, Евергетинос... Дакле, не књиге пуне созерцања, него оне које говоре о. делању, да би једноставним отачким духом светитељства одагнала логику овога света. Након тога треба да читаш авву Исака, али да га не схватиш као философа, него као онога ко је од Бога просветљен.

 

 

 

[JESSY]

Људи су изгубили стрпљење

 

- Старче, зашто данас нема стрпљења?

 

- Данашње стање никако не помаже свету. Некада је живот био миран и људи су били мирни, и били су веома издржљиви у стрпљењу. Данас је сва ова журба која је ушла међу свет учИнила људе нестрпљивима. Некада је човек знао да ће парадајз јести крајем јуна и то му није стварало бриге. Чекао би август да поједе лубеницу. Знао је да ће тада и тада пробати смокву и тад и тад окусити дињу. А данас шта се дешава? Упреће се да донесе парадајз из Египта раније; не годе му више поморанџе које имају исте витамине. "Ама чедо моје, стрпи се мало и једи сада нешто друго". Не, он ће ти пошто-пото за Египат да донесе парадајз. А други на Криту, чим то видеше, стадоше подизати стаклене баште, не би ли раније добили парадајз. И тако, на крају су стаклене баште никле на све стране, само да би се и зими јео парадајз. Убијају се од посла, само да направе стаклену башту са свим могућим врстама биљака, како би у сва годишња доба имали свега, како не би чекали!

У реду довде. Али, они иду и даље! С вечери парадајз је зелен, а с јутра и црвен и сав набрекао! Грдио сам једног министра, говорећи му: "Рецимо да стакленици пролазе. Али да се убризгавају хормони, не би ли у једној ноћи сазрела и воћка и парадајз и све живо, па да онда оне јаднике, који већ имају неки хормонски проблем, задеси још горе зло?! Е, то стварно не разумем". И животиње су осакатили. Шта да кажем за пилиће и за телад? Оне којима је четрдесет дана, с хормонима их "нарасту" до шестог месеца. А човек све то једе. И може ли имати икакве користи? Стално, стално хормони, како би краве давале што више млека, и на крају произвођачи не могу да пласирају толику количину на тржиште. После ти дођу штрајкови, просипају млеко по улицама јер му пада цена, а свет пије млеко са хормонима. А да су све то оставили онако како им је то оставио Бог, све би уредно текло својим током и пили би здраво млеко. И са тим инјекцијама све је безукусно. Безукусне намирнице, безукусни људи, све безукусно! Тако сад ни њихов живот нема укус. Ако упиташ младе данас: "Шта вас највише одмара?", одговориће ти: "Ништа". А момак само такав. "Шта ти причињава задовољство да радиш?" "Ништа".

Докле само може стићи човек. Он мисли да ће свим тим што ради Бога поправити. Од ноћи праве дан, само да би кокошке носиле јаја. А и та јаја каква су?! Да је Бог створио месец таквим да сија као сунце, људи би сишли са ума. Иако је Бог створио ноћ да би се људи одморили, види где су сад они стигли.

Људи су изгубили спокојство. И стакленици, и та убризгавања хормона и све остало, све је то такође допринело томе да свет изгуби стрпљивост. Раније се знало колико сати хода је потребно да се стигне до тог и тог места, И знало се - онај који је имао издржљивије ноге, превалиће пут мало брже. После су измислили кочије. Мало касније аутомобиле, па авионе и тако редом. Стално се упиру да нађу што брже превбзно средство. НачиНили су и неке авионе,[1] којима из Француске дб Америке стижеш за три сата. Али, људи моји, када човек толиком брзином мења климу, ма и сама та промена има да га ошамути. Журба, журба, стално журба... Ускоро ће човека турати у метак, повлачиће окидач, метак ће излетати, распрскаваће се у парампарчард а из њега ће излазити један блесан! Може ли бити другачије? Дотле ће стићи. Права лудница!

[JESSY]

И срца отврднеше...[1]

 

Пошто су удобности, које је општи развој донео људима, превазишле границе, постале су потешкоће. Намножиле су се разноразне машине, и увећало се растројство. Од човека су направили машину, док сада машине и свакојака гвожђурија заповедају човеку. Зато су и срца људи постала "гвоздена". Са свим тим помагалима што постоје, људска савест не може да се развија. Раније су људи радили са животињама и били су милосрдни. Ако би мало претоварио животињу, а она јадна поклекнула, човек би се сажалио. Ако би била гладна и гледала те тужним погледом, срце би ти се цепало. Сећам се, када се наша крава била разболела, и нама је било тешко, зато што смо је сматрали чланом породице. Данас људе служи гвожђурија, те су им и срца гвоздена. Ако се сломи нека шипка - носе је на заваривање. Покварио се аутомобил - одмах код мајстора са њим. Ако се не може ништа учинити, бацају га. Не болују за њим. Човек овако размишља: "Ма то је гвожђурија!" Срце никако не учествује. Али тако се развија самољубље, егоизам.

Данас човек не размишља о другоме. Раније, ако би претекло од ручка, пошто би се до сутрашњег дана јело покварило, људи су размишљали и о понеком сиромаху. "Уместо да се поквари, говорили су, боље да дам неком, сиромаху". Онај који је био духовно напреднији говорио је: "Нека прво једе сиромах, па после ја". Данас све стављају у фрижидере и нити се сећају другога који има потребу. Сећам се, када бисмо имали добар урод поврћа и воћа, давали бисмо својим комшијама - делили смо. Па и шта бисмо са толиким количинама. Временом би се свакако покварило. Данас имају фрижидере. "А зашто да дамо другима?", кажу, "оставимо у фрижидер и биће за нас". Да не помињем то што читаве тоне [поврћа и воћа] бацају на ђубриво или одлажу по депонијама, док на милионе људи негде другде гладује.

[JESSY]

Тескоба је од нечастивога

 

- Старче, мирјанима који живе духовно, тешко пада, када се увече касно враћају са посла уморни, да читају Повечерје и није им свеједно.

 

- Када се враћају тако касно и кад су уморни, не треба никако да се присиљавају и са напетошћу да читају молитву, већ нека себи са усрдношћу кажу: "Ако не можеш да прочиташ цело Повечерје, а ти прочитај половину или једну трећину",а следећи пут нека покушају да се не замарају много на послу. Нека се труде, колико могу, са усрдношћу, и нека се поуздају у Бога, а Бог ће дејствовати. Ум нека им увек буде уз Бога. То је најбољи начин промишљања Бога [богомислије].

 

- Како, старче, изгледа у очима Божијим прекомерно подвизавање?

 

- Ако се чини са усрдношћу, човек се томе радује, радује се и Бог своме усрдном чеду. Ако се топи од љубави, из његовог срца тече мед. А ако се сустеже од себељубља [егоизма], мучи се и пати. Један човек, који се самољубиво трудио и препун тескобе и напетости упињао док је читао молитве, рекао је: "О Христе мој, много су ти тесна та врата! Не пролазим ја туда!". А да се трудио са смирењем, сигурно му не би била тако тесна. Сви они који својељубиво приступају постовима, бдењима итд,, муче се и немају никакве духовне користи, зато што млате ваздух, а не демоне. Уместо да изагнају искушења, примају још и већа, и логично је да наилазе на многе потешкоће у свом борењу, и да осећају како се даве од напетости. Они пак, који се много труде, али уз велико смирење и са великим надама у Бога, њихово срце се радује а душа добија крила.

У духовном животу потребна је пажња. Када духовне људе покреће сујета, остаје им празнина у души. Нема пуноте, срца им не добијају крила, и што више расте њихова сујета, тим више расте и она празнина у њима, и још више се муче. Тамо где има тескобе и очајања, тамо је духовни пут клизав. Немојте ни због чега бити напети. Напетост долази од нечастивога. Када видите напетост и тескобу, знајте да је ту свој реп гурнуо "покварењак". Ђаво никада не удара контру, него ако код човека постоји нека тежња, или склоност, он га погура, како би мучио и заварао човека. На пример, осетљивог човека чини још осетљивијим. Када имаш настројење за метаније, он те тера да их правиш много више него што можеш да издржиш. Тако, ако су ти снаге ограничене, осећаш извесну нервозу јер не можеш да их урадиш до краја, те ти он тако затим ствара тескобу коју у почетку прати благо очајање које се потом продубљује... Сећам се својих почетака као монаха; једно време, чим бих легао да спавам, кушач ми је говорио: "Ти спаваш? Устај! Толико људи трпи и у невољама је, толикима је потребна помоћ...". Ја бих се дизао и правио метаније, онолико колико сам могао. Чим бих потом изнова легао у кревет, поново би почињао: "Толики се муче а ти спаваш? Устани!" Ја бих се опет дизао. И тако, све док нисам доспео дотле да кажем: "Ах, како би било добро кад би ми се ноге одсекле! Имао бих оправдање да не могу да правим метаније". Тако сам један Васкршњи пост на једвите јаде издржао, управо зато што сам приморавао себе више но што сам могао да издржим.

Када приликом своје борбе осећамо тескобу, треба да знамо да се не крећемо у простору од Бога благословеном. Бог није тиранин који би нас давио. Свако треба усрдно да се подвизава, у складу са својим могућностима, и да негује у себи усрдност, како би се у њему развила љубав према Богу. Тада ће се напрезати из усрдности, и тек ће тада његов труд, то јест метаније, пост и остало, бити чисти изливи љубави, и само ће тако човек напредовати духовно осокољен.

Дакле, човек не треба да се подвизава са болесним цепидлачењем, па да га после гуши тескоба док се бори са помислима, већ треба упростити борбу и надати се у Христа а не у себе. Христос је сав љубав, доброта и утеха, и Он никада не гуши, већ је у Њега изобилан кисеоник, божанска утеха. Једно је истанчано духовно делање, а друго болесно цепидлачење, које гуши дубоком унутрашњом тескобом, што опет произилази из спољашњег приморавања без расуђивања и глава тако пуца од главобоље.

 

- Старче, какав приступ треба да има човек, који по својој природи много размишља и од свог мозга захтева много напора, да се не би умарао?

 

- Ако се човек понаша простодушно, онда се не умара. Ако у њега макар и малчице уђе себељубље, он се устеже, како не би начинио какву погрешку, и тако се умара. Није то тако важно. Нека и учини понеку грешку и нека буде изгрђен. Ово о чему говориш, може се оправдати, на пример, код једног судије, који се стално сусреће са тешким предметима и у страху је да случајно не донесе неправедну пресуду и тако постане узрок кажњавања невиних душа. У духовном животу јавља се главобоља онда када човек носи одговорност, а налази се у безизлазној ситуацији, зато што неку одлуку треба да донесе, а та одлука ће сигурно бити на нечији терет, а са друге стране, ако не донесе никакву одлуку, тада ће други претрпети неправду. Значи, када човека непрестано пече савест. Ти, чедо моје, пази да не чиниш никакво духовно делање мозгом, већ срцем. Исто тако, да не приступаш ниједном послу без претходног смиреног уздања у Бога, зато што ћеш се у супротном мучити бригама и неизвесношћу, мозак ћеш замарати и осећаћеш се душевно веома лоше. У претераној забринутости се обично крије безверје. Али, исто тако претерана забринутост може произилазити и од гордости.

[JESSY]

Поједноставите свој живот!

 

Мирјани, кажу: "Какве ли су срећне судбине они што живе по палатама, и имају све удобности". Али су блажени они који су успели да поједноставе свој живот и који су се ослободили из омче овосветског унапређивања многобројних удобности и погодности - што је једнако новим и већим невољама и непогодностима - и који су се избавили од страшне тескобе која влада у данашње време. Ако не поједностави живот, човек се само мучи. А, ако га упрости, неће бити ни тескобе, ни напетости.

Један Немац, тамо на Синају, рече једном приликом малом бедуину, који беше врло бистар: "Ти си бистар, можеш да научиш да читаш и пишеш." "А после?", пита га бедуин. "После ћеш постати мајстор." "А после?" "После ћеш отворити сервис за поправку аутомобила." "А после?" "После ћеш развити тај сервис." "А после?" "После ћеш ангажовати друге да раде, и имаћеш много особља." "Значи, каже њему на све то бедуин, имаћу главобољу, добићу још једну главобољу, па после још једну? Зар ми није боље овако, када ми је глава мирна?" Већина главобоља долази од оваквих размишљања: хајде да урадимо ово, хајде да урадимо оно. Да су те мисли биле духовне, човек би осетио духовну утеху и главобоље не би ни било.

Сада и мирјанима наглашавам колико је важна једноставност. Јер није им потребно све то што чине, па их изједа тескоба. Ја им говорим о простодушности, скромности и о подвижничком духу. Стално вичем: "Поједноставите свој живот и нећете бити напети". А већина развода управо одатле потиче. Посла је много, људи имају да позавршавају хиљаду и једну ствар, и мути им се у глави. Данас обоје родитеља раде, и отац и мати, а децу остављају саму и напуштену. Ту је замор, нервоза, мала ствар изазива велике свађе, и по аутоматизму следи развод. Дотле стижу. А да су мало били упростили свој живот, били би и одморни и радосни. Та тескоба и та напетост права су пошаст!

Једнога дана обрео сам се у кући која је сва блистала од раскоши и луксуза. И тако, како нас је водио разговор домаћини ми рекоше: "Ми живимо у рају, док други оскудевају". "У паклу ви живите", кажем ја њима. "Безумниче, ове ноћи узеше душу твоју од тебе..." (Лука 12,20), рече Бог богатоме. Да ме је Христос питао: "Где хоћеш да те ставимо, у затвор или у кућу као што је ова?",ја бих рекао: "У тамницу". Наиме, затвор би ми помогао. Подсећао би ме на Христа, подсећао би ме на свете мученике, сећао би ме на подвижнике који живљаху по рупама земаљским, сећао би ме на монашки живот. Затвор би чак личио мало и на моју келију и радовао бих се. А ово ваше, на шта би ме подсећало и у чему би ми помогло? Управо из трг разлога затвори ме више успокојавају, на само од било ког светског салона, него чак и од улепшане келије монашке. Нека сам хиљаду пута пре у затвору, него у оваквој кући."

Једном, док сам боравио у Атини као гост једног пријатеља, он ме беше молио да примим неког породичног човека пре свитања, зато што није могао у друго време. Дође он тако сав радостан и стално прослављаше Бога. Беше у њему много смирености и простодушности, и преклињаше ме да се молим за његову породицу. Овај наш брат тада имаше око тридесет и осам година, и, у њега беше седморо деце. Њих двоје супружника, па још родитељи овога човека, дакле укупно их једанаесторо живљаше под једним кровом, тачније у једној соби. Говорио ми је уз сву једноставност која га је красила: "Када стојимо, сви можемо лепо да станемо у собу, али када треба да полегамо, није баш тако, мало је тесно. Слава Богу, сада смо под надстрешницом дозидали кухињу, па имамо више места. Ми имамо кров, оче, а има оних који живе под ведрим небом". Он по занимању беше варилац. Живео је у Атини и сваки дан, пре сванућа кретао би за Пиреј, како би на време стигао на посао. Од сталног стајања и прековременог рада искочиле су му вене на ногама и осећао је болове, али велика љубав према породици чинила је да заборавља на бол и на здравствене сметње. Стално је о себи говорио са ниподаштавањем, како нема љубави јер не чини добра дела као хришћанин, а са друге стране стално је хвалио своју жену и говорио како она чини добра дела, зато што је, поред деце и његових родитеља о којима се такође бринула, ишла и скупљала прљаву одећу старих људи из комшилука, прала је, спремала им куће, а с времена на време скувала би им и по коју супу. На лицу овога породичног човека огледала се божанска благодат. Он је носио у себи Христа и био пун радости, а соба у којој је живео беше испуњена рајском радошћу. А они, који у себи немају Христа, пуни су тескобе. И да су у питању само два таква човека, не би им било доста ни једанаест соба. Ово једанаесторо људи са Христом у себи, стали су у једну собу.

Овако нешто бива чак и са духовним људима. Наиме, колико год простора да имају, видиш како им је тесно, зато што се у њих још није у свој пуноти сместио Христос. Да су жене које су живеле у Фараси виделе сав овај сјај и луксуз који данас постоји, чак и по многим манастирима, рекле би: "Бог ће бацити огањ да нас сажеже! Напустио нас је Бог!". Оне су послове обављале за трен ока. Рано у зору требало је извести козе, после хајде да поспреме по кући. Касније би ишле до капеле ван места или се сакупљале по пећинама, и једна би, која је била писмена, читала осталим о светитељу тога дана из Синаксара. После би правиле на десетине метанија, изговарајући умну молитву. А радиле су и умарале се. Једна жена тада је морала да зна да шије све што је било потребно за једну кућу. А шиле су све на руке. Шиваћих машина за кућну употребу било je мало, тек понека у граду. По селима нису ни постојале. У целој Фараси можда да је постојала једна кућа са шиваћом машином. Шиле су оне својим мужевима све од одеће, и тада је све било удобно и комотно. А чарапе су плеле на руке. Имале су укуса, расположења, а исто тако и довољно времена зато што су живеле једноставно. Фарасиоти нису гледали на ситнице. Живели су монашком радошћу. А ако на пример покривач није био добро прострт, те је са једне стране мало висио над креветом, па би ко рекао: "Намести ћебе", одговарали би: "Да те то не спречава у молитви?"

Е, ову монашку радост данашњи људи не познају. Мисле да не треба ни у чему да оскудевају, или не дај Боже да се муче. Да су људи размишљали макар мало по монашки, да су живели једноставније, били би мирни. Сада се само муче. У души им је тескоба и очајање. "Тај и тај је успео зато што је саградио две вишеспратнице или зато што је научио пет језика итд.! Ја немам ни један стан, не знам ни један страни језик. Ах, изгубљен сам!" Има неко један ауто, па каже: "Други има бољи. Да узмем и ја бољи". И купује бољи, али опет нема радости, зато што трећи има још бољи ауто. Купи ти он још бољи, а после сазнаје како тамо неки имају приватне авионе и опет се мучи. Томе краја нема. А неко ко нема ауто, а Бога слави, има радост: "Слава Богу, каже, нека немам ауто; имам здраве ноге и могу да ходам. Колико ли људи има без ногу, који не могу да се сами побрину ни за своје основне потребе, не могу да иду у шетњу, потребан им је неко ко ће се старати о њима, а моје су здраве и читаве!" Или хроми који каже: "А шта је са онима који немају ни једну ногу?". И он има радост.

Незахвалност и похлепа велика су зла. Онај киме владају материјалне ствари, њиме владају напетост, потиштеност и тескоба, зато што час дрхти да му не узму ствари, а час да му не узму душу. Једнога дана дође неки богати човек из Атине, и мени ће: "Оче, изгубио сам контакт са својом децом; изгубио сам децу". "Колико деце имаш?", питам га ја. "Двоје, одговара он. Одгајио сам их на птичјем млеку. Није постојала ствар коју су пожелели, а да је нису добили! Чак сам им купио и по аутомобил". Из разговора се потом испоставило како су по ауто имали и он, и жена му, и деца свако свој. "Благословени мој, рекох му, ти уместо да решиш своје проблеме, ти си их још увећао. Сада ти треба једна велика гаража за све те аутомобиле, један мајстор и то да га плаћаш четвороструко да ти их одржава, а да не причам о томе да сте сада сви четворо у сталној опасности да не погинете. А да си поједноставио свој живот, и породица би ти била на окупу, и разумевали бисте један другог, и не би имао оваквих проблема. Сада нису крива твоја деца. Ти си крив зато што се ниси побринуо да другачије васпиташ своју децу". Једна породица четири аутомобила, гаража, мајстор итд! Нека и закасни неко тамо где иде. Сва та удобност је изродила проблеме.

Другом приликом, дошао ми је у посету један други човек, такође породичан, било их је петоро укупно, који ми рече: "Оче, имамо један аутомобил и сада размишљамо да узмемо још два. Биће нам лакше". "А јеси ли размишљао о томе колико ће вам бити теже?" кажем ја њему. "Један још и можеш да утераш у неку рупу, а са три аутомобила куда ћеш? После ти треба гаража и читав магацин за гориво. Имаћете троструку опасност. Боље вам је да имате тај један и да смањите своје трошкове. Имаћете времена да гледате децу. Имаћете мир. Једноставност је све у животу". "Нисам о томе размишљао", одговори он мени.

 

- Старче, рекао нам је једном један човек да два пута није могао да угаси аларм на аутомобилу. Први пут, зато што му је мува ушла у ауто, а други, зато што је он сам био неправилно ушао у кола.

 

- Мученички је њихов живот, зато што не поједностављују ствари. Комодитет већином изазива проблеме. Људи у свету даве су у стварима. Натрпали су се разноразним удобностима, па су себи загорчали живот. Ако човек не поједностави ствари само једна удобност порађа гомилу проблема.

Када смо били мали, одсекли бисмо крајеве калема од конца, у њега угурали "осовину" и тако бисмо направили лепу играчку. Мала деца се више радују једном аутомобилчићу играчки, него што се отац радује када купи нови мерцедес. Ако упиташ неку девојчицу: "Шта би више желела, једну лутку или једну вишеспратницу?" видећеш да ће ти одговорити да више жели лутку. И на крају крајева, деца знају шта је испразност овога света.

 

- Старче, шта највише помаже да човек појми радост у скромности и једноставности?

 

- Да се схвати дубљи смисао живота. "Иштите Царства Божијег..." (Мт 6, 33). Одатле креће једноставност и сваки добар приступ.

[w.a.mozart]

 

 

 

Мени се ово много допала и сматрам да ми много недостаје у животу... добар начин

 

Старца је једном приликом посетио неки брат. Док се старац припремао да га послужи ратлуком и водом, брат је приметио да је кроз прозор собе улетела пчела. Узео је лист папира и покушао да је истера, ударајући је тим папиром. Међутим, његов труд је био узалудан. Кад је видео шта ради, старац му је рекао:
"Не, благословени, пчела неће отићи ако је не отераш на добар начин! Ево, погледај! Ово је добар начин да се она истера!"
Старац је пришао и положио длан. Пчела је слетела на његову руку, а он је затим руку испружио кроз прозор и пчела је одлетела.

"Добар начин помаже и у најгорим случајевима", објаснио је старац. "Древни Оци су наглашавали да добар начин и зло чини добрим док, напротив, зао начин и од добра начини зло!"

 

http://tavi.blog.rs/blog/tavi/pouke-otaca/2013/12/18/starac-pajsije-svetogorac

[DYNABLASTER]

Posto sam crnogorac, ja im samo naredim da izadju, ako nece, ondak im pripretim... dobro, nekad i zamolim

[Number15648]

О томе да је грех ушао у моду

Старац Пајсије Светогорац

(из књиге „Са љубављу и болом савременом човеку“)

 

 

- Старче, слушали смо да сте рекли некоме да ће бити рата. Да ли је то истина?

 

- Ја то никада нисам рекао, а ево народ говори све, што год му падне на ум. И чак ако  нешто и знам – коме ћу почети да говорим о томе?

 

- Рат, Старче, то је такав ужас!

 

- Када људи не би „оплеменили“ грех, онда не би ни дошли до таквог дивљаштва. Али још веће дивљаштво је – морална катастрофа. Људи се распадају и душевно и телесно. Један човек ми је рекао: „Људи су Атину назвали џунглом, али погледај – ево нико из тих џунгли не излази! Сви говоре „џунгла!“ и сви остају у тим џунглама! До чега су људи доспели! До животињског стања.

Знате како је код животиња, прво иду да једу, затим се празне, затим измет креће да се распада, да се сагорева и животињама бива топло. Њима се допада у шталама, и не желе да излазе одатле никуда. Желим да кажем, да и људи тако осећају „топлоту“ греха и не желе да изађу. Они осећају смрад, али немају воље да се одвоје од топлоте.  Ако ту уђе нови неће моћи да издржи тај смрад. Међутим, други су се већ навикли, и смрад их не узнемирава.

 

- А неки се, Старче, оправдавају тиме што такав греховни живот није почео у нашим данима! „Гледај – говоре – шта се радило у древном Риму!“...

 

- Да, али у Риму су се људи клањали идолима, били су незнабошци.  И Апостол Павле се у (Посланици Римљанима) обраћао незнабошцима, који су примили Свето Крштење, али који се још нису оставили злих навика.[1]

Не треба узимати за образац примере највећег пада из сваке епохе. Данас су грех увели у моду. Помислите само – ево ми смо Православни народ – али до чега смо ми доспели! А о другим народима чак и говорити нешто...

Али горе је од свега, што су данашњи људи, без изузетка фасцинирани грехом, и видећи да неко не следује духу времена, да не греши, да има капљицу поштовања – називају га заосталим, ретроградним. Такве људе узнемирава, што неко не греши. Они сматрају грех прогресом. А то је горе од свега. Ако би савремени људи, који живе у греху, у крајњој мери, то признавали, онда би их Бог помиловао. Али они оправдавају оно што нема оправдања и певају песму греху. А сматрати грех прогресом и говорити да је моралност одживела свој век – то је осим свега осталог, најстрашнија хула на Духа Светога. Зато, ако се неко живећи у свету,  подвизава, чува свој живот у чистоти, то има велику вредност. Велика плата чека такве људе.

У старим временима су се распикућа и пијаница стидели да пођу чак и на пијацу, јер би људи почели да им се ругају. А ако би жена шетала, онда би се плашила да промоли и нос из своје куће. И можемо рећи, да је то била некаква задржавајућа сила за грех. Али данас, ако човек живи исправно, ако например, девојка живи у страху, онда за њу говоре: „Да, она као да је пала са месеца?“

И уопште, раније ако би световни људи и чинили грех, онда би они, несрећни, доживљавали осећање своје греховности и постајали мало смиренији. Они нису исмевали оне, који су живели духовно, већ напротив – дивили су им се.

А у наше време, ко греши, не осећа кривицу. Поштовања и уважења према другима такође нема код њих. Све су изједначили са земљом. Ако човек не живи на световни начин, онда грешници од њега праве предмет подсмеха.

 

 

[1] Упор. Рим. 1, 24-32

 

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Svet_oko_nas/greh_u_modi.htm

 

 

[feeble]

120,000 Pilgrims Visit the Grave of Elder Paisios on the 20th Anniversary of His Repose

 

 

On the 20th anniversary of his repose, which took place on 12 July 1994, 120,000 faithful pilgrims gathered to pray at the grave of Elder

Paisios in Souroti, after many waited in line for about four hours. In the evening of July 11 th an all-night vigil began at the Monastery of

Saint John the Theologian in Souroti, where the Elder is buried, with a large crowd in attendance, especially young people. According to

police reports, 50,000 faithful attended the vigil while 120,000 faithful visited the grave of the Elder on July 12.

 

Impresionirala me ova sifra od 50.000 ljudi na bdenju i ukupno 120.000 hodocasnika.

[JESSY]

http://www.orthphoto.net/photo.php?id=61035