Старац Пајсије - поуке

[Grizzly Adams]

Не верујем у "клетве". То је само "врућ ваздух" што каже наш народ, празна прича.

 

Ако је неко тотални баксуз, макнеш се од њега, не дајеш му прилику да прича глупости и то је то.

[Guest]

КАКО СУ СЕ СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ И СТАРАЦ ПОЛИКАРП УПОЗНАЛИ И ОСНОВАЛИ МАНАСТИР СВ. ЈОВАНА БОГОСЛОВА У СУРОТИЈУ

A+ A-

 

 

 

 

Како сам упознао о. Пајсија и како је основана испосница у Суротију

 

Написао: о. Поликарп Мацароглу

 

Године 1965. био сам викар цркве Свете мудрости Божије у Солуну. Била је недјеља и био сам на дужности када сам примијетио, током јутрења, мало даље од иконостаса два монаха. Нисам их познавао. Рекао сам ризничару да их доведе до олтара како се не би узбудили када се црква напуни људима. Током молитве сједох близу њих упитавши млађех монаха одакле су и да ли им треба помоћ, јер бијах срећан што сам био у њиховој близини.

 

Млађи је био о. Василије Гонтикакис а старији је био о. Пајсије, који су били подвижници у иверонском скиту. О. Пајсије је био болестан. Након Божанске литургије замолио сам доктора да радиографски прегледа о. Пајсија, а сљедећи дан смо отишли до познатог микробиолога који је урадио анализу крви и грла. Скупио сам све налазе и однио их из хотела "Халкидики" гдје су одсјели, мом пријатељу познатом љекару, специјалисти за туберколозу, уједно директору болнице Папаниколау. Љекар је препоручио "болничко лијечење и операцију". О. Пајсије је патио од раширене бронхиектазије доњег режња лијевог плућног крила, туберкулозне етиологије.

 

Међутим, о. Пајсије није пристао нити на болничко лијечење нити на антибиотике које је прописао специјалиста за туберкулозу.

 

"Узмите двије кутије стрептомицина и 3-4 картона млијека како бих рекао да сам узео терапију и да нас пусте на Свету Гору," каза он.

 

Наредни дан су отишли на Свету Гору.

 

Након неког времена о. Пајсије је дошао сам у канцеларију митрополије гдје сам радио, држећи у руци мали кофер, и рече ми: "Дошао сам да ме одведеш у болницу."

 

Заиста сам одмах контактирао свог пријатеља специјалисту, који је одредио "привремени боравак" у болници Папаниколау још истог дана, гдје су надлежни били хирург Економопулос и начелница госпођа Ханиотакис.

 

Пошто је било кашњења посјетио сам хирурговог пунца, познатог господина Папапостолуа, који је водио продавницу медицинског материјала, и који нам је одредио датум операције траживши да нађемо 10 доза крви.

 

Током одлагања дошло је до појаве додатних сметњи, усљед осјетљивости о. Пајсија. Наиме, мало дијете је хоспитализовано у исто вријеме. Дјечак је у бронхијама имао предмет који му је наносио бол. О. Пајсије је препустио свој ред болесном дјечаку тако је његова операција поново одложена.

 

Овдје ћу направити осврт неопходан за повезивање мог познанства са о. Пајсијем и оснивање испоснице Суроти ради историјске истине о цијелој ствари:

 

Од 1961. године под мојим духовним руководством било је око двадесет дјевојака које су имале свету жељу за успостављањем испоснице.

 

Митрополит Солуна био је тада блажени Пантелејмон, мој духовни отац, са чијим благословом је купљено, о трошку дјевојака, фарма од 13 хектара у близини села Филирон код Солуна. Али када су почели припремни радови на објекту, митрополит је питао седам чланова "Духовног сестринства" и чак најобразованије да се региструју и смјесте у манастир Панораматос у Солуну. Ниједна од дјевојака није жељела да се одвоји од осталих и њихово одбијање је био разлог због чега је митрополит поништио оснивање манастира у његовој митрополији.

 

Наставићу у вези болести о. Пајсија:

 

Крв која је била потребна за операцију и због болести о. Пајсија, добијена је добром вољом моје духовне дјеце која, иако нису живјели у манастиру, већ су били мирјани, су живјели монашким животом и послушношћу.

 

У исто вријеме сам одредио дневни распоред, опет са својом духовном дјецом, да служе болесника.

 

О. Пајсије је морао остати у болници дуже од два мјесеца и с обзиром да су резови били велики, љекар је савјетовао да он остане у Солуну још један мјесец. Одвео сам га у кућу госпође Антоније Калогеропоулу која се исповиједала код мене, и која је са радошћу пристала да га угости и води бригу о њему.

 

Наравно усљед авантуре око болести о. Пајсија и остваривши одличну комуникацију са њим, добио сам храброст да са њим подијелим проблем са којим сам се суочио у вези младих дјевојака и око оснивања испоснице. Свакако окупио сам сестринство у присуству о. Пајсија (који је још увијек лежао болестан у кући госпође Калогеропоулу) испричавши му за одбијање дјевојака да послушају митрополита Солуна, Пантелејмона Папагеоргија.

 

О. Пајсије се понудио да разговара са њему познатим јеромонахом који ће да предложи митрополиту касандријском, Синесији Висвини, у чијој митрополији је служио, да се тамо оснује испосница. И заиста, након 15 дана дошао је позитиван одговор од митрополита Синесија.

 

Договорено је да ја останем прикривен како се његова светост из Солуна (митрополит Пантелејмон) не би растужио, а у одговарајуће вријеме бих тражио дозволу за именовање у провинцију Касандра, како бих био близу испоснице и усмјеравао сестринство.

 

Напомињем да су све ове ствари биле познате митрополиту касандријском преко мојих писама.

 

О. Агатангелос и јеромонах Теоклитос Болка пронашли су парцелу од 8 хектара у Суротију, успоставили су контакт са мном и када смо видјели имање одлучили смо да га купимо.

 

У то вријеме пошто о. Пајсије још увијек није отишао на Свету Гору заједно смо једног дана отишли у испосницу св. Магдалена у Полигиросу, гдје су били смјештени јеромонаси и гдје смо срели митрополита касандријског који је желио да нас упозна. Прво је упитао о. Пајсија:

 

- "Ко сте ви?"

 

- "Монах Пајсије Синајски, под митрополитом Порфиријем."

 

- "А ти?" (упита ме).

 

- "Ја сам о. Поликарп Мацароглу..."

 

- "Ах да! Знам те преко отаца и твојих писама. Немам ништа против да се оснује испосница."

 

Након неколико дана вратио сам се у Полигирос, у митрополију, гдје је митрополит припремио документ којим је овластио оснивање цркве и келија, и предао ми га у руке.

 

Планови за прављење крила испоснице били су урађени од стране њемачког архитекте по имену Сотирис, штићеника о. Теоклитоса, и он је увијек радио са мном. Планове за саборну цркву тражио сам да уради брат сестре Маријам Полихрониаду, коју сам увео у "Духовно сестринство" зато што је живјела у свом дому у Едеси, а иначе је била бивша игуманија манастира Свете Тројице у Едеси.

 

Василије Полихрониадис био је вјешти градитељ цркве у митрополији из Едесе и Пелија.

 

Изградња обје цркве и оригинална крила келија урађени су од стране извођача Матеја Елефтериадиса, зета с. Марије Пантелоглу.

 

Заједно са сестрама смо отворили заједнички рачун у банци и сви смо допринијели њеном економском јачању. Овластили смо Марију Пантелоглу да врши исплате.

 

Октобра 1967. године у манастир се уселило десет сестара.

 

Године 1970. преузео сам одговорност парохијског свештеника, проповједника, духовног оца и представника архиепископа у парохији св. Георгија Василикон, као и духовног оца испоснице "Св. Јован Богослов", допис бр. 618/3-7-1970 Митрополије Касандријске.

 

У периоду још од оснивања испоснице са првим сестрама, све до мог именовања, ишао бих у испосницу да надгледам потребе сестринства како у материјалу тако и духовним потребама, чак до најситнијих детаља, водећи сестринство.

 

Навешћу мањи извјештај о основним потребама испоснице за њено добро функционисање.

 

Вода:

Био је само један извор али са киселом водом испод манастира, удаљен неких 800 метара, гдје смо касније направили сабирни резервоар одакле смо воду са воденом пумпом довели до манастира. Вода није била за пиће, већ смо је користили за наводњавање и остале потребе. Одговарајућу воду манастир је добио након прикључења електричне енергије.

 

Електрична енергија:

Познавао сам господина Георгија Китсоса, региналног директора Македоније и Тракије, уз чију помоћ су постављени стубови од села Суроти до испоснице, и на тај начин смо добили електричну енергију.

 

Када је струја дошла у манастир добили смо могућност да уведемо питку воду. Из централног воденог резервоара области Суроти, о манастирском трошку, али и са помоћи предсједника господина Цола, спровели смо воду у манастирске цијеви.

 

Пут:

Постојало је само мало шеталише од главног пута до испоснице, а тешкоћа је било безброј. Сјећам се када ме једном митрополит касандријски упитао да ли манастиру на било који начин може помоћи војска, зато што је командант 56. батаљона са сједиштем у Седесу, понудио помоћ.

 

Споменуо сам потребу за цестом и он ми је дао визит картицу генерала рекавши:

 

- "Посјети га лично..."

 

Тако сам и урадио. Заиста, десет дана након моје посјете у Седеси, на манастирско тло је слетио хеликоптер, гдје су специјалне снаге извршиле мапирање "кривудавог" пута који води од главне цесте до манастира, па смо након мјесец дана добили прави пут, наравно макадам. Касније, 1972. године, пошто сам познавао министра државних послова, господина Зарнтинидиса, уз његову помоћ пут је пресвучен асфалтом.

 

О. Пајсије је силазио, с времена на вријеме, са Свете Горе и дошао би на неко вријеме у манастир. Ја лично сам живио у Василики, селу код Солуна, и са њим са се сусретао у испосници. О. Пајсије се никад није мијешао у изградњу испоснице нити у њене материјалне потребе. Његова помоћ била је искључиво духовне природе, али увијек са одличном комуникацијом са мном, и никада не предузимајући било какву иницијативу а да се претходно, до детаља, није савјетовао са мном.

 

Након 1970. године лако сам могао ићи у манастир па смо одлучили да направимо и друге објекте: цркву Источника Живоносног, собу за иконописање, резевоар и келију у којој би о. Пајсије могао одсјести када је у посјети. С обзиром да се број монахиња значајно повећао, додали смо спрат на постојећем крилу са келијама, а касније и ново крило уз цркву.

 

Године 1972. трајно сам се пребацио у манастир, гдје сам могао исповиједати мноштво ходачасника који су долазили.

 

Године 1974. митрополит касандријски ми је наложио, документом бр. 7/10-1-1974, да вршим постриг у расофорне монахиње, малу и велику схиму, међу подвижницама испоснице Св. Јован Богослов. Као свједочанство томе ту је и други манастирски документ (02/01/1974) упућен митрополиту касандријском потписан од стране игуманије Филотеје Самарас, у ком се тражи благослов митрополита да испосница уведе у монашки регистар једну монахињу. Документ тачно наводи сљедеће: "Послушница Софија Акритиду је примила постриг из руку нашег духовног оца Поликарпа Мацароглуа под бр. 7/10-1-1974...."

 

Постоји велики број писаних доказа који говоре у прилог вјеродостојности мог оснивања испоснице Св. Јована Богослова у Суротију, и мог духовног очинства у периоду од 22 узастопне године за сестринство испоснице (од 1961. године до 1983. године).

 

Представићу свједочење самог о. Пајсија, који пише у својој књизи "Свети Арсеније Кападокијски" у издању из 1975. године сљедеће о испосници у Суротију:

 

На страни 8 каже: "...мој пријатељ о. Поликарп, оснивач и старац овог манастира..."

 

На страни 11 каже: "...изгледало је сестри о. Арсенија, као и другој, што ћу навести до у детаље, као и духовном оцу када је открио, јер је обезбјеђивао воду сестрама да се не би повриједиле, и који ме контактирао. Поново сам му одговорио да то требамо Богу препустити, без да правимо гужву."

 

Наравно то су иста свједочанства о. Пајсија која су измијењена у каснијим издањима ове књиге, гдје се више нигдје не спомиње име о. Поликарпа.

 

Сада живим у манастиру "Богородице са Евроса" већ 28 година (1983-2010), ослобађајући се ћутања, не да бих био оправдан од стране људе, јер правду и милост од Бога тражимо, већ првенствено због историјске истине о сљедећем:

а) Како сам упознао о. Пајсија и како сам га повезао са сестринством у Суротију.

б) Како сам сазидао живи материјал испоснице и када.

ц) Ко је основао испосницу од почетка све до 1983. године и изградио је.

 

И напослијетку, да би се окончало саблажњавање хиљаде вјерника од стране одређеног броја намјерних историјских лажи које круже у вези оснивања испоснице у Суротију чинећи јој духовну штету.

 

 

 

 

 

Архимандрит Поликарп Мацароглу

 

Превод са енглеског Д.П.

23 октобар 2013 год.

 

 

http://www.johnsanidopoulos.com/2012/06/how-elder-paisios-and-elder-polycarpos.html

 

 

 

Манастир Лепавина

 

[Mironosica]

prelepo !

veliki je Bog !

[fsa]

- Што је неко духовно савршенији , то мање права има у овоме животу.

 

- Духовно зрео човек нема никаква права у овоме животу. Он је дужан да буде трпељив, да прихвата неправду и прекоре од другога.

 

- Смирени људи су као славуји који се крију по јаругама и сеју сладост у душе људи својом умилном песмом, славећи дању и ноћу створитеља свога, а горди се понашају као кокошке које нервирају свет својим кокодакањем, као да је јаје које су снеле велико као цела наша планета.

[Дејан]

Lako za procitati, ne bas tako lako kad treba ispuniti :rolleyes:

[Guest]

ПОУКЕ СТАРЦА ПАЈСИЈА

Добрих људи има свуда

 

 

 

 

Не тврдимо да су сви хришћани... свети. Желе да буду. Не тврдимо да хришћани немају... недостатака и злобе. Покушавају да их превазиђу. То не чине они „други“ непријатељи Цркве. Не тврдимо да не бивају скандали у Цркви, али где их нема? Зар их нема у политици? Зар не бивају у удружењима? Зар их нема у фудбалским клубовима? Свуда где има људи бивало је и биће таквих ствари.

 

Оно, пак, што тврдимо јесте да медији, новине и ТВ... говоре само ружно о Цркви, а то често потиче од обичних измишљотина и од ничега. Чему оваква неправедна извештавања? Зашто се о Цркви ствара лажна слика?

 

Постоје свети старци, који су постали познати до краја земље, речима уста до уста, без да су их пратиле новине, нити су били преношени преко радија и телевизије.

 

Постоје старци који имају благодат да им долазе људи из Америке, Аустралије, из Немачке, са свих крајева земље, тражећи да их виде, очекујући помоћ. Постоје људи који сведоче о чудима и доброчинствима која су доживели и о томе говоре из личног искуства и са крајњим поштовањем.

 

Оно што тврдимо је то да таквих стараца нема нигде другде. Завера ћутања моћника овога света о Православљу и његовим светитељима се развејава као дим од силе Божије. Тако је увек било. Свагда је против Цркве вођен рат, било јавно, било тајно. И на крају је увек Црква тријумфовала. Тако је било ево већ две хиљаде година, тако ће бити и убудуће.

 

Тако је устројио промисао Божији кроз векове и сладчајши Богочовек Исус Христос једини истинити Бог. „На томе камену сазидаћу Цркву своју и врата адова неће је надваладати“ (Мт. 16, 18)

 

Несавршених људи има свуда. Има их и у Цркви. У Цркви такође постоје и добри људи. Постоје добри људи и у политици, у верским заједницама, у лажним религијама и учењима. У читавом свету постоје добри људи и добро је да је тако, јер су они утеха и помоћ своме окружењу и друштву. Светитеља, међутим, нема нигде другде осим у Православљу.

 

 

 

превод са грчког:
Епископ далматински Фотије

 

 

Извор: Епархија далматинска

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/-/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86-%D0%BF%D0%B0%D1%98%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B8%D1%85-%D1%99%D1%83%D0%B4%D0%B8-%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D1%83%D0%B4%D0%B0-r3013

[Stanoje Stankovic]

Искуство Светих Отаца у разговору са људима нам показује да је оно што се данас често може видети, да неко грубим речима и прекорима мисли да исправи другог човека, заправо представља погрешан начин, да је то потпуно страно Православној Цркви. Често човек тако поступа јер на тај начин мисли да опонаша свете Подвижнике који су били оштри у изобличавању порока, али заборавља да су они то радили без страсти, да су могли то да раде на прави начин јер су достигли светост. Када то ради човек који је још увек у плену својих страсти, то онда изгледа ружно и накарадно. Преподобни авва Доротеј говори да ниједна реч или дело које учинимо под дејством страсти није угодно Богу. Искуство Светих се може видети и у овој мисли светог Јована Кронштатског: „Ако желиш некога да исправиш од недостатака, немој мислити да га исправљаш само својим средствима. Сами ми више кваримо него што помажемо, на пример, својом гордошћу и раздражљивошћу. „Стави на Господа бреме своје“ (види Пс. 55:23) и из свег срца се моли Њему да Он Сам просвети ум и срце човека“. Поука великог Старца који ће ускоро, ако Бог да, бити и званично прослављен и прибројан хору Светих говори врло важну ствар.

 

http://www.svedokverni.org/ne-bacajmo-se-na-ljude-u-ime-hriscanstva-starac-pajsije-svetogorac/

 

 

[Панарет]

Дивне речи.

[Ненад Р.]

Лепа реч гвоздена врата отвара.

[Srdasce]

I tu stavih na "spisak", kada pročitam ovu što sada čitam od oca Porfirija. Čuh da je i starac Pajsije, jako blag i pažljiv u svojim pisanjima, i da je kao melem čitati njegove misli.

[Гром]

Линк не ради

[ivanaika]

Probaj ovde: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/CuvajteDusuStaracPajsije/CuvajteDusuStaracPajsije.htm

[JESSY]

dosla sam na ideju da postavljamo odlomke ove stvarno dobre knjige.... :0442_feel:

 

evo za pocetak...

 

                                 

 

Препустимо Богу да управља нашим животом

 

- Старче, зашто се Царство Божије у Јеванђељу пореди са зрном горушичиним: "Оно је као зрно горушичино које кад се посије у земљу мање је од свију сјемена на земљи; а кад се посије, узрасте и буде веће од свега поврћа" (Мк 4, 3132; упореди Мт 13, 32; Лк 13,19)?

 

- Горушица је као семенка веома мала, али када се посеје, постане цео жбун. Чак и птице могу да слете на његове гране. Беседа Господња прави поређење са њеном семенком зато што се једном јеванђелском беседом човек надахњује и почиње да схвата шта је Царство Божије.

 

- Старче, како треба разумети оно што каже Свето Писмо: "Царство Божије унутра је у вама " (Лк 17, 21)?

 

- Душо моја, када се у нама налази део радости рајске, онда је Царство Божије у нама. Насупрот томе, када имамо у себи тескобу и грижу савести, онда у себи имамо део пакла. Велика је ствар да човек. буде кадар да на овоме свету осети део рајске радости. А то није тешко постићи; али нажалост, егоизам нас спречава од те духовне величанствености.

Човек сам може свој живот да учини рајским, ако препусти да њиме управља Бог, као добри Отац. Треба да се узда у Бога и да има наду у Њега за све што предузме да учини и да Га због свега слави. Не треба да гаји тескобу. Тескоба цепа душу, паралише је. КаДа иште Царство Небеско, долази и све остало. Јеванђеље каже: "Иштите најприје Царство Божије" (Мт 6, 33), али и "Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају" (Мт 11,12).

Људима је данас постало тешко у животу, јер им није довољно мало, него стално јуре за материјалним добрима. Али сви они који желе да живе правим, чистим духовним животом, пре свега треба да буду задовољни малим, Када им је живот поједностављен, без много главобоља око овога, или онога, биће ослобођени овосветског духа и остаће им времена за духовност. Иначе ће се умарати покушавајући да прате моду, изгубиће свој унутрашњи мир и стећи ће само велику тескобу.

А видим да људи често од свог живота направе мучење! Када сам данас са једним човеком долазио из Уранополиса, замолио ме да свратимо на кратко до његове куће. Пошто је инсистирао нисам желео да му покварим задовољство. Чим смо стигли до врата, видим како скида ципеле и улази у кућу на врховима прстију. "Шта ти је, зашто тако ходаш?" упитах га. "Ништа, старче", каже, "ходам пажљиво, да не покварим паркет." И шта да му кажеш? Муче се људи без разлога.

[JESSY]

Молитва у породици

 

- Да ли, старче, цела породица треба да учествује на вечерњој молитви (молитви пре спавања)?

 

- Одрасли треба да се понашају достојанствено. Они треба да читају молитве пре спавања, а малој деци треба да кажу: "Ако желите, останите мало." Ако су деца нешто већа, породица већ може да има свој типик: на пример, петнаест минута велики, а два, или пет минута деца, а онда колико сама желе. Ако их родитељи задржавају на целом читању молитава пре спавања, може им досадити. Не треба их присиљавати, јер она још не разумеју моћ и вредност молитве. Родитељи, претпоставимо, могу да једу и пасуљ и месо, или какву год јаку храну. Али када дете још само пије млеко, хоће ли му родитељи рећи да једе месо, јер је добро за јачање? Можда и јесте добро за јачање, али јадно дете не може да га свари. Зато му у почетку дају само мало сока од меса, како би пожелело и други пут да га једе.

 

- Старче, понекад су и старији увече толико уморни, да не могу ни молитве пре спавања да измоле?

 

- Ако су много уморни, или болесни, нека изговоре само половину молитава пре спавања, или макар један "Оче наш". Нека никако не пропусте молитву. То је као у рату. Ако се нађеш увече на неком узвишењу окружен непријатељем, испалиш понеки метак да уплашиш непријатеља да те не би напао. Тако исто и они нека испале понеки метак, да би се "покварењак"[1] уплашио и отишао.

Молитва има велику моћ у породици. Познајем двојицу браће који су успели молитвом да постигну не само да им се не разведу родитељи, који су имали велики проблем у међусобном односу, већ и да се поново заволе, Нама је наш отац говорио: "Не знам шта ћете да радите, али два пута дневно ћете морати да дајете "рапорт" Богу, како би знао где се налазите." Молили смо се пред иконама свакога јутра и сваке вечери, сви заједно: отац, мајка и деца и на крају смо правили метаније пред Христовом иконом. Када бисмо имали неки проблем у породици, молили смо се да се реши. Сећам се, једном када се разболео наш најмлађи брат, отац нам је рекао: "Дођите да замолимо Бога за њега, или да оздрави, или да га узме, само да се не мучи." Помолили смо се сви заједно и наш брат је оздравио. Али и за трпезом смо седели сви заједно. Прво бисмо се помолили и тек онда почињали да једемо. Ако би неко почео да једе пре него што се благослови трпеза, говорили бисмо: "Он је заблудео". Недостатак уздржавања сматрали смо блудничењем. Када свако долази кући када хоће и једе сам, без неког посебног разлога, то представља распад породице.