Старац Пајсије - поуке

[JESSY]

 

http://www.johnsanidopoulos.com/2014/07/120000-pilgrims-visit-grave-of-elder.html

[JESSY]

ускоро ће бити канонизован за светитеља..... :0442_feel: :0442_feel: :0442_feel:

[JESSY]

Око 120 000 поклоника на гробу Светог Пајсија Светогорца на 20. годишњицу његовог упокојења

У суботу 12. јула, на двадесету годишњицу упокојења старца Пајсија Светогорца, око 120 000 људи је посјетило његов гроб.

Хиљаде поклоника су сатима стајали у дугим редовима, чекајући да се поклоне његовом гробу и положе цвијеће.

Дан уочи годишњице, у Манастиру светог Јована Богослова и светог Арсенија Кападокијског надомак Солуна, у коме је сахрањен подвижник, служено је бденије, а наредног дана света Литургија. Десетине хиљада људи нису могли ући у цркву, већ су се молили у манастирској порти.

Према полицијском извјештају, на бденију је било око 50 000 људи, а на сами дан годишњице око 1200 000 људи се поклонило старчевом гробу.

  http://www.mitropolija.com/oko-120-000-poklonika-na-grobu-starca-pajsija-na-20-godisnjicu-njegovog-upokojenja/

[Bokisha]

Старац Пајсије Светогорац

Кратак животопис

Старац Пајсије, рођен је на празник Св. Ане, 25. јула 1924. године у малоазијском селу Фараса, у Кападокији (данашња југоисточна Турска). Његов отац Продромос, био је градоначелник Фарасе и веома побожан човек. Духовни отац Продромосове породице био је чувени Св. Арсеније Кападокијски. Старац Пајсије крштен је 7. августа 1924. године од самог Св. Арсенија који није испунио жељу његове фамилије да се дечак зове Христос, како се звао његов деда. Св. Арсеније је тада пророчки рекао: "Ја схватам да бисте ви желели да неко буде дедин наследник, али зар и ја не бих могао да пожелим монаха који би био мој наследник." Само недељу дана касније на празник Воздвижења Часног Крста, од Турака насилно протеране, грчке избеглице из Фарасе након многих искушења стижу у Пирејску луку у Грчкој.

После одслужене војске 1949. године, одлази на Свету Гору али само на кратко. Поново се на Св. Гору враћа следеће 1950. године. Замонашио се у манастиру Есфигмену 1954. под именом Аверкије. Исте године напушта по благослову напушта Есфигмен и прелази у манастир Филотеј где постаје ученик оца Симеона, врлинског човека. Име Пајсије добија 1956. када је пострижен у малу схиму. Године 1962. је из духовних разлога отишао на Синај у келију Св. Галактиона, да би се две године касније вратио на Св. Гору у Ивиронски Скит Св. Архангела.

Године 1966. озбиљно се разболео и до краја живота имао проблеме са здрављем.

Крајем 1967. одлази у Катунакију где се настањује у Ипатијевој келији која припада Манастиру Велика Лавра.

Следеће 1968. године старац Пајсије одлази у манастир Ставроникита где постаје ученик знаменитог руског подвижника оца Тихона који је живео у келији Часног Крста. После блаженог уснућа старца Тихона настањује се у његовој келији где живи до 1979. године када прелази у манастир Кутлумуш, тј. испосницу овог манастира по имену Панагуда.

Године 1988. старац Пајсије тешко оболева од рака. Последње дане проводи ван Свете Горе у женском манастиру Св. Јована Богослова у Суротију. Овом сестринству старац је већ годинама био духовни саветник. У уторак 12. јула 1994. године старац је смирено предао своју душу Богу, којег је дубоко волео и коме је служио од малена. Подвигом освећено тело блаженопочившег старца почива у манастиру Св. Јована Богослова у Суротијy, поред Солуна.

---------------------------------------------------------------------

Старац Пајсије Светогорац

"Духовни закони"

Поглавље књиге "Живот старца Хаџи-Георгија Атонског"(1809-1886)

Будући да се код неких људи можда може појавити питање "због чега Бог допушта да праведници буду мучени искушењима и клеветани, и то људи као на пример човек Божији Хаџи-Георгије - који је био једна чиста душа од малена?", помислих да би добро било да напишем о томе оно што осећам.

Сасвим је природно да су судови Божији за нас непојамни као бездан, али по мом мишљењу ствар може бити и у следећем: Ако Бог не би допустио да одређени праведници буду оклеветани, како би онда могли да остану прикривени прави кривци - они који свој преступ не могу поднети због егоизма? Земља им је тесна, а демони траже прлику да их доведу до очајања, да сами себи науде и тиме на себе натоваре осуду.

Велика љубав Божија допушта, међутим, да праведници буду неправедно оптужени и оклеветани да слабе душе не би била изгубљене; но на крају се истина ипак покаже.

Знајући ово нама, заиста, бива лакше да увек имамо добре мисли када чујемо да колају ружне приче о нашим ближњим и да се упитамо: "Да можда то ипак није клевета?" Тиме на природан начин чак и истински кривци бивају утешени, почињући мало по мало да осећају своју кривицу; глас њихове савести почне да им смета и они се поправљају - ако имају добро настројење. Краће речено, понекад Бог олакшава бреме преступника тако што дозвољава да снажни и праведни буду оклеветани.

Природно, они са којима се неправедно поступа представљају најљубљенију децу Божију. Сами за себе, међутим, они на то по мом схватању и не помишљају. Они, напротив, верују да је могуће да су због нечега криви када их је благодат Божија напустила. Такви могу да буду у затворима и да се осећају као кривци, мучени од стране сопствене савести и преплављени покајањем. Иако се са њима поступа на очигледно неправедан начин, они у својим срцима имају Христа са којим се такође тако поступало и у затворима се осећају као да су у рају; јер где је Христос ту је рај.

Тако праведници, имајући ову племениту љубав, не очекују небеску плату за добра дела која чине ближњима, јер су они деца Божија и делају испуњени са "филотимо"* (објашњење ове речи по старцу Пајсију на крају текста) у својој сопственој кући која је заправо Црква Христова.

Ако би људи промислили колику добробит и вечну радост примају њихове душе (радост коју већ у овом животу почињу да осећају) када учине макар и најмање добро ближњим, они би молили ближње да ово прихвате и чак би им били за то захвални. Јер преображај која се догађа у души и радост коју срце милостивог човека осећа дајући корицу хлеба сирочету, не може се купити ни од најбољег кардиолога, макар му платили врећом пуном долара. Такво озарење и радост осећају душе хришћана који држе бдења, моле се и посте. Ово не могу сасвим да схвате људи који једу шта год пожеле и кад год пожеле, и пију вино и освежавајућа пића.

Наравно, као што рекох, деца Божија не чине ово свесно намеравајући да тиме стекну Небеске награде, или пак духовне радости у овом животу. Јер деца не бивају плаћена од свог Оца (Небеског), будући да им сво Очево богатство већ припада. Сасвим нешто различито представља питање које ће божанске дарове Бог благоизволети да нам понуди као наш добри Отац већ у овом животу и у вечности.

Као што су многи који раде за плату најамници, тако и многи који избегавају грех то чине само стога да не би били осуђени, и исто, дакле, као и први гледају само свој лични интерес. И то је, заиста, на неки начин добро дело, али у њему нема ничег племенитог, јер после огромне жртве коју је Христос поднео ради нашег искупљења ми не би требало из "филотимо" да се обремо у паклу, да га не бисмо ожалошћивали тугом коју ће осећати због нашег страдања. Ово је она врста љубави какву су имали Св. Оци наше Цркве према Христу. Многи од нас, нажалост, имају једну инфериорну љубав која је ограничена потребом да се избегне казна. Оваква љубав иде руку под руку са са маловерјем; другим речима, ми уживамо у стварима овога света само до степена на којем осећамо да нећемо бити кажњени у овом животу, исто тако притом рачунајући да нећемо бити лишени ни Раја.

Ако би нам Христос рекао: "Дечице моја, Рај је сада испуњен и немам место где да вас сместим," неки од нас би му бесрамно одговорили: "А због чега нам то ниси раније рекао?" Други би, опет, пожурили да не изгубе ни један тренутак који може да се искористи за уживање и забављање и вероватно више не би желели ни да чују за Христа.

Деца Божија, међутим, која у себи имају "филотимо", са свештеним страхом рекла би Христу: "Не брини уопште за нас, нама је довољно што знамо да је Рај испуњен; то нам пружа такву радост као да смо и ми сами у Рају." Они би своје духовни подвиг наставили као и раније, осећајући "филотимо" према Ономе кога су и пре волели чистом љубављу. А Христос који је сав љубав уселиће у њихова чиста срца као што је боравио и у Светом Телу Пречисте Дјеве.

Случајеви као што је то случај Хаџи-Георгија су, наравно, веома ретки. Бог тада допушта да крепки праведник страда и носи бремена слабих и оних који су прави кривци да би на такав начин помогао својим ближњим. Управо у оваквим случајевима можемо рећи: "по Божијем допуштењу," а не када ми поклекнувши у борби са злим непријатељем за то "кривимо искушења". Другим речима, само у првом случају делују духовни закони. "Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се." (Лука 18:14) Ово је, по мом мишљењу, заиста начин на који духовни закони делују. Што више увис ми бацимо неку ствар, веће је убрзање којом земљина тежа ту ствар привлачи и она се разбија (закони физике). Што више неко бива узнесен већи ће бити његов пад, и сходно мери његове гордости он ће бити "разбијен" - осим ако његова гордост не превазилази људске мере и достиже гордост демона. У таквом случају човек више не подлеже критеријумима духовних закона који владају у овом животу, већ више оној Апостолској речи: "Али зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се"(2 Тим., 3:13)

Ако човек, међутим, у самом почетку примети гордост где се помаља и скрушено замоли Бога за опроштај, милостиве Божије руке таквога са радошћу нежно приземљују и његово спуштање [са брда гордости, прим. прев.] бива једва приметно; он неће бити разбијен падом јер је његово срце већ било сломљено покајањем које је принео Богу.

Исто бива и са човеком који је некога позледио ножем. Када се такав искрено и са срдачним болом покаје, Добри Бог не допушта да он у садашњем животу заузврат као праведну казну прими рањавање ножем, јер је срце човека који се каје прободено његовом сопственом савешћу која га мучи и због које он много страда. Тада Бог као Отац који љуби уместо ножа дарује балсам Своје Божанске утехе таквом ожалошћеном срцу.

Ако, ипак, из дубоког "филотимо" човек који је грешио сам упорно тражи од Бога да буде кажњен за грешку коју му је Бог већ опростио и због које је он, покајавши се, већ био избављен од дејства духовних закона, онда Бог услишава молитву која се рађа из његовог "филотимо" у исто време припремајући му непропадљиве венце славе.

Сваки човек који испуњава заповести Божије и тражи од Бога да буде кажњен за грех својега брата или да узме на себе болест ближњег постаје сличан Христу. Христос је тада дирнут оваквом племенитом љубављу свога детета.

И заиста, осим тога што му Бог даје благодат да узима на себе грехе других, Он такође допушта да овај човек пролази кроз различита искушења сходно његовим усрдним молбама. Истовремено Бог за њега припрема дијамантски мученички венац јер су га многи људи осуђивали "судећи по изгледу," мислећи да га Бог кажњава за његове грехе, док је тај човек заправо постао светлосни духовни стуб од чистог злата и због своје се љубави према ближњима уподобио Христу.

Међу судовима Божијим - који представљају за нас несагледив бездан - налазимо и овај сличан онима који срећемо код Пророка и Светих као и у хиљадама других случајева; и што је чудније од свега и сам Бог се мења када се човек промени.

Дакле, духовни закони разликују се од природних закона по томе што духовни подразумевају састрадалност и човек тада има посла са својим Творцем - Најмилостивијим Богом.

Када, на пример, немирно дете приђе и покаје се и осети прекор сопствене савести, Отац његов га нежно и са љубављу милује и теши. Отац васпитава своју децу из љубави и са жељом да дођу себи и да приђу близу Њега. Не због прекраћивања мука, ни због овосветске легалистичке праведности, већ из божанске доброте и увек за добробит све своје деце. Тако да се сва спасу и наследе Његово Царство Небеско.

Нека Добри Бог делајући као Бог, не узме у обзир наше роптање; само да се спасе сав свет. Амин.

---------------------------------------------------------------------

*Филотимо - грчки израз. Старац Пајсије ову реч схвата отприлике на овај начин: побожношћу пречишћена доброта, лучезарна љубав скрушеног човека који је лишен себељубља, и чије је срце пуно благодарности према Богу и ближњима; који због своје изузетне духовне осетљивости жели да узврати и за најмање доброчинство које му је било учињено.

http://www.mitropolija.cg.yu/duhovnost/pajsije_svetogorac.html

[JESSY]

на овој теми су сабране ваше теме о старцу Пајсију.....дакле, овде можете да прочитате све о старцу Пајсију, као и да постављате нове постове.....

 

1. Духовни живот наше Свете Цркве
2. > Светитељи

[JESSY]

Лоши живци? Шта то значи? Да није можда искварена помисао? Од свега је најбоља добра помисао. Сагради један мирјанин кућу на мирном месту. Касније, са једне стране саграде велику гаражу, са друге прокопају пут, а са треће отворе ресторан са музиком. Бубњеви и галама до поноћи. Није, јадник, могао да спава: стављао је чепове у уши, почео да пије пилуле за умирење. Мало је недостајало да полуди. Дође код мене. „Старче, таква и таква ствар“, каже ми, „немамо никад мира. Шта да радим? Размишљам о томе да градим другу кућу.“ „Покушај са добром помишљу“, кажем ја њему. „Размишљај овако: да је рат, па да у гаражи поправљају тенкове, поред ње да је болница, па да сваки час чујеш сирену кола хитне помоћи која довозе рањене, а да теби кажу: ‚Само ти буди овде. Овде си безбедан, нећемо те дирати, Можеш из куће слободно да изађеш само у овом кругу, где су ове грађевине, јер ту те ништа неће погодити‘ или ‚остани у својој кући, нико ти неће сметати‘. Зар би то било мало? Зар то не би сматрао благословом? Зато сада кажи: ‚Слава Теби, Боже, што није рат, што су људи срећни и здрави и свако ради свој посао. У гаражи, уместо тенкова, људи поправљају своје аутомобиле. Слава Теби, Боже, нема болнице, рањеника итд. Не пролазе тенкови. Пролазе само аутомобили и људи иду на посао. Ако однегујеш такве помисли, доћи ће после и славословље. Јадник разумеде да је у основи свега како се поставиш према стварима и оде успокојен, Полако се, уз помоћ добрих помисли, правилно суочио са својим проблемом, бацио пилуле и почео мирно да спава. Видиш ли, како се једном добром помишљу све може довести у ред? 
Једном приликом сам путовао аутобусом и кондуктер је гласно пустио радио. Неки верујући младићи, рекоше му да има у аутобусу и један монах, па су му неколико пута дали на знање да треба да га угаси. Једном, други пут, овај ништа: још је појачао музику. „Пустите га“, рекох им, „не смета: држи ми исон док појем!‘ А имао сам помисао: „Да се, не дај Боже, испред нас догоди саобраћајна несрећа, па да су принуђени да у аутобус приме унесрећене људе, једног са сломљеном ногом, другог разбијене главе, како бих поднео тај призор? Слава Теби Боже, што су људи живи и здрави и што чак и певају!“ Тако сам дивно путовао појући у себи.

Даћу вам још један пример да бисте увиделе шта се све може постићи једном једином добром помишљу! Био сам у Јерусалиму са једним познаником. Тамо је био неки празник. Празновали су и непрестано викали: „алала...ах!“ Права пропаст! „Са усклицањем...“ (Пс. 46, 6), „уз кимвале с поклицима!“ (Пс. 150, 5)‘ Ko би могао да разуме шта су викали! То је трајало целу ноћ. Мој познаник се нервирао, излазио на прозор, ока није склопио. А ја.еам с добром помишљу спавао као беба. Сетио сам се Изласка Јевреја из Египта и то ме дубоко дирнуло.

Тако се и ви са овим увек суочавајте са добрим помислима. Залупе се, на пример, нека врата. Кажите: „Ах, не дај Боже,; да се нешто догодио некој сестри, да се ударила и сломила ногу, да ли бих спавала? Залупила су се врата, мора да је сестра имала нека посла.“ Али ако једна почне да осуђује и каже: „Залупила је вратима! Како је непажљива! На шта то личи!“, има ли начина да се после тога умири? Оног тренутка кад прими такве помисли, „покварењак“ ће у њу унети немир. Или нека сестра може ноћу да чује како звоне будилници. Зазвони, на пример, један будилник једном, па мало затим поново. Ако помисли: „Та душа је претерано уморна, не може да се пробуди. Боље да се одмори још пола сата више, па.онда да врши своје правило“, неће се узнемирити, нити нервирати што се пробудила.

Али ако помисли на себе што ју је пробудио будилник, можда ће рећи: „Шта се овде дешава? Зар не може овде да буде бар мало мира!“ Зато кажем да никакво подвизавање не помаже онако, као добра помисао.

[JESSY]

„Како живети?“

Ово је била натраженија поука, најважније питање, постављано Старцу од стране свих.

Он би одговарао у својим, уобичајеним, хумористичним тоном:

„Живи – не тугуј, не осућуј никога, не узнемируј никога и моје поштовање свакоме.“

Често је тон Старца изазивао осмехе на лицима, лакомислених слушаоца. Међутим, ако се човек дубље замисли над овом поуком, дубоки смисао ће постати очигледан сваком.

„Не жалости се“, то јест, нека се твоје срце не оптерећује тугама и несрећама, које су неизбежне за свако људско биће, већ га пре усмери Једином Извору вечне радости – Богу. Кроз Њега, особа се мири са својим жалостима, постаје „покорна“ и тако задобија мир.

„Не осуђуј никог“, „не узнемируј“.

Осуђивање и узнемирење, који су изданци разорне гордости, две су најуобичајеније делатности међу људима. Довољне су да баце душу човека у дубине пакла; док углавном, на површини, могу да мисле да то нису греси.

[JESSY]

Ако се људи удаљују од природног, једноставног начина живота стремећи удобностима, увећавају напетост и не налазе покоја.

Лагодан живот проведен у духу овог света и срећа од овог света, рађају “светску“ напетост. Спољашње образовање које растројава људске душе води свакодневно на стотине њих на психоанализе код психијатара. ( Душевне болнице се све више подижу, психијатри завршавају разне специјализације, премда већина њих нити верује у Бога, нити прихвата постојање душе. Како је могуће да такви људи помогну некоме, кад су и они сами пуни напетости? )

Кад човек схвати дубљи смисао живота, напетост одступа. Кад видимо човека који је и поред тога што има све напет, забринут и тужан, знајмо да му недостаје Бог. На крају крајева, богатство само по себи мучи људе, јер материјалне ствари не испуњавају душу – то ти је двострука мука.

Сласт коју собом доноси једноставност, људи још нису научили.

[JESSY]

На Синају сам имао једну конзерву у којој сам спремао и чај, и кашу. Шта мислите, шта је човеку потребно да би живео? Узео сам једну конзерву млека, мало сам је засекао и направио нешто као дршку. У томе се најлакше спрема кафа и чај. Часком се угреје на малом горионику. Није као ове џезве! Потребна ти је читава гомила шпиритуса да би се уграјале. А за ноћ нисам ни користио лампу, већ само свећу!

Уместо да поједностављујете ствари, да не бисте губили време, ви улажете у “многовремено“, хоћете да све буде савршено и тиме се мучите. Требало би да тражите савршеност у дууховним стварима. Не трошите своју снагу на спољашња улепшавања. УЛЕПШАВАЈТЕ СВОЈЕ ДУШЕ!

Лепе и привлачне ствари не успокојавају људе, јер ће се све то једном претворити у прах. Једна душа више вреди од целог света.

Христос ће нас питати како смо духовно помогли свету и какво смо духовно дело учинили, а не какве смо зидове подигли. Њих нее чак ни поменути. Не кажем да зидања не треба обављати, али их треба ваљано чинити, јер ПРВО ТРЕБА ДА ИДЕ ДУХОВНО ДЕЛО, а за њим све остало.

Људи светског настројења говоре; “Благо онима који живе у палатама и имају све удобности“. Али заиста су блажени само они који су успели да ПОЈЕДНОСТАВЕ ЖИВОТ, да се ослободе омче светског напретка и да се тако избаве из језиве напетости нашег доба. Ако човек не поједностави живот, много ће се мучити.

Сада свима наглашавам и монасима и цивилима, колико је једноставност важна. Јер много од тога што људи чине уопште није неопходно, па их услед тога изједа НАПЕТОСТ.

И већина развода бракова почиње тако што имају толико много обавеза да им се заврти у глави. Раде обоје и отац, и мајка. Деца остају сама код куће. Умор, нервоза – мали проблеми, велике свађе и аутоматски наступа развод.

Данашњем човеку је потпуно страна радост монашког живљења.

Не мисле да треба нечег да се одрекну, да треба мало да се помуче. Мисле само о томе како је онај други успешан и направио два солитера, а онај тамо научио 5 језика, а о себи мисли да нити је направио солитере, нити зна језике.

После ће купити бољи ауто, али опет неће бити задовољан, јер ће постојати неко ко има још бољи. Таквој муци нема краја!

Неблагодарност и похлепа су велико зло! Човек обузет материјаним стварима је увек обузет бригом и напетошћу..

Дубље размишљајте о смислу живота. “Иштите најпре Царство Божије…“ Одатле потиче једноставност и свако правилно постављање.

[JESSY]

- Старче, има ли нешто чему оправдавање користи!

 

- Да. Користи нашем егоизму. Оправдавање представља духовни пад и протерује благодат Божију. Човек не само да не треба да се оправдава, него треба да заволи неправду која му се наноси. Оправдавање нас је протерало из раја. Није ли се то догодило Адаму? Када га је Бог упитао: "Да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?" Он није рекао; "Згрешио сам Боже мој, погрешио сам" већ се оправдавао: "Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох." Као да је рекао: "Ти си крив што си створио Еву!" Да ли је Адам баш морао да послуша Еву?" Пита Бог и Еву и она одговара: "Змија ме превари, те једох." (1. Мој. 3,1113). Да је Адам рекао: "Згрешио сам, Боже мој, погрешио сам." И да је Ева рекла: "Ја сам погрешила", све би било у реду. Али, одмах оправдавање, самооправдавање.

 

- Старче, зашто је крив неко ако не разуме колико је зло оправдавање?

 

- Зашто је крив? Зато што је крив! Када неко непрестано оправдава самога себе и мисли да га други не схватају, да су сви неправедни и да је само он тај који трпи, да је он жртва. А шта је често најчудније? Иако је сам био неправедан и крив је, каже: "Ја бих прихватио неправду, али не желим да онај други испадне крив." Значи, тражи за себе оправдање, на изглед из... љубави, како би пробудио савест у оном другом, за којег мисли да му је нанео неправду, па да не би бацио кривицу на њега! Или, почиње да даје гомилу објашњења, да не би онај други случајно нешто погрешно разумео, па да не... испаде крив! Видите ли како ђаво танано води игру?

[JESSY]

Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства – Старац Пајсије Светогорац

 

Искуство Светих Отаца у разговору са људима нам показује да је оно што се данас често може видети, да неко грубим речима и прекорима мисли да исправи другог човека, заправо представља погрешан начин, да је то потпуно страно Православној Цркви. Често човек тако поступа јер на тај начин мисли да опонаша свете Подвижнике који су били оштри у изобличавању порока, али заборавља да су они то радили без страсти, да су могли то да раде на прави начин јер су достигли светост. Када то ради човек који је још увек у плену својих страсти, то онда изгледа ружно и накарадно. Преподобни авва Доротеј говори да ниједна реч или дело које учинимо под дејством страсти није угодно Богу. Искуство Светих се може видети и у овој мисли светог Јована Кронштатског: „Ако желиш некога да исправиш од недостатака, немој мислити да га исправљаш само својим средствима. Сами ми више кваримо него што помажемо, на пример, својом гордошћу и раздражљивошћу.„Стави на Господа бреме своје“ (види Пс. 55:23) и из свег срца се моли Њему да Он Сам просвети ум и срце човека“. Поука великог Старца који ће ускоро, ако Бог да, бити и званично прослављен и прибројан хору Светих говори врло важну ствар.

 

 

Питао сам једном неког човека: „Шта си ти, борац за Христа или борац за кушача? Знаш ли да постоје борци за кушача?“ Хришћанин не треба да буде фанатик него да воли све људе. Онај ко се без расуђивања разбацује речима, па макар биле и исправне, чини зло. Познавао сам једног благочестивог писца који се мирјанима увек обраћао врло суровим језиком, који је, међутим, тако дубоко продирао да их је до сржи потресао. Једном ми рече: „На једном скупу сам једној госпођи рекао то и то.“ Али начин на који јој је то рекао, сасвим сигурно ју је дотукао. Увредио ју је пред свима. „Пази“ рекох му, „ти на људе бацаш златне венце са дијамантима, али тако како их бацаш, разбијаш им главе, не само оне осетљиве, него и тврде“. Не бацајмо се камењем на људе… у име хришћанства. Онај ко разобличује неког грешника пред другима, или са страшћу говори о некој личности, тога не покреће Дух Божији, него… други неки дух. Етос Цркве је љубав: разликује се суштински од правничког. Црква на све гледа са дуготрпљењем и гледа да помогне свакоме, што год да је учинио, колико год да је грешан.

 

Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром „слову закона“, а „слово закона убија“. Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи „ја“ него „помисао ми каже“ или „Оци кажу“, односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

[JESSY]

Како се може прићи младима који су застранили

 

 

Љубављу. Ако постоји истинита, изворна (= непатворена) љубав, млади то одмах примају и прилазе. Долазе млади, "с коца и конопца" у Колибу, са различитим проблемима. Примим их, почастим их, причам им, и ускоро постајемо пријатељи. Отварају своја срца и примају моју љубав. Некима, злосрећницима, толико је тога ускраћено! Жедни су љубави. Одмах се види да нису осетили љубав ни од мајке ни од оца: не могу је се наситити. Када са њима састрадаваш, када их волиш, заборављају на проблеме, на наркотике, нестају и болести, остављају се и безакоња, и враћају се на Свету Гору као благочестиви поклоници. Јер на неки начин су спознали љубав Божију. И видим да у себи имају великодушност која ти слама срце. Не примају економску помоћ, иако им је неопходна, прихватају се посла, а у школу иду увече. Ти млади људи заслужују да им се помогне. На новој железничкој станици у Солуну постоје куће, где многи млади, девојке и младићи бораве заједно. У простору који је довољан за троје борави по њих петнаесторо. Они потичу из растурених породица: једни краду, а други имају усрдности и не могу да краду. Годинама сам многима говорио да им приђу, да им помогну. Говорио сам да саграде некакав храм, да их тамо окупљају. Сада имају једну малу црквицу, посвећену Апостолу и ђакону Филипу, заштитнику жељезничара.

Одувек сам знао да ако неко од малена не искористи на добро прилике које су му дате, ђаво ће их искористити. Зашто каже пословица: "гвожђе се кује док је вруће". Ковачи, када желе да прилепе два комада гвожђа - не мислим данас када имају апарате за заваривање - стављају гвожђе у ватру, а онда сипају врелу воду и боракс преко њега, и чим га изваде из ватре, онако врело, још варнице са њега лете, ударе чекићем неколико пута и тако га залепе. А ако се охлади, онда неће да се прилепи. Исто хоћу да кажем и за младе. Када им се пружи прилика, ако је не искористе, касније ће почети да се баве другима, да суде, да осуђују,.јер се благодат Божија удаљила. Док, ако имају божанску ревност и ако пазе, напредоваће. Због тога родитељи, колико могу, треба да помогну деци док су мала. Деца су кар празне кутије. Ако се испуне Христом, свагда ће бити близу Њега. Ако не, веома је лако да, када одрасту, крену странпутицом. А ако су као мали добили такву помоћ, ако се касније мало и удаље, поново се. враћају. Дрво које се помаже уљем не трули. Ако се деца мало помажу благочешћем и страхом Божјим, касније немају тескобе.

 

Пријатељ Божији

[JESSY]

Данашња несрећна деца страдају од различитих теорија. Због тога су смућена и ошамућена. Дете; тако, једно жели да чини а чини друго. Жели да иде на једну страну, али га струја овог времена односи на другу страну. Велика је пропаганда сила таме, која заводи ону децу која не мисле много. У школама неки учитељи говоре: "Да бисте успели, немојте поштовати родитеље, немојте им се потчињавати", и тако децу чине неспособном. Та деца касније не слушају ни родитеље ни учитеље. И сматрају да је то оправдано, јер мисле да тако треба да раде. А и држава то подстиче, и они који су на власти, и искоришћавају их и они који не маре ни за отаџбину, ни за породицу, ни за било шта, не би ли како остварили своје планове. Е, све ово, мало по мало, причињава велико зло данашњој омладини. И то веома велико зло, које води томе да деца за свог вођу имају рогатог ђавола! Сатанизам се много проширио. Чујеш у некаквим центрима, читаву ноћ певају: "сатано, ми те обожавамо, не желимо Христа. Ти нам све дајеш". Страшно! Шта вам даје а шта вам узима, несрећна децо!

Мала деца, раздражена кафом и цигаретама... Како да видиш чист поглед, како да видиш благодат Христову на њиховим лицима! Имао је право један архитекта,када је, једној групи младих који су ишли на Свету Гору, рекао: "Наше очи су као очи покварене рибе". Дошао је на Свету Гору са десетак младића, од осамнаест до, отприлике, двадесет пет година. Он се духовно преобратио, и после му беше жао младића који су живели распусним животом. Једном приликом, он им даде карте да иду на Свету Гору. Пошао сам из Колибе и они ме сусретоше на путу. "Сада идем, рекох им, али хајде да мало овде поседимо" И седосмо. Тада наиђоше и нека деца из Атонијаде, "Седите и ви мало овде", рекох им. И седоше. Онда архитекта рече овим који су били са њим: "Примећујете ли нешто?" Они рекоше да не примећују. "Погледајте мало лица једни другима, а после погледајте лица ових других младића. Да видите како њихове очи сијају, а наше су као код покварене рибе." И заиста, тада сам и ја приметио, баш такве су биле: очи покварене рибе. Замућене, изобличене... А очи друге деце су сијале! Јер деца из Школе чине метаније, иду на службе. Човек се познаје по очима. Због тога је и Христос рекао: "Светиљка телу је око" (Лк. 11, 34). Колико младих долазе на Свету Гору, обилазе све манастире и постају монаси, али поред свега - како би рекли? - немају карамеле у манастирима, али имају радост од које им лице сија: Док они; у свету, пак, имају све што пожеле, али јадници ужасно живе.

До нас са свих страна долазе различите струје. Са истока нам долази хиндуизам, и друге окултне религије, са севера стиже комунизам, са запада гомиле теорија, са југа, из Африке, магија и друге болести. Један младић, захваћен таквим струјама, дође једном у Колибу. Схватио сам да су га ту довеле молитве његове Мајке. Када смо мало поразговарали, рекох му: "Види, дете моје, да нађеш духовника, да се исповедиш и да те помаже, и да ти сада од почетка помогне. Треба да те помажу, јер си одбацио Христа". Заплака се јадник. "Моли се, за мене, оче, рече ми, јер не могу овога да се ослободим. Испрали су ми мозак. Схватам да су ме овде довеле молитве моје мајке". Колико помажу мајчине молитве! Онеспособљавају се јадници када их обрлате, а онда их хвата страх, тескоба, а онда прелазе на наркотике итд. Са једне низбрдице на другу. Нека им Бог помогне!

[JESSY]

- Због чега многи људи, иако све имају, осећају страх и тугу?

- Ако видите човека, који осећа велики страх, огорчење и тугу, иако све има, знајте да нема Бога.

Тај човек који све има: и материјална добра и здравље, - и уместо тога да заблагодари Богу поставља још безумне захтеве и ропће, једнозначно припрема себи место у аду. Човек који зна шта је захвалност је свиме задовољан. Он размишља о томе да му Бог дарује сваки нови дан и радује се свему. Али ако је човек незахвалан, он је свиме незадовољан, ропће на северни ветар и доноси хладночу ... Није му се свидело сунце па ево сада дрхти од зиме. - Старче, шта тиме желите да кажете?

- Хоћу да кажем да ако не примамо добра која нам Бог даје, и ропцу, онда наилазе искушења која нас приморавају да се повије. Озбиљно вам говорим: ко има такав обичај да непрекидно ропће нека зна да ће од Бога добити ћушку како би у овом животу отплатио иако само део свог дуга. А ако не уследе ћушке онда је то још горе јер ће морати одмах све да плати у будућем животу.

- Значи роптање може да постане навика?

- Прелази у навику, јер за ропот следи ропот и за жалбом жалба. Онај који сеје жалбе пожњеће страх. А онај који сеје славословље осећа Божанску радост и благослов вавек. Колико год Бог да да благослова човеку који ропће, он их не осећа. И зато Божија Благодат одступа од њега и наилази искушење. Искушење га следи за петама а благодарног Сам Бог следи Својим даровима.

Неблагодарност је велики грех, који је Сам Христос осудио. «Нису ли се десеторица очистила? А где су деветорица? »(Лк. 17, 17) - упитао је губавца који се вратио да Му захвали. Христос је очекивао захвалност од десеторице губаваца не ради Себе него ради њих самих, јер би им она донела корист.

- Старче, због чега моју радост нагло смењује туга?

- Нагли прелаз од радости ка тузи је најчешће због искушења. Злобни тангалашка се бори са човеком, а посебно са пријемчивим и по природи животно радосним, који тежи да живи духовним животом. Али због чега ми да дозволимо тангалашки да то ради? Зар радост није боља од туге? Зар љубав није боља од злобе?

- А ја понекад упаднем у тугу, а не знам узроке.

- Тангалашка не жели да се човек радује. Он налази начина да огорчи И оне који имају повода за то као и оне који немају. Што се тебе тиче, чини ми се да хоће да те доведе до разочарења, И све више те опкољава танким нитима. Ако би те везао конопцем онда може се рећи постоји повод за огорченост. Али се теби те танке нити чине као конопци и зато све то преживљаваш. Не мучи се без разлога јер тиме радујеш тангалашку и огорчаваш Христа. Да ли желиш да Христос буде огорчен?

- Не старче, али ...

- Никакво "али"! "Нека се ад огорчи!"
- Нека се огорчи!

ТУГА исцрпљује наше ДУШЕВНЕ И ТЕЛЕСНЕ СНАГЕ

[JESSY]

Када се човек уздржи од испразности, тада се његов ум нужно усредсређује на Бога. Ви, жене, можете лакше да се предате Богу, јер имате милосрдније срце. Мушкарцима је то теже, јер их у томе спречава разум. Вођене својим осећањима, жене су продужиле пут Голготе и ишле све до Гроба, док су се мушкарци сакрили. Међутим, вама прети опасност да вас срце одвуче ка испразним стварима. Вама је лако да се предате малим, сујетним стварима тако да вам ништа не преостане за Христа. Не задовољавате се неопходном одећом, предметима и стварима, него тежите да поред неопходног имате и оно што је лепо, украшено и префињено. Сматрате да је чаша лепша ако је на њој нацртан неки цветић, а прекривач за сто ако је украшен везом, столице ако су резбарене, итд. Срце се на тај начин расипа. Немојте узалудно расипати своје срце...Жене поседују обиље љубави, али ђаво може да затрује и да је претвори у завист. Жене су у стању да много воле саме себе; таква љубав изазива патњу и претвара се у мучење. Ако лишимо себе такве љубави, онда нам сва та љубав остаје за Христа и ближње.