Старац Пајсије - поуке

[JESSY]

Колико се неко више удаљи од Бога, толико ствари постају теже. Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи. Као што детенце удаљено од мајке пати, тако и човек удаљен од Бога пати, мучи се. Човекова удаљеност од Бога је пакао. Сразмерно својој удаљености од Бога, људи већ у овом животу осећају тежину, а у другом животу та тежина постаће вечна. Зато се већ овде предокуша делић рајске радости, у оној мери у којој се живи сагласно вољи Божијој.

Када неко чини добро, он осећа радост. Када неко греши, он онда пати. Светска радост доноси напетост духовним људима. То није трајна, истинита радост; она је привремена, тренутна. То је радост која не испуњава човекову душу, пролазна је, а не духовна. Пуни душу само смећем. Када будемо осетили духовну радост, ону пролазну више нећемо желети. Данашњи људи не мисле о вечности. Нису схватили дубљи смисао живота. Нису никада осетили оне друге, небеске радости.

[JESSY]

Често од Бога тражимо сад ово, сад оно, а он нам не одговара на наше молбе. Да би нам Бог одговорио на нашу молбу и да би нам дао што год од Њега затражимо, треба пре свега да поседујемо смирење, које ми немамо. Сви ми, и млади и стари поседујемо велики егоизам и не допуштамо да нам се било на шта укаже, не допуштамо никакве примедбе. Ми све знамо, ми смо сви мудри. Када нама влада егоизам, због најмањег разлога рађа се велика свађа. Отварамо врата сатани, он улази у породицу и разара је. Што год у том тренутку видите и чујете, не обраћајте пажњу, јер то не помаже, само разгара ватру. Само будите трпељиви, молите се и тек када се онај други умири, биће разумевања. Рибар не излази у риболов по невремену, него чека да се море умири. Велико смирење је простодушност.

[JESSY]

Ако спасемо себе – то нам је довољно. Свако ко упражњава добродетељи – спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога? Сви знамо како да се спасемо, но то због лењости нећемо. Спасавај самог себе! Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе. Ако су се и велики монаси, како сведоче свештене историје, по смирењу уклањали од духовног руковођења, од славе и од тога да поучавају друге и носе њихово бреме, онда тим пре ми грешни и недостојни треба да избегавамо тако нешто, јер ћемо повредити и себе и ближње.

Према братовљевом недостатку односи се као да си слеп, глув и нем – не гледај, не слушај и не говори, не покушавај, као простоуман, да разумеш и не прави се мудар; пази на себе, буди разуман и опрезан. Ако неко ко жели да се спасе обраћа пажњу на сваку љутиту реч и ако се не труди да око начини слепим, ухо глувим и језик немим, неће моћи да без узнемирења пребива у душевном покоју. Ако те неко буде испитивао, не допусти себи да се правдаш или противречиш, већ са смирењем реци: ''Опрости ми Бога ради!'' и даље ћути.

[Данче*]

Код појединих побожних хришћана видим неку чудну логику. У реду је њихова побожност, добро је њихово настројење према добру, али им је потребно и духовно расуђивање и ширина, како њихову побожност не би пратила ускогрудост, тврдоглавост (како народ каже: арбанашки инат). Основа свега је духовност, а из ње произлази духовно расуђивање, јер иначе остаје на штуром "слову закона", а "слово закона убија". Онај ко има смирења никада неће себе постављати за учитеља другима; такав човек више слуша и кад бива упитан за мишљење, одговара смирено. Никада неће рећи "ја" него "помисао ми каже" или "Оци кажу", односно, говори као ученик. Онај ко мисли да је способан да исправља друге има много самољубивости у себи.

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ

[JESSY]

УНУТРАШЊИ БЕСПОРЕДАК
И СПОЉАШЊИ РАЗВОЈ
 
Јадници овога света облаче се
а то што облаче је у њима
 
- Старче дајте ми благослов (= послушање).
- Благословим да чиниш духовни карневал као Света Исидора[1] јуродива, како би изградио једну добру дволичност.[2] Видиш, јадници овога света славе своју светску дволичност, облачећи на себе оно што је у њима.[3] Некада су карневали били само једном годишње, на покладе. Данас стално има некаквих карневала.... Свако се облачи како хоће! Људи су данас заиста постали чудни. Полудеше! Мало је оних који су прибрани, часни, било да су у питању мушкарци, жене или деца. Жене су, пак посебно грозне. Када сам данас ишао у град, видео сам једну са врпцом дугачком као завој, са чизмама до горе и са једном кратком марамом. Кажу ми: "То је мода!" Друге, опет иду са некаквим танким штиклама! Ако с тим само мало ходају, мораће да иду код ортопеда... А какве су фризуре, немој ни да питаш! Гледам једног - нека ми Бог опрости - какав је то човек био? Са некаквим бесним изразом лица, са цигаретом у устима, пуши, а очи му црвене! ... Сада кажу да је неко правило да не пуше код куће кад имају малу децу. Међу њима, та јадна деца су од рођења пушачи! Људи страдају и од силних кафа, праве неке гримасе... Отишла је благодат Божија. Сасвим их је напустила!
Сећам се, када сам био на Синају. Колико ме је само болело када сам гледао туристе који су долазили у манастир! Како је то било ружно! Као да сам гледао дивне византијске иконе, бачене на ђубре, само што су ови туристи, сами себе бацили. Једном сам видео једну девојку која је носила нешто као фелон[4], и рекох: "Хвала Богу да неко носи нешто пристојно, макар и да личи на фелон, није као код ових других". Али кад се враћала, имам шта да видим, сва је била деколтирана!
Докле је свет стигао! ... Послали су ми слику једне невесте ( = младе) да се помолим за срећу тог брака. Имала је на себи неку грозну венчаницу. Такво облачење је непоштовање Свете Тајне, и светог црквеног тла. Духовни људи а не мисле! Шта други да раде? То кажем због тога, што ако се у манастирима не држе правила, где ће их држати. Данас су људи сасвим неумни.
Раније када је било макар двоје Христа ради јуродивих, било је мање лудих на свету. Можда треба да молимо ово двоје јуродивих Христа ради, да се поново прихвате свог јуродства? Данас свуда видиш и чујеш најчудноватије ствари. Каже ми један - прекрстио сам се када сам чуо - да је данас модерно код ових лењиваца, да поцепају своју одећу, да је исеку па да после ставе закрпе. Добро, нормално је да неки радник изгледа тако, али да тако изгледа нека ленштина! ... Тај што ми је то рекао, поједноставио је. "Да ти кажем, старче, нешто још чудније: моја жена је једном ишла у Омонију, и тамо је видела како дете из породице наших пријатеља, има панталоне исцепане од позади. "Дете моје, каже му, погледај се од позади..." Ма пусти ме, каже, то је мода"! Јадна та деца!
- Старче, да ли је исправно то што неки носе на гардероби ликове Светитеља?
- Ако је на блузи или на мајци, добро, нема везе. Боље је тако, него да ставе ђавола. Али ако је на панталонама, онда стварно не иде, онда је то безбожно. Ето, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, неки су правили мајце са ликом патријарха и цркве Свете Софије.
- То су чинили из благочестивости?
- Па нису то чинили Јевреји, него хришћани. Има и неких који чине добра дела, као што постоје и добри лекари, а и они лоши!
- Старче, сво ово безакоње је под утицајем странаца?
- А одакле би било? Због тога су у моје време говорили: "Људи из Смирне су..." Јер је то био приморски град и долазило је тамо много странаца. Свети Арсеније је био веома строг по овом питању. Била је тамо на Фаросу нека млада, која је носила некакву шарену смирнску мараму. Стално јој је Свети понављао да је баци и да носи онакву какву су носиле и остале жене. Али она га није слушала. Једнога дана, када је Свети Арсеније виде да поново носи ту шарену мараму, рече јој строго: "Болештине Француске на Фаросу не желим. Ако не послушаш, децу коју ћеш родити, након што се крсте, однеће анђели а ти нећеш имати радости". И ни тада није послушала, и двоје деце јој умре. Тек тада дође, баци ону мараму, и оде код Светог Арсенија да тражи опроштај.
- Старче, да ли тамна одећа помаже у духовном животу ономе ко жели да постане монах?
- Да, тамна одећа много помаже. На тај начин се човек удаљава од света, док се шареном одећом везује за свет. Онај ко каже: "Ићи ћу у манастир и тамо ћу носити црнину. Ићи ћу у манастир и тамо ћу вршити правила", такав ће и кад оде тамо, чинити црне ( = лоше, погрешне) ствари. Када је неко у свету и када са радошћу чини оно што чине монаси, такав се и свету духовно радује, и у монаштву ће напредовати два по два и три по три степеника.
- Старче, често пута, млади који су побожни и који се облаче благочестиво имају много проблема са одраслима.
- Ако верују и ако то чине од срца, привешће и одрасле на своју страну. Знао сам једну девојку која је носила црнину и дугачке рукаве. Била је благочестива! Каже јој једном једна модерна старица: "Не стидиш ли се девојко, да носиш црнину и дугачке рукаве?" А она јој одговори: "Пошто не видимо ваш пример, онда ћемо ми носити црнину". Тако ју је придобила.
Видиш, та жена је недавно постала удовица а носила је шарено. Али шта да кажеш? Моја сестра је пре двадесет три године постала удовица, и од када јој је муж умро, није скидала црнину. Ја сматрам блаженом удовицу која носи црнину целог живота, и која живи чистим духовним животом, без роптања прослављајући Бога, док несрећницама сматрам оне које носе шарену одећу и и у складу са таквом одећом живе.

[JESSY]

Данас не може да се разликује човек од жене
 
Некада су, да би искушали мудрост Соломонову, довели групу дечака и девојчица, слично одевених, да их он раздвоји.[5] Он их одведе до једног врела и рече им да пливају. По начину на који су пливали, разделио их је. Девојчице су скакале пажљиво, стидљиво, док су дечаци скакали на главу и длановима пљускали.
Данас мушкарци тако много опонашају жене да често пута не можеш да их разликујеш. У стара времена си са педесет метара могао да разликујеш да ли је неко мушкарац или жена. А данас, много пута, ни изблиза не можеш да разликујеш ко је шта. Не схваташ - мушкарац је? - жена је? Због тога и постоји пророштво да ће доћи време када неће моћи да се разликује да ли је неко мушкарац или жена. Старац Арсеније Спилеотис, рече једном младићу који је имао косу до земље: "Добро, шта си ти? Младић или девојка?" Није могао да разликује. Касније су их на Светој Гори шишали. Сада долазе као под конац... Ја сам их шишао маказама којима сечем коноп када плетем бројанице. Колико њих сам само ошишао! Шишао сам их иза цркве. Кад дођу такви, кажем им: "Треба ми косе за неке ћелавце да им залепим... Учините ми љубав да вам мало косе одсечем!" Шта да раде сад?
- И то су прихватали?
- Важно је на који начин им приђеш. Не почнем. "Како је то грозно. Зар се не стидите? Не поштујете ову свету земљу!" Него им кажем: "Бре децо, ви са том косом исмејавате своју мушкост. Да видите некога како по Омонији шета са женском ташном, на шта би то личило? Зар то иде? `Ајде да одсечете косу!" И онда их шишам. Знате ли колико сам косе скупио? Понекад, ако се неко мало буни, и почне да пита "зашто", итд, кажем му: "Шта "зашто"? Зар нисам калуђер? Ја шишам. То је мој посао"! То је начин да им то кажеш. Смеју се и то је то. А после их шишам. Не мењам им имена! Само сам једног назвао Достојно јест, јер је у том часу прошла Литија са иконом Достојно јест. Како су се само родитељи радовали што их шишам! Схваташ ли колико сам обрадовао родитеље, мајке њихове? Охохо... Само због тога да ме прости Бог! ...
Сада је опет мода да се шишају и да позади остављају нешто као праменове. "Чему ти то служи?", питам понекад. "То остављамо, каже ми, да нас се сви пазе". "Дете, и да платите, са толико проблема које имају данас неће на вас обраћати пажњу". А видиш како многи младићи данас стављају минђуше! И то колико минђуша ставе!
- Старче, неки носе само једну минђушу.
- То су анархисти који носе једну минђушу. Једна минђуша је симбол анархије. Не стављају минђушу зато што су хомосексуалци - буше уши и стављају то, као знак побуне. Дође један момчић са оцем, овде у Коливију, двадесет две године, са дугачком косом, брадом и једном минђушом у уву. "Није важно, рекох. Многи вас осуђују. Ја вас не осуђујем. Ти који вас осуђују не знају да сте анархисти, и зато вас осуђују". После је то скинуо и дао ми. Било је од злата. "Дај то, рекох, неком златару, и нека ти од тога направи крстић".
- Старче, неки стављају минђуше и у нос.
- То значи да им је ђаво ставио алку у нос, само се поводац не види... Има и оних који око врата имају златне ланце, одавде до овде! Једноме сам дао средство за чишћење. Касније га је ставио на врат, а ја му рекох. "То да даш неком сирочету, или да даш својој мајци да да неком сиромаху". Кад сам му изнео такво размишљање, рече ми: "Шта да радим"? "Од сад па надаље, рекох, да носиш ланчић са крстићем". Мушкарци, па да носе накит! Носе дебеле златне ланце, од по два три реда, што ни принчеви не стављају на себе. Ставе то око врата, а онда ти причају о својим проблемима. То /што раде/ је проблем! Правила! Нека их преузму од других, нека их сами поставе. Изгубили су меру. Сасвим сасвим, сасвим! Неки око врата стављају знакове зодијака. Питам једног: "Шта је то? Први пут то видим". "То је мој хороскопски знак", каже. А ја сам мислио да је иконица Пресвете Богородице. "Добро, рекох, животиње сте, па носите зодијак".[6] Лудост! Унутрашње безакоње ( = беспоредак) је провалило напоље. Треба много да се молимо Богу да просветли омладину, како би сачували барем мало памети.

[JESSY]

Људи су жедни једноставности
 
Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли дотле да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: "Ови не раде на пољу, зашто су такви"'? Неко говори сељачки по природи, и њему то стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама... Из једне крајности у другу. Један је имао шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се спремали, понесе са собом кравату, сако, итд. "Шта радиш тамо"?, пита га неко. "Ићи ћу код оца Пајсија", каже. "А, шта ти је то што носиш?" "То сам обукао да му тако укажем поштовање". Е, где смо стигли!
Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( = дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути, онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, стегнуте - не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. "Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно...". И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што "тако треба". Некада млади говоре: "Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( - због кравате - прим. прев.)! Одох оданде!" И одлазе и враћају се наги. Иду у другу крајност. Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не потчини самога себе, онда је једноставан и има смирење. Онога ко је то постигао ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати - нити злоба нити лицимерство, него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштовања ( према људима - прим. прев) и свакако љубави. Треба делати једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалски клован.
Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач од дела расе - то је носио, али је задобио велику радост. Јер ако је од споља и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је неки посетилац фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео да се старац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мандију, док је то у ствари била стара пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља осветио, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.

[JESSY]

Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце. Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог. Пошто су горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега, и да ће се побринути и за економско јачање породице. Бездетнима Бог не даје децу за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.

[Данче*]

Сећања на Старца Пајсија

Пре неколико година сам имао прилике да боравим у Грчкој. И ето, нађох се у црквеној продавници малог, али славног грчког градића. И какво је то мучење – ходати између полица са предивним издањима, узимати их у руке, осећати чудесан мирис типографских украса, уз пријатно шушкање листати странице и... остављати их на своје место јер не разумеш у њима ни словца! Ето, таквим сам се префињеним самомучењем бавио када је зазвонило звонце на улазу и онако својски са улице улетео у продавницу Грк – познаник власника радње.

Мој добри водич, монах Серафим, пожурио је да ме представи као „ходочасника из Русије“. Грк је заиста био дирнут, потпуно искрено и добронамерно се смешио, дрмао руку, говорио на свом језику... Грци уопште, како сам приметио, често као да не желе да признају да не знаш њихов језик и уверено настављају разговор, тражећи још и одговоре на своја неразумљива питања. Међутим, овај Грк није био исувише навалентан, порадовао се са нама и изненада, разменивши пар реченица са власником радње и поздравивши се, отишао својим послом.

    - Знаш ко је то био? – загонетно је почео отац Серафим, иако је од раније знао одговор.

    - Не. Ко је то?

    - То је човек кога је старац Пајсије обратио једним погледом.

    Чудио сам се.

    - Једним погледом? Како?...

    - Па ево... Човек је живео немарно, био је православан тек тако – „по крштењу“, скитао је, пио, правио глупости и било га је баш брига за све. Жена је и плакала и претила, и молила га да се замисли због деце – ништа није помагало. Човек је пропадао.

Након још једне пијанке почела је да га моли да оде са ходочасницима на Свету Гору. А од нашег градића Света Гора уопште није далеко – 80 километара, не више. И тај човек је некако, преко срца, пре „да би се жена смирила“ него због покајања, кренуо на тај пут. Касније ми је причао:

    „И ето, шетам ја по Светој Гори као мува без главе, тешког срца, несхватљиво љут, све ми је досадно, тегобно, неподношљиво, немам снаге. Само размишљам како да се што пре заврши ово „мучење“. Ни манастири, ни црквене службе не додирују. И ето, већ пред сам повратак на пристаниште, одједном је нашим поклоницима дошло у главу да посете „још некаквог“ старца Пајсија.

 

 

Скоро да нисам умро од досаде, али шта да радиш – попео сам се заједно са свима козјом стазом у неку удаљену келију, проклињући дан када сам се решио на овај кулук. Дошли смо до убоге колибе, изашао је старчић – монах: сед, смирен, одевен једноставно, да не кажем отрцано, а ови су га окружили радосно, галаме, нешто питају, а ја размишљам: „Па добро, ето причајте себи за здравље, а ја ћу стајати ту са стране, запалићу коју.“ И заиста, узео сам цигару, запалио са задовољством и чекао када ће се ова побожна „манифестација“ завршити па да могу мирно да идем кући.

Али, у неком тренутку је отац Пајсије заборавио на све, подигао поглед и погледао ме право у очи... Са таквим болом, са таквом неограниченом, најдубљом љубави ме је гледао, да сам ја одједном, разумеш, потпуно јасно, схватио какав сам ја шљам! Као да сам видео живог Христа и схватио да ме се Он увек сећао... и чекао... И тако ми је постало горко за све што сам радио у свом развратном животу – речима се не може објаснити!... Као да се нешто преломило у срцу...

Након три сата сам ишли бродом као Уранополису и свега сам се сећао, размишљао... нисам могао да не мислим о ономе што се догодило.

Због једног само жалим и жалићу увек што нисам тада решио да одем до старца, нисам узео благослов од њега... а више га никада нисам видео. Али више нисам могао да живим као раније после таквог погледа... Схваташ – вратили смо се кући и ту су сви другови, и привлачна места и другарице... а све ми је постало одвратно. Почео сам више пажње да обраћам на породицу, децу... у храм да одлазим, истински сам се исповедио, по први пут поштено за неколико година...

Ето, тако је цео мој живот преокренуо једним погледом отац Пајсије! Царство му Небеско! Пред његовом фотографијом се кући као пред иконом молим и верујем да се он заиста моли за нас немарне пред Богом.

Извор: pravoslavie.ru

http://www.prijateljboziji.com/_Secanja-na-Starca-Pajsija/39011.html

[Данче*]

Смирен човек је кротак. Али то не значи да је онај који је кротак да је и смирен. У кротости би требало да буде и смирење, јер ако њега нема онда човек може и да се чини споља кротким, али унутра да буде испуњен гордошћу и да говори о другима: „Они су ненормални, не треба на њих ни да обраћам пажњу, нек сами себи причају“! Као онај монах којег оци никада нису видели да је био разгневљен, и који никада није одговарао када су му досађивали. И зато су га једном упитали: „Какве помисли има у свом срцу, да будући подвргаван клеветама, или трпећи увреде од неког он показује такву дуготрпељивост“? На шта је овај одговорио: „Зар треба да обраћам пажњу на њихове недостатке... То су пси који лају“. Односно он је презирао друге.

[JESSY]

Рећи ћу вам једну причу коју сам чуо. Једном се један прост човек молио Богу да му покаже Рај и пакао. Једне ноћи, у сну чује глас који му каже: „Дођи да ти покажем пакао“. Тада се нашао у једној соби, где су многи људи седели око једнога стола а у средини је била шерпа пуна јела. Међутим, сви су били гладни, нису могли да једу. У рукама су држали једну дугачку кашику, узимали би из шерпе храну, али нису могли да је принесу устима. Зато су роптали, викали, плакали ... Онда је поново чуо исти глас који му је рекао: „Дођи сада да ти покажем Рај“. Нашао се у другој соби где је много људи седело око стола и на столу је била ђерпа са јелом и сви су имали исте, дугачке кашике. Међутим, сви су били сити и радосни, јер је савко узимао својом кашиком храну из ђерпе и хранио другога. Разумеш ли сада како можеш да живих у Рају још од овога живота? Ко чини добро радује се Божанском утехом. Ко чини лође мучи се и овај земаљски рај претвара у пакао. Имаш љубави, доброте? Анђео сеи и где год одеш и станеш доносиш Рај. Имаш страсти, злобу? Имаш у себи ђавола и где год одеш доносиш пакао. Јер одавде почиињемо да живимо : Рај или пакао.

[JESSY]

Ако епископи ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити !?

Ако епископи ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити!?

…Накупило се много пепела, ђубрета, равнодушности и за то да би све то одлетело, треба јако да дуне… Страшно! Наступила је вавилонска пометња! Потребно је да се Бог умеша…

Постоји велики немир. Све се помешало! Народу је глава потпуно помрачена. Па ипак, без обзира на то врење, ја осећам у себи неку утеху, неку увереност. Ипак има хришћана у којима почива Бог. Има још Божијих људи, људи молитве и свеблаги Бог нас трпи и поново ће све довести у ред…

…Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом…

…Лењо свештенство успављује народ, оставља га да буде какав јесте, да се не би узнемиравао. “Види, кажу они, ни у ком случају им не говори да ће бити рат или Други Долазак и да се зато треба припремати за смрт. Да се људи ни у ком случају не би узнемиравали!“ А други, од лажно схваћене доброте, говоре: “Не разобличавајте јеретике, да су у прелести, да бисмо показали нашу љубав према њима“…

…Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште. Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: “Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!“ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству…

…Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: “Зар ја могу да изменим ситуацију?“…

…Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако епископи ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?

Благодарите Богу за све. Потрудите се да будете мужествени (храбри). Подигните се мало. Знате шта подносе хришћани у другим земљама?… А код нас су многи тако равнодушни… Недостаје доброг расположења, подвига…

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…

Хоћу да кажем да све отуда полази. Ако човек не верује у Бога неће имати обзира ни према породици, ни према свом завичају, ни према својој отаџбини. И то је оно што неки желе да униште, зато и стварају дух немара…

Гледај у узрок. Можда ћемо морати да преживимо много од онога о чему се говори у Апокалипси. Наступило је отпадништво (апостасија) и преостало је још само да дође ”син погибли„ (2.Сол.2,3). Свет ће се претворити у лудницу… Видећемо како се збивају најневероватнији, најбезумнији догађаји, али је добро само то што ће они веома брзо смењивати један другога. Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна светска влада, једна религија, скројена према њиховој мери – такви су планови мрачних сила…

Мене узнемирава владајући спокој. Нешто се спрема. Ми још нисмо схватили како треба, ни то у каквом времену живимо, ни то да ћемо умрети. Шта ће из тога произаћи, не знам, стање је јако тешко. Судбина света зависи од неколико људи, али Бог још увек држи кочницу. Треба се много и са болом молити, да би се Бог умешао у оно што се дешава… Време је јако тешко.

Накупило се много пепела, ђубрета, равнодушности – и за то да би све то одлетело, треба јако да дуне… Страшно! Наступила је вавилонска пометња! Потребно је да се Бог умеша… Постоји велики немир. Све се помешало! Народу је глава потпуно помрачена.

Па ипак, без обзира на то врење, ја осећам у себи неку утеху, неку увереност. Ипак има хришћана у којима почива Бог. Има још Божијих људи, људи молитве и свеблаги Бог нас трпи и поново ће све довести у ред…

Не бојте се! Ми смо преживели толико невоља и нисмо нестали. Зар ћемо се уплашити буре која треба да се разиђе? Нећемо умрети ни сада! Бог нас воли. У човеку постоји сакривена сила за случај потребе. Тешких година ће бити мало. Само једна олуја…

Не узнемиравајте се нимало, јер је над свиме Бог, Који управља свиме и поставиће сваког на клупу за оптужене да би дао одговор за учињено, у складу са чиме ће свако и добити награду од њега. Биће награђени они који су на неки начин помогли добро а биће кажњен онај који чини зло. Бог ће на крају крајева све поставити на своје место, али ће свако од нас дати одговор за оно што је урадио у те тешке године молитвом, добротом…

Данас се труде да разруше веру и за то да би се здање вере срушило, ваде помало, по камичак. Али свеједно су за то рушење одговорни сви: не само они који руше већ и ми који видимо како се руши вера и не трудимо се да је укрепимо. Затим ће ти кваритељи смишљено да нам задају још више тешкоћа, да се озлобе на Цркву, монаштво. Садашњој ситуацији је могуће супротставити се само духовно а не по светски. Олуја ће да се појача још мало, да избаци на обалу сво ђубре, све непотребно, а затим ће ситуација да се разбистри. И једни ће добити чисту награду а други ће да плате дугове.

Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште. Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: “Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!“ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству.

Искрен, духован човек не треба ништа да ради незаинтересовано. “Проклет сваки који немарно ради дело Господње“, говори пророк Јеремија (Jер. 48,10)… Сада је рат, духовни рат. Ја треба да будем напред. Колико марксиста, колико масона, колико сатаниста и свих других! Колико бесомучних, анархиста, прелешћених… Ја видим шта нас очекује и то ме боли. У грлу ми је горчина од људске боли…

Влада дух млакости, јунаштва уопште нема! Сасвим смо се искварили! Како нас Бог још трпи? Данашње поколење – то је поколење равнодушности. Не рата. Већина и може само за параду. Безбожницима, хулитељима дају да наступају на телевизији. И Црква ћути и не одлучује те богохулнике. А требало би одлучивати такве. Жао им је да их одлуче, шта ли? Хајде да не чекамо да неко други да извади змију из рупе, да бисмо ми били спокојни. Ћуте због равнодушности. Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: “Зар ја могу да изменим ситуацију?“

Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци. Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?

Благодарите Богу за све. Потрудите се да будете мужествени (храбри). Подигните се мало. Знате шта подносе хришћани у другим земљама?… А код нас су многи тако равнодушни… Недостаје доброг расположења, подвига.

Али ако ми не почнемо да ратујемо против зла, ако не почнемо да разобличавамо оне који саблажњавају верујуће, онда ће зло постати још веће. Ако се не уплашимо, мало ћемо ободрити верне. И онима који ратују против Цркве ће бити много теже. У прошлости је наш народ живео духовно, зато га је Бог благосиљао, и свети су нам на чудесне начине помагали. И ми смо побеђивали наше непријатеље који су нас увек превазилазили бројчано. Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом.

Лењо свештенство успављује народ, оставља га да буде какав јесте, да се не би узнемиравао. “Види, кажу они, ни у ком случају им не говори да ће бити рат или Други Долазак и да се зато треба припремати за смрт. Да се људи ни у ком случају не би узнемиравали!“ А други, од лажно схваћене доброте, говоре: “Не разобличавајте јеретике, да су у прелести, да бисмо показали нашу љубав према њима“.

Данас је наш народ умешен “на води“. Квасац није исти. Ако ја избегавам узнемиравање ради тога да не нарушим свој телесни покој, онда сам ја равнодушан према светињи! Духовна кротост је једно, а мекоћа због равнодушности – сасавим друго. Неки говоре: “Ја сам хришћанин и зато треба да будем радостан и спокојан“. Али то нису хришћани. То је равнодушност, то је светска радост. Тај у коме постоје та светска начела – није духован човек.

Духован човек је – сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха.

[JESSY]

Говорим уопштено; хоћу да кажем колико нас је захватила равнодушност. Иди до неке школе и видећеш: ако отворени прозори ударају у зид од ветра тешко ћеш наћи једно дете да устане и затвори их како се не би разбили. Нека деца ће гледати у празно, нека гледати како се прозори разбијају, нека ће пролазити поред прозора као да се ништа не дешава. Равнодушност. Причао ми је један официр: „Бојим се да не могу да нађем ни једног поверљивог војника да чува складишта са горивом како се непажњом не би изазвао пожар.“

Данас је у нас ушао неки дух који се среће у комунистичким државама. У Русији ће ове године, без обзира на принос житарица, бити глад. Нису пожњели пшеницу на време него врло касно. Почели су са жетвом у јесен. Зар се у јесен жање? Кад није њихово како да им буде жао како да се труде око њега? Живот им се претворио у најамништво. Немају жара ни жеље да нешто створе јер годинама нису ништа стварали. Готово! Оде! Држава им је пропала од тог духа ленчарења и равнодушности. Пада киша на покошено жито и уопште се не узбуђују. Је ли се завршило радно време? Одлазе. Жито остаје да кисне. Следећег дана, у радно време, доћи ће да покупе оно жита што преостане! Али кад је жито твоје хоћеш ли га оставити на стрњишту да пропадне? Нећеш ни спавати да би га спасао. И осећаш радост, усхићење од таквог умора.

Писао ми је један полицајац: „Нисам могао да дођем јер сам био презаузет послом. Дежурали смо само нас двојица у целој области, а требало је, по правилу, да нас буде осморица.“ Чујеш ли ти то? Уместо да додају још двојицу, они остављају ону двојицу да буду сами! Срећом, постоје и изузеци.

Дође ми је једном приликом један отац и каже: „Моли се за мога Ангела, јер ће га убити.“ Његовог сина упознао сам још као малог дечака, а сада је већ служио војску. „Зашто“ питам га, „шта се десило?“ „Отишао је једном“, каже ми, „и затекао остале да играју карте док су били на дужности. Опоменуо их је, али га нису послушали, касније је поднео извештај и један од њих му сада прети да ће га убити.“ „Види“, кажем му ја, „да ће га убити – неће. А ја ћу да се молим да Ангела не отерају на војни суд што и он није играо карте!“

Чуо сам за још један случај и рекао: „Хвала Богу, још постоје људи који брину за отаџбину.“
Кад су Турци повредили ваздушну границу са Грчком један наш пилот им се приближио да би их што боље снимио и могао да докаже да су повредили границу. Дежурни везиста му је говорио преко радија да се врати али је овај инсистирао и покушавао!.. Међутим, Турчин је имао бољи авион тако да је оборио овог нашег јадника у море. Сад кад то упоредите са некима којима авиони служе за излете видећете колика је разлика!

Треба пронаћи смисао, схватити да је добро неопходно, све остало је промашена ствар. Хајде неког ко је равнодушан да позовеш у рат. Гледаће само како да побегне одавде, да се извуче оданде.. Али кад схвати какво зло ће непријатељ нанети, биће после добровољац.

 

http://www.crkvasvetogilije.com/%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%B5%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B8-%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B5-%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%9B%D1%83%D1%82%D0%B5-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8-%D0%BF%D0%B0-%D0%BA/

[JESSY]

Незахвалан човек је увек тужан

– Због чега многи људи, иако све имају, осећају страх и тугу?

– Ако видите човека, који осећа велики страх, огорчење и тугу, иако све има, знајте да нема Бога.

Тај човек који све има: и материјална добра и здравље, – и уместо тога да заблагодари Богу поставља још безумне захтеве и ропће, једнозначно припрема себи место у аду. Човек који зна шта је захвалност је свиме задовољан. Он размишља о томе да му Бог дарује сваки нови дан и радује се свему. Али ако је човек незахвалан, он је свиме незадовољан, ропће на северни ветар и доноси хладноћу …Није му се свидело сунце па ево сада дрхти од зиме.

– Старче, шта тиме желите да кажете?

– Хоћу да кажем да ако не примамо добра која нам Бог даје, и ропћемо, онда наилазе искушења која нас приморавају да се повијемо. Озбиљно вам говорим: ко има такав обичај да непрекидно ропће нека зна да ће од Бога добити ћушку како би у овом животу отплатио иако само део свог дуга. А ако не уследе ћушке онда је то још горе јер ће морати одмах све да плати у будућем животу.

– Значи роптање може да постане навика?

– Прелази у навику, јер за ропотом следи ропот и за жалбом жалба. Онај који сеје жалбе пожњеће страх. А онај који сеје славословље осећа Божанску радост и благослов вавек. Колико год Бог да да благослова човеку који ропће, он их не осећа. И зато Божија Благодат одступа од њега и наилази искушење. Искушење га следи за петама а благодарног Сам Бог следи Својим даровима.

Неблагодарност је велики грех, који је Сам Христос осудио. «Нису ли се десеторица очистила? А где су деветорица?» (Лк. 17, 17) – упитао је губавца који се вратио да Му захвали. Христос је очекивао захвалност од десеторице губаваца не ради Себе него ради њих самих, јер би им она донела корист.

 

http://www.crkvasvetogilije.com/%D0%BD%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D1%85%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0%D0%BD-%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D1%98%D0%B5-%D1%83%D0%B2%D0%B5%D0%BA-%D1%82%D1%83%D0%B6%D0%B0%D0%BD/

[Данче*]

Лековитост састрадавања

Када је неко овде отац породице, треба нечега да се одрекне, да некако уштеди да би могао повремено да дели милостињу. Треба да каже својој жени и деци да на том и том месту има неко болестан, напуштен, или нека сиромашна породица која је у великој оскудици. Ако немају новаца да дају, нека им каже:, "Можемо да им дамо макар неку хришћанску књигу, кад их већ имамо толико." Дајући онима који су у невољи, чини добро и самоме себи и својој породици. 

Колико оскудевају јадни верујући у Русији! Једном сам једном Руском свештенику дао кутију тамјана и рекао му: "Ето, ово је скромни дар." "Зар је то скромни дар?" каже он. "Наш тамјан је... кашљеш од њега." И овде у Грчкој толико се муче избеглице! На Халкидици сам видео неког избеглицу који је по кућама лепио плочице и тражио је за то три стотине драхми за квадратни метар и говорио је "Слава Богу што имамо хлеба." Зато када ми је неки предузимач рекао како се човек у току посла товари греховима, одговорих му: "Ако запослиш оне избеглице и помогнеш им да зараде, скинућеш са себе све своје грехове. Немају где да живе. У поређењу са њима, ти си Оназис." 

Бог је допустио да постоје болесни, сиромашни итд., како бисмо окушали своју врлину. Могао би и за болесне и за сиромашне, за све, да се постара, али онда бисмо имали лажно осећање да смо украшени врлином. Рекли бисмо, на пример, да смо милосрдни, иако то не бисмо били, а овако наша дела откривају наше врлине. Слава Богу, постоје људи који се жртвују за своје ближње. Упознао сам једнога који је, чим се демобилисао, пристао да буде неправедно осуђен на велику казну, како би избавио једну породицу. Није ни помислио на срамоту, или своју каријеру.

Међутим, увиђам да Бог домостроји тако да бар један члан сваке породице има вере и благочестивости, Како би и остали у породици добили помоћ! Познавао сам у Коници једну породицу у којој су сви били равнодушни према Цркви. Издвајала се само једна кћи. Чим би чула црквено звоно, оставила би све послове и одлазила у цркву. Чак и када су дошли Немци, па је црквењак звонио да би људи знали да треба да беже, она је отишла у цркву на вечерњу! Била је мека срца, иако су њени родитељи били веома шкрти. Њен отац би, уместо да руча, узимао комад сува хлеба који би умакао у воду. А мајка јој је била таква циција! Иако су њена деца била на добрим положајима и располагали приличном имовином, она је џарала по камину не би ли нашла бар мали грумен ужареног угља да га узме и њиме запали ватру да не би потрошила зрно шибице! Уместо ибрика за кафу, користила је кутију од конзерве! 

Када сам био у манастиру Стомију, њена мајка ме је волела. Ћерка је зато, кад год је за неког сиромаха хтела да узме нешто из куће, па јој мајка не би дозволила, увек говорила мајци: "Мајко, то је калуђеру потребно." "Дај му, дај му" говорила би тада мајка. Само када је "калуђер" био у питању, њена се мајка ничему није противила.

Али и тада, за време окупације, ћерка је тихо помагала сиромасима. Налазила би начина да изнесе џак брашна из оставе, натоварила би га на мазгу и делила брашно сиромашним породицама. Једном ју је мајка ухватила и шта је тада морала да истрпи!

Тада се заветовала: "Боже мој, помози ми да нађем посао, па ћу целу плату давати за милостињу!" Сутрадан су је звали да оде да ради у некој установи. О, колико се обрадовала! И одржала је свој завет: од плате није купила за себе ни пар чарапа. Све је давала за милостињу. Толики су тада говорили: "Нека допусти Бог да се посвете кости твојих родитеља!" Због тога се Бог после постарао и за њену мајку.

Старац Пајсије Светогорац

Додао садржај:Пријатељ Божији