Старац Пајсије - поуке

[Ronald]

14 minutes ago, Humbert Humbert рече

Bio sam u Pajsijevoj keliji ko student, celivao mu grob u manastiru kod Soluna isto tako ... uglavnom je pričao i postupao pametno i svetački. Ali, i on je imao svoje ljudske slabosti, pa je tako znao ponekad da nešto lupi ili suludo uradi (išao da protestuje protiv nekog bezveznog filma). Ima u onim njegovim zapisima što je govorio monahinjama mnogo pametnog i lepog i svetog, ali ima i poneka nebuloza. Tako je to ... samo je Otac nebeski savršen.

I starac Porfirije blizu njega, hehe salim se Znaš kad starac Josif Isihasta na početku Izlozenju monaškog opita govori čini mi se monahinju da ne treba ići kod lekara i sve prepustiti Bogu, a na kraju u odgovoru na pismo nekome drugom da treba jer je čitao Sv. Nektariju Eginskog. Na kraju i on završio na 40 nekih infekcija zbog onog njegovog poduhvata od 40 dana, hajde hrana i voda, nego čini mi se da nije ni spavao. Mislim osim Boga svi dosta lupaju tokom života, samo neki dosta manje.

[drvce]

15 minutes ago, Humbert Humbert рече

Bio sam u Pajsijevoj keliji ko student, celivao mu grob u manastiru kod Soluna isto tako ... uglavnom je pričao i postupao pametno i svetački. Ali, i on je imao svoje ljudske slabosti, pa je tako znao ponekad da nešto lupi ili suludo uradi (išao da protestuje protiv nekog bezveznog filma). Ima u onim njegovim zapisima što je govorio monahinjama mnogo pametnog i lepog i svetog, ali ima i poneka nebuloza. Tako je to ... samo je Otac nebeski savršen.

Jos me sablazni sa pomislju da nije metabolisao miro za zivota...

4 hours ago, Ниџока 1.1 рече

Није то глупост, знам из личног примера јер сам био атеиста.

I sad ti je zao jadnog kera sto je trpeo onolike batine, je l da?

[Н И Н Е]

11 hours ago, drvce рече

I sad ti je zao jadnog kera sto je trpeo onolike batine, je l da?

Жао ми једног мачета...кад већ питаш.

[Дијана.]

11 hours ago, drvce рече

Zanimljivo mi je kako takva nelogicnost  opstaje i preti svakome ko pokusa da ukaze na nju, nema rasprave sa starcem.

Ovo cu odgovoriti i tebi i Nidzoki: blagodatni starci i svetitelji nisu nepogresivi (taj prerogativ je zadrzao samo rimski papa  ), mogu po ljudskoj slabosti da budu u zabludi u vezi neceg, da izvedu formalno-logicki ili sadrzajno los, neistinit zakljucak. Imali smo skoro temu o tome, da li su svetitelji bili uvijek u pravu u svemu sto su ikad rekli, sa naravno zakljuckom da nisu. Medjutim, to uopste ne dovodi u pitanje njihovu svetost. Jer, mozda starac kaze nesto protivno znanju pa i zdravom razumu; ali kad te vidi on te skenira, duhovno, ovaj starac mislim i fizicki, kao rendgen da ima u mozgu, pa kaze na kom organu imas oboljenje, i vidi tvoju proslost  i buducnost, i njegove molitve djeluju...

Mrsko mi da citam citav tekst ipak je to mozda u nekom kontekstu receno... Starac Pajsije je bio pun ljubavi za ljude...

Ali zar ne znaci nesto  i sud evo nas troje koji ti kazemo da ne mislimo tako, iako je reko sveti starac ... Svetost je u bicu, u licnosti, i ona osvaja, i pomaze; a sad, um, manje-vise... Hriscanstvo je savrseno, hriscani nisu.

[JESSY]

Беседа Старца Пајсија са монахињама

 

 

Монахиња: „Оче, како да свом снагом заволимо Бога?“

Старац: „Кад човек сабере себе и своје зрење, онда се његов ум неминовно усредсређује на Бога. Ви, жене, лакше се можете препустити Богу, јер за помоћника имате своје срце. Мушкарцима је теже, јер их у томе омета разум. У време страдања Христових, Његови ученици су побегли и сакрили се јер их је руководио разум, док су жене, које је вукло срце, пошле ка Голготи и Гробу. За вас, међутим, постоји друга опасност, а то је да вас срце одвуче ка испразним стварима. Ви своје срце лако предајете ниским и испразним стварима, тако да вам на крају ништа не остане за Христа. Не задовољавате се неопходном одећом, покућством и стварима него тежите да, заједно са неопходним, стекнете још и оно што је украшено и отмено. Вама се посебно допада чаша ако је на њој насликан неки цветић, и више волите вежене столњаке него просте столове. Такво је ваше срце, тако га ви расипате: не трошите га непромишљено! Кад је укроћено, срце јури и лудује у добром смислу те речи. Никад не заборављајте да је свет, односно украс[1] – испразност, обмана и власт ђавола. Жене бивају привучене испразношћу и тако постају слушкиње ђавола.“

Монахиња: „Због чега, старче, монахиње чак и због малог сагрешења падају у очајање? Да ли је то исправно?“

Старац: „Оне очајавају јер неправилно извршавају духовни подвиг. Као што и у свакодневном животу жене воле префињене послове, тако и у духовном животу воле истанчан труд и баве се ситницама, препуштајући ђаволу простор да изврши напад. Не посвећујте своја срца испразности него Богу. Не заплићите се у ситнице него почните од грубог, да не бисте очајавале. Ако се у потпуности одсече грубо, лако ће нестати и оно истанчано. Не обазирите се на прошли живот или на ваша детиња сагрешења, јер су се отворили нови путеви и књиге. Живите у атмосфери сталног славословља и благодарења, јер је највећи грех неблагодарност, а највећи грешник незахвалан човек.“

Монахиња: „Догађа ли се, старче, да се човек годинама подвизава и да никако не напредује!“

Старац: „Да, постоје људи који се подвизавају и не примећују да су узнапредовали. Онај ко се труди и не види успех или је горд или је наклоњен гордости. Бог не дејствује тамо где постоји надменост или склоност ка надмености. Кад се неко усрдно труди, он ће можда увидети како је постао лошији, али осећа сигурност и утеху. Тад све иде добро. Духовни напредак постоји тамо где човек осећа да је све веома тешко. То показује да постоји микроскоп и за ситнице. Кад се неко усрдно подвизава, осећа сигурност и нада се. Тад му све иде добро и постоји духовни напредак. Напротив, кад очајава, то значи да ствари иду лоше, јер очајање потиче од ђавола. Неко може да изврши мноштво подвига али без успеха, јер нема смирења. Други пак може да поднесе мање напоре а да постигне већи успех јер поседује смирење, које допуњује све недостатке. Подвиг захтева брижљивост, плач, наду, утеху, сигурност и духовни кисеоник. Све ово ће нам осигурати безбедан пут. То неће учинити несрећа и изнуђено послушање, нити усиљена молитва. Неће ни сузе ни мучење које је од ђавола. Оплакиваћу своје грехе надајући се у љубав Божију – тако може. Међутим, да их оплакујем зато што тако хоће ђаво? То нећу дозволити! Веома често се дешава да ђаво баци човека у најдубље очајање и да изађе као победник. Нека се то не догоди. Живите просто, као деца у наручју свога оца. Предавање Богу подразумева непрестану молитву која доноси добре плодове. Очајање долази од ђавола.“

Монахиња: „Старче, да ли је лако осетити дубину грехова?“

Старац: „По Својој љубави, Бог не допушта да осећамо своје грехове да се не бисмо мучили. Постоје брижљиве и осетљиве душе које Он намерно чини тврдима да се не би сломиле због свести о греховима. Исто се дешава и са свешћу о доброчинствима Божијим. Ако бисмо били у стању да их схватимо, истог часа бисмо се расплинули. Уколико се човек укрепљује у духовном животу, утолико му Бог допушта да увиди и једно и друго. „Будан“ значи „просветљен“. Ђаво не креће на несрећне, он креће на будне, на оне који су уз Бога и могу да творе чудеса. Он им одузима поверење у Бога и почиње да их мучи самоувереношћу, резоновањем, сумњама и осудама. Стога би било потребно да разум „замрзнемо“ све дотле док нам га Бог не врати освештаног. Нико се није сам излечио и нико не би могао да се спасе без послушања. Кад се један прост али свет човек нашао у тешком положају и желео да помогне убогом болеснику, пошао је на морску обалу где се налазила Вазнесењска црква, испружио руке и рекао: ‘О, свето Вазнесење, дај ми рибу за болесника!’ Тада се – гле чуда! – у његовим рукама обрела риба, а он је отишао и спремио је болеснику, благодарећи Богу и светом Вазнесењу. Ум (мозак) је дар и благодат Божија, као и телесна снага. Због тога је потребно да их користимо онако како то хоће Бог – за спасење и освећење. Монах се укрепљује покајањем и сав пламти од љубави Божије. Одважност је његово благо, а разговори – беседа с Богом. Кад разговара с Богом, душа се не замара. Молитва даје предах. Ко живи срцем одмара се, а ко живи умом – тај се замара. То је ђаволско лукавство нашег доба. Ђаво зна да ће следеће поколење – осакаћено грехом, осећајући одвратност према савременом начину живота и немајући идеала – кренути пут монаштва, и зато он стреми да нас спречи у истински духовном труду и да нас баци у несреће, како духовни квасац не би проврео. Следеће поколење ће бити приморано да тежи ка небу. Не заборавите то.“

Монахиња: „Старче, ја имам камено срце, и ја не љубим Христа.“

Старац: „Тако говори твоја помисао. Да ли ти је то рекао старац или старица? Не. То говори твоја помисао. Љубав постоји. Живите просто и без посебног расуђивања, као детенце уз оца. Вера без много расуђивања ствара чуда. Ум прави препреку благодати Божијој и чуду. Извршите послушање без логичког расуђивања.“

Монахиња: „Старче, колико ће молитви помоћи читање неког текста?“

Старац: „Читање наслађује ум и загрева срце. Ако некога унесрећимо, ми ражалошћујемо Христа. Патња другог човека треба да постане и наша патња. Молитва је радост и благодарење. Ми почињемо од изучавања светоотачких дела јер се тиме душа загрева и преноси у духовни свет. Циљ је да ум наслади срце и да молитва постане срдачна. Једино се срдачна молитва може назвати молитвом, јер она обухвата састрадање и даје плодове. Срце се очишћује уздисајима и усрдношћу. Усмерићемо душу на пут суза.“

Монахиња: „Старче, осећам духовни бол и стрепим да ли је од ђавола?“

Старац: „Колико духовног бола претрпимо, толико ће нам бити послато божанствене сладости. Кад осећамо тескобу и очајање, онда је то демонски напад. Задржавање дисања приликом молитве у неким случајевима шкоди организму и то треба да избегавамо. Бог тражи другачији труд а не такав. Ми поимамо срце а не тело, односно дејства (енергије) срца. Бог је спреман да нам помогне кад Му све предамо. У почетку се целокупан човек предаје Богу, а Бог га затим очишћује и предаје људима. Кад човек верује да је гори од свих, тада једно ‘Господе, помилуј’, које он изговара за читав свет вреди много више него кад неко други хиљаду пута изговори ‘Господе, помилуј’. Требало би да нам молитва постане неопходна. Разговарајте с Богом, јер ништа није слађе од тога. Док душа не дође у духовно стање, корисно је молити се за ближње уопште и за читав свет, јер уместо да једном имамо користи, нас привлачи свет. Молите се посебно за оне којима је то потребно. Ја сам своју молитву разделио на три дела: један је за мене самог, други за живе, а трећи за упокојене. Најбољи помен за покојнике је наше духовно напредовање. Ми ћемо, наравно, записивати њихова имена и ради помена на проскомидији. Требало би да се монах с душевним болом моли да Бог помилује свет. Говорићу вам о једном случају. Понекад сам одлазио у једно сеоце да се причестим. Свештеник ме обично причешћивао у олтару. Кад је дошло време за божанствено причешће, замислио сам се и рекао: ‘Боже мој, удостој све људе да оду у рај а мене, грешника, постави у неки ћошак, и то само из једног простог разлога: да се Ти не би жалостио гледајући ме у аду!’ У том тренутку свештеник ми је заповедничким гласом рекао да изађем из олтара и да се тамо причестим. Тек што сам се причестио, помислио сам на молитву коју сам сатворио. Свештеник ми је затим пришао, замолио за опроштај и рекао да се у то време осећао као да му је неко одузео разум. То се догодило зато што је Бог желео да ме искуша. Он је због мене у једном тренутку свештенику одузео разум. Исто се може догодити и с вашим животом. Ви се, на пример, за нешто молите, а Бог привремено одузима благодат настојатељки или некој од сестара и она грубо разговара с вама и причињава непријатности.“

Монахиња: „Старче, има ли наде за исцељење дуготрајне душевне болести?“

Старац: „Да. За недељу дана бићеш жива и здрава као дрен ако будеш извршавала послушање и бдела. Нека се твој ум не окреће ничему што га чини потиштеним. Док смо телесно обитавали у свету, наш ум је био у манастиру. Сад се повремено догађа да је тело у манастиру, као пањ, а да ум одлази у свет. Нећемо осуђивати, јер можда друга сестра прави метаније у келији а ми грешимо. Оправдавајмо сестру чак и кад видимо да непрестано пада. Господ је рекао да ближњем треба опростити не седам пута, него седамдесет пута седам. Кад видимо прегрешења других и кад их осуђујемо, то значи да су наше душевне побуде нечисте и да људе посматрамо као дрвеће. Сети се приче о слепом! Морамо да ступимо у радионицу позитивних мисли. Ако радионица израђује метке и ти у модел сипаш метал, онда ће и меци бити метални. Ако израђује чаше а ти сипаш злато, добићеш златне чаше. Уколико сипаш метал, чаше ће бити металне. Какве помисли улијемо у ум, такав ћемо ум и добити. Сестра због нас бива изложена искушењу. Кад се молимо да нам Бог подари љубав, Он може допустити да се нека сестра разболи и да нам на тај начин да љубав, онда кад болесници затреба помоћ. Можда ће она од тебе затражити чај или нешто друго, и Бог ће тада видети нашу љубав и трпљење. Он ће можда на неко време одузети благодат и старешинама, и они ће нам се оштро обраћати. Тако ће бити искушавана наша врлина и Бог ће видети да ли осуђујемо или не, јер од Њега тражимо неосуђивање. Бог нам на тај начин шаље врлине, а не тако што ће рећи: колико килограма љубави желиш толико и узми, и колико смирења желиш

– толико и узми! Бог нам не доноси врлине на послужавнику. Он нам само даје повољно време. Ако га не искористимо и ако осуђујемо ближњег, саме себе двоструко осуђујемо: и зато што смо осудили и зато што се нисмо покајали.“

Монахиња: „Старче, реци нам нешто уопштено о молитви и аскези (подвижништву)“

Старац: „Молитва која саму себе покреће доноси највећу сладост. Човек тада заборавља и на храну и на сан. Само се моли. Као што дете које смо довели у посластичарницу проба слаткише и не мисли ни на шта друго. Међутим, долази старац и прекида човека да би испитао да ли се смирио. Нека монахиња у једном манастиру достигла је ту меру. Дању је радила тешке послове а ноћу се молила. Кад ју је настојатељка прекинула, она је рекла: ‘Очигледно је да сам у нечему сагрешила’ Почела је да се каје, иако никаквог греха није било. Аскеза (подвижништво) мора бити умерена да не би нашкодила нашем здрављу и спречила нас да извршавамо послушања. Крајности уништавају тело и чине да човек не буде више способан чак ни за оно најнужније. Старица би требало да зна колико приближно поклона (метанија) начините. Врхунац поста је бдење, будући да оно очишћује ум, да га профињује и наслађује срце. Напротив, сан обремењује наш ум. Поверавајте се Богу и вашим старешинама. Кад вам се каже да учините ово и оно, извршите послушање и нећете се заморити. Толико времена сте одгајале веру у себи и шта сте добиле? Самопоуздање? То је највећа препрека за божанствену благодат. Никада не верујте сопственом разуму. Размишљајте просто а Бог ће вам се приближити због тог вашег смирења, и задобићете радост и Његов мир. Духовни напредак – то је оно што се од вас захтева. Не могу нас спасти ни Антоније Велики ни Варсануфије Велики уколико не будемо имали правилно устројство. Бог ће нам помоћи кад све препустимо Његовој вољи. Онај ко има позитивне помисли има и духовно здравље. У време окупације, мала деца, сеоски сирочићи, с апетитом су гризли крајичак кукурузне проје и сви су имали румене образе, док су деца богатих јела бутер и мармеладу а ипак била бледа и болесна. Тако је и у духовном. Ако имамо просте и безазлене помисли, без лукавства, бићемо душевно здрави. Истинско покајање

– то је природно смирење, док нам вештачко смирење није потребно. Кад се ум наслађује он тамо и обитава, и због тога му стално треба давати духовно делање.“

Монахиња: „Старче, да ли се наш ангео – чувар удаљује од нас када грешимо?“

Старац: „Благословена душо, кад би нас ангео тако лако напуштао, свет би већ одавно пропао! Он не одлази, остаје, с тим што пати и празних руку излази пред Бога.“

Монахиња: „Да ли се у манастиру налази један ангео или више њих?“

Старац: „А зашто у њему не би било и земаљских ангела? Постоје и локални ангели.“

Монахиња: „Старче, постоје ли данас светитељи који су видели Пресвету Богородицу?“

Старац: „Шта, зар је то тешко?! Ето, тиме ћемо завршити. Нека вас чува љубав Божија!“

Монахиње: „Амин! Амин! Амин!“

 

http://svetogorac.blogspot.rs/2016/08/blog-post_5.html

 

[JESSY]

ПЛОД СВЕТОСТИ НА РУСКОЈ ГРАНИ АТОНСКОГ ПОДВИЖНИШТВА

Нове приче о преподобном Пајсију Светогорцу

   

 

Говори сабрат манастира Кутлумуш, иконописац, уметник и писац, који је лично познавао преподобног Пајсија Светогорца и који се 20 година исповедао код њега – схиархимандрит Анастасије (Топозиус).

Светост је увек нешто чудно. Људске очи не могу увек да разликују деловање Божанства и ове различитости. Међутим, светлост сија у свецу управо како би се ти просветлио! И како би твоје око постало чисто (в.: Лк. 11: 34). Да за тебе гледање Светлости Благодати не би било болно (као што јарка светлост после боравка у тами «боде» очи), већ природно и пожељно. Тада ћеш открити да идеш у истом правцу у којем иде светац.

Ко је био старац Пајсије?

 

   

 

Како се попети на Небо? И где је Париз?

Ви, наравно, знате да је он био плод светости на руској грани атонског подвижништва. Његов старац – отац Тихон – је био Рус. И овај плод је сладак. Старац се тако и обраћао свом једином послушнику који је дошао код њега кад је старац већ био у позним годинама: «Мој слатки Пајсије.»

Сачувано је врло лепо писмо које је старац Тихон послао свом духовном сину Пајсију док је овај живео у Керосу, постоји такав крај на Атону. Ова посланица је написана са свим грешкама које су за старца биле карактеристичне. Као што је познато, он је говорио мешајући руски, грчки, а можда и још неке друге језике. То је био његов посебан «есперанто». Али се ипак могао разумети. То није било тешко. Све је покривала његова љубав. Она је откривала срце.

И ево шта пише оцу Пајсију: «Синко мој Пајсије, молим те, дођи и живи са мном да се заједно попнемо на Небо.»

Они су и овде били као на Небу. Старац Тихон је служио бесконачно много сати. Света литургија је, кад је он стајао пред Престолом трајала и трајала... Понекад преко 5-6 сати. Помињао је огроман број имена. Чак није знао ни да ли су ови људи живи или нису, али је стално помињао на хиљаде имена. А тако је служио сваког дана. Истина, нама је све то чудно. Ко од нас ће толико сати стајати на ногама? И да не размишља о томе да је време да једе, како је мало спавао, да ли ће све стићи. А старац Тихон је почињао Свету литругију и понекад је заборављао да је заврши. Живео је у овом литургијском времену! Свеци који су се удостојили да виде вечни живот кажу да ће тамо бити литургија! И једном је преподобни Пајсије, који је већ живео са својим старцем прислуживао на богослужењу. Старац Тихон је отишао у олтар, а отац Пајсије је појао за певницом, појао је и појао... Већ је било крајње време да свештеник изађе из олтара, а отац Пајсије је певао и певао, осећајући да његовог аве заправо овде више нема... Ускоро се појавио потпуно изненада – с кадионицом у рукама – и упитао је свог послушника:

– Пајсије, где је Париз?

– Тамо, - климнуо је отац који је певао Херувимску. Отац Тихон је окадио овај правац и ушао је у олтар. Сад се његово присуство поново могло осетити.

Ето то су свеци! Заједничари у литургијском вечном времену и васељенском бићу!

 

   

 

Оптика светаца

Код вас се поштује преподобни Пајсије. У Грчкој преподобни Серафим Саровски. Свеци, где год да се поштују, не мењају своју земаљску домовину. Али се одазивају на молитве верника у целом свету. Док смо још увек овде заиста нам је стално потребно заступништво светих. И то толико да желимо да видимо да су нам блиски као да је светац члан наше породице. Чак и ако је живео у Христово време. Ми, хришћани смо једна велика породица и у Причешћу се не орођујемо само са свецима, већ и са Самим Господом нашим Исусом Христом.

Имам 67 година и 67 пута са ишао да се поклоним светом Јовану Русу, јер је он наш рођак. Ја сам Грк, он је био Рус. Како то? Управо то је благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, које нас диже из трулежи и које нас од смрти изводи у живот. То је оно што стално појемо: «Христос воскресе!»

 

    

 

Ако ово сродство са Христом и у Христу ставимо изнад свега Светлост Христове Благодати ће деловати и у нама.

Божанска Благодат је управо оно што нам омогућава да видимо Бога у другима. Из Патерика је до нас дошла прича о томе како су тројица монаха из године у годину долазила код Антонија Великог. Најстарији је постављао много питања, средњи два-три, а најмлађи је сваки пут ћутао. Тада је већ свети Антоније треће године упитао ћутљивца:

– Зар ништа не желиш да питаш?
– Довољно ми је да те видим, аво, - одговорио је он.

Једноставно га је радовало лице свеца. Сва питања су се решавала сама од себе, као да се мрак нашег незнања у присуству ове Божанске Светлости расејава. Исто се може рећи и за сусрете са старцем Пајсијем. Али оно што је најчудније јесте то што и свеци чистим оком (в.: Лк. 11: 34) виде већ очишћени образ Божији у нама.

Најбоља молитва

На првом свеноћном бденију на спомен старца Пајсија који је био прослављен управо те 2015. године, главни уредник часописа «Покров» игуман Кипријан (Јашченко) и ја били смо у манастиру Кутлумуш. Наравно, и тада је, као и сада, било речи о томе да је канонизација старца Пајсија била обављена прилично брзо. Али знате, ушли смо у капелицу поред храма кутлумушког манастира. У њој је Страдална икона Мајке Божије. Понекад неки радозналац упита:

– Зашто је тако раширено поштовање Мајке Божије с Богомладенцем? Он је још сасвим мали, а дело нашег спасења ће извршити тек у зрелим годинама.

А то је икона где Анђели Богомладенцу већ показују оно што Му предстоји – оруђе Његове крсне смрти. Поред ове иконе се ту, у капелици, често у стасидији старац Пајсије молио сатима. Најбоља молитва је кад је човек већ сасвим тамо, и кад га више ништа у овом свету не мучи и не заокупља.

Кад смо ушли у капелу упитао сам игумана Кипријана:

– На којој стасидији је седео старац Пајсије?

Било је немогуће погрешити. Једна од стасидија је светлела... Никаквих других извора светлости у том тренутку у капели није било. Али се блага светлост ширила од овог места молитве новопрослављеног свеца. То је за мене био одговор на питање које сам често постављао старцу:

– Шта је блаженство?

Блаженство је управо то – знати само Бога.

Најбоља молитва коју сам по благослову старца изговарао гласи: «Ја сам црв, а не човек.» Кад је старац Пајсије желео да уразуми нас, младе искушенике, који смо лебдели у помислима, говорио је:

 

    

 

– Знаш ли како је добро црву који живи у јабуци?

Тако нас је подсећао на блаженство смирења.

Замршен задатак

Савремени човек у свему тражи тешкоће и сам не може да издржи овај пресинг. Тако је млади сликар Јанис из Солуна једном решио да се убије. Везао је камен за ноге и скочио је у море. Мислио је да ће потонути. Али се то није десило: одједном се нашао на обали. Старац Пајсије му је пришао као да се ништа није десило, погледао га је, пријатељски потапшао по рамену и почео да се распитује:

– Јанисе, зашто то радиш?

Можете ли да замислите шта се десило у души овог неуспешног утопљеника?

Иако се заправо отац Пајсије у том тренутку налазио на Светој гори Атон. А како се притом обрео у близини Солуна и како је извукао овог савременика који се копрцао у мору, како је сазнао како се зове и почео с њим искрено да разговара?!

После овог догађаја Јанис је више пута долазио код старца, неколико пута годишње. Досађивао је старцу својим «хиљаду и једно зашто», али ниједно није успео да изговори. Чим би угледао старца овај би одмах сам почињао да одговара на оно што је било у глави човека који је дошао, као да се нису ни растајали и као да је старац био присутан у његовој фабрици мисли приликом производње ових «зашто».

«Следећи пут сигурно неће погодити!» - једном се Јанис кладио сам са собом и одлучио је да следећи пут кад види старца у принципу не размишља ни о чему. У свету људи стално о нечему размишљају. За Атонце је заиста важније умеће да искључе ову траку са вестима у сопственом мозгу. Али пошто човек у свету није у великој мери усвојио ову навику Јанис је ипак морао да испуни свој ум и у мислима је нацртао у својој глави сложену геометријску фигуру. Била је врло сложеног облика! Узгред речено, и то је скоро аскетска вежба на коју је овај сликар случајно набасао: замислите неку сложену фигуру и то покушајте да је замислите у свим детаљима и вијугама – ако вас је мучила бура помисли све помисли ће нестати! И Јанис се с овом компликованом громадом нацртане конструкције у глави приближава старцу Пајсију... Корак по корак... Овај је први пут стајао окренувши се. Аха! Али кад му се Јанис приближио видео је да замишљено црта штапом у земљи... И то шта? Јанис само што није поскочио кад је бацио поглед преко старчевих рамена. Испоставило се да је усредсређено цртао геометријску фигуру коју је смислио творац загонетке: цртицу по цртицу! Исту онакву каква је била у Јанисовој глави.

Ето, такав је старац Пајсије: и са морског дна ће те извући, и све смеће из твоје главе ће избацити и подићи ће те очишћеног на Небо Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Тамо, где су се попели он и старац Тихон.

Суштина монаха

Ја сад живим у манастиру Кутлумуш – у једној од колиба које припадају овој обитељи. Раније је близу нас живео старац Пајсије. Једном смо отац Силуан и ја добили благослов да одемо код њега. Тада сам био на послушању у башти, одговарао сам за пољопривредне радове манастира.

– Хоћемо ли понети нешто за оце-пустињаке? – упитао ме је отац Силуан кад смо почели да се спремамо.

– Хоћемо, – кажем.

И одмах је набацио торбу с једне стране, а с друге је окачио корпице. Све то је напунио патлиџанима, парадајзом и другим плодовима који су у то време сазрели на нашем имању. Тако смо кренули. Успут смо свуда где бисмо на извесној удаљености од главних путева наишли на колибе стараца, остављали ову храну. Код оца Пајсија смо дошли скоро без ичега. Поседели смо и попричали, већ је требало да идемо кад се старац Пајсије изненада обратио оцу Силуану.

– Добијам много писама, - почео је издалека. – У њима људи пишу о својим болестима, невољама и проблемима. Ево, на пример, сад сам добио писмо из Ларисе (град у Грчкој, административни центар Тесалијске области – Ред.). Тамо већ осам месеци нема кише! Час прете губици: пшеница не може да сазри... Дакле, овако: оставићу себи болеснике, а ти стани данас на молитву и моли се док не почне киша у Лариси.

Вратили смо се у манастир и заиста сам видео како је отац Силуан узео велике дугачке бројанице...

Следећег јутра сам се враћао са послушања у башти – у њој треба радити врло рано – пре него што сване. И већ је излазило сунце, а ја сам сео код манастирске капије. Ту је био отац Христодул, вратар. Скувао ми је кафу. Свитање је било дивно. Први посетиоци су почели да се пењу стазицом ка обитељи.

– Одакле сте? – упитао сам их.

– Из Ларисе смо, - одговарају они.

– Баш невоља! – почех да кукам. – Већ осам месеци нема кише! Шта да се ради! – као човек који одговара за пољопривредне радове знао сам каква је то напаст.

– Оче, јуче је пала таква киша да је цела Тесалија поплављена!

– Оче Пајсије, - нисам се уздржао и повикао сам, - како си нам отворио Небо?!

После извесног времена позвао сам оца Силуана и рекао му:

– Хајдемо код старца Пајсија!

Кад смо дошли старац је зауставио оца Силуана:

– Зар ти нисам рекао да не смеш овде да крочиш док не почне да пада киша у Лариси?

– Старче! – реферише овај. – Синоћ је већ падала киша! Много влаге је пало!

– Силуане! А шта си ти мислио, да је монах нешто ето тако? Носач патлиџана и парадајза?! Помоли се и сви амбари потребитих биће пуни летине! Видиш, твоје бројанице* нису биле узалудне.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/95833.htm

[Дијана.]

Па и ја сам била атеиста, тако су ме васпитавали, морала сам сама да нађем Христа...

[drvce]

On 7/25/2016 at 11:29, Дијана. рече

Mrsko mi da citam citav tekst ipak je to mozda u nekom kontekstu receno... Starac Pajsije je bio pun ljubavi za ljude...

Upravo u ovome vidim glavnu foru: Svi se kao slozimo da je cool tip i da je sasvim ocekivano da, kao i svako, ima svoje vrline i mane, i da moze da bude u krivu u nekim svojim svijetonazorima, ali na kraju ipak da ostavimo mesta za covekoljubivu interpretaciju... Zasto, da mozda ipak nije bio bezgresan? Zasto bi se stampalo i sirilo nesto sto je budalastina, je l, to mora da ima neki kontekst u kojem je citirano? U ovakvim tekstovima ja vidim interpretaciju Starca Pajsija, nekakvu sliku, ili sto bi u marketingu rekli packshot, doteranu verziju koja mami na konzumaciju, a ne licnost njegovu kakvom su je poznavali ljudi koji su se susreli sa njim. U ostalom, i u naslovu teme stoji da su u pitanju njegove pouke. Cilj je da sve sto je napisano shvatimo sa najboljom namerom i kao (bogo)covekoljublje. No, ta zelja ne moze da opere bas sve. Cela ova prica ima malo veze sa samim Starcem Pajsijem, a vise sa nacinom predstavljanja (verovatno se desavalo da ima mrvice u bradi, da se oseti na znoj i slicno, ali takve predstave u ovakvom slikanju se nece naci, iako su savrseno istinite). Pouke Starca Tog-i-tog (Tako je govorio Taj-i-taj...) su ustaljena forma potvrdjivanja, jacanja, sirenja, produbljivanja vere. Kad se u toj formi sire budalastine, ja tu ne vidim problem sa licnoscu kojoj se pripisuju reci. Uostalom, ne verujem da je lako otrebiti takve tekstove od ovih nelogicnosti, samo ne zelim da ih precutim: Dixi et salvavi animam meam!

[Ronald]

24 minutes ago, drvce рече

Upravo u ovome vidim glavnu foru: Svi se kao slozimo da je cool tip i da je sasvim ocekivano da, kao i svako, ima svoje vrline i mane, i da moze da bude u krivu u nekim svojim svijetonazorima, ali na kraju ipak da ostavimo mesta za covekoljubivu interpretaciju... Zasto, da mozda ipak nije bio bezgresan? Zasto bi se stampalo i sirilo nesto sto je budalastina, je l, to mora da ima neki kontekst u kojem je citirano? U ovakvim tekstovima ja vidim interpretaciju Starca Pajsija, nekakvu sliku, ili sto bi u marketingu rekli packshot, doteranu verziju koja mami na konzumaciju, a ne licnost njegovu kakvom su je poznavali ljudi koji su se susreli sa njim. U ostalom, i u naslovu teme stoji da su u pitanju njegove pouke. Cilj je da sve sto je napisano shvatimo sa najboljom namerom i kao (bogo)covekoljublje. No, ta zelja ne moze da opere bas sve. Cela ova prica ima malo veze sa samim Starcem Pajsijem, a vise sa nacinom predstavljanja (verovatno se desavalo da ima mrvice u bradi, da se oseti na znoj i slicno, ali takve predstave u ovakvom slikanju se nece naci, iako su savrseno istinite). Pouke Starca Tog-i-tog (Tako je govorio Taj-i-taj...) su ustaljena forma potvrdjivanja, jacanja, sirenja, produbljivanja vere. Kad se u toj formi sire budalastine, ja tu ne vidim problem sa licnoscu kojoj se pripisuju reci. Uostalom, ne verujem da je lako otrebiti takve tekstove od ovih nelogicnosti, samo ne zelim da ih precutim: Dixi et salvavi animam meam!

Naravno da treba kritikovati jer su i oni u vezi mnogih stvari lupali kao malo ko.

[Pancakes]

Starce, kakvo mjesto zauzima logika u duhovnom zivotu?

Koja logika? Svetska? Ova logika nema nikakvog mesta u duhovnom zivotu. Andjeli, svetitelji ulaze ti kroz prozor, vidis ih, razgovaras sa njima, odlaze... Ako ovo pokusas da objasnis logikom - neces uspeti.

- Starac Pajsije

[Дијана.]

57 minutes ago, drvce рече

Upravo u ovome vidim glavnu foru: samo ne zelim da ih precutim: Dixi et salvavi animam meam!

Дрвце, сад си се тотално разочарао у хришћанство, јел' да? Кад тако говоре свети старци, шта да се тек очекује од обичних људи... па то није вриједно труда, чак ни проучавања...Кад читаш Јеванђеље, звучи као причице, никакве дубине, никакве философије... старац смрди на зној, али исцјељује и пророкује... и има грешке у размишљању, није учени философ или теолог;  али је ипак свет и ипак је волио све људе, и атеисте... шта се може... хришћанство је пуно парадокса... Ко шта тражи то и нађе... ако неко чита неки текст с циљем да идентификује нешто достојно критике, вјероватно ће  нешто већ да се нађе... Ми читамо старца заиста очекујући утјехе и поуке... Видиш, не слажем се с тим што је старац рекао, јер су неки од најбољих људи и од људи  које највише волим - атеисти, они мучени иванокарамазовским дилемама. А и сама сам била таква. Шта можемо - да се сложимо да се не слажемо, да разумијемо да не разумијемо исто... ал' ту смо заједно, разговарамо, заједничаримо, што би рекли хрићшани, илити дружимо се, трудимо се да се разумијемо и што је важније да једни друге прихватимо као различите. (а не одбацимо)...  

[Дијана.]

1 hour ago, Ronald рече

Naravno da treba kritikovati jer su i oni u vezi mnogih stvari lupali kao malo ko.

Нису лупали, него су понекад говорили неке ствари чију логичност или чињеничност бисмо могли да оспоримо. Ето, ајде да се са мало више поштовања изражавамо...

[Ronald]

1 hour ago, Дијана. рече

Нису лупали, него су понекад говорили неке ствари чију логичност или чињеничност бисмо могли да оспоримо. Ето, ајде да се са мало више поштовања изражавамо...

Nije tačno nego su oni imali napade gordosti, to je normalno, ti misliš da je blagodat robotizovana. Poštujem ja njih i čitao sam mnogo, ali svi grijesim i to je u redu. Zovi ti to lupanje ili ga upakuj ljepse. Ako Otac Joil jednog dana bude proglašen za svetitelja dosta toga sto je govorio bi se moglo reći da je lupanje.

[Дијана.]

а то није напад гордости, опходити се према њима без поштовања?

 

[Ronald]

2 minutes ago, Дијана. рече

а то није напад гордости, опходити се према њима без поштовања?

 

Ne Dijana, ophodis se sa poštovanjem prema svemu onome što izgovaraju i što je korisno za sve, molitva, podvig, itd. Ali ako počnu pričati o ličnim kartama i govoriti neistine, naravno da to treba kritikovati. Pa više ga poštujem kad to kritikuje jer nisam zaslijepljen.