Свети Владика Николај Охридски и Жички

Sophrosyne · Август 26, 2011

Molitve na Jezeru (1922)

Dugujem život Sv.Nikolaju i ovoj njegovoj knjizi. slava3

Давидова · Август 31, 2011

Ako putnici znaju, recimo, koliko je kamenova u kaldrmi puta i koliko je zrna peska pod kaldrmom, i ako znaju imena sveg drveća i svih travki što rastu pokraj puta - šta im pomaže sve to znanje, ako ne znaju gde je put počeo, i gde će se završiti, i odakle su pošli i kuda idu?

Posvednevno ljudi žive i opšte više verom nego ičim drugim. U gostionici čovek ruča s verom da u jelu nije otrov, spava u postelji s verom da pod jastukom nisu škorpije, prima na pijaci banknotu s verom da nije lažna, kupuje u dućanu šibicu s verom da nije vlažna, iznajmljuje kočiju s verom da će ga kočijaš odvesti tamo gde treba, putuje železnicom s verom da je vozovođa normalan čovek, koji ne misli na samoubistvo. Težak seje žito s verom da će seme nići. Čobanin goni stado na pašu s verom da mu trava nije preko noći usahla. Žena žuri s krčagom na izvor s verom da iz njega voda još teče. Škola počiva na veri učenika i učitelja. Država počiva na veri građanina u građanina i u vlast. Brak postoji na veri, u dobronamernost obe strane. Prijateljstvo postoji na veri u iskrenost obe strane.

Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštenje Bogu da uđe?

Moja vera u Boga ne smeta mi da usvojim svu pravu nauku od alfe do omege? Najbolja nauka stoji u savršenoj harmoniji sa najboljom verom. A najbolji se nikad ne prepiru: najbolji se razumeju i ljube. Niski ili nejednaki se prepiru i glože i uživaju u prepiranju i gloženju. No prepiranje i gloženje psevdovere i psevdonauke pokoleba mnoge proste duše u veri.

Obrazovan je onaj koji ima obraza.

Školovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli. Ko nije ovo uspeo tome školovanje pomaže samo da jednom naučenom veštinom zarađuje sebi za hleb kao što školovan (na svoj način) medved zarađuje svojom veštinom igranja.

Bogatstvo je dobro kad se može u dobro delo obratiti. Bogatstvo je zlo kad, mesto da da slobodu čoveku stavi svoga sopstvenika u službu.

Zavidi li ko gubavome? Ne zavidi. Zašto onda poneko zavidi zlome, kad je zlo veća bolest od gube? Guba je bolest tela a zlo je bolest duše.

Mrzi na zlo, no ne mrzi na čoveka koji čini zlo, jer je bolesnik. Ako možeš leči bolesnika, no ne ubijaj ga mržnjom svojom.

Istina je šira, viša i dublja od vasione. Zato se istina ne može znati - ona se može otkriti duhovnom čoveku, kao što se dan ne može znati, no može se otkriti otvorenom oku.

Reći za jednu veru ili jednu filozofiju da sadrži svu istinu isto je što i reći da sve druge vere i filozofije sadrže sve zablude. Od ove brutalnosti retko je kad slobodna velika masa ljudi. A zadobiti ovu slobodu znači učiniti jedan divovski korak ka veličini, ka božanstvu.

Najveće istine lakše ćeš dokazati ljudima životom no rečima. Zato i ne počinji govoriti o njima prvo jezikom jer ćeš ih dovesti u sumnju.

Ko duhovno misli, taj dolazi do saznanja da nije svet prostraniji od čoveka, no obratno, da je čovek prostraniji od sveta. Neka vasiona uveća sebe i umnoži sebe još milion puta, moja duša preleće sve njene granice i svu je obuhvati kao ispolinska ruka malu loptu.

Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu a ne kao deo. Nek se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni.

Vladika Nikolaj Velimirović

Vukša · Јануар 20, 2012

Voda se može upotrebiti za električnu vodenicu,

ali i za potop sveta.

Vladika Nikolaj Velimirović

Nebeska Liturgija - Vladika Nikolaj Velimirović , kada god je procitam http://www.pravoslav...kaLiturgija.htm ili cujem , uvek neku gresku u svom zivotu nadjem za koju se pokajem, i uvek me zaboli, pa zar Bog uvek treba da nam dokazuje da postoji, zar mi toliko loše pamćenje imamo?

Желе Зека · Јануар 20, 2012

Јако ми свиђало када критикује Србе.Речи Светог Владике иначе јако умирују душу,поготово када претерам са неким теолошким чланцима,дискусијама и сл.,помаже ми да поново осетим једноставну дубину Православља.

Таша · Фебруар 3, 2012

Evo sjajne monodrame u izvodjenju Neše Dugalića, uživajte

Milan Nikolic · Фебруар 3, 2012

Много, много добро.

Хелена Вујовић · Фебруар 10, 2012

Nije zalud za njega vl. Atanasije rekao da je jedan od najvecih srba od svetog Save do danas.

Izuzetan covek u svakom pogledu, vasionska velicina.

On je jedan od svetih kojima licno 100% dugujem zahvalnost za one posebno vazne prve korake u Crkvi...

Takodje,probudio me je sa knjigom ''Misli o dobru i zlu'' i pokrenuo ljubav ka veri Pravoslavnoj.

Хелена Вујовић · Фебруар 10, 2012

Dugujem život Sv.Nikolaju i ovoj njegovoj knjizi. slava3

Mnogi mu dugujemo.

Хелена Вујовић · Фебруар 10, 2012

Не замерите што ћу овде убацити текст који се непосредно тиче Светог Николаја у ком пише о мајци која га је родила. Можда текст већ постоји на форуму а да сам га превидела. Мајке које ово читамо, угледајмо се на ову свету мајку.

КАТАРИНА ВЕЛИМИРОВИЋ

Мајка Светог Владике Николаја Жичког

На четрдесетак метара од Лелићке цркве налази се капела у којој је сахрањена Ката Велимировић. На споменику је записано:

Овде почива тело Кате Д. Велимировић рођене у

Стрмној Гори 1860. године од оца Алексе и мајке Пајке Филиповић. Упокоји се као монахиња Екатарина у суботу 26. августа (8. септембра) 1945. године.

Господе помилуј и спаси!

Светој души своје матере подиже овај свети споменик захвални син, епископ Николај.

Ову дивну мајку од њене деветоро деце надживео је само један син, велики угодник Божији, Св. Николај Жички. Каква је морала бити ова мајка, када је родила оваквог сина и да ли је другачији могао бити овај син када је рођен од овакве мајке?

Катарина је била најстарије од шесторо деце у благочестивој заједници својих родитеља. Крштена је у манастиру Ћелије добивши име Екатарина. Кућа у којој је одрастала бројала је много чланова. Филиповићи су били побожна породица и гледали су да своју кћер удају у добру кућу за честитог и богобојажљивог момка. И тако и би. Када јој је било деветнаест година, Ката се удаде за Драгомира Велимировића у суседно село Лелић. Велимировићи су такође живели у великој заједници. Снаху Кату сви убрзо заволеше. Била је кротке нарави, све је поштовала и свима служила.

На Туциндан 1880. године њу и мужа јој Драгомира Бог обрадова првом златном јабуком, дарујући им сина Николу. После Николе родише се: Стеван, Душан, Нинко, Богосав, Љубисав, Алекса, Николија (звана Косана) и Ангелина. Мајци Кати пуне и руке и душа. Веселе црне очице њених соколова и соколица сијале су из сваког кутка куће. Имавши дивни пример своје

мајке пред собом, деца иако бројна дисала су као

једном душом. У селу није било ружне речи за њих. А Кати пуно срце радости и пуне руке посла. Требало их је све нахранити и обући, опрати и очистити, имање одржати, мужа дочекати. Сву одећу је својим вредним рукама израђивала. Нису је виђали ни на пијаци ни на вашарима.

Једино сабрање на које је Ката одлазила било је недељно, литургијско и њему се много радовала. Устајала би са песмом првих петлова како би стигла да сву децу умије, очешља, обуче у чисто и поведе у

цркву.

У кући Велимировића много се држало до молитве. У заоставштини Св. Владике Николаја остао је сачуван један опис заједничке молитве у коме стоји: „Ја сам рођен у једноме селу у дому од 45 чланова. Сваке суботе, када би био обављен посао преко седмице, скупљали смо се ми да би се помолили Богу. Увече би мој дед, глава куће, сазвао молитву. Капеле у кући нисмо имали. Када је ружно време, молили смо се у кући, а када је лепо време напољу у дворишту. Звездано небо било нам је црквено кубе, месец права икона, мили дед свештеник. Он би изашао напред, стао пред нас и дубоко се поклонио и узимао кадионицу са жеравицом и тамјаном и окадио сваког од нас. Онда је почела тиха молитва, прекидана само час и по час уздасима и побожним шутањем. Крстили

смо се и молили гледајући у земљу и уздижући погледе наше пут звезда... Молитва би се завршавала дубоким поклоном и гласним - Амин. Када ми данас пада на памет ова молитва ја осећам више побожности, скрушености и мирноће душев не, него што сам осећао у свим великим и раскошним црквама- ма света у Европи и Америци.“ Катин муж Драгомир био је имућан и писмен сељак. Обављао је писарске послове у срезу Подгорском. Једнога дана стигло му је претеће писмо у коме су га хајдуци који су у то време харали колубарским крајем уценили да донесе 100 дуката или ће му у противном отети тек рођеног сина Николу. Драгомир се дуго опирао овој уцени. Међутим једнога дана када је мати Ката отишла на њиву и са собом понела дете у колевци, хајдуци су се појавили из оближње шуме, сели крај колевке и позвали Кату. Рекли су јој да ће узети дете као таоца док њен муж

не донесе новац. Ката је се скупивши сву своју материнску снагу окренула разбојнику, ударила га по лицу и зграбивши колевку побегла у шуму. Хајдук збуњен њеном великом снагом и храброшћу пусти је да побегне. Велимировићи су на крају ипак морали предати тражени новац. Касније, када је владика Николај боравио у Лондону, у једном ресторану српске кухиње срео је тог истог човека како иде од стола до стола и продаје књигу „Живот једног хајдука“. Владика га позове за свој сто и стаде са њим разговарати, рекавши му да је свештено лице из Србије. На крају га упита да му исприча како је било у селу Лелићу код Ваљева када су од оне младе тражили дете, рекавши му да је о томе прочитао у новинама. Овај му исприча све како му је и мајка казивала. Владика му тада откри да је то дете у колевци био он сам. Живела је мати Ката и дисала као свака мати за своју децу. Брижно их је подизала и Богу упућивала. Речи су јој биле тихе, али оштре. Свака поука је имала смисао и велики одјек у срцима њене деце. Понекад, када је то било неопходно, знала је и да укори, благо али значајно. Касније, када су мало поодрасли, притицали су мајци у помоћ, свако по својим могућностима. Неко да причува стоку, неко да донесе воде, обуче млађег брата или сестру. Осамнаест милих ручица се својој нани пружало у помоћ. Једно по једно, стасавали су за школу. Пошто су живели у задрузи, морали су се договарати које ће дете слати у школу, јер није било довољно новца за школовање свих. Божијим промислом, после великих преговора, Николу као најстаријег уписаше у први разред 1888. године. Одмах је био запажен као веома надарено и бистро

дете и тако је и остало током читавог даљег школовања.

Катарина и Драгомир, благочестиви, побожни људи

одгајали су своју децу пажљиво, старајући се да се не огреше о благослов родитељства који им је Господ подарио. Учили су их да буду часни и вредни, марљиви у сваком раду којег би се прихватили. Али и они сами су били такви и својим животом деци су давали најбољи пример. Након завршетка богословије, Никола постаје учитељ. 1904. године долази у школу Доње Лесковце, у близини Лелића. Те исте 1904. године почињу дани бола, страдања и туге мајке Катарине и куће Велимировића.

Умире њен седми по рођењу син Богосав у 10-ој години живота. Само две године након Богосава из мајчиног наручја смрт је отргла Љубисава, Николију и Ангелину. Сво троје за годину дана. 1907. године умире јој и Стеван. За три године петоро их је мајка испратила, пет рана у срцу закопала, пет хумки сузама својим залила. Али и поред свег свог материнског бола, као сенка ходајући знала је казати: Бог дао, Бог

узео, Богу нека је хвала! Ова њена реченица је за чуђење, за дивљење, за размишљање! То није само пука изјава речена утехе ради, јер мајци која толику децу изгуби утеха не може бити изговорена реч, већ једино жива вера у живога Бога и Његово вечно Царство! То је сва философија живота једне мајке хришћанке, чији је живот истински посвећен Богу и ближњима. Као праведни Јов, мати Катарина, страда и даље. 1909. године умире јој и Нинко. Ђака шестог разреда ваљевске гимназије, генијалног интелектуалног потенцијала, виспреног и обдареног многим талентима, пред којим се тек отварао живот пун могућности, открића односи непредвидива и болна смрт. Скупља тужна мати Ката своје све празније руке, склапа их на грудима у молитви ка Господу, да јој сачува оно што јој је остало, да јој се огњиште не угаси, кућа не испразни. Од осамнаест милих ручица

што грлише уморно тело њено, сада јој шест грле

уморну и пострадалу душу. 1909. године, након завршених студија у Берну и после прележане тешке болести, дизентерије (од које је и умро његов брат Нинко) Катин и Драгомиров син Никола се уз родитељски благослов монаши и добија име Николај. Убрзо након монашења рокоположен је у чин ђакона и јеромонаха. Био је јако цењен у интелектуалним круговима широм Европе. Одржавао је предавања на разне теме и покушавао да своју земљу представи у правом светлу.

1914. године почиње рат и харање трбушног тифуса међу војницима. Катин син Душан оболева, у бунилу од велике грознице скаче кроз прозор са другог спрата Ужичке болнице и умире. Иза Душана је остало мушко дете Јован (потоњи епископ шабачко-ваљевски) и његова мајка Пеладија, а иза Стевана са Катом остаде његова тек рођена кћер Софија. Кућа Велимировића тугом и болом завијена у црно, борила се са страхом од још смрти. У кући је остао само Алекса. Мајка Ката је савила руке окооно мало чељади што јој је остало. Првенца свога кога је давно испратила у свет била је жељна. Када га је испраћала даривала га је једном тканом сељачком поњавом, да га у хладним зимским

данима греје и подсећа на топлину родитељског

дома и мајчиног скута. 1919. године Николај је изабран за епископа, и устоличен на трон епископа

жичких. Своју пострадалу мајку владика Николај

је често посећивао и тешио. 1926. године смрт односи и Алексу. Толико несреће се сручило на дом Велимировића, да је право чудо како се сама кућа од толиког бола није срушила. Иза Алексе је остало двоје мушке деце, Тиосав и Радосав и његова жена Вукосава. Катине снахе Пеладија и Вукосава волеле су је као мајку. Савиле су се око ње са својим сирочићима

као новорођенче на мајчиним грудима. Свако је своје бреме носио у тишини, а Ката иако срца угашеног од бола и даље је била стуб породице. Након Алексине смрти, живот је за Кату стао. Мисли јој се помутиле а тело издавало. Помишљала је на најгоре, скрхана болом, није јој било до живота.

Њен Нико, како је звала владику Николаја трудио се да је охрабри, поучи да се помири са животом да настави даље. 1929. године умире њен животни сапутник и сапатник, супруг Драгомир. Ката залеђеног срца, као да јој је сваки дан почињао помишљу да ли ће тога дана неко умрети, да ли ће је неко напустити. Многи су је наговарали да оде у Жичу код владике Николаја, али она је одговарала: „Ја не могу кућу оставити; мени је овде најбоље. Како ћу ја оставити моју Пелу? Нас две смо од Бога одређене да чува- мо огњиште у овој кући“. Снаха Пела јој је била трачак светлости у њеној тами. Све своје недаће са Пелом је делила, у њу гледала као у сина. А Пела је била и човек и жена. Бринула се о преосталим чељадима куће Велимировића. Помагала у градњи цркве у Лелићу, свекру Драгомиру била десна рука. 1943. године Ката се замонашила. Како је и срце издавало, а ноге давно ослабиле, пала је у постељу. Ништа од хране није узимала осим грожђа. Осетивши скору смрт, говорила је: „Морам ићи, деца ме моја зову, само ме Нико зауставља, он ми не да...“ А Ника је чекала и чекала... На крају је рекла: „Сву сам утробу изручила рађајући децу, па ми их свих Бог узе до

јединог мог Нике, а и он у белом свету... Просто нека је моме Ники и овог и оног света. Бог му дао па свакуд добро био!“

Пред смрт је својој снахи Пели наредила како да се изврши сахрана, све до танчина, кога ће звати, ко ће јој сандук направити, шта ће коме даривати. Пред смрт се исповедила и причестила. У летопису манастира Лелић протојереј ставрофор Ђорђе Колџић је записао свој последњи разговор са мати Катом и њено виђење пред саму смрт: „Уочи саме њене смрти позвала ме да ми нешто рече. Дошао сам рано ујутру, био је петак - Звала сам те попе да ми читаш једну

молитву.

По свршеној молитви почели смо разговор. Ја сам је раније чешће пута питао да што не сања или чује ноћу, зато ће сада мати Ката рећи - Попе, све што си ме раније питао сад ми се догађа. Чуј, јуче лежим овде на кревету док ће неко зовнути... Като, па још једном Като. Ја се одазвах и подигох, оно никог у соби нема. Тако неколико пута. Ето јуче овде у соби, будна сам али видим овде у оном ћошку за вратима једног ружног човека, крезубог, права наказа. Погледам на

мој кревет, ниже мојих ногу дете се игра са нечим. Уз кревет, до мојих ногу, стоји једна девојка. Ја чудна ти је мили Боже, само да си је видео, као да си је на ватри чварио, тако се зајапурила. Коса јој ко најлепша свила пала по раменима, није се повезала марамом. Чујеш, оне дивоте ниси видео. Одонуд, преко собе дође друго дете у црвеној хаљини, стаде преда ме и рече: Рацо је рекао... Ја тек упитах, а шта је рекао, оно ућута и нестаде свега тога.

Ја сам објашњавао мајка Кати да то није била девојка већ анђео или Света Богородица. Она још додаде Оно на земљи не може узрасти. Ја сам се често умишљала да ли је оно истина што ти мени причаш да душе наше живе на небу. Сад видим да заиста душе живе.

Када ми је ово причала изгледала је врло блажена и радосна. Ја њу нисам никада видео тако духовно задовољну и јаку. Изгледала је као најсрећнија мајка која на души нема ни трунке бриге ни за шта. Њена ведрина прешла је и на мене и ми смо се као мала деца смејали и весело разговарали. У најбољем расположењу смо се растали. Нисам могао ни наслутити да нам ово може бити последњи разго- вор, али ми је било јасно да је имала неко духовно виђење

и обрадовање. И овог пута, као и увек, нудила ме је да доручкујем.

Упокоји се мати Екатарина у суботу 26. септембра 1945. године, у својој 85. години живота, испративши пред собом оног коме се пред Богом заветовала на вечну љубав и верност и осморо своје деце која се из те љубави изродише.

Остави за собом једног, а тај један се посвети, наш Св. владика Николај Жички, који у својој беседи о мајци и материнству рече:

Шта је мајка? Мајка је биће најсличније Богу! Питање које сам често постављао самом себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена па кршећи руке поче преклињати: „ Господо моја...Немојте га

убијати, не знате ви колико је он добар био. Наведен је на зло, учинио је једно недело, али ја знам много његових добрих дела. Ако не верујете мени, ако не верујете његовој несрећној мајци, питајте комшије, они ће посведочити. Преклињем вас не убијајте њега, ево убијте мене.“ Овај догађај дубоко се урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији како је Христос дошао у свет да умре за грешнике и спаси грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке. Зашто је Христос пострадао за грешнике? Зашто је у сваком грешнику видео неко добро, под пепелом зла.

Исто као што мајка и само мајка може да нађе неко добро у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој. Поклонимо се зато материнству јер је свето и свим мајкама, а нарочито оним правим хришћанским, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера многи светитељи и светитељке и толики други стубови православља не би били уписани у наш календар. Да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову Св. Ану, и како бисмо могли и помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши

из династије Немањића: Св. Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Св. Стефан Дечански, па цар Урош, посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера. Из светог корена свето је и стабло. Сећамо се мајки које родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије и безбројне страдалнике и мученике за Крст часни и слободу

златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђелску поуку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу него своју огријешити душу.“ А без онакве несравњиве јунак мајке, зар би Југовићи пошли у смрт, свесно и драговољно, под крсташем барјаком. Па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти

царства. Царица у порфири и царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу, телесна мајка кћери и синова, но духовна мајка многе сирочади српске после слома косовског. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи. Царица на земљи и верујем царица у Царству небеском. Па зар да се не сетимо мајке Ангелине коју баш мајком зове сав српски народ, мајка која је изродила свеце и војводе док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње

Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходи ла свога великог мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико

плакао да је, мислим заувек, сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју. Може ми неко замерити, да ја овде говорим само о краљицама и кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке. Не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села ваљевског.

И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш оно што је у

њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено.

И наш календар и наша историје били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе, чије су главе круном крунисане и чија су бедра мачем опасана била, и чији су подвизи ушли у црквене стихире или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија! То су оне оштре Српкиње, које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању, јер сам их лично негда с дивљењем гледао у рату широм отаџбине. Сетимо се браћо и матера коритара, то су оне сироте удовице, које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју

исхраниле, ишколовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте кад им је мајка иза туђих корита, сапуњавом руком додавала новчиће за буквар и читанку. Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сад су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и ве-

лика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке и своје и туђе! Јер свака је мајка, по природи, као мајка, слич- на Христу Спаситељу, тим пре мајка хришћанка. Страдања матера за децу своју, телесна и душевна заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав

материнску којој је она најсличнија. Поклонимо се свим светим матерама Православне Цркве и свим матерама Српске Цркве, поклонимо се мајкама и женама српским, и да се са благодарношћу помолимо Господу Богу. О,

Свевишњи Господе Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их Господе у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве Немањића и Свете Петке Српске и Духом Твојим Светим Господе, охрабри, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам Оче наш Небесни да се и ми као деца Твоја вежемо уза Те љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој. Да Ти будеш наш и ми Твоји навек века. Амин .

Светитигора /септембар 2010/

Хелена Вујовић · Фебруар 10, 2012